Лепа була/2

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ПРВИ ЧИН
◄   I II III   ►

II

МИЛА, ДРАГА

ДРАГА (уз рад): Има већ година дана, како га нисам видела.
МИЛА: Кога?... Зар Пају?
ДРАГА: Та откуд Пају?! Њега, знаш, и не знам и не познајем, већ Стеву!
МИЛА (расејано): А, да!... Имаће толико.
ДРАГА: Сигурно се изменио?... Како да кажем, сигурно је старији?
МИЛА: Ко? Зар Паја?...
ДРАГА: Та није, већ Стева!...
МИЛА (расејано): А?... може бити... може бити!...
ДРАГА (устане брзо): Ја се већ љутим!
МИЛА: На кога?... Је ли на?...
ДРАГА: На тебе!... На кога другог?...
МИЛА (љуби је): Као и ја на тебе!
ДРАГА (брани се): Не, не!... Чини ми се да ти је све досадно, да увек нешто друго мислиш, кад се ја с тобом разговарам. Ја те паметно питам, а ти ми увек одговараш тек онако! Ваљда мислиш, ако сам ја у гостима (покрије лице рукама), да сам ја... ја... ја... Зар ја све да трпим?
МИЛА: Али, Драга, Драгице моја, та ја те тако волим!! Тако волим... (Грли је).
ДРАГА: Дабо'ме, а што ми ништа о њему не кажеш?
МИЛА: O коме? Зар o Паји?
ДРАГА (лупи ногом): Та о Стеви, за Бога! (Погледе се, па прсну у смех).
МИЛА: А зар ти не знаш да кад ово говорим (показује срце), онда овде (показује чело) лети све којешта?
ДРАГА (прекорно): Добро! Добро! (Брзо). А шарпија?
МИЛА: Ах, ал' смо лене! (Седну обе и брзо раде. Мала почивка).
ДРАГА: Је ли, Мила, он ће сигурно прво овамо доћи?
МИЛА: Ко зна? Може прво свратити и својој кући.
ДРАГА (изненађено): Како?! Зар он има и овоју кућу?
МИЛА: Дакако! Ето ту, преко пута.
ДРАГА: И седи сам тамо?
МИЛА: Не сам, већ с мајком.
ДРАГА (у забуни): Боже мој, ја већ не умем да мислим. Он и своја кућа?! Седи с мајком?!
МИЛА: Та Бог с тобом, зар не знаш Пајину мајку?
ДРАГА: Ах, та ја те питам за Стеву!
МИЛА: Не, не, ти си ме питала за Пају! Ти си рекла овако...
ДРАГА: Ето ти сад!
МИЛА: Чекај, чекај! Ти си рекла: «Хоће ли Паја прво овамо, или ће код своје куће?»
ДРАГА: Та то се зна да ја за Стеву...
МИЛА: А, не! За Пају; оасвим, има смисла, за Пају.
ДРАГА: За Стеву!
МИЛА: За Пају!
ДРАГА: Ваљда ћу ја знати боље да је за Стеву?
МИЛА: Грешиш, грешиш, Драга. За Пају је било. О њему је била реч! (Погледе се и опет прсну у смех).
ДРАГА: Све неке лудорије на језику.
МИЛА: Али тако пријатне, тако пријатне! (Устане нагло). Знаш шта? Ево, узећу ово што је готово шарпие, па ћу однети тамо да предам: па ће после... после... А, ето да свратим до Пајине мајке, да јој кажем како Паја може сваки час доћи, а већ се нисам с њом разговарала одавно.
ДРАГА: Па јутрос си била тамо!
МИЛА (спрема се): То се не рачуна!... То је било само да кажем: добро јутро, јер сам одмах дошла. Ех, сад, ето, готове смо!(љубе се). Дакле, до виђења! А ти?
ДРАГА: Ја? Ја ћу... гле шта имам посла! (Показује платно). Све ово треба ишчешљати...
МИЛА: Красно! (У поласку). Само немој много на друго да мислиш! (Прети јој прстом).
ДРАГА: Као и ти!... Као и ти!... Као и ти!...


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Илија Вукићевић, умро 1899, пре 121 година.