Limunacija na selu/9
Glava deveta
U kojoj je sve onako isto potpuna istina kao i ono u prethodnim glavama. U njoj se pripoveda kako je Sreta kandidovao predsednika i izabrao sebi apostole nove nauke njegove, i kako je politička fiziognomija sela počela već srećno da se izmenjuje. — I u ovoj će glavi biti bar jedan dopis.
Čim se sutra probudi Sreta, diže se i otide u mehanu, onu već dobro poznatu poštovanim čitaocima i po personalu i po gostima u njoj. Samo je onda zaboravljeno bilo kazati da se ta mehana do dolaska Sretina zvala prosto Gazda-Đorđeva mehana. Nije, dakle, imala nikakve naročite firme, koja tolikim našim dobrim mehandžijama i dućandžijama zadaje toliko glavobolje, a mimoprolazećima toliko smeha, iako se gazda od poneke firme često po tri noći preturao po krevetu i smišljao, samo što bolje ime da joj da. Gazda Đorđe nije to radio, nego je pustio da je seljaci prozovu kako oni hoće, i tako je sve do Sretina dolaska ostala, tako reći, bez firme. Ali otkako je Sreta došao, i otkako su se tu počeli skupljati oko Srete i starati nekolicina njih o blagostanju toga sela, (a mnogi drugi prestali da dolaze u nju), otada je ta kafana za inat njima, a naročito predsedniku Milisavu, prozvata Mehana bez svedoka. — E, dede!
Čim uđe Sreta, pozdravi se sa svima, pa sede za jedan sto. Odmah mu doneše jutarnje »sledovanje«: slatko od ruže, čašicu rakije i kafu. Ćir Đorđe je poštovao prosvetu i nije Sreti nikad »slatko« naplaćivao, i to je glasno pred svima gostima naredio Zacu, obnarodovao, tako reći, na što mu je Sreta, u znak blagodarnosti, a u šali, odsalutirao. Sreta je bio učtiv čovek, pa je lepo blagodario, a ne kao onaj Mića »Oficir«, koji je isto tako badava, i još mnogo češće, popio čast od ćir-Đorđa, pa kad god bi kafu popio, a on bi rzao kao ždrebac, a to je bila kao duhovita dosetka kojom se Mića služio i njome hteo ćir-Đorđu prebaciti što nije kafa od kafe, nego od ječma; a ćir Đorđe bi mu tada, opet u šali, obično odgovorio: »Pceto-le, pceto!« dok je Sretena vrlo cenio i o njemu se najpovoljnije i najlaskavije izražavao, i uvek kad bi se o njemu povela reč, rekao: »Mnogo što je čovek učevnjak, mani se, elinska sorta treba da je!« pa bi tad kao srknuo ustima i digao obrve.
Zato i sada, čim se Sreten poslužio slatkim i počeo da srče kafu, priđe mu ćir Đorđe stolu, rukuje se s njim, pa sede za sto da se razgovara, motreći, naravno, u isto vreme svojim živim nemirnim očima na sve strane i kontrolišući da li je svaki došavši gost poslužen, a još više da li je platio onaj što odlazi.
Sreta odmah poče razgovor o opštim stvarima. Ćir Đorđe njega pita ima li što novo od svetske politike u novinama; a on opet Đorđa je li još tu onaj kapetan?
— Ne znam, gospodin-učitelju — odgovori ćir Đorđe.
— Kako da ne znaš?! Zar ti mehandžija pa da ne znaš?! Zar ne svrće kod tebe?
— Nesam mehandžija — odgovori prgavo ćir Đorđe, pa ustade i stade bez ikakve potrebe da briše sto koji je sasvim čist bio. — Ja sam tu za porezi i prirezi, i za komoru, za akciz, i za globu i kaznu, a mehandžija nesam; mehandžija je gazda Milisav predsednik. Njeg’ pitaj, gospodine! On ga dočekuje i krčmi mu piće. Šta će da mu praviš, gospodin-daskalo?! Nestrećno vreme! Ovo više ne može da se živi, gospodine. Država te fatila za plaćanje; pa te ne pusta kako pavuk mušicu. Sve daj, daj, a ti samo plaćaj, a kmet ti otima pazar i ališveriši mušterije, putnici i pašažeri!
