Лимунација на селу/4
Глава четврта
Она је управо наставак главе треће, јер у њој су описане неке споредне али ништа мање интересантне личности кафане ћир-Ђорђеве, а то су: Ташула келнер и Гизела »виршофтерка« ћир-Ђорђева.
Иза келнераја стоји обично келнерче или »ћелер«, како се оно само назива. Он је земљак, из истог је вилајета из кога и ћир-Ђорђе, и зове се Ташула, али сељаци га обично зову Зац нарочито кад хоће да га наљуте, а зову га и Кићо кад су добре воље. Носи дугу антерију а преко ње припасао малу кецељу од плава поркета. Хитар је, услужан, очи му играју као на зејтину, али је пргав и брзо се наљути а особито кад га повуку за антерију и опсују му сепетку која га донесе амо. То раде сељаци и кад се наљуте на њ, а и онако од шале. И Ташула се увек тада љути, клати јако главом кад иде, а убрза ситно као коза, шапће нешто цинцарски кроз зубе и ревносно брише крпом све што стигне, али се труди да притаји гнев свој. Не прекида посао, него савесно послужује и даље госте, али једнако гомила јед у себи; миче уснама, али гласа му не чујеш!
Али како је све на свету пролазно и променљиво, неће ни Ташула довека трпети. Доћи ће већ време, кад ће се он свима њима осветити! Боже здравља, порашће и он као и сваки створ. Добиће испод носа бркове, поткресиваће и подбријавати их, неће носити антерију него немачко одело. Он Заца постаће ћир-Ташула, и тада га неће нико више од дуга времена, као сад, питати: одакле је, нити му се смејати, кад уситни, па онако пргаво цинцарски каже: »Из Ипир, е, што ти то теб’ треба да знаш?!« Не, онда ће он друге питати: ко су и одакле су? А нада га неће преварити! Јер који је тај који је у антерији и сепетки дошао амо, и задржао се овде више времена, а да се није офајдио, те да се и овај Зац не офајди!? Причекајте само једно десетак-петнаест година, па ћете видети лепо шта ће бити и од Заца, а следователно и од оних око њега. Тада ће се, отприлике, оваки разговори водити: »Чија је ова лепа механа по плану?« — »Газда-Ташулина«, биће одговор. — »А чија је она кућа, они амбари и онај домазлук и богатство?« »Ћир-Ташулино«, биће опет одговор. — »А онај забран тамо, и оне њиве и оне лепе ливаде?« — »Газда-Ташулино; све његово.« — »А има ли дуга газда Радисав на имању?« — »Па имаће неку стотину дуката; дугује, знаш, ћир-Ташули.« — »А ко купи имање онога грешника Милисава на добош?« — »Газда Ташула!« биће вечити, стереотипни одговор на многа таква питања. Еле, ви видите да се негдашњи »сепеткаш« и »ћелер« Ташула из Ипира добро закопитио, да је пружио жиле дубоко и нашироко. Као октопод пружио многобројне своје краке на све стране, и захватио све и по сеоском атару, и по срезу, па чак и по округу! Пружио и захватио па држи, ништа не испушта, а сваке године принавља поштогод.
Тако ће то бити кроз неко време. И то осећа, и гаји наду на то, мали Зац, али још су му слабе силе, још није време. А дотле, бога ми, он ће мало да се стрпи и много да отрпи; да ћути и да послужује.
Јесте. Он ће дотле да послужује све, па чак и оног тамо необријаног у оном клопавом и раскоканом сламњем шеширу, са пропалим перчином, што се сви с њим шале, јер држе да имају права на то. Па га чак и келнер, онај што је био пре Заца, није вермао. И он, кад му овај поручи кафу или ракију, вели му: »Море батали!« и пролази, ради свој посао, а њега и не послужује! Он је истина редован гост ове кафане, пије и никад не плаћа; он само пије, а други плаћају. И сваки онај који га је ма једном само почастио кафом или ракијом, држи да има право да се нашали с њим. А шале, наравно, да су грубе биле. Нарочито су волели да му дирају шешир; један му затури на потиљак, а други дође па га набије на нос с речма: »Овако ћиде носе шешир«. И то су сви гости с њим радили. Је ли се неки путник само два дана задржао у селу, већ је држао да има права да га дира и товари. Тако се с њим већ увелико шале и два путника који су ту одсели од пре три дана. Једно је Тешман, магазаџијски момак из окружне вароши, који ту купује храну и коже, и купи вересију по селу и околини; а други је господин Светислав, од Тешмана много финији, »путник« из Београда, који продаје Сингерове шиваљке и једнако уздише за Београдом и булеваром и чуди се како тај свет може у селу да живи!! Већ је три дописне карте послао у Београд некој машамоди у Скадарлији.
