Krst i kruna/2

Krst i kruna
Pisac: Jovan Subotić
DRUGA SLIKA

DRUGA SLIKA
ŠATOR KRALjA MAĐARSKOG ANDRIJE II
(Kralj Andrija, njegov vjskovođa i druga svita.)

ANDRIJA:
Šta će taj pop? Milo bi mi bilo
Da dolazi da nam se pokloni.
Koliko sam do danas vidio
Vukan ima nešto prijatelja
U primorskim srpskim krajinama,
Ali ovde u srcu od zemlje
Beže ljudi u kamen u gore,
Ali niko pred nas ne izlazi.
VOJSKOVOĐA:
Kako će nam kogod i da dođe
Kada Stevan i njegovi ljudi
Rasturiše u narod glasove
Da mi nismo kao drugi ljudi
Već da žive ljude proždiremo,
Pa to svako prvoj beži zemlji.
ANDRIJA:
I tome se daje doskočiti.
Sutra ćemo u Prištinu ući.
Pa kad krunu na glavu matnemo
Prosućemo po narodu blago.
Zlato ljude najvećma privlači,
Pa će i one iz krša izvući.
(Lečnik uđe.)
ANDRIJA:
No kako je detetu, lečniče?
LEČNIK:
Malo mu je bolje, gospodaru.
Mora da ga zraka sunca šinu,
U mozak mu sva krv navaljuje.
ANDRIJA:
Budi samo kod njega jednako.
Samo da nam ne bude nesreće;
Bela mi je najmilije dete.
LEČNIK:
Ne plaši se svetli gospodaru.
Glavobolja može brzo proći.
Nadajmo se da će tako biti,
A ja ću ti, ako gore bude,
Svaku odmah javiti promenu.
(Ode.)
ANDRIJA:
Sačuvaj me Bože od nesreće.
Moj Bela, moj mili, dragi Bela.
Veća mi je radoot i uteha
Nego sama ta kraljevska nruna.
(Vojskovođi.)
I ti držiš, da ćemo zacelo
Sutra moći u Prištinu ući.
VOJSKOVOĐA:
Kad uzmemo mađarske junake
I vitežke čete Vukanove,
Pak uza to kada pomislimo
Da protivnik i neima vojske
Već da beži pred nama u goru:
Šta nam onda na put stati može.
Da uđemo u grad kad hoćemo
Kod evo od ovud vidimo,
A vrata mu stoje otvorena.
Sutra će te Srbija pozdravit’
Kao svoga kralja i gospodara,
A u krunu svetoga Stevana
Nov će alem kamen zasijati.
(Dvoranin uđe.)
(Kralj Andrija ode k stolici, koja je na desnoj strani stajala i sedne na nju.
Sava uđe u mantorozu, ali ima i ogrtač, kojem mu skut jedan dečak nosi. U ruci mu je onaj štap sa krstom. Dva ga kaluđera prate. Kad uđe pokloni se kralju.
Kralj Andrija zahvali mu samo maknuvši glavom.)
SAVA:
Svetli kralju, reci tvojim ljudima
Da mi jednu stolicu donesu.
ANDRIJA (skoči i ponudi svoju stolicu Savi):
Kralj Andrija poštuje sveštenstvo
S tog ti svoju stolicu dodaje.
SAVA:
Kad sediti oba ne možemo,
A mi ćemo stojati obadva.
Tek da vide i poznadu ljudi,
Da dalazim ravnom a ne većem.
ANDRIJA:
Ko dolazi kralju da što moli
Valja malo i da prikloni glavu.
SAVA:
Ne dolazim da te za što molim,
Nego da ti bratsku ukažem ljubav.
ANDRIJA
Da čujemo, pa ćemo viditi.
SAVA:
Ti si dovo vojsku na Stevana
A Stevan je kralj ovim zemljama.
ANDRIJA:
Stevan sebi dade ime kralja,
I tim sebe uz mene postavi:
A ja unuk tolikih kraljeva
Dopustiti ne smem i ne mogu,
Da se sa mnom čovek uzporedi,
Kog kraljevska zibka ne odljulja.
SAVA:
Ti se varaš, ako tako misliš.
Stevan ima toliko dedova
Koji krunu kraljevsku nosiše,
Koliko i ti, ako ne i više.
U vas Stevan prvi krunu dobi,
U nas krunu Vladimir nošaše
U isto doba sa vašim Stevanom.
No i pre njega drugi kraljevaše.
Od to doba do današnjeg dana
Vi brojite petnaest kral»eva
I dve žene krunu ponijele.
Dođi sutra u naše dvorove
Pa ću tebi slike pokazati
Stevanovih kraljevskih dedova.
S tog se varaš, ako misliš, kralju,
Da si rodom bolji i stariji.
Ili gledaš na starinu krune
Il’ na ljude koji je nosiše,
Jednaki su Srblji i Mađari:
Kralju Andriji kralj je Stevan ravan.