— E, moj gazda Đorđe, to je i moj i sviju naših ideal: da se ništa ne plaća! Al’ šta ćeš, sad je tako. Treba se boriti; »Bez muke se pjesna ne ispoja; bez muke se sablja ne sakova«.
— Nema više mehandžilak, nema staro vreme; beše mu! Da si imam neku priliku pa da nađem nekoga čoveka da mu teslimim ovu kafanu sa sve jedik, pa da mu kažem: »Evo ti, brate, ja sam videja jedna šteta; a ti berem hair da vidiš od radnju, da da gospod! ’Ajd’ sas zdravlje, a ja će si drugi selamet da tražim; da se prifatim pod moj staros za drugu poslu. Kam’ sreća da pre učini’ tako, najbolje beše toj! — svrši ćir Đorđe ljutito, pa se nabrecnu na Zaca ni kriva ni dužna.
A Sreta ga samo sluša, pa mu, bože, milo što je naišao na čoveka koji o kapetanu misli sasvim onako kako je on u sinoćnjem dopisu rekao; i on, dakle, štiti selo od kapetanskoga nameta!
I ćir-Đorđu je, sudeći bar po njegovim rečima, bilo užasno krivo i zamerao je seljacima što se troše kad im kapetan dođe. Hrane i njega i pandura mu, i njegova i pandurova konja, a kod njega, međutim — kod ćir-Đorđa — svega toga ima i lepše i jevtinije za selo!
— Ama, nesam, gospodin-učitelj, pismen, pros’ sam čovek. Malko čatanje što nauči u Sveti Pandokrator monastir, i još malko pisanje za neku kvitu i, na priliku, za obligaciju — tol’ko mu! A men’ mi za zborenje lako, tol’ko za pisanje muka! A ja da izmislim i da kažem, pa da mi dade bog tvoju učevnost, gospodine, — he, he! — pa se lupi kažiprstom po čelu, — a bi čitao svet u nikoj Neologos ovi zulumi!
— Ama, pa zato sam i doš’o. Ako je za to, neka te briga nije! Ja ne marim što drugo, a za ovo dušu dado’! — veli Sreta i izvuče rukopis. — Tu se, vi’š, isprućio kol’ki je dug.
— Što reče?
— ’Ajd’ ovamo sa mnom.
I Sreta uze ćir-Đorđa nastranu, pa odoše u mutvak, odakle isteraše dremljivoga i gluvoga aščiju Leftera, nekog daljeg rođaka ćir-Đorđevog, da pročitaju dopis.
Kad izađoše iz mutvaka behu obojica osobito zadovoljni. Ćir Đorđe nema dovoljno reči da pohvali dopis. Osobito mu se dopao.
— E, gospodin-učitelj, šta će da liješ za tu pismu, ja će da častim.
— Pa, veliš, dopada ti se? — pita Sreta.
— Jedno kaligrafija, neje drukče, gospodinučitelj. Svaki reč težak jedna stara oka — veli ćir Đorđe zadovoljno. — Tašula, gumari! Jedno posluženje za džabe za gospodin-učitelj Sreta; poskoro, vrat da skršiš!
— Eh, samo kad ti se dopada! Uostalom, istina se samo tiranima ne dopada.
— E, iz dušu mi izvadi svako toj slovo. Sam da sam uzeo kalemče, pa da pišem, gospodin-učitelj, pobolje i poubavo ne teše da bude. Tol’ko je ubavo. Procepao si ga, što ga ima reč, kako svinja vreću!
A Sreti milo, pa mu sve raste kika i za svoj dopis, a i za ovo zgodno upoređenje kapetana s vrećom.
— Rezilak, more — veli ćir Đorđe — što se čini. U selo ovaka mehana pod plan, bre brate, za svaki udobnos’ sam se postarao, pa on, kako na primer jedan što se kaže činovnik i gospodin, pa ide u kokošarnik selski seb’ na rezilak a njim gi pa na teret.
— More — prekide ga Sreta — ni čašu vode nije dužan gedžo da mu da!
