Medved i Ciganin

Medved i Ciganin
Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović

Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.

Medveda pitoma u lancu držaše Ciganin i vođaše ga po pazari, gdi, čineći ga igrati, dobivaše svoje prepitanije. Počne medved moliti Ciganina ne bi li mu kako mogao načiniti rogove, govoreći da bi mu vrlo lepo stajali, navlastito kad se digne te igra na dve noge. „To može biti, — odgovori Ciganin — ali valja zato da daš sebi odrezati uši.” — „Uši?“ — reče medved, poćuti malo i promisli se. „Kad ne može inače biti, — reče — a ti'ajde, nek idu uši.” Stisne zube siromah i zaječi, ali pretrpi. Ode oni, nađe nekakve rogove, pak eto ti ga s svrdlom i sikirom. „Dobro da nosiš rogove, — veli mu međed — a našto svrdao i sikira?“ „Kako našto? Da ti probušim čelo i nabijem rotove.”

„Da mi probušiš čelo? Kako ćeš mi bušiti čelo, bušile ti vrane oči! Idi bez traga, načast ti rogovi, nosi ih sam, ja ih neću! He, ja lud, i triput lud! Nije mi žao ljute boljetice što sam pretrpio, nego što sad moram bez ušiju hoditi!”

Naravoučenije

Basna ne samo što je smešna, nego nam daje kratku ali lepu nauku: da niko ne želi ono što nije za njega, da ne tovari na se što ne može poneti, da se ne čini ono što nije, i da se ne meša u ono što ne zna i nije kadar. Mnogi u umerenomu sostojaniju dosta su se vredni pokazivali, niti su ružnu figuru činili: nezadovoljni s tim hoteli su, štono Latini vele, per fas et nefas, a naši vele: s bogom ili s vragom, naviše, pak onda što? Osramotili smo se!

Nek pridodam ovde i to: doći će blaženo vreme kad će i Albanezi na njihovom jeziku knjiga imati. No oni koji budu ovo lepo delo na se uzimati, tojest za prečesno i predrago opštestvo što nibud pisati, neka dobro gledaju šta ćedu svetu davati. Sad na različni učeni jezici mogu se imati, ne na stotine nego na hiljade, preizrjadne knjige, zato onde gdi se može izbirati, pametan izbira što je bolje. Svak sosud na ono zaudara šta se u njega sipa: ako je vešt blagovona, miriše; ako li zlovona, a on smrdi. Bolje je što ne znati nego naopako i zlo znati.

Svi učeni ljudi vrlo dobro znadu koliko je muka, i da se na stotine godina vreme iziskuje, za iskoreniti iz jednoga celoga naroda neka luda sujeverna i čelovečeskomu rodu vreditelna mudrovanija, kojima su se materinim mlekom zadojili i napunili, i koja su im se u krv i u mozak zamesila i pretvorila. Lasno bi bilo naučiti ljude onom što ne znadu, ali nekder se nađe ko će ih odučiti od onoga što znadu. To nije moguće, van da bi svemogući bog čudo hoteo učiniti. Zato od dece valja dobro počinjati. Ovde se to može učiniti bez svakog čudotvorenija, pravim jestestvenim načinom.

Evo, braćo moja, jošt jedna stvar, ne znam je li čuda ili sijaseta dostojna: među isti prosvešteni narodi ima ljudi koji sav život svoj s knjigami provode, pak se od nekih njih nahode takovi da ono što su najpre naučili i sebi jednom zdravo u glavu zavrtili, ako će biti krivo, mračno, nerazumitelno, očevidnoga protivorečija puno i, na kratko reći, sasvim absurdum, tojest beslovesno, oni se toga drže kao slepac plota. A zašto? Nizašto drugo nego samo zato jer su to najpre čuli i primili. Predlaže im se drugo čisto, jasno i nezlobivu detetu lasno razumitelno, koje da hoćedu mogli bi opipati i poznati: nećedu, nego stoji ih vika na sve što je novo, gore nego na besna kurjaka. Dakle, učeni i blagorazumni u narodu, znajući da ćedu bogu i buduštim rodovom otvjet strašan davati, nek ne paze nikom atara, i neka se ne boje niti stide božje istine i pravde, neka govore bez pristrastija, neka bodarstvuju kakove će se knjige deci davati, a oni koji ne znadu, nek ćute ako hoćedu da su pošteni.

Noć prolazi, dan se približava: ide Vidovdan, Vidiće se ko je vera, ko li je nevera! Mi prolazimo, al' idu drugi posle nas. Ko ne mari za posledak, o onom ovde nije reč.

Izvori

Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2584 godine.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.