ANDRIJA:
Al’ Mađarska ne sme dopustiti
Da se ovde u ovim zemljama
Digne snažan narod i država.
Na severu osiliše s' Nemci,
Jošt i jug nam da vi zatvorite,
Pa nemamo za disanje zraka.
S tog moramo srpske imat’ zemlje.
SAVA:
S mojim ocem županom Nemanjom
Okrenu se kolo u Srbiji.
I baci je na put k Carigradu.
Tu će naša prelomit’ se sudba.
Bijeli će Carigrad morati
Ili srpsku zadati zastavu,
Ili svoju dignut' u Prištini
Na dvorovi srpskih vladalaca.
A Mađarska predade s’ zapadu,
I u mrežu upade nemačku,
Iz koje se lako izplesti neće,
Pa šta može nama učiniti,
Kad saveza sebi ruke sama.
ANDRIJA:
Kralj je samo, koji krunu nosi,
A kraljevsku krunu može dati
Jedan papa, svete crkve glava.
Sad u Rimu vlada Inokentije,
I on krunu od ovih zemalja
Dade meni... kralju mađarskome.
Ja sam dakle kralj od ove zemlje,
I ako s' drugi ko kraljem nazove,
Buntovnik je i mora padati.
SAVA:
Kog naš narod kraljem ne nareče
Tog za kralja nikad priznat' neće.
ANDRIJA:
Bog kraljeve narodima daje:
Kom kog dade, taj tog priznat' mora.
U ostalom Vukan me priznaje,
A vas druge neću ni pitati.
SAVA:
Čuj me, kralju! Vukan nije narod,
Niti ima prava predstavljat' ga.
ANDRIJA:
Ja znam opet da je Vukan svetli
Glava svega srpskoga naroda,
Znam, on jedan da u zemlji vlada,
Drugoj sili neima ni traga;
A što ima u zemlji imena,
I glasa, i vlasti, i poseda i prava,
Uz njega je i s njime se slaže.
Svi ti meni krunu podnesoše
I vlast moju i pravo priznaše.
Za one pak, koji mi zlo misle,
Ima dosta uza i tamnica,
Gubitelja i tankih vešala!
SAVA:
To je tako u vas tamo zakon:
Naša pravda drugačije zbori.
(Uzvišenijim glasom.)
Ja ti, kralju, jošt jedanput kažem:
Niti Vukan niti drugovi mu
Mogu kome srpsku dati krunu!
ANDRIJA (silovito):
Al' ja držim da je dati mogu!
Mi imamo zakonita kralja.
ANDRIJA (isto tako):
Ali ja ga za takva ne držim!
SAVA:
Tvoja volja možda zakon čini
U Mađarskoj: al’ kod nas nikako!
ANDRIJA:
Koji moju volju ne poštuje
Tog će na to sila naterati!
SAVA:
U sile su kratke noge, kralju:
Jaču snagu od nje ima pravo.
ANDRIJA:
Naskoro ćeš govorit’ drugčije.
Kad ja sutra srpsku krunu primim,
Tebe prvog sila će slomiti,
Ano svom se ne pokloniš kralju.
SAVA:
Vidim, kralju, da si u grdnoj bludnji:
Pusti, da ti ja istinu kažem.
Ti si ovde u srcu Srbije.
Imaš vojsku dobru i valjanu,
Al' je mala da pokori narod,
Koji neće da ti se pokori.
Vidiš one gore naokolo?
Tamo leži pedeset hiljada
Sve zmajeva iz kršna kamena.
Pa da zato u goru uzmiče.
Al' to k meni idoše junaci
Da odbrane zemlju od dušmana.
ANDRIJA (pogleda na vojskovođu):
VOJSKOVOĐA:
Jača sila nikad se ne krije.
SAVA:
Ne teram vas da mi verujete;
Možete se osvedočit’ sami.
U Vukana valjana je vojska,
Al’ ta vojska sad sluša Stevana.
(Kralj Andrija pogleda opet na vojskovođu, ne znajući što da misli.)
ČASNIK (uđe):
Oprosti mi svetli gospodaru
Al ti se ovo odmah kazat’ mora.
Srpska vojska ostavi Vukana
Baš sad sa svog sva se kreće mesta,
Srpska voJska ostavi Vukana
I ova pređe bratu njegovome.
Baš sad sa svog sva se kreće mesta,
Privlači se onijem gorama.
ANDRIJA:
Za istinu tvoja jamči glava!
ČASNIK:
Istina je, glavu ti zalažem.
(Ode.)
SAVA:
Ti sad stojiš sa deset hiljada
Usred zemlje tuđe nepoznate.
Usred jednog dušmanskog naroda.
Što za jednom sad zastavom ide.
Ako s nama sad mir ne utvrdiš,
Nego pustiš da do boja dođe,
Nijedan vas neće iznet’ glave:
Tu ćete svi kosti ostaviti.