— Ah, gospodin-učitelj, teb’ ti možem ovoj da kažem. Sag, na primer, da kažemo da sam ja neki kmet u ovoj selo, pa si dođe kapetan kod mene, a ja spremim lepo večeru, a sas večeru Uredbu o mehanama, pa mu otvorim knjišku pa mu kažem: »Četi si, gospodin-kapetan, što piše u ovu knjigu u paragrafos jedanaesti što piše: da niko ne sme da dâ svoju zgradu da se upotrebi za mehanu ako neje dobio mesno pravo; i pa drugi paragraf, paragraf dvadeset i drugi u isti taj zakonik što pisuje: »Koj upražnjava mehansku radnju, a nema nikoj dozvolenje, na primer, za toj po smisla od paragrafos sedamnaesti Uredbe o mehanama, da se kazni po ćesi, to jest, novčano, od pet do dvadeset talira«. — A, što misliš, gospodine?
— Vrlo dobro, vrlo dobro, slavno!
— »A u poftorni slučaj — citira ćir Đorđe dalje — može da se krivac osudi uz novčanu kaznu jošte i na zatvor, eli apsu, od tri do petnaest dana«. A, gospodin-učitelj, eli ubavo zborim? He, he! — reče pa se stade lupati kažiprstom po desnom slepom oku. — Drugo tvoja nauka, a drugo moja praktika! Hehe! Baška tvoje znanje, baška moje umenje!
— Slavno si se setio! — veli mu Sreten.
— A ja pa tag da mu kažem: »E, pa, gospodinkapetan, kako ćemo sag? I ti vlas’, i ja vlas’, pa pogle kakvo bezakonje činimo mi što smo vlas’. Ja se ogrešio o jedanaesti i dvadeset i drugi paragrafos »Mehanske uredbe«, a ti mi nadzorna vlas’, pa me jošte pomažeš?! E, što će čini onaj drugi svet, seljaci na priliku, kad mi tako pravimo!« — E, pa ne može ova nesretna zemlja da digne glavu s takvija sinovi! — veli Đorđe.
A Sreti se dopalo što vide kod Đorđa ovoliko rimske savesnosti i strogosti prema samome sebi.
— E, divota — veli mu — ja se nikad ne bi’ tome dosetio.
— Hehe! — kucnu se ćir Đorđe kažiprstom po glavi — ti gospodin-učitelj znaš nauku, a ja pa praktiku. Ama što će mu pravim, ja sam pros’ mejandžija, a kmet nesam. A što bi on džabe jeo, bože zdravlja! Ama kmet nesam, gospodine, pa muka!
— Pa sâm si kriv što nisi. Eto, reci samo hoćeš, a za drugo te ne pitam. Jer ovako se više ne može, baš ne može! Treba tu čovek, inicijator, mislilac da zasedne, a te reakcionarne krntije sve dole! A prvo Milisav.
— Ama ne može, gospodine. Mnogi seljaci ga hoće, pa selo ima mnogo straf od njeg’.
— Ah, šta selo, kakvo selo! »Ima straf selo!« Samo da se počne, pa bi ti video! Šta živ čovek ne može, samo kad hoće. Ne znam ja, gazda Đorđe, kad ću umreti, a drugo sve znam. Moći će, samo, naravno, treba i ti da mi pomogneš.
— Da pomognem, džanum, ama kako?
— Evo kako. Mesto Milisava treba drugi da dođe, je l’ tako?
— Da dođe, da dođe! — usitni ćir Đorđe.
— Treba naći čoveka.
— Treba, gospodine, ama muka za čoveka.
— E, pa v’iš, ja sam ga već našao.
— Nađe li ga!? Eh, ispolaj na gospoda, kad se i toj svršilo!
— Ama treba i on la pripomogne. Svi za jednog, jedan za sve.
— Znaješ kako ima starinski reč sa Sveti Nikola i za onoga što se daveja: Upade si čovek u vodu pa kuka: »Pomozi, Sveti Nikola!« A Sveti Nikola mu pa zbori on: »Ja će pomognem, će pomognem, reče, to mi je dužnos; ama, reče, i ti da mrdneš, reče, malko s ruke!« He, ete toj i sag za ovaj stvar. Da mrda, gospodine, ama ne malko nego mnogo; da mrda, i s ruke i s noge da mrda čovek za jednu takvu fajdu! A koj će čovek toj da bidne?
— A šta da ti tu umotavam i krijem u kučine! Eto, pa tebe da okmetimo! Šta bi valilo?!
— He, he!
