Limunacija na selu/4
Glava četvrta
Ona je upravo nastavak glave treće, jer u njoj su opisane neke sporedne ali ništa manje interesantne ličnosti kafane ćir-Đorđeve, a to su: Tašula kelner i Gizela »viršofterka« ćir-Đorđeva.
Iza kelneraja stoji obično kelnerče ili »ćeler«, kako se ono samo naziva. On je zemljak, iz istog je vilajeta iz koga i ćir-Đorđe, i zove se Tašula, ali seljaci ga obično zovu Zac naročito kad hoće da ga naljute, a zovu ga i Kićo kad su dobre volje. Nosi dugu anteriju a preko nje pripasao malu kecelju od plava porketa. Hitar je, uslužan, oči mu igraju kao na zejtinu, ali je prgav i brzo se naljuti a osobito kad ga povuku za anteriju i opsuju mu sepetku koja ga donese amo. To rade seljaci i kad se naljute na nj, a i onako od šale. I Tašula se uvek tada ljuti, klati jako glavom kad ide, a ubrza sitno kao koza, šapće nešto cincarski kroz zube i revnosno briše krpom sve što stigne, ali se trudi da pritaji gnev svoj. Ne prekida posao, nego savesno poslužuje i dalje goste, ali jednako gomila jed u sebi; miče usnama, ali glasa mu ne čuješ!
Ali kako je sve na svetu prolazno i promenljivo, neće ni Tašula doveka trpeti. Doći će već vreme, kad će se on svima njima osvetiti! Bože zdravlja, porašće i on kao i svaki stvor. Dobiće ispod nosa brkove, potkresivaće i podbrijavati ih, neće nositi anteriju nego nemačko odelo. On Zaca postaće ćir-Tašula, i tada ga neće niko više od duga vremena, kao sad, pitati: odakle je, niti mu se smejati, kad usitni, pa onako prgavo cincarski kaže: »Iz Ipir, e, što ti to teb’ treba da znaš?!« Ne, onda će on druge pitati: ko su i odakle su? A nada ga neće prevariti! Jer koji je taj koji je u anteriji i sepetki došao amo, i zadržao se ovde više vremena, a da se nije ofajdio, te da se i ovaj Zac ne ofajdi!? Pričekajte samo jedno desetak-petnaest godina, pa ćete videti lepo šta će biti i od Zaca, a sledovatelno i od onih oko njega. Tada će se, otprilike, ovaki razgovori voditi: »Čija je ova lepa mehana po planu?« — »Gazda-Tašulina«, biće odgovor. — »A čija je ona kuća, oni ambari i onaj domazluk i bogatstvo?« »Ćir-Tašulino«, biće opet odgovor. — »A onaj zabran tamo, i one njive i one lepe livade?« — »Gazda-Tašulino; sve njegovo.« — »A ima li duga gazda Radisav na imanju?« — »Pa imaće neku stotinu dukata; duguje, znaš, ćir-Tašuli.« — »A ko kupi imanje onoga grešnika Milisava na doboš?« — »Gazda Tašula!« biće večiti, stereotipni odgovor na mnoga takva pitanja. Ele, vi vidite da se negdašnji »sepetkaš« i »ćeler« Tašula iz Ipira dobro zakopitio, da je pružio žile duboko i naširoko. Kao oktopod pružio mnogobrojne svoje krake na sve strane, i zahvatio sve i po seoskom ataru, i po srezu, pa čak i po okrugu! Pružio i zahvatio pa drži, ništa ne ispušta, a svake godine prinavlja poštogod.
Tako će to biti kroz neko vreme. I to oseća, i gaji nadu na to, mali Zac, ali još su mu slabe sile, još nije vreme. A dotle, boga mi, on će malo da se strpi i mnogo da otrpi; da ćuti i da poslužuje.
