Медвед и Циганин
| ←Медвед и пчеле | Медвед и Циганин Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић |
Жена и муж пијаница→ |
| Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије. |
Мeдведа питома у ланцу држаше Циганин и вођаше га по пазари, гди, чинећи га играти, добиваше своје препитаније. Почне медвед молити Циганина не би ли му како могао начинити рогове, говорећи да би му врло лепо стајали, навластито кад се дигне те игра на две ноге. „То може бити, — одговори Циганин — али ваља зато да даш себи одрезати уши.” — „Уши?“ — рече медвед, поћути мало и промисли се. „Кад не може иначе бити, — рече — а ти'ajдe, нек иду уши.” Стисне зубе сиромах и зајечи, али претрпи. Одe они, нађе некакве рогове, пак ето ти га с сврдлом и сикиром. „Добро да носиш рогове, — вели му међед — а нашто сврдао и сикира?“ „Како нашто? Да ти пробушим чело и набијем ротове.”
„Да ми пробушиш чело? Како ћеш ми бушити чело, бушиле ти вране очи! Иди без трага, начаст ти рогови, носи их сам, ја их нећу! Хе, ја луд, и трипут луд! Није ми жао љуте бољетице што сам претрпио, него што сад морам без ушију ходити!”
Басна не само што је смешна, него нам даје кратку али лепу науку: да нико не жели оно што није за њега, да не товари на се што не може понети, да се не чини оно што није, и да се не меша у оно што не зна и није кадар. Многи у умереному состојанију доста су се вредни показивали, нити су ружну фигуру чинили: незадовољни с тим хотели су, штоно Латини веле, per fas et nefas, а наши веле: с богом или с врагом, навише, пак онда што? Осрамотили смо се!
Нек придодам овде и то: доћи ће блажено време кад ће и Албанези на њиховом језику књига имати. Но они који буду ово лепо дело на се узимати, тојест за пречесно и предраго општество што нибуд писати, нека добро гледају шта ћеду свету давати. Сад на различни учени језици могу се имати, не на стотине него на хиљаде, преизрјадне књиге, зато онде гди се може избирати, паметан избира што је боље. Свак сосуд на оно заудара шта се у њега сипа: ако је вешт благовона, мирише; ако ли зловона, а он смрди. Боље је што не знати него наопако и зло знати.
Сви учени људи врло добро знаду колико је мука, и да се на стотине година време изискује, за искоренити из једнога целога народа нека луда сујеверна и человеческому роду вредителна мудрованија, којима су се материним млеком задојили и напунили, и која су им се у крв и у мозак замесила и претворила. Ласно би било научити људе оном што не знаду, али некдер се нађе ко ће их одучити од онога што знаду. То није могуће, ван да би свемогући бог чудо хотео учинити. Зато од деце ваља добро почињати. Овде се то може учинити без сваког чудотворенија, правим јестественим начином.
Ево, браћо моја, јошт једна ствар, не знам је ли чуда или сијасета достојна: међу исти просвештени народи има људи који сав живот свој с књигами проводе, пак се од неких њих находе такови да оно што су најпре научили и себи једном здраво у главу завртили, ако ће бити криво, мрачно, неразумително, очевиднога противоречија пуно и, на кратко рећи, сасвим absurdum, тојест бесловесно, они се тога држе као слепац плота. А зашто? Низашто друго него само зато јер су то најпре чули и примили. Предлаже им се друго чисто, јасно и незлобиву детету ласно разумително, које да хоћеду могли би опипати и познати: нећеду, него стоји их вика на све што је ново, горе него на бесна курјака. Дакле, учени и благоразумни у народу, знајући да ћеду богу и будуштим родовом отвјет страшан давати, нек не пазе ником атара, и нека се не боје нити стиде божје истине и правде, нека говоре без пристрастија, нека бодарствују какове ће се књиге деци давати, а они који не знаду, нек ћуте ако хоћеду да су поштени.
Ноћ пролази, дан се приближава: иде Видовдан, Видиће се ко је вера, ко ли је невера! Ми пролазимо, ал' иду други после нас. Ко не мари за последак, о оном овде није реч.
Извори[уреди]
- Антологија српске књижевности [1]
|
|
|