КУД ЋЕШ...
Куд ћеш, брајко, по пустари
Кад ти умор ноге свлада:
Пламен тишти, сунце жари
А ни џбуна нити хлада.
Пршти класје, сламке вите,
А турчинак румен вене —
Еј, тополе поносите! . . .
Где су густе сенке њене! . . .
И док путник снагом пада,
Шумица се тек укаже,
Храм мирисни дивна хлада,
Што уморне груди траже.
Трепти шума без ветрића
К'о голема ситна кита —
Биће воде, хладна пића,
Путник мисли, нога хита.
Шума бежи, путник ближе,
Путник кличе, она стане.
А кад нога шуми стиже,
Разлије се и нестане.
И пред надом превареном
Укаже се друга варка —
Ал ти стојиш под пламеном:
Цвет немоћни, бедна стварка.