— Dobro i za nas, a boga mi dobro i za tebe. Mlađi si čovek, pristupačan novijim, naprednijim mislima; mehandžija si, prošao si sveta, znaš čaršijski red, — što da tražimo boljeg!
— Vrlo lepo, gospodin-učitelj, vrlo lepo! Fala za čas’! — veli tiho ćir Đorđe — ama straf me, neće da može, gospodine.
— Ama, hoće da može, gazda-Đorđe, samo, naravno, treba zapeti.
— Ama da zapnem — lako, gospodin-učitelj, nego ako propadnem može da i odapnem. Šest stotin i pedest dinara i trideset pet pare ja plati’, gospodine, globe sal za ovu godinu, za ništa, bre brate; za jedna moja poštena i česna spekulacija što gu eto vodim sa sreća i što sam batli.
— . . . Pa ti lepo i mejandžija i predsednik, pa da uzmemo onu drugu polovinu tvoje kuće pa da preselimo tu sudnicu, jer i tako ova sad što je, batal je i krntija kao i predsednik što joj je.
— Eh, gospodin-učitelj, — reče ćir Đorđe, a oči mu zaigraše kao pacov kad se uhvati u kljusu — za zdravo lepu stvar mi zboriš, ama nema mogućnos’; ti zboriš, ama selo što zbori?
— Ama i selo to isto veli! Razgovarao sam ja već s mnogima. Da vidiš samo kakve sam asase prikupio i pridobio za te, pa, more, hoće za vrelo gvožđe da prihvate! Ali i ti da zasučeš malo rukave, i malo, znaš... treba ljude pridobiti... — pa ponekoga i počastiti.
— Sad za men’ me se ne brini! — reče Đorđe i metnu levu ruku na grudi. — Za selo je sal pitanje, a ja sam kail.
— E, dakle, stoji?
— Molim ve — reče Đorđe — svršena stvar, ako je za men’ pitanje!
— E, onda zbogom, ja odoh. Odoh da se malo izmotavam pred decom. Zbogom! — veli Sreta i odlazi.
— Tašula dete, ela jedno slatko, iska mi duša slatko od ružu; i jedna kafa turi za men’ u džezva! — reče ćir Đorđe i izvadi tabakeru, zapali cigaru i baci se zadovoljan u misli i računanja neka.
I tako mu naš Sreta pusti muvu pa ćir-Đorđu nikako ne izbija kmetstvo iz glave. Koliko će mu samo taj čin vredeti radi kupljenja veresije! I, boga mi, on se baš dade na posao. Nešto po svojoj pameti a nešto po Sretinim uputstvima, ele privuče i on, bome, dosta njih na svoju stranu; kako koji dan, sve više nezadovoljnika u selu.
Tek vidiš, a ono ušao neki bes u selo. Ne dopada se seljacima stari predsednik. »Ama pa da je sam Sveti Nikola, vele seljaci, pa odavna je zaseo. Sve on pa on! Pa, vala, treba malo i drugi da zasedne. A ako je na njega baš spalo, pa ne bilo, vala, ni njega!« Tako vele seljaci i malo malo, pa čas ovaj čas onaj dolaze u sukob s njim.
Krsti se čiča Milisav, pa se čudi čovek šta ga je snašlo. Ne može čisto da pozna svoje seljake; ni oni ni daj bože!
U svakom trećem-četvrtom broju novina tek čitaju neki dopis ili protiv kapetana ili protiv predsednika. »Šta je ovo, pobogu brate!« — pitaju se čiča-Milisavljevi prijatelji — »ovoga čuda dosle ne beše u selu!«
Ostrvio se svet, pa voli samo inat i svađu. Navikli se na dopise, pa im milo kad im se pročitaju njihova imena naštampana u novinama. A od sviju ovih, najmilije je bilo Žiki Šljiviću kad bi čitali koji njegov dopis, a on tu među njima. On je, istina, nepismen bio, ali je vazda rado pristajao da pozajmi svoje ime pod jedan takav dopis. »Ama, nuto Žice, pogle Žice, kako ga piše!« — vele seljaci pa se podmiguju. »A otkud si se ti, more, propismenio?!«
— Eh — veli Žika — mi iako nismo pismeni, a ono smo i-jope’ od fajde; mi ako ne umemo da pišemo, a mi umemo, beli, apsu da ležimo! — veli ponosito i još ponositije pljucne ustranu nadaleko. Pa čak i onaj Krsman, što ga diraju za Gizelu, bio je jednom te sreće, da ga Sreta potpiše pod jedan užasno oštar dopis.
