Лепа була/1
ПРВИ ЧИН
Соба код Петровића. Намештај прост. У дну позорнице и с десне стране врата. Насред собе стоји четвртаст сто, покривен белим чаршавом.
I
МАРКО, МИЛА, ДРАГА
МАРКО (седи и чита новине и мимиком показује своје допадање): Ех, ово вреди! Тако треба да буде!
МИЛА и ДРАГА (Седе за столом испремају шарпију): А шта је то?
МАРКО: Ово? (Показује новине). Ово су новине и депеше; у њима пише да је српска војска прешла преко Косова... Еј, чујете! Била на Косову! (Мисли се). А какво ли је, Боже, и то Косово?!... Кажу и пишу: поље широко, поље, кажу, дугачко... Оволика трава! Јест, дабо'ме! Ја кажем: није тако!... То је велико као море и високо као Црна Гора.
МИЛА: Али како је, оче, то отприлике?
МАРКО: Е, како, како? Видиш како!... Како кажем!
ДРАГА: А ја мислим да је као; наше алексиначко.
МАРКО: Као алексиначко? Шта ли је, напослетку, тај Алексинац и то његово поље? (Гордо). Еј, Косово!... Косово! Видиш како су само пуна уста, кад се то каже, а Алексинац, шта ми је то?! Алексинац, ц, ц, ц,!... Ситно нешто, ситно! После, тамо је, прво и прво, био Цар Лазар, Милош Обилић, Страхинићу Бане, девет Југовића...
ДРАГА: А наш Шуматовац?
МИЛА: Дабо'ме, а зар Шуматовац није место које вреди за нас?...
МАРКО: Ех, ех!... Шта ви опет чеврљате? Та ко каже штогод против Шуматовца? Али Косово... То је нешто сасвим друго. (Брзо). А знате ли шта још може бити?...
ДРАГА и МИЛА: Шта?...
МАРКО: Стева може доћи сваки час!
ДРАГА: Боже, како то?!
МИЛА: А Паја?
МАРКО: И Паја, дабо'ме!... Као зашто би и остао?!... Није, ваљда, себи тамо одсекао ноге!
МИЛА (крије радост): Откуд то сад?
МАРКО: Ево откуд! Прво и прво, живи су и здрави, то се већ зна! Друго и друго, већ има десет дана, како се не бијемо и како је примирје. Треће и треће... но... зашто да не дођу?
МИЛА: Једва чекам! Замисли, Драга, само, кад они дођу!... Та није да ћемо уживати, та није да ћемо се проводити, где стигнемо, где можемо... Је л', оче?...
МАРКО: Ако ће, и треба! Проводите се како год хоћете. Пошто је мој син осветлао свој образ тамо где треба, сад нека се проводи. Нека ради штогод хоће — разуме се што је паметно.
МИЛА (весело): Све ће бити добро, све ће бити паметио. Само кад прође зима, па кад озелени шума, онда сваки час у Топчидер, у Раковицу, на Кале-Мегдан, на Дунав, на Саву, та свуда, свуда, свуда!
ДРАГА: Кале-Мегдан, Кале-Мегдан! (Трља руке).
МИЛА: Та летећемо, летећемо! Све овако. (Маше рукама и скакуће по соби). Ура, живели Срби!... Живело Косово!... Ура!...
МАРКО: После, кад он дође, може бити и сватова... А?
ДРАГА: (крије главу и брзо чешља шарпију).
МИЛА (седа за сто): Пази, Драга, на руке, ти знаш да је то за наше рањенике!
МАРКО: Гле ти ње, како она уме да дира! А шта ћемо за онога... онога... но, што му је пут увек овим сокаком, иако му је са оне стране двапут ближе? А?
МИЛА (крије главу и брзо чешља шарпију).
ДРАГА: Пази, Мила, на руке, ти знаш да је то за наше рањенике!
МАРКО (узима шубару и штап): Хајд'! Хајд'!... Радите ви само, а ја идем да чујем има ли још чега новог.... Да видим шта чича-Бизмарк ради. (У поласку пева у пола гласа). «Око Плевне и Софије!» (У одласку). Збогом, децо!
МИЛА и ДРАГА: Збогом!... (Клањају се). Збогом!...
|