Lepa bula/1
PRVI ČIN
Soba kod Petrovića. Nameštaj prost. U dnu pozornice i s desne strane vrata. Nasred sobe stoji četvrtast sto, pokriven belim čaršavom.
I
MARKO, MILA, DRAGA
MARKO (sedi i čita novine i mimikom pokazuje svoje dopadanje): Eh, ovo vredi! Tako treba da bude!
MILA i DRAGA (Sede za stolom ispremaju šarpiju): A šta je to?
MARKO: Ovo? (Pokazuje novine). Ovo su novine i depeše; u njima piše da je srpska vojska prešla preko Kosova... Ej, čujete! Bila na Kosovu! (Misli se). A kakvo li je, Bože, i to Kosovo?!... Kažu i pišu: polje široko, polje, kažu, dugačko... Ovolika trava! Jest, dabo'me! Ja kažem: nije tako!... To je veliko kao more i visoko kao Crna Gora.
MILA: Ali kako je, oče, to otprilike?
MARKO: E, kako, kako? Vidiš kako!... Kako kažem!
DRAGA: A ja mislim da je kao; naše aleksinačko.
MARKO: Kao aleksinačko? Šta li je, naposletku, taj Aleksinac i to njegovo polje? (Gordo). Ej, Kosovo!... Kosovo! Vidiš kako su samo puna usta, kad se to kaže, a Aleksinac, šta mi je to?! Aleksinac, c, c, c,!... Sitno nešto, sitno! Posle, tamo je, prvo i prvo, bio Car Lazar, Miloš Obilić, Strahiniću Bane, devet Jugovića...
DRAGA: A naš Šumatovac?
MILA: Dabo'me, a zar Šumatovac nije mesto koje vredi za nas?...
MARKO: Eh, eh!... Šta vi opet čevrljate? Ta ko kaže štogod protiv Šumatovca? Ali Kosovo... To je nešto sasvim drugo. (Brzo). A znate li šta još može biti?...
DRAGA i MILA: Šta?...
MARKO: Steva može doći svaki čas!
DRAGA: Bože, kako to?!
MILA: A Paja?
MARKO: I Paja, dabo'me!... Kao zašto bi i ostao?!... Nije, valjda, sebi tamo odsekao noge!
MILA (krije radost): Otkud to sad?
MARKO: Evo otkud! Prvo i prvo, živi su i zdravi, to se već zna! Drugo i drugo, već ima deset dana, kako se ne bijemo i kako je primirje. Treće i treće... no... zašto da ne dođu?
MILA: Jedva čekam! Zamisli, Draga, samo, kad oni dođu!... Ta nije da ćemo uživati, ta nije da ćemo se provoditi, gde stignemo, gde možemo... Je l', oče?...
MARKO: Ako će, i treba! Provodite se kako god hoćete. Pošto je moj sin osvetlao svoj obraz tamo gde treba, sad neka se provodi. Neka radi štogod hoće — razume se što je pametno.
MILA (veselo): Sve će biti dobro, sve će biti pametio. Samo kad prođe zima, pa kad ozeleni šuma, onda svaki čas u Topčider, u Rakovicu, na Kale-Megdan, na Dunav, na Savu, ta svuda, svuda, svuda!
DRAGA: Kale-Megdan, Kale-Megdan! (Trlja ruke).
MILA: Ta letećemo, letećemo! Sve ovako. (Maše rukama i skakuće po sobi). Ura, živeli Srbi!... Živelo Kosovo!... Ura!...
MARKO: Posle, kad on dođe, može biti i svatova... A?
DRAGA: (krije glavu i brzo češlja šarpiju).
MILA (seda za sto): Pazi, Draga, na ruke, ti znaš da je to za naše ranjenike!
MARKO: Gle ti nje, kako ona ume da dira! A šta ćemo za onoga... onoga... no, što mu je put uvek ovim sokakom, iako mu je sa one strane dvaput bliže? A?
MILA (krije glavu i brzo češlja šarpiju).
DRAGA: Pazi, Mila, na ruke, ti znaš da je to za naše ranjenike!
MARKO (uzima šubaru i štap): Hajd'! Hajd'!... Radite vi samo, a ja idem da čujem ima li još čega novog.... Da vidim šta čiča-Bizmark radi. (U polasku peva u pola glasa). «Oko Plevne i Sofije!» (U odlasku). Zbogom, deco!
MILA i DRAGA: Zbogom!... (Klanjaju se). Zbogom!...
|