Мејрима/14
ПОЈАВА VI
ЖИВАН:
Већ је давно како не бих овђе;
Чини ми се пун вијек! А шта сам
И сад дош’о?... Требаше да дођем.
Љуту бољу морам ублажит’ јој,
И склонит’ је да судбини својој
Подвргне се храбро; иначе би
По отмици коју осујетих
Нових чуда могла починити. —
Да њој бољу блажим! А од боље
Мени самом распукло се срце...
Хо далеко, људска слаботињо,
Врлином се морам оружати,
Да последњи свој бој извојујем.
МЕЈРИМА:
(Ено њега! ноге м’ једва држе,
Магла ми се навлачи на очи;
Јаох! Гушћа у души је мојој.
Хајд’мо ипак.) Ко је тамо?
ЖИВАН:
Мејро!
МЕЈРИМА:
Ти Живане!... Хо! Ето те дакле!
Благо мени кад те једном видим!
Тому више надала се н’јесам.
Но реци ми:
Како ти је с новом миљеницом?
Је л’ ти сада душа пуна сласти?
Је л’ обрасло срце у раскошу?
Дан вјенчања жељно л’ очекујеш?
ЖИВАН:
Добро ми је, ал’ ти Бог не дао
Моје сласти, ни раскоша мога,
Ни вијенца који мене чека.
МЕЈРИМА:
И стога си за њом одјурио
С'четир’ друга против њих шеснаест;
Када у смрт тол’ слијепо срће
Ко не љуби, а шта ће ко љуби?
ЖИВАН:
Истину ти морам рећи, Мејро,
Иако је обома нам горка:
Љубав срцу јест најдража, ипак
Сама она не влада животом;
До ње влада правда и поштење.
Па то троје кад у сукоб дођу
Јаох оном који сукоб сноси!
А могах ли отрпљети укор
Од родбине и моје и њене
Да ја главом, невјера најхуђа,
Подговорих на отмицу Турке?
И могах ли као голуб чисту
А невину к’о дијете цуру
Оставити стидном немарношћу
Похотљивој вашој момчадији?
То могах ли, сама ти пресуди,
А да свијет не презре ме читав?
МЕЈРИМА:
Ха! Та кучка утече ми сада,
Али неће други пут.
ЖИВАН:
Не тако,
Живим Богом кунем те, не тако.
К'о што с’ одах, одај с’ и ти судби;
Судба нам је као ноћ најцрња,
Али пуста к’о и небо стална.
Не можеш је ничим покренути.
МЕЈРИМА:
Ја пркосим и судби и небу;
Ја се вама морам осветити:
Нећу дат’ вам једног часа мира,
Сваку ћу вам отровати радост.
Го одлучих, разум’јеш ли сада?
ЖИВАН:
Дотле си се пром’јенила, Мејро!
МЕЈРИМА:
Шта? Ти мени о промјени збориш!
Ти који си тако невјернички
Погазио свако обећање,
Одбацио што си пре тражио,
Погрдио што си најволио?
Ох! Ти мени о промјени збориш!
ЖИВАН:
Не рекох ли одмах у почетку
Да преврнут’ нећу никад вјеро.
МЕЈРИМА:
Ал' ми и то рече да се нећеш
Женит’ никад другом, па се жениш.
ЖИВАН:
Авај! Не од срца, знаш и сама.
МЕЈРИМА:
Ти се жениш, за друго не питам;
Издајник си преда мном и Богом.
Да те метнем на најгрђе муке,
Да те овђе дам исјећи свега,
То би мало, све још мало било
Према јаду што г’ од тебе трпим.
ЖИВАН:
Зар ти једна трпиш? Зар ти једна
Очајаваш?... Освети се одмах,
Сада барем у твојој сам власти,
Дај ме убит', не марим за живот;
На смрти ћу теби захвалити.
МЕЈРИМА:
Тако л’, збориш! Искрено ли збориш?
Алаха ти, љубиш ли ме јоште?
ЖИВАН:
Ах бј’еднице! Престадох ли икад?
Љубав којом ти озариш живот
Са животом једино се гаси.
МЕЈРИМА:
Ну међутим ти ме прегор’јеваш,
О Живане, ти се другој дајеш.
ЖИВАН:
Не схваћаш ли, или не вјерујеш,
Кад то чиним да се с душом борим,
Да сам себи ја растржем срце?
МЕЈРИМА:
Боже, Боже! Љубимо се тако,
Можемо се нав’јек садружити,
Пред нама се сва будућносг сија
Всдра, красна к’о прољетни данак,
А ми овђе зборимо о смрти?
Каква с нама завладала лудост!
Ој Живане, ако ме не вараш,
Још је вр’јеме да све поправимо.
Ја ћу ласно склонит’ опет оца,
А отклонит’ мрска заручника;
Једну само ријеч да изустиш
Па ето нас навијеке срећних.
(Хвата га за руку.)
Очиним ми именом и благом,
А јунаштвом и разумом твојим
Надвисићеш све у Босни Турке;
Ну је ли ти наша Босна тјесна,
Али-паша чувен ј’ у Стамболу,
Сјајни ће ти диван отворити,
Те у њему сједићеш високо
До самога цара честитога.
Љубав, благо и власт и господство,
Што год памет може замислити,
Што год може зажељети срце,
Мој Живане, све доносим теби;
Ах! Можеш ли све то да одбациш?
(Вјеша му се о врат.)
ЖИВАН:
Твој глас, твоје р’јечи, твој загрљај
Добио би и анђела с неба...
