Лимунација на селу/5

Извор: Викизворник


Глава пета


Која је из почасти према ћир-Ђорђу само њему посвећена; то јест, само ће о њему говорити, пошто је он одмах после Срете, главнога јунака, а уз Мићу »Официра«, једна од најглавнијих личности у овој приповеци.

Али да се не би ко од читатеља баш на њих (на те жене) намерио и можда рђаву слику добио о газда-Ђорђу, то сâм списатељ сматра за дужност, и узима себи слободу да и о њему коју рекне, кад је већ о толикима, па и о самом оном Крсману дрипцу, рекао. А после тога, ћир Ђорђе је механџија, газда од кафане, дакле заслужан човек. Сваки је кафеџија заслужан по човечанство, а нарочито по Српство, које се, политички раскомадано, ту састаје; а и шта би знао, шта би човек радио без кафане у овој одавно лепо и згодно названој долини плача, како давно назваше земљу.

Дакле, слушајте о газда-Ђорђу, чујте његову историју!

Газда Ђорђе је добро позната и уважена личност и у селу и далеко унаоколо. Није се ту родио, али је многе одатле испратио на онај свет, а и сам, ће по свој прилици, ту умрети. Дошљак је, истина, али ту плаћа и порез и прирез. Штавише, у последњем нашем рату дао је и комору, пошто му се том приликом некако омакла из руку грчка бандера за коју се хтео ухватити, и он, немајући куд, рече: »С драге воље!« 

Пре петнаест година дошао је амо и ту и остао. А дошао је трговином, продавао је алву и ратлук, шећерлеме, лимунаду и петлиће од шећера.

А баш некако било тада неко весеље: славила црква у селу. Ко ти ту није дошао из паланке, па дошао и он да ћари и пазари; да продаје, а и да купује. Памте лепо сељаци, као јуче да је то било, кад је у једној дугачкој и масној антерији од ћитајке продавао звиждаљке и петлиће од шећера, црвену и жуту лимунаду по марјаш чашу, па се једнако дере колико га грло доноси: »’Ајде, ’ајде! Ох, ала је ’ладно! Види, види!« 

Слава прође и свет се разиђе, али он, бога ми, остаде ту; не врати се натраг. Допало му се, па остао. Онда се, а и још неко време после тога, звао Јоргаћи Триандафил. А после се мало помало почело заборављати то име; најпре презиме, а после и име, и у пореском списку записан је под именом Ђорђе Ружић, па га данас свак у селу само тако и зна. Сви га зову газда-Ђорђе, јер се помало и љути кад му кажу газда Јоргаћ, а после волије газда него ћир.

А газда је и био доцније. Али, бога ми, прву годину-две, далеко је то било још од газде, јер кад је дошао у село, не би му, вала, нико за сав еспап дао више од двадесет и пет, реци и тридесет, гроша. А сад, богме стоји врло добро, скоро боље но иједан у селу. »Један је газда Ђорђе у селу!« рекло би се врло често.

А срећан и вредан човек. Вредан, па му, што кажу, и бог наспорава!
 
Газда Ђорђе држи механу, а наравно и дућан; купује храну, шишарке, коже, грожђе, свиње, а даје и новац под интерес на облигације. А, бога ми, коме позајми, не прође боље него ма који од оних јараца чије коже висе тамо испод стрехе или су наслагане већ у ћир-Ђорђевој магази. Ко му падне шака, не искобеља се тај лако! Смота га ћир Ђорђе »ка’ Вла’, питу!« Ако си гледао кадгод, читаоче, кад пливају ситне рибице по води, а нађе се понека крупна међу њима па, онако успут, кад смота и прогута по коју малу јадницу, па се и не опипа по трбуху да види бар колико је дебља, него зине па плива даље; — е, тако, видиш и наш ћир Ђорђе само обзине (а онај му сам улети) и прогута понеког јадника, па продужи пут даље, и гледа ко му је затим на реду. — Па и опет он остаје и надаље добар комшија и поштен човек. Онај кука, а ћир Ђорђе вели: »Сам си дође; зар сам га с лимон звао?!« 

Иако није жењен — као што вам је већ познато — ипак је многима у селу понешто свој; неком кум, неком побратим, — еле, тек није сам у свету!

А умео је, бога ми, и да се покаже кад је где требало. Био је човек патриота. И није једанпут ћата читао сељацима Званичне новине и у њима дарежљивост ћир-Ђорђеву. Колико им је само пута читао како сам господин министар војени изјављује благодарност дарежљивом дародавцу Ђорђу Ружићу, механџији, на учињеном поклону, са жељом да се хиљаде такви грађани и синови ове земље. А и сам ћата је обично у тим приликама накитио и послао какав допис; послао у Новине које су орган тога округа у коме кује у звезде издашност ћир-Ђорђеву и износи благодарност народа тога округа, а завршује допис с оним већ свакоме добро познатим, да: »Народ који уме да цени своје велике људе, заслужује и да их има!« И накитивши тако ћир-Ђорђа, накитио је обично после и себе у механи ћир-Ђорђевој. И баш ту скоро могла се у званичним новинама опет читати благодарност, што је пролетос поклонио војницима те и те чете, тога и тога баталиона кад су онуда пролазили, седам ока ракије и дао им сламе за простирку. Тако је већ неколико пута било. Умео је он лепо да задужи, као што видите, и саму државу.

И ето такав човек који је могао свакоме да угове и подеси, није се слагао с кметом, као што сте имали прилику раније да чујете од Максима фамулуса. Срета је то чуо пред полазак у кафану, па се одмах кренуо да га види. Мало је заобишао, а могао је раније стићи, али ништа не чини; бар је дао прилике да вас за то време, док је он полако дужим путем ишао, упознам с кафаном, једиком и персоналом ћир-Ђорђеве механе.


Лимунација на селу - Сремац, Стеван