Крст и круна/3

Крст и круна
Писац: Јован Суботић
ТРЕЋА СЛИКА

ТРЕЋА СЛИКА
ДВОРАНА У КРАЉЕВСКОМ ДВОРУ У ПРИШТИНИ
Унаоколо стоје статуе краљева из дома Војисалића

(Кад се дигне завеса нађе се на позорници Пролог обучен у грчко одело, са весничким шареним штапићем у руци.)

ПРОЛОГ (поклони се публици):
Ја сам Пролог. Грци ме родише
Па ми ово име наденуше.
Много бројим хиљада година,
Али вечна младост ми је дана.
Сва познајем светска позоришта,
Грчко, римско, шпанско и енглеско,
И сва друга, ма се како звала.
И на српском већ се дадох видит'
Само можда у другом оделу.
Данас дођох у грчкоме руху
Да учиним пошту светковини.
А да могу коју прозборити,
И ја малу узо сам улогу.
Улога је мала, врло кратка,
Чини ми се да је добро знадем.
(Преправља се да говори.)
„Сан на јави” доно вам је лане
Дванаест слика српскијех краљева:
И сад овде толико видите,
Ал’ ово су други а не они.
Оно беху унуци од ових,
А ово су дедови од оних;
Они лане беху Неманићи,
Ови овде Војисалићи су!"
Ја сам готов, и сада се праштам!
С Богом! С Богом до прве прилике!
(Застор се спусти, Пролог оде, а застор се опет одмах дигне.)
САВА:
(Водећи краља Андрију уђе; за њима иду Стеван и Вукан.)
Поздрављам те као госта, краљу,
У дворови мојих прадедова,
Међ сликама од српсних краљева.
АНДРИЈА:
Дух у мисли чудно се уздиже
Кад погледим на те слике сјајне!
Таква прошлост славна и свијетла
Мора дати и будућност славну.
У овоме свечаном тренутку
Чини ми се да с дедови ваши
Савез склапам за наше унуке!
Сад те молим да ми кажеш име
Сваког од тих сјајних владалаца,
Код којих ми кроз душу пролази
Света гроза, дубоно штовање.
САВА:
Казо сам ти да у исто доба
Кад ви вашег имасте Стевана
Ми имасмо нашег Владимира.
Но ваш Стеван бијаше срећнији,
Владимира нашег посијече
Пријеваром на вери Владислав
Краљ бугарски рођак по супрузи.
Владимира пође да замени
Брат Драгомир, но тог Котарани
На превари у цркви убише
Кров скинувши мећућ' на њ' камење.
Но ови су у другој дворани
Где су слике српских владалаца
Од колена лепог Велимира
Ил' Белуса, како Рим га прозва.
А ово је дворана краљева
Који лозу од Војислава вуку.
(Одведе краља к Војиславу.)
Ово ти је стабло племенито,
На ком сви ти родише јунаци.
Которани убише му оца
Ко што рекох, мајка му побеже
К Љутомиру жупану рашкоме
Оцу своме, но и овог нађе
Мртва, те бежи ујаком
Од зла на зло, из Рашке у Босну.
Но јошт млада ујаком не стиже
Роди чедо у зеленој гори,
Умота га лишћем и травицом,
А липовом уви га личином.
То детенце у бегу рођено
Спасе после своју домовину
И постаде од најбољег бољим,
Јасним сунцем међ сјајним звездама
На српскоме небу краљевскоме.
Кад но Грци љуто погазише
Све државе српске и бугарске
Он подиже народ на оружје
И потуче чете цариградске
Седам чета и седам војвода,
Те прикупи све српске државе,
Да сјајнија поста нег икада.
(Приступи другој статуи.)
Ово су му три јуначка сина:
Краљ Гојислав, Михајло, Радослав;
Сва три златну круну понесоше
Ал’ тек после смрти материне,
(Поиазује слине.)
Коју видиш с најстаријим сином.
Гојислава невера посече;