A vrhunac sreće i zadovoljstva za Žiku beše jednom (taj dan neće on nikad zaboraviti!) kad je dao svoje ime za potpis pod jedan dopis u kome su bila upravljena pitanja na ministra unutrašnjih dela po stvari Jakova Purka, kapetanova pandura, zbog nekih zloupotreba njegovih (to jest Purkovih).
A stvar je bila u ovome. Govorilo se da poslednji put kad je bio s kapetanom nije platio neki račun mehandžiji kad je bio u mehani. (Jer on je po neki put vrdnuo u mehanu). I on sad u tom dopisu pita gospodina ministra, upravo stavljaju mu se tri pitanja. Prvo pitanje: »Zna li gospodin ministar, i je li mu poznato, da g. Jakov Purko, pandur sreskoga načelnika (Sreta je namerno pandura titulirao gospodinom i izjednačio ga s ministrom, a načelnika nije. Tako je uvredio i g. ministra i načelnika i, što kažu, jednim udarcem ubio dve muve) prilikom poslednjeg obilaska po srezu, nije platio jedno »slatko« i tri čokančića rakije?« Drugo pitanje: »Misli li ministar što pre preduzeti nužne korake i mere i stati na put obesti i eksploataciji g. pandura?« (Ovde Sreta čak ni g. ministra nije titulirao gospodinom, a pandura jeste), i treće pitanje: »Ako misli (a za to se i plaća grdnom platom), kakvu satisfakciju misli dati ministar, kao sluga narodnji, uvređenom, ogorčenom i oglobljenom narodu?« — Ovde je ogorčenje veliko, i ako narod ne dobije zadovoljenje — on tj. Žika ne jamči ni za šta. »Nema elbeta, gospodine Purko, loša slugo lošeg gospodara!« svršuje se dopis, a potpisan: »Žika B. Šljivić — Seljo«.
E, njegove radosti toga dana kad su stigle novine u selo i njegov dopis mu pročitan s njegovim celim imenom: Žika Buki Šljivić, pa još »Seljo«! On sedi u mehani, a ćata mu čita, Žika samo nabija noktom od palca puhor u luli pa se smeje; a nije da se zadovoljno i slatko smeje, nego sve rže kao ždrebac. Ne drži ga zemlja, nigde ne može da se skrasi.
— A-ja, ne dam ja da to tek tako razvlače mal gazda-Đorđev; ima u ovoj zemlji valjda suda i ustava, nanu mu — veli Žika. — More, je l’ sam mu se ja samo jednom počeo penjati za vrat, neće ga on majci dugo kapetanovati, ni Purko pandurisati! Ima već đida za to mesto, — reče i stade se udarati u prsa Žika, koji je, kao što vidite, aspirirao na to pandursko mesto.
I dugo posle toga dopisa, kad god bi se sreo sa Sretom, a oni se tek jedan na drugog onako prijateljski nasmeše. Očima kao da vele: »Znamo se; naši smo!« A Žika će mrdnuti glavom pa zapitati: »Ima li, učo, štogod i jopet da potpišem? Slobodno, vala, ja sam ti tu; i tako, znaš, sad nemam baš posla!«
A pravo je i rekao. Bio je vazda besposlen. Gotov na »potpis«, ka’ bos u baru, a apse se nije bojao. Često je primao i tuđe krivice na se. Pogode se lepo. Žika odleži apsu, a onaj mu plati u gotovom novcu i u paklićima duvana. Bio je čovek za društvo, druževan, a besposlen, pa se valjda stoga tako lako i rešavao i žrtvovao za druge.
Kad nema dopisa, a svima u selu nekako sve gluho, mrtvo. Tako se već bili navikli na novosti!
Nov, svež dah vejao je po kosama i brdima, po utrinama i lugovima, po dolinama i čečvarima, po zabranima i torovima, po kućama i mehanama toga sela. Samo još u opštinskoj sudnici je stara plesan, nije još provetreno; ali i tome su dani izbrojani! To je pitanje vremena.
Sve, sve se izmenilo!
A to je Sretina zasluga bila.