МЕЈРИМА:
Мој си, мој си!
ЖИВАН (истргне се):
Ох, ох! Пусти мене,
Ја не могу крста погазити.
МЕЈРИМА:
У памети вјеруј како хоћеш,
Само узми турско име на се.
То бар можеш, то ми не одреци;
И ти нешто, Живане прегори,
Јох! И на ме осврни се б’једну.
(Плаче.)
Ништа, ништа! Уздишеш и мучиш!
ЖИВАН:
О, дјевојко, мене не слушала,
Колико ти моје говорење
Да м’ не љубиш јер нас вјера д’јели!
Па сад опет шта ми о њој збориш?
Шта ми муку удараш на муке,
А и сама мучиш се залуду?
МЕЈРИМА:
Вјера у вас толико је јака?
Њој ви дивно све прегор’јевате!
Леле мени! Све бих и ја, све бих,
Али љубав, једну њу не могу.
Пред њом ништа не видим на земљи
Ни на небу, пред њом и сама се
Вјера моја поклонити мора.
(Диже к небу руке.)
Ој прости ми, свече Мухамеде,
Што т’ остављам, а крст на се мећем.
Сад нас више ништа не раставља;
Вјеру, оца, благо и господство,
Све, Живане, све жртвујем за те,
Ну још ноћас бјеж’мо за границу.
ЖИВАН:
За границу! Крст узимаш на се!
Ха! Све ово да опсјена није?
МЕЈРИМА:
Истина је, истина је, бјеж’мо.
ЖИВАН:
Бјеж’мо дакле.
МЕЈРИМА (грли га):
Ох Живане слатки!
ЖИВАН:
Али... нудер промисли се прије...
Куд и како да се бјежи? Шта те
У туђини чека? Ти си њежно
И господско чедо, у обиљу
И раскоши расло; зар на мучан,
Сиромашан да т’ одведем живот?
МЕЈРИМА:
За времена све сам предвиђела;
Већ четири коња справна стоје;
Два су за нас, а два су за благо
Што г’ одвојих к’о прћију себи.
Ево кључа благајнице. Чекај.
(Отиде.)
ЖИВАН:
Шта би ово наједнапут са мном!
Дођох амо са намјером чврстом
Као човјек,
Па подлегох к’о дијете мало!
Не знадох се борити до краја.
Али ко би одољети мог’о
Молбама јој и очајном болу?
Р’јеч јој свака параше ми срце...
Ипак, ипак шта учиних? Одљуд!
Заборавих оца, милу мајку,
Своју браћу, сав дом заборавих!
Њој све грозно жртвовах, њој једној!
Плач им чујем, чујем проклињања,
Гледам њине одрубљене главе!
Ох, Живане црни, каква л’ ово
Друга мис’о преда ме искаче?
Кад се Босна на рат свети спрема
Да ја стидно у туђину бјежим?
Друга момчад крв ће прол’јевати,
Пред свијетом образ освјетлати,
А ја један л’јено и беславно
Почиваћу дјевојци у крилу?
И и када се избављеној браћи
Натраг врнем и заиштем мјеста,
Дл л’ не нађем ни међ’ последњима?
Не Бога ми, прије ће се сунце
Откинути са небеског свода
Него што ћу то све отрпјети.
(Долази Мејрима.)
МЕЈРИМА:
Ходи брже, чекају нас коњи.
ЖИВАН:
Чуј, Мејримо, нешто.
МЕЈРИМА:
Штаје опет?!
ЖИВАН:
Проклет бјеше час кад виђесмо се,
А и онај по сто пута проклет
Који нас је први саставио!
Ја не могу никуд сад из Босне.
МЕЈРИМА:
Шта говориш, ујела те змија?
ЖИВАН:
Не, не могу, живога ми Бога!
Кашње хоћу, р’јеч ти тврду дајем,
Хоћу кашње, ну засад не могу.
МЕЈРИМА:
Зашто? Кажи... Копилане један,
Тако ли ћеш играти се са мном?
Или не знаш ђе си и с киме си?
ЖИВАН:
Не питај ме, не грди, не пр’јети,
Чврст остајем при одлуци својој.
МЕЈРИМА:
Ха! Дивља ме обузима јарост;
Ходи ходи, још ти једном велим,
Јоште једном, најпотоње, ходи.
ЖИВАН:
Прије мртав него сад из Босне.
МЕЈРИМА:
Стој, да видиш, најмрскији скоте,...
(Виче и одлази.)
Ђе сте, Турци, испале вам очи!
Лупежи нам однијеше благо.
ЖИВАН:
Нудер врага! Ох, проклета била!
Зв'јери љута, сад те тек познајем.
ШЕРИФА (ушав):
Шта би вама, гром вас ударио!
И ја сада с вас пропасти морам.
ЖИВАН:
Отвори ми којагод знаш врата.
ШЕРИФА:
Све је кључе она покупила;
Већ не можеш никуд да побјегнеш.
ЖИВАН:
Никуд? Морам погинут’ к’о лупеж!
Бјеж’ ти онда. Пошто ми је мр’јети,
Бар ћу скупо да им продам главу.
ШЕРИФА:
Немој тако; на тај грм се попни,
Турци неће спазит' те у мраку,
А ја кашње пустићу те лако.
Хо! Ето их амо с лучевима!
Брзо, брзо, на дрво се попни.
(Отиду. Турци обилазе с лучевима.)
ЗАВЈЕСА ПАДА
|