Laža i Paralaža/11
- 11.
MARKO, PREĐAŠNjI
MARKO: Gospodin baron, ja ne mogu dovoljno da vam blagodarim što ste mi otvorili oči.
ALEKSA: Kako, gospodine?
MARKO: Ništa, ništa; fala vam. Jedna devojka javila mi se.
ALEKSA: O, molim, nemojte joj verovati.
MARKO: Ona mi se zaklinjala da je prevarena.
ALEKSA: Nemojte joj verovati.
MARKO: Poznajete li vi nju?
ALEKSA: Nešto malo. Zato i primječavam da joj ne vjerujete.
MARKO: Gospodin baron, to je lepo od vas da vi drugoga perete; ali nije nužno, i tako smo rod.
ALEKSA: (Ej tužan, ta ovo se ne tiče mene). Gospodin Vujić, treba znati da se u stvari tek polak slučava što se god pripoveda.
MARKO: Meni je dosta; samo mi je žao prstena.
JELICA: A što, tatice, zar ne da?
ALEKSA: Ništa, ništa.
JELICA: Ah, tatice, ja ću plakati.
ALEKSA: Ništa je to, ne brinite se.
MARKO: Svaki svoje zna.
|