Ђаво од човека! Свако му ђаволство падне на памет. Кад год дође у кафану, тражи кифле, кренвиршле и пиво с музиром и једнако се љути и секира и Заца и Тешмана; онога првога једнако, а овога другога оставља на миру тек онда кад га овај запита зна ли он шта је то магазаџијска мераба? Па му том приликом покаже страшну своју шаку која није ништа мања од лопате којом згрће жито у магази. Тада би Светислав оставио Тешмана и обрнуо се Крсману (тако се звао онај у сламњем шеширу) и њега би задиркивао. Крсман је све то којекако сносио, јер је рачунао да има фајде од познанства и разговора са једним, на пример, господином из Београда, па прима све и оћути; али кад га стану дирати за госпоја-Гизелу, како јој је купио либаде, шамију и штифлетне, — ех, онда престаје све! Одмах набије шешир на очи, па јала на врата механска! Они вичу за њим, зову га натраг, веле да је све то само шала, и да је луд кад не зна за шалу, — али он неће ни да чује, него хвата сокак.
А то баш нису требали да раде! Само бадава да греше душу. Нису требали никако да га дирају. Једно, што он није, на пример, тај човек, женскарош то јест; а друго, што су га само могли омразити са газда-Ђорђем, који ни сам није марио за такве шале из простога разлога што је та Гизела била код њега — да се санитетским термином изразим — собарица, па он није никако трпео да се тако изобличава ниједно његово млађе, а најмање Гизела за коју се он неуморно трудио и Аргусовим очима пазио да не да повода таким разговорима.
А ни Гизела није то заслужила, иако је некад била друге вере и крстила се шаком. А после, Гизела није баш ни спала на Крсмана, као што ће се то већ читатељи уверити из ниже изложене биографије и генеалогије њене.
Неким чудним удесом пала је пре, биће бога ми тако десетак година, у ово село, као јесењим ветром понет и бачен увео листак. Од то доба једнако је ту у селу. И, боже, што рекле бабе, што ти је човек! Родио се тако бог те пита где, а бог зна где ће и кости оставити! Тако и ова Гизела има своју занимљиву историју. Она је однекуд »испрека«. Шта је она некад била, а шта је сад то је вилика разлика, спомињала би она често. Како је она сама причала газда-Ђорђу, а он другима, она је била из неке баш онако велике фамилије. Отац јој је био нека крупна зверка тамо, нешто на форму нашег окружног начелника, ако није још и нешто крупније био. Па онда кад је одрасла, родитељи су је хтели да удаду за неког богатог арендатора, мало постаријег, истина, али је био то прави богати Гаван. Имао банака, па све наслагане као ћерамиде на циглани. Али она се заљубила у неког сиромашка, неког младог канцелисту и задала му реч. А мати (разуме се: маћија) није хтела ни да чује за ту љубав, него је једнако терала да пође за неприлику, за немилу дику; кињила је и глађу и бојем, тако да је морала напослетку да бега из очеве куће и да бега у свет, а младог канцелисту наравно да су већ пре тога преместили негде бестрага далеко. Морала је, дакле, да бега, јер се и сам рођени отац повео за маћијом. У свету допадне бездушним људима у руке који се користе њеном младошћу, наивношћу и лепотом, а све на њену грдну штету. Кући се више није смела враћати, него се потуцала тако од немила до недрага, из места у место, као рђаво адресирано писмо, док није дошла у Београд, а одатле заредила по Србији. Па и ту је несрећа гонила; њена лепота је многима пријатности али њој је грдне непријатности причињавала — јер јој није дала да се на дуже време скраси ни у једној вароши. Била је гоњена из једне вароши у другу, мењајући једнако са новом кафаном и старо име своје. Свуда су је грозно мрзеле и немилосрдно гониле разне госпође, а нарочито начелниковице, председниковице и гарнизонарке. У последњој окружној вароши (из које ће доћи амо у друмску механу у село) задеси је дупла несрећа; заљубио се у њу најпре син окружног начелника, млади телеграфиста, а после и тата му, сам главом окружни начелник. Обојица се заљубише у њу тако страшно да је у кући био крв и нож ради ње, а све у присуству госпође начелниковице! Она је, наравно, више симпатисала сину него оцу, и била је навукла на себе мржњу начелникову и морала се уклонити из вароши. Гизела је, кад је причала своје житије, обично прећутала да јој је то управо саопштено било; али је зато одушевљено причала како се уочи оног дана кад ће отпутовати четири сата на фијакеру возала по вароши и седам пута се превезла поред начелства и једанаест поред телеграфа и петнаест поред начелникове куће, управо поред начелниковице на прозору, а све њој у »труц«. Затурила се на стражњем сицу удесно и пружила ноге улево, па само виче фијакеристу да тера кроз сокаке, а за инат, још једаред, и по шеснаести пут, поред госпође начелниковице. Пред бољим кафанама стане па поручује пиво, плаћа одмах и даје обилан бакшиш, а затим наређује да се тера даље кроз сокаке.