Jeste. On će dotle da poslužuje sve, pa čak i onog tamo neobrijanog u onom klopavom i raskokanom slamnjem šeširu, sa propalim perčinom, što se svi s njim šale, jer drže da imaju prava na to. Pa ga čak i kelner, onaj što je bio pre Zaca, nije vermao. I on, kad mu ovaj poruči kafu ili rakiju, veli mu: »More batali!« i prolazi, radi svoj posao, a njega i ne poslužuje! On je istina redovan gost ove kafane, pije i nikad ne plaća; on samo pije, a drugi plaćaju. I svaki onaj koji ga je ma jednom samo počastio kafom ili rakijom, drži da ima pravo da se našali s njim. A šale, naravno, da su grube bile. Naročito su voleli da mu diraju šešir; jedan mu zaturi na potiljak, a drugi dođe pa ga nabije na nos s rečma: »Ovako ćide nose šešir«. I to su svi gosti s njim radili. Je li se neki putnik samo dva dana zadržao u selu, već je držao da ima prava da ga dira i tovari. Tako se s njim već uveliko šale i dva putnika koji su tu odseli od pre tri dana. Jedno je Tešman, magazadžijski momak iz okružne varoši, koji tu kupuje hranu i kože, i kupi veresiju po selu i okolini; a drugi je gospodin Svetislav, od Tešmana mnogo finiji, »putnik« iz Beograda, koji prodaje Singerove šivaljke i jednako uzdiše za Beogradom i bulevarom i čudi se kako taj svet može u selu da živi!! Već je tri dopisne karte poslao u Beograd nekoj mašamodi u Skadarliji.
Đavo od čoveka! Svako mu đavolstvo padne na pamet. Kad god dođe u kafanu, traži kifle, krenviršle i pivo s muzirom i jednako se ljuti i sekira i Zaca i Tešmana; onoga prvoga jednako, a ovoga drugoga ostavlja na miru tek onda kad ga ovaj zapita zna li on šta je to magazadžijska meraba? Pa mu tom prilikom pokaže strašnu svoju šaku koja nije ništa manja od lopate kojom zgrće žito u magazi. Tada bi Svetislav ostavio Tešmana i obrnuo se Krsmanu (tako se zvao onaj u slamnjem šeširu) i njega bi zadirkivao. Krsman je sve to kojekako snosio, jer je računao da ima fajde od poznanstva i razgovora sa jednim, na primer, gospodinom iz Beograda, pa prima sve i oćuti; ali kad ga stanu dirati za gospoja-Gizelu, kako joj je kupio libade, šamiju i štifletne, — eh, onda prestaje sve! Odmah nabije šešir na oči, pa jala na vrata mehanska! Oni viču za njim, zovu ga natrag, vele da je sve to samo šala, i da je lud kad ne zna za šalu, — ali on neće ni da čuje, nego hvata sokak.
A to baš nisu trebali da rade! Samo badava da greše dušu. Nisu trebali nikako da ga diraju. Jedno, što on nije, na primer, taj čovek, ženskaroš to jest; a drugo, što su ga samo mogli omraziti sa gazda-Đorđem, koji ni sam nije mario za takve šale iz prostoga razloga što je ta Gizela bila kod njega — da se sanitetskim terminom izrazim — sobarica, pa on nije nikako trpeo da se tako izobličava nijedno njegovo mlađe, a najmanje Gizela za koju se on neumorno trudio i Argusovim očima pazio da ne da povoda takim razgovorima.
A ni Gizela nije to zaslužila, iako je nekad bila druge vere i krstila se šakom. A posle, Gizela nije baš ni spala na Krsmana, kao što će se to već čitatelji uveriti iz niže izložene biografije i genealogije njene.
