KUD ĆEŠ...
Kud ćeš, brajko, po pustari
Kad ti umor noge svlada:
Plamen tišti, sunce žari
A ni džbuna niti hlada.
Pršti klasje, slamke vite,
A turčinak rumen vene —
Ej, topole ponosite! . . .
Gde su guste senke njene! . . .
I dok putnik snagom pada,
Šumica se tek ukaže,
Hram mirisni divna hlada,
Što umorne grudi traže.
Trepti šuma bez vetrića
K'o golema sitna kita —
Biće vode, hladna pića,
Putnik misli, noga hita.
Šuma beži, putnik bliže,
Putnik kliče, ona stane.
A kad noga šumi stiže,
Razlije se i nestane.
I pred nadom prevarenom
Ukaže se druga varka —
Al ti stojiš pod plamenom:
Cvet nemoćni, bedna stvarka.
