Крст и круна/1

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Крст и круна
Писац: Јован Суботић
ПРВА СЛИКА



ПРВА СЛИКА
БОЈНО ПОЉЕ

С десне стране шатор војводски; у дубљини шатори за војску; над шатором вије се барјак наш. Пред шатором стоје два војника с копљима на стражи. У дубини стоје десет момака с копљима у реду, као већа стража.

Два часнина стоје на позорници; један се наслонио на мач и спустио главу, а други гледи на лево на страну.


ПРВИ ЧАСНИК (гледећи на страну):
Како лепи блиста се Приштина!
Како дивно од овуд изгледа!
(Окрене се другу.)
Сутра ћемо дакле у град ући,
И Вукана крунисат за краља!
Једва чекам да овај дан прође
И да зора сутрашња заплави!
Канва ће то да буде дивота
Кад нам Вукан са српским четама
Краљ Андрија са своји Мађари
С барјацима, свирком и песмама,
У тај лепи стану град улазит'!
ДРУГИ ЧАСНИК:
А мени ти туга срце стеже
Као да га опасује гуја.
ПРВИ ЧАСНИК:
А шта т' може ту стезати срце
Где се ради о срећи народа.
Грозна ова престаће крајина,
И народ ће одахнут’ у миру:
А нек само мир у звмљу дође
Па краљ био Стеван или Вукан.
ДРУГИ ЧАСНИК:
Кад би само тим дошли до мира!
Ал се бојим, мира бити неће,
Нег' ће гора родит’ се несрећа!
ПРВИ ЧАСНИК:
Од куд црна та у теби слутња?
ДРУГИ ЧАСНИК:
Јуче бијах у мађарском стану
Па чух нешто...
ПРВИ ЧАСНИК:
Но, шта!
ДРУГИ ЧАСНИК:
Што ми уши
Проби као стрела усијана!
ПРВИ ЧАСНИК:
То бит' мора штогод страховито.
ДРУГИ ЧАСНИК:
Вол'о бих ти оглухнути, друже,
Него чути, да је то истина.
ПРВИ ЧАСНИК:
Каж' и мени, да га и ја знадем.
ДРУГИ ЧАСНИК:
Ал’ тим речма можда бих ти предо
Своју главу.
ПРВИ ЧАСНИК:
Глава пријатеља
Светија ми је и од исте своје!
ДРУГИ ЧАСНИК:
Слушај, дакле. (Онрене се мало да види, је ли ко близу, па онда одведе друга на леви крај позорнице и тихо му говори.)
Мађари говоре,
Да ће сутра, кад краљевску круну
Нашем метну на главу Вукану,
Овај признат’ краља мађарскога
Својим краљем, својим старешином,
Господаром од србских земаља.
ПРВИ ЧАСНИК (упрепасти се):
То не може, то бити не смије!
ДРУГИ ЧАСНИК:
Би ће друже: да што би другчије
Краљ Андрија главом дошо амо!
ПРВИ ЧАСНИК:
Ја сам стари пријатељ Вуканов,
Па ни мени не може с' допасти
Што туђина у земљу доведе.
Је ли хтео златну имат' круну,
Ваљаде му своје скупит’ Србље,
Па покушат’ срећу на бојишту.
Ал' овако: тежко издајици!
Па ако јошт то истина буде:
То ћу ја му први ову моју
Сабљу у срце сјурит’ издајничко!
ДРУГИ ЧАСНИК:
Ја ти казах, што сам тамо чуо.
Него ћути ни ком ништ’ не казуј!
Како Вукан ову тајну крије,
Одсећи ће главе обојици,
Дозна л’ само, да ми разгласимо.
ПРВИ ЧАСНИК (у љутини):
Нећу ћутит' него идем одмах
Самом њему па ћу га питати...
ДРУГИ ЧАСНИК (прст на уста):
Ћути... с миром... неко нам долази.
(Растану се; први часник оде у дубину још раздражен; а други остане на сред позорнице сасвим мирно.
С леве стране дође Сава у манторосу и простој калуђерској одећи црној, у руци носи прост штап, ком на врху сребрн мали крст види се. С њим иде брат му Стеван у војничној одори; за њим два калуђера. Сава са Стеваном ступа на сред позорнице, калуђери остану на страни близу кулиса.)
САВА:
То ће бити његов шатор.
(Окрене се часнину.)
Иди
И пријави твоме господару,
Да му браћа с њим говорит' желе!
ДРУГИ ЧАСНИК (оде у шатор)
(На ове речи роди се гибање међу војницима, који острага стоје. Часник први стане пажљиво дошљаке сматрати.)
СТЕВАН:
Свети брате, ја сам те послушо,
Али нисмо добро учинили,
Што му сами у окол дођосмо:
У вучије улегосмо ждрело.
САВА:
Ја сам прошо кроз дивље зверове,
И раса ми оста без закрпе;
Ја сам прошо кроз чете хајдучке,
И глава ми длаке не изгуби;
Ја сам морске буре претурио
И ево ме здрава и читава.