Nekim čudnim udesom pala je pre, biće boga mi tako desetak godina, u ovo selo, kao jesenjim vetrom ponet i bačen uveo listak. Od to doba jednako je tu u selu. I, bože, što rekle babe, što ti je čovek! Rodio se tako bog te pita gde, a bog zna gde će i kosti ostaviti! Tako i ova Gizela ima svoju zanimljivu istoriju. Ona je odnekud »ispreka«. Šta je ona nekad bila, a šta je sad to je vilika razlika, spominjala bi ona često. Kako je ona sama pričala gazda-Đorđu, a on drugima, ona je bila iz neke baš onako velike familije. Otac joj je bio neka krupna zverka tamo, nešto na formu našeg okružnog načelnika, ako nije još i nešto krupnije bio. Pa onda kad je odrasla, roditelji su je hteli da udadu za nekog bogatog arendatora, malo postarijeg, istina, ali je bio to pravi bogati Gavan. Imao banaka, pa sve naslagane kao ćeramide na ciglani. Ali ona se zaljubila u nekog siromaška, nekog mladog kancelistu i zadala mu reč. A mati (razume se: maćija) nije htela ni da čuje za tu ljubav, nego je jednako terala da pođe za nepriliku, za nemilu diku; kinjila je i glađu i bojem, tako da je morala naposletku da bega iz očeve kuće i da bega u svet, a mladog kancelistu naravno da su već pre toga premestili negde bestraga daleko. Morala je, dakle, da bega, jer se i sam rođeni otac poveo za maćijom. U svetu dopadne bezdušnim ljudima u ruke koji se koriste njenom mladošću, naivnošću i lepotom, a sve na njenu grdnu štetu. Kući se više nije smela vraćati, nego se potucala tako od nemila do nedraga, iz mesta u mesto, kao rđavo adresirano pismo, dok nije došla u Beograd, a odatle zaredila po Srbiji. Pa i tu je nesreća gonila; njena lepota je mnogima prijatnosti ali njoj je grdne neprijatnosti pričinjavala — jer joj nije dala da se na duže vreme skrasi ni u jednoj varoši. Bila je gonjena iz jedne varoši u drugu, menjajući jednako sa novom kafanom i staro ime svoje. Svuda su je grozno mrzele i nemilosrdno gonile razne gospođe, a naročito načelnikovice, predsednikovice i garnizonarke. U poslednjoj okružnoj varoši (iz koje će doći amo u drumsku mehanu u selo) zadesi je dupla nesreća; zaljubio se u nju najpre sin okružnog načelnika, mladi telegrafista, a posle i tata mu, sam glavom okružni načelnik. Obojica se zaljubiše u nju tako strašno da je u kući bio krv i nož radi nje, a sve u prisustvu gospođe načelnikovice! Ona je, naravno, više simpatisala sinu nego ocu, i bila je navukla na sebe mržnju načelnikovu i morala se ukloniti iz varoši. Gizela je, kad je pričala svoje žitije, obično prećutala da joj je to upravo saopšteno bilo; ali je zato oduševljeno pričala kako se uoči onog dana kad će otputovati četiri sata na fijakeru vozala po varoši i sedam puta se prevezla pored načelstva i jedanaest pored telegrafa i petnaest pored načelnikove kuće, upravo pored načelnikovice na prozoru, a sve njoj u »truc«. Zaturila se na stražnjem sicu udesno i pružila noge ulevo, pa samo viče fijakeristu da tera kroz sokake, a za inat, još jedared, i po šesnaesti put, pored gospođe načelnikovice. Pred boljim kafanama stane pa poručuje pivo, plaća odmah i daje obilan bakšiš, a zatim naređuje da se tera dalje kroz sokake.
Eto, posle takih zbitija i čudestvija došla je pre desetak godina amo u ovo selo, gde se već uveliko obikla. Ne možeš da poznaš onu staru Gizelu. A imala je više imena nego kakva španska princeza. U Srbiji samo promenila je nekih deset-jedanaest. Gizelom se zvala pre nego što će doći u selo. To joj je poslednje ime iz poslednjeg vremena njenog burnog i šarenog života. Promenivši mesto i način života, promenila je i to ime. Pokrstila se i sad se, naravno, zove Ljubica, ali je gazda-Đorđu milo i ono starije ime, valjda zato što ga je nosila kad je bila za deset godina mlađa. On je zove i ovim našim imenom, ali kad je nežnije raspoložen, on je zove i starim, i to u nekoliko varijanata, kao: Gizela, Đizela, a najradije Đuzela, trudeći se da je uveri da je to haremsko, tursko ime. »Imaše ga, — tumačio je ćir Đorđe, — u turcko reč: ćuzel, a na srpski ke mu toj dojde: lep, hubav, krasan; he, pa od taj reč ete, — tvrđaše ćir-Đorđe, — dolazi mu sag ime: Đuzela, Leposava, eli Ubavka da kažeš«. Tako je filologisao gazda Đorđe, imajući tu strast kao već i svi njegovi zemljaci.
