Limunacija na selu/6
Glava šesta
U njoj je opisano poznanstvo Sretino sa ćir-Đorđem i Mićom »Oficirom«, koji će mu biti desna ruka, krila, u teškim radovima njegovim.
Kad stiže Sreta i uđe, kafana je već bila skoro prazna. Tek nekoliko njih. Već je pao mrak na zemlju, pa se svet već bio razišao. Seljaci dirali onog grešnog Krsmana za Gizelu, pa naljutili i Krsmana i ćir-Đorđa; Krsman otišao, a Gizelu oterao gazda Đorđe u kuhinu da gleda svoj posao. A kad nije to dvoje u kafani, ni seljacima se nije sedelo; nema Krsmana da ga diraju, ni Gizele da pare oči, pa se tako večeras jedan po jedan izvukli iz mehane, neko sa »laku noć« a neko i bez toga; neko platio trošak, a neko kazao Zacu da zapiše na mušemi, kol’ko do sutra.
— Dobro veče — reče Sreta kad uđe.
— Dobro veče — veli ćir Đorđe, a gleda ga čkiljeći očima, a zatim odmah pohita vratima da vidi gde su kola.
— Dad’ mi jednu rakiju — reče Sreta sedajući, — čašu sveže vode i sve novine od poslednjih dana.
— Sag, sag! Odma’. Pobrzo, Tašula, za gospodina jedna taze voda! — Užurbaše se obojica, i Tašula i ćir Đorđe. Ovaj sam uze poslužavnik s čašicom rakije i čašom vode i prinese Sretenu. — Izvol’te. Ama voda što je, gospodine! Popiješ jednu čašu, triput će da jedeš od mnogo apetit od vodu.
— Hvala! — veli mu Sreta.
A ćir Đorđe ga meri. Ova učtiva reč Sretina mu se dopala. Iz nje je, makar i posredno, doznao da ovo neće biti nikakav policijski činovnik, jer tolika učtivost — a ćir Đorđe je bogat iskustvom — obično nije svojstvena njima. Gleda ga poizdalje. Izmakavši se podalje, ćir Đorđe vide da je putnik, ali mu čudno što nit’ vidi pred mehanom kola, nit’ opet uz putnika torbu ili kufer.
— A kude ostaviste, na priliku, kuferče?
— Kod kuće — veli učitelj.
— A ’oće li da spremim jedno pile. Da ufatimo i zakolemo jedno pile, pa za jedna ćisela čorba i pečenje.
— A ne, ja ću kod kuće večerati.
— Vaša volja — veli uslužno ćir Đorđe.
— Ja sam ovdašnji učitelj, Sreten N. Danas sam došao.
— A, učitelj, didaskalos. E, mnogo mi milo za to, za učevni ljudi. — A, je li ste sas familiju došle?
— Ne, nisam... ja sam neženjen.
— Vrlo lepo i to! Imate vreme i za ženidba. Imaše ga jedan grčki reč, a na srpski ke mu dojde: Za ženidba neje nikad dockan. Imaš kef i merak — gotova žena. A vi ste još mlad.
— Pa došao, eto, malo; rek’o, da se upoznamo. Upućeni smo jedno na drugo; viđaćemo se češće, pa, ka’ velim, da odem. A vele da si jedan od prvih ljudi ovde.
— Pa jeste, gospodin, daskalo, učitelju, tako se računa u selo. Predsednik Milisav, i posle nas trajica-četvorica ljudi.
— Eh, šta posle — reče Sreta, pa iskapi čašicu. — Što posle?! Bajagi je Milisav, ako je predsednik, bolji od tebe!
— E, de, gospodine — veli zadovoljno ćir Đorđe, — tako se kaže. Vlast je prva, a posle dolaze drugi.
— Ama ne kaže se tako. Ti uvek možeš biti on, a on mučno ili nikad to što si ti!
— A, bravos, gospodin-učitelju, za taj reč! Eli može da večeramo u drustvo, u drustvo sas nas. Tašula, ’ajde jošte jedan beštek da turiš! Molim ve, gospodin-učitelj, za čes!
— Pa mogu, baš, vala, — veli Sreta produživši razgovor sa ćir-Đorđem, koji mu se veoma dopao. Dopao mu se onako mali, dežmekast, sa jako potkresanim i zabrijanim gustim crnim brkovima, koji su izgledali kao dve debele pijavice ispod nosa. A dopala mu se i ona živost, okretnost i uslužnost njegova. A ćir Đorđe se samo smeši, usitnio oko učitelja, pa od silna i njemu još neobjašnjena zadovoljstva i velike uslužnosti čisto ga pita očima; digao obrve preko čela pod kosu kao da heruviku peva, pa ga čisto vidiš kako traži štofa za razgovor.