А Михајло с браћом и синовма
Сконча Српску са земљом Бугарском
И Бодина даде Бугарима
Да им буде царем у Трнову.
За Михајлом краљ Радослав дође.
Добар јунак, ал' пријатељ миру
Више ценећ од силе правицу.
Под њим земља одмори се наша
Од силнијех првашњих ратова.
Он Бодина сина Михајлова
Из тамнице спасе цариградске;
Ал’ му Бодин лепо не захвали,
Већ му узе целу краљевину.
Бодин бјаше јунак над јунаци.
Он јуначком притисну десницом
Све жупане, бане и војводе,
Те му светлој поклонише с’ круни,
И учини име знаменитим.
Међу прве стаде краљеве нам.
Но Јакинта, његова краљица,
Коју овде с Ђорђем сином видиш,
Баци семе у земљу крваво,
Које роди ужасним покољем.
У тој борби страсти и насиља
Истрошише с’ силе необичне.
Краљ Доброслав син нраља Михајла,
Би ослепљен, љуто осакаћен,
И с престола у манастир бачен;
Кочапар сконча избог на бојишту.
Краљ Владимир, унук краљ Михајла
Попи отров, и у земљу пође;
Краљ Грубеша погину у боју
Ког поведе ради круне с Ђорђем;
А сам Ђорђе син јуначког оца
Следујући науци матере,
Која овде поред њега стоји,
Са престола мораде се сићи,
И отићи сужањ у Цариград.
И Јакинту прогута олуја,
Коју сама у земљи подиже.
Мој дед стиша ту ужасну буру,
Краљ Градиња, унук доброг краља
Радослава: с њиме седе правда
На наш престол, он погуши страсти;
Он Ђорђија не хтеде губити,
И опрости свима и свакоме,
Рату стаде грађанском на главу,
И помири куће замражене
И измири духове крваве.
У Градиње два бијаху сина
Најстарији зваше се Радослав
И тог видиш до оца у реду,
А најмлађег назваше Немањом,
Њега овде међ дедови нема.
Са Немањом нов се дух појави,
Нова тежња, и нове стихије.
Но то ми је отац, пријатељу.
АНДРИЈА:
Видећ’ такву славу и господство
И јуначку у народу снагу
Видим да су Србљи и Мађари
Два народа равна и једнака.
И кад дођем столном Београду
Господу ћу у сабор сазвати,
И казат’ им све, како је било,
И донети за напредак закон,
Да на Србље Мађар не удара
Ни за вољу Риму ни Цариграду,
Већ да с њима живи у љубави.
Српску круну да штује ко своју,
Српоко право да никад не вређа,
Јер право си реко, светитељу,
Да мађарској запад прети круни
А Цариград српском краљевању:
Па би било за нас понајбоље,
Да стојимо један уз другога,
И да један другом помажемо
Кад ком буде дошло до невоље.
САВА:
Поштовање права и образа
Један пут је, и једини, краљу,
Који нашем води пријатељству.
Јер за своје право и поштење
Сваки Србин радо даће главу;
И пре ћемо сви дат’ се исећи
Него да свој образ погазимо.
АНДРИЈА:
Данас шиљем из Србије војску,
А сутра се и сам за њом крећем.
(Дајући им руке.)
С Богом браћо, с Богом, пријатељи:
Докгод живим, ваш сам у свачему.
(Оде на поље.)
САВА (пратећи га):
С Богом пошо, срећно кући дошо,
И ове своје нашао веселе.
(Изађу.)
СТЕВАН (Вукану, који смућен стоји):
Брате!
ВУКАН (тргнувши се):
Шта ћеш?
СТЕВАН:
Ето стран нам човек
Пружи руку мира и пријатељства;
А ти ето јошт окрећеш главу
Од свог рода, од браће рођене!
ВУКАН:
Зар ме ви јошт бројите у живе?
Та нисте л’ ме уништили сами!
САВА (дође Вукану):
Чуј Вукане, крајни час удари,
Да ми своју кућу уредимо.
ВУКАН (с окренутом главом на страну):
А шта имам ја ту говорити?
Ето ти све без мене нареди.
САВА:
Мађари нам из земље одлазе,
Али лако могу опет доћи.
Нраљ се Андрија спријатељи с нама,
Ал' у људма мењају се мисли,
И краљ често што му с неће мора.
Зато ваља да се погодимо
И међ собом закон учинимо,
Да не дамо суседом прилике
Мешати се у наше послове.
С тог се мораш ти сад и заклети
Пред сликама наших прадедова
Да се никад подигнути нећеш
Против краља, против брата свога
И да нећеш у земњу позвати
Никог, никад, од наших суседа!
ВУКАН:
Могу себе укинут’ са света
Ако тано за добро нађете:
Ал' реч дану погазит не могу
Јер ми неда образ и поштење!
САВА:
(Даје му писмо, које бијаше добио од краља Андрије):
Реч, коју си краљу Андрији дао.
Ево ти је... он ти сам је враћа!
А тим истим и она с’ решава,
Коју даде уз Андрију Риму!
ВУКАН (узме писмо левом руком):
Сињи камен са душе ми спаде!
(Ступи кораком напред и подигнувши главу горе, очи к небу, свечано.)
Заклињем се!
САВА:
Дигни у вис десницу!
ВУКАН (уздахне и поникне):
Десница ми виси о рамену
Мртва!
САВА:
Реч си узо, коју њом зададе,
А брату је дижеш у заклетву:
Покушај је дигнут' у висину.
ВУКАН:
(Сумњајући покуша да је дигне, и дигне је.):
Ох радости, руци с’ врати снага;
Мени дика врати се јуначки:
Казуј речи: рука је дигнута!
САВА:
Заклињем се Богом истинијем,
Да ћу брата признават’ за краља,
И слушат’ га као господара,
И да никад никаква туђина
На Србију нећу дозивати!
ВУКАН (изговори и дода):
И нека ми усахне десница
Ако мач свој на свој дигнем народ,
И нек земља кости ми изметне
Ако за њу своју недам главу!
(Приступи Стевану и пружи му десну руку.
Стеван му руну приквати.
Вукан спусти се на колено пред њим.
Стеван га дигне и загрли га, па га онда одпусти.)
САВА (стане више њих у среду):
Тако драги: докле српска браћа
Коју судба на крму позове
Тако стоје један уз другога
Ко што сада ви стојите овде,
Неће бити силе на свијету
Која ће нам образ погазити.
На ту вашу слику и прилику
Потомци ће очи упирати,
И на слогу браћу позивати;
А јуначки наши прадедови
Којих дуси сад над вама лебде,
У своме ће небесном насељу
Сласт у чистим осећат' душама,
И нечујним нашем уху гласом
Благослов ће над вама изрицат'!
Спустите се, браћо на колена,
Да вам савез брат вам благослови
Чистим срдцем и смртном молитвом.
(Стеван и Вунан кленну држећи се за руке.
Сава дигне главу горе, очи к небу, и метне руне на њихове главе, па из дубине душе са највећом побожношћу говори:
Да сте срећни! Да оте моћни! Да сте благословени!
(У тај мах чују се први гласови песме од мермерних ликова.
Сава, Стеван, Вукан упрепасте се.)
САВА:
То су дуси наших прадедова!
(Спусти се и он на колена.)
ЛИК СТАТУ (пева):
Да сте срећни! Да сте моћни! Да сте благословени Амин!
(Међу тим се појавио тиком за њима дух Немања обучен као у Сну на јави, сад простре руке над њих и подржи и тако док песма траје, а на крају ње одпева он само тихо: Амин!)

(3АВЕСА)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.