Gizela, odnosno Ljubica, aklimatisala se sasvim i saobrazila ovim prilikama. Nosi pamukliju, navlači obrve i meće k’nu; pravi dobru kapamu i papreno đuveče i ide sa gazda-Đorđem svuda, i na slave i na zavetine; kumuje i krštava pravoslavni narod. Ako kumuje ženskom, daje mu ime Ljubica; ako muškom, daje mu ime Đorđe. Postade od glave do pete (na kojima nosaše nanule) prava naša ženska. Ni po čemu je ne možeš poznati, samo kad govori, kad rekne nešto, moraš se nasmejati, jer ne govori naški; nekako smešno govori, a, nađavola, voli mnogo da govori. A sem toga govora još je nešto zadržala od starih svojih navika što je bunilo pomalo i selo a i gazda-Đorđa. Volela je da se mlati sa kučićima povazdan. Imala je jednog malog i kudravog i pakosnog pinčiku, a »dečko« se zvao, koga je jako pazila, mazila, svaki drugi dan ga kupala, a povazdan ga držala u krilu, češljala ga i kinđurila ga plavim mašlijama. E, to malo nije išlo u glavu ćir-Đorđu, ali joj je morao gledati kroz prste radi drugih mnogih dobrih strana njezinih.
Bila je dobra kućenica. Da skuva, umesi, sašije, da dočeka i isprati, — za to joj nadaleko nije bilo ravne. Umela je svud da se nađe. A razumevala se i u poslovima koji nisu strogo ženski bili. Lepo je nadgledala radnju gazda-Đorđevu. Čak se i u mehani viđala, iako gazda Đorđe mišljaše da je to, istina, dobro i korisno za domazluk, — ali tek držaše da joj tu nije mesto. A ona uzme tako pletivo, pa sedi u mehani i vodi račun od potrošenog pića. Dok je ona tu, niko nije hteo, a nije ni mogao onako mufte popiti i odneti što, jer ona je čuvala gazda-Đorđev mâl kao svoj. O kuku su joj visili mnogi ključevi; ključ od saračane, od podruma, gostinske sobe, od magaze, a možda je tu i ključ od ćir-Đorđeva srca, samo ne od ćir-Đorđeve verthajmove kase.
Oni su lepo živeli i slagali se. Ona je imala uticaja na nj, iako još nisu bili venčani, nego su, kao što ono jedna stara naša pesma veli: »živeli supružeski al’ nevjenčano.« Ali ona je zato ipak njega već zvala »moja Đoka«, na što se seljaci gurkali i smejali, a gazda Đoka se ponekad ljutio, ali nije mogao da je oduči od toga, ili upravo bio je slab prema njoj. Kad bi ga ona potapkala onako ljuta po obrazu, pa rekla: »Jaj, moja slatko Servijanj!« a on bi tada prijatno razvukao lice, zažmirio očima kao mačak ljubimac kad ga dobra starica, protektorka, češe iza vrata; tad bi mu milo bilo, pa bi kroz zube propustio: »He, he slatko zensko!« Pa, ipak, pored sve nežnosti i pažnje koju je ćir Đorđe poklanjao njegovoj Gizeli ili Đuzeli, ipak nije hitao da uredi jedanput odnose, iako ju je često zaticao gde je sva suzna i tuži se da je nesrećna. A međutim, fakt je da se govorilo uveliko da će da je uzme, i svi su se čidili što se to toliko dugo odugovlači! Govorilo se svašta. Šta ti se sve nije iznosilo kao uzrok! Svet kao svet, znate ga, hvala bogu: šta ti neće izneti i izgovoriti na svoja pogana usta! Zuckalo se da se ćir-Đorđe ne ženi samo zato što ne može, a ne može opet samo zato što, iako je iz Turske, nije Turčin nego kristijanin, pa ne može imati dve žene, jednu ovde, a jednu tamo na vilajetu! Jer su žene, — koje, istina, malo pišu i malo čitaju, ali zato ipak mnogo znaju, jer znaju i što postoji a i što ne postoji — tvrdile da ćir Đorđe već ima na vilajetu jednu ženu i petoro dece, pa sve, vele žene, jedno drugom do uveta, pa svi, vele, u dugačkim anterijama i u jemenijicama sa zakovrčenim vrhom naviše i sa ružom od vunice na vrhu. Sve je to znao svet u selu, a naročito neke udovice. One su saznale i objavile te podatke o štatistici dece ćir-Đorđeve; a one su ga mnogo puta i metale na svoje udovičko rešeto. Znale su čak i imena dece, vele da su se zvala: Mihalać, Janać, Stavrać, Kundać i Pundać.