U tome stiže i večera. Gizela donese jela: kapamu, kajganu, hladno jagnjeće i sir. Posedaše svi. Ćir Đorđe, Gizela, učitelj i Mića »Oficir«. Ovoga ćir Đorđe nije mario, upravo ga nije baš mnogo ni trpeo; ali nekako ipak nije mogao bez njega, tako da mu je Mića bio redovan gost, neka vrsta kućnjega prijatelja. Večerajući tako u društvu, Sreta je onako poizdalje raspitivao o prilikama u selu. Od ove dvojice izvestio se o svemu. I slika ne beše ni najmanje ružičaste boje. Selo je bilo, tako reći, na rubu propasti! Zastoj, čamotinja, nemar i ravnodušnost, a što je najgore: konzervatizam užasan! Najsvetija građanska prava i ne praktikuju se, skoro zaboravljena; pokrivaše ih stoletna debela prašina. Jedan užas, da čovek zaplače! I to je Sreta sve ovoga večera saznao i, slušajući to, večera mu je formalno presela, pošto je on bio od onih što jedu da žive.
Razgovor se vodio još malo, sve mlitavije i mlitavije, s većim prekidima, jer se Sreta bio jako zamislio, sedeo je za stolom, ali je svima očevidno bilo da mu je pamet bila bog te pita gde. Počeše već i poduže pauze. Zac je zadremao iza kelneraja. Gizela na mig ćir-Đorđev otišla u sobu, ćir Đorđe čačkaše zube velikim krivim jagodinskim nožem, Mića »Oficir« sukaše brke, a Sreta puštaše koturove gusta dima, kao već svaki čovek kad ima neku veliku muku i čitaše novine od poslednjih dana. Udubio se u njih čitajući o nekim pobunama i štrajkovima radeničkim.
Već je pola jedanaest uveče. Docne za selo u kome kmetuje ča-Milisav.
Sreta uze »zbogom« i ode.
Ode i Mića i ono nekoliko seljaka.
Ostade ćir Đorđe i Tašula.
— Gumari bre, što spiješ?! — viknu ćirĐorđe na Tašulu koji se trže. — Ajde počisti mehanu, pa gasi lampa i fonos, da ne gori džabe gas!
Čuje se samo »Laku noć i prošćavajte«!
Pa i ja bih trebao da vam kažem: prošćavajte, čitaoci, što sam vas toliko dugo zadržao u mehani. Ali kako smo mi Srbi, i vi i ja, znam da vam to nije neprijatno. Ta gde je Srbinu podesnija klima, lepše podnebije, nego u mehani?! A posle, zadržao sam vas poduže ovde još i stoga što se sve ono što u ovoj pričici sleduje ujdurisalo ovde, i to baš ovoga večera.
— »Ne, neću vas ostaviti, dobri ljudi!« — mišljaše Sreta idući doma. — »Napred! to će mi biti deviza, dok od ove Vandeje ne načinim Žirondu!«
Došavši kući, zateče Maksima gde se naslonio na sto pa hrče kao da struže čuture. Priđe mu Sreta i probudi ga, pa ga zapita je l’ večerao?
— Ne ja, bogme, nego tebe čekajući i zadremah evo.
— E, pa izvini, ja sam večerao; zadržao me gazda Đorđe. A ti onda sedi pa povečeraj.
— He, he, nije kom je rečeno, već kome je suđeno! — veli Maksim, pa odlomi pola somuna, sede dole i primače kajganu.
Dok je Sreta uvrtao bradu i krupnim koracima hodao po sobici razmišljajući i snujući planove, dotle je Maksim zahvatao krupnim zalogajima hleba kajganu ne razmišljajući baš ništa. Dok je onaj idealisao, ovaj se realistički naklopio na kajganu; sušta slika idealiste don Kihota i realiste Sanče!
— E, vreme je da se odmorimo! — veli Sreta.
Maksim se ukloni, a Sreta leže na krevet i ugasi lampu. I u krevetu je još neko vreme premišljao. Mislio je s kim će sve otpočeti i koga će istaći. Čekao je samo prvu priliku pa da otpočne; da stane onako prsa u prsa s vlašću. Razmišljajući tako, razbije mu se san. On se diže, zapali lampu i uze da čita Šta da se radi? Ovo je imalo dobra dejstva. Posle pet-šest pročitanih strana, ispade mu knjiga iz ruku i on se pridruži Maksimu. Stanu obojica hrkati, i tako lepo jedan drugom odgovarati kao da jedan drži jednu a drugi drugu pevnicu.
Noć je uveliko.
Sve spava u selu, i pravednik i grešnik, i onaj mirne i onaj nečiste savesti. Samo zeljov komšijski izgleda da je nešto sumnjivo primetio, pa zalaja, ali naskoro ućuta. Valjda se upoznao u nekoga, ili se, u suvišnoj revnosti, istrčao. Biće da je ovo poslednje. Jer kad je zeljov video da je to Mića »Oficir«, stari njegov poznanik, a on prijateljski mahnu repom pa se okrete na drugu stranu, pa produži i on spavanje, iako nije mogao da ne čuje neku lupu, kao kad se polako razmiče i krha prošće tu u blizini.