Ето, после таких збитија и чудествија дошла је пре десетак година амо у ово село, где се већ увелико обикла. Не можеш да познаш ону стару Гизелу. А имала је више имена него каква шпанска принцеза. У Србији само променила је неких десет-једанаест. Гизелом се звала пре него што ће доћи у село. То јој је последње име из последњег времена њеног бурног и шареног живота. Променивши место и начин живота, променила је и то име. Покрстила се и сад се, наравно, зове Љубица, али је газда-Ђорђу мило и оно старије име, ваљда зато што га је носила кад је била за десет година млађа. Он је зове и овим нашим именом, али кад је нежније расположен, он је зове и старим, и то у неколико варијаната, као: Гизела, Ђизела, а најрадије Ђузела, трудећи се да је увери да је то харемско, турско име. »Имаше га, — тумачио је ћир Ђорђе, — у турцко реч: ћузел, а на српски ке му тој дојде: леп, хубав, красан; хе, па од тај реч ете, — тврђаше ћир-Ђорђе, — долази му саг име: Ђузела, Лепосава, ели Убавка да кажеш«. Тако је филологисао газда Ђорђе, имајући ту страст као већ и сви његови земљаци.
Гизела, односно Љубица, аклиматисала се сасвим и саобразила овим приликама. Носи памуклију, навлачи обрве и меће к’ну; прави добру капаму и папрено ђувече и иде са газда-Ђорђем свуда, и на славе и на заветине; кумује и крштава православни народ. Ако кумује женском, даје му име Љубица; ако мушком, даје му име Ђорђе. Постаде од главе до пете (на којима носаше нануле) права наша женска. Ни по чему је не можеш познати, само кад говори, кад рекне нешто, мораш се насмејати, јер не говори нашки; некако смешно говори, а, нађавола, воли много да говори. А сем тога говора још је нешто задржала од старих својих навика што је бунило помало и село а и газда-Ђорђа. Волела је да се млати са кучићима поваздан. Имала је једног малог и кудравог и пакосног пинчику, а »дечко« се звао, кога је јако пазила, мазила, сваки други дан га купала, а поваздан га држала у крилу, чешљала га и кинђурила га плавим машлијама. Е, то мало није ишло у главу ћир-Ђорђу, али јој је морао гледати кроз прсте ради других многих добрих страна њезиних.
Била је добра кућеница. Да скува, умеси, сашије, да дочека и испрати, — за то јој надалеко није било равне. Умела је свуд да се нађе. А разумевала се и у пословима који нису строго женски били. Лепо је надгледала радњу газда-Ђорђеву. Чак се и у механи виђала, иако газда Ђорђе мишљаше да је то, истина, добро и корисно за домазлук, — али тек држаше да јој ту није место. А она узме тако плетиво, па седи у механи и води рачун од потрошеног пића. Док је она ту, нико није хтео, а није ни могао онако муфте попити и однети што, јер она је чувала газда-Ђорђев мâл као свој. О куку су јој висили многи кључеви; кључ од сарачане, од подрума, гостинске собе, од магазе, а можда је ту и кључ од ћир-Ђорђева срца, само не од ћир-Ђорђеве вертхајмове касе.
Они су лепо живели и слагали се. Она је имала утицаја на њ, иако још нису били венчани, него су, као што оно једна стара наша песма вели: »живели супружески ал’ невјенчано.« Али она је зато ипак њега већ звала »моја Ђока«, на што се сељаци гуркали и смејали, а газда Ђока се понекад љутио, али није могао да је одучи од тога, или управо био је слаб према њој. Кад би га она потапкала онако љута по образу, па рекла: »Јај, моја слатко Сервијањ!« а он би тада пријатно развукао лице, зажмирио очима као мачак љубимац кад га добра старица, протекторка, чеше иза врата; тад би му мило било, па би кроз зубе пропустио: »Хе, хе слатко зенско!« Па, ипак, поред све нежности и пажње коју је ћир Ђорђе поклањао његовој Гизели или Ђузели, ипак није хитао да уреди једанпут односе, иако ју је често затицао где је сва сузна и тужи се да је несрећна. А међутим, факт је да се говорило увелико да ће да је узме, и сви су се чидили што се то толико дуго одуговлачи! Говорило се свашта. Шта ти се све није износило као узрок! Свет као свет, знате га, хвала богу: шта ти неће изнети и изговорити на своја погана уста! Зуцкало се да се ћир-Ђорђе не жени само зато што не може, а не може опет само зато што, иако је из Турске, није Турчин него кристијанин, па не може имати две жене, једну овде, а једну тамо на вилајету! Јер су жене, — које, истина, мало пишу и мало читају, али зато ипак много знају, јер знају и што постоји а и што не постоји — тврдиле да ћир Ђорђе већ има на вилајету једну жену и петоро деце, па све, веле жене, једно другом до увета, па сви, веле, у дугачким антеријама и у јеменијицама са заковрченим врхом навише и са ружом од вунице на врху. Све је то знао свет у селу, а нарочито неке удовице. Оне су сазнале и објавиле те податке о штатистици деце ћир-Ђорђеве; а оне су га много пута и метале на своје удовичко решето. Знале су чак и имена деце, веле да су се звала: Михалаћ, Јанаћ, Ставраћ, Кундаћ и Пундаћ.