ANDRIJA (prsne):
Al' ni tvoja neće biti živa.
Ti ćeš ovde taocem ostati:
Prva truba, što na boj zatrubi
Tebi skida sa ramena glavu.
SAVA:
Sin Nemanjin ne boji se smrti.
Nego da ti kažem za što dođoh.
Ja sam, kao što vidiš, sveštenik,
I grozim se od krvi i pokolja;
Zadaća je moja mirit’ ljude,
I činit dobra i dušmanu.
I s toga ti mir ponuđam kralju.
Dajem tebi tri cijela dana,
Da sam vidiš i da se uveriš,
Da je istina, što sam ti kazao.
Onda možeš mirno poći kući,
Nikog neće zabolet’ vas glava.
Ostaneš li tu kao dušmanin,
Ja ću u svetu zatvorit’ se crkvu
I za vaše Boga molit' duše,
A Stevan će dužnost izvršiti.
Koju zemlja na njega nalaže.
Sad te smijem i molmti, kralju,
Jer me molba poniziti neće:
(Moleći.)
Primi, kralju, tu bratsku ponudu,
Ja te molim, ja te bratski molim.
(Na polju čuju se bubnjevi.)
ČASNIK (uđe naglo):
Na oružje! Izdani smo, kralju,
Vukan pređe sa vojskom Stevanu.
A u gori stoji sakrivena
Nebrojena vojska protivnička.
LEČNIK (utrči unutra):
Leda, kralju, jedan čanak leda,
Bela će ti bez leda umreti.
ANDRIJA:
Šta za Boga! Brže, brže k njemu.
(Ode naglo.)
LEČNIK (kršeđi ruke):
Zapali se mozak u detetu,
Jedan led ga može sačuvati:
Leda dajte!
VOJSKOVOĐA:
Odkud sada leda
U pustinji, usred leta žarka,
LEČNIK (hodajući u najvećoj tugi):
Leda dajte, umreće nam dete!
SAVA (k lečniku):
Stoji l’ tano, starino, doista?
LEČNIK:
Leda, leda, Bože daj nam leda!
(Ode naglo.)
SAVA:
Hajte, da se pomolimo Bogu!
Bog sve može, a možda mu s’ hoće.
(Skine kamilavku.)
Peva:
Silni Bože, Bože milostivi,
Molim ti se usliši mi reči.
Svi oblaci u tvojoj su ruci,
Pošlji onaj što nam ledi prosipa,
Pošlji oblak, prospi ledna zrna,
Spasi dete, koje greha ne zna,
Spasi jednu za budućnost snagu,
Spasi nadu jednoga naroda.
I pokaži i tim čudom svetu,
Da je tebi najmilija molba,
Koju šalje čovek za dušmana.
Spasi život, smrt pogazi groznu.
(Oberučke digne štap s krstom u visinu, uzvišeno.)
I molim ti se Bože naš!
(Tišina.)
(Na jedared dune oluja, grmljavina zabruji, munje sevaju, gromovi pucaju, led pada iz oblaka.)
SAVA (ustane, vojskovođi kraljevom):
Uzmi čanak, i nakupi leda,
I nosi ga tužnom roditelju.
VOJSKOVOĐA (ode napolje).
SAVA:
Slava tebi, gospode, slava tebi!
ANDRIJA (uđe naglo):
Sveti oče: ti mi spase dete...
SAVA:
Ne ja kralju... nego onaj s više.
ANDRIJA:
AL' na tvoju usrdnu molitvu.
(Pruži mu ruku.)
Evo ruke: mi smo prijatelji!
I bićemo navek prijatelji.
I nek vide iz ove prilike
Pozni venci i kasni unuci
I Stevana i Andrije kralja,
Da Bog hoće, da su prijatelji.
SAVA (dajući mu ruk)u):
Ugovor je ovijem utvrđen.
ANDRIJA:
I ja ovo ovim pečatim ga!
(Ode k stolu i donese hartiju savijenu.)
Povraćam ti ugovor Vukanov
I od dane rešavam ga reči.
(Preda hartiju Savi.)
SAVA (uzimajući list):
A ja sad te molim da mi sutra
U Prištini milim budeš gostom.
ANDRIJA:
Doći ću ti, rado ću ti doći...
A višnjemu da zahvalim Bogu,
Evo ovde tvrdu veru dajem,
Da ću silnu sakupiti vojsku
I lepoj je odvest’ Palestini:
Kad on život mog sina sačuva,
Da njegovog ja grob oslobodim.
(Veselo.)
(Trube trube, vojsna veselo nliče: Éljen. Živio. Vivat.
(Druga svita veselo se kreće oko Save.)
ANDRIJA (uzimajući Savu za ruke):
A kad smo se tako udružili:
Povičite iz grla jasnoga:
Živili Srblji! Živila Srbija!
(Svi viču to.)
(Orkestar svira.)

(ZAVESA)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.