Бог праведни у свакој невољи
Крепком својом заклони ме руком.
И овде ће свог смиреног слугу
Сачувати од брата душмана!
А теби кад отац даде круну
Над другим те он узвиси сином,
Сад је време, да покажеш брату,
Да и духом стојиш више њега.
ДРУГИ ЧАСНИК (изиђе из шатора):
Војвода ће сам овамо доћи.
САВА:
Час удара: сад ће ое решити,
Хоће ли нам љубљена Србија
Бити своја, ил' ће бити туђа.
ВУКАН (Изиђе из шатора погледа мрно на браћу, и проговори):
Шта желите!
САВА:
Кад сам ишо амо,
Издржо сам буру халовиту:
Ал' твој поздрав од буре ј’ хладнији.
ВУКАН:
С ким долазиш, онако пролазиш.
САВА:
Долазим ти са братом рођеним.
ВУКАН:
Наше братство бритки мач пресече.
САВА:
Ал'ја с мачем на тебе не дођох.
ВУКАН:
Зато ево и дођох пред тебе.
САВА:
Ко' брат брату говорићу дакле.
Кад наш отац, светитељ Немања,
Круну скиде с беле своје главе,
И даде је брату нам Стевану.
ВУКАН (Гибље се нестрпљиво.)
САВА (Значајно):
Ми се онда заклесмо Вукане...
И ти... и ја... да ћемо Стевана
Као свога штоват старијега ...
(Узвишенијим гласом.)
Заклеомо се Богом свемогућим,
Да ћемо га признават, за краља...
(Мало претећим гласом.)
Заклесмо се свима светитељма
Да ћемо му свагда бити верни:
(Мало претећим гласом.)
Чуј, Вукане; Сведок те заклетве
Сад те пита: Јеси ли је држо?
ВУКАН (Хладно):
Нисам!
САВА:
Зашто ниси?
ВУКАН:
Зато нисам,
Јер је... јер је држати немогох!
Кад Латини Цариград узеше,
И кад паде грчка царевина,
Два се змаја на нас подигоше,
Римска црква и мађарсна круна.
Римски папа нађе да је згода,
Да власт своју и на нас рашири,
А Мађари помислише, да је
За њих згодна ударила хора,
Да освоје ове земље наше.
Шта нам друго бијаше чинити
Него силном поклонит' се Риму,
И мађарско тражит пријатељство?
САВА:
Мач вам вући понајпре ваљаде!
ВУКАН:
Ми смо могли сабљу потргнути,
Ал' да сами себе уништимо.
Бугарска се сломи и повуче,
Те од папе Кало Јован смели
Круну прими а даде му цркву.
Ми остасмо дакле саморани.
Време иска, или да паднемо,
Или да се оном поклонимо
Ком се сав свет пригну и поклони.
Стеван шћаше првим поћи путем,
А ја пођох стопама Бугара:
Морадосмо дакле заратит' се.
САВА:
То је наша одувек несрећа;
Што с’ не слажу Срби и Бугари,
И не стоје један уз другога.
Страдали смо с тога обе стране,
Пак и јоште с тог ћемо страдати.
О да би нам познали унуци,
Да без слоге за нас нема спаса,
Те да увек к’о браћа рођена
Пред свакога стану противника
И да срећу и слободу своју
Сложно бране, сложно повраћају!
Онда неће бити јаче силе
Међ јадрансним и међ морем црним;
Неће бити славнија имена
Од српскога и од бугарскога!
ВУКАН:
Кад год тако можда ће и бити;
Данас није: а то ј’ мени доста.
САВА:
Опасност је доиста велина,
Али образ иска да се истраје.
Стеван беше на правоме путу:
А твоја је света дужност била
Стати чврсто уз брата рођена,
Уз свог краља стојат’ и падати!
И кад ниси тако учинио
Издао си и брата и краља...
Издајник си и крви и круне!
ВУКАН:
Да ја нисам тако учинио
Не би смео ти ни доћи амо,
А камо ли тако говорити.
САВА:
Ал’ би сва три другчије стојали!
Ја бих с крстом пред вама ишао,
Стеван и ти за мном са мачеви,
А за нама наша Србадија,
Сједињена вером и љубављу,
Узхићена ваљаним вођама,
Волња мрети за дом и крст часни.
Пуна тврде на победу наде:
Таквој војски не би протистали
Ни легати разнежена Рима
Ни мађарске чете накићене.
Па би данас ти преда мном стој’о
Чист и свет’о као победитељ,
Ил’ би ти се над гробом ориле
Песме славе, гласи благослова,
И ја бих се тобом поносио...
А сад... сад те морам се стидити!
ВУКАН:
Ил’ би цела кукала нам земља.
САВА:
Може бити да би и то било.
Страдали би, ал’ за кратко време.
Србље сломи Самуило силни,
Ал’ се они лепше подигоше,
И посташе бољи од дедова;
Србље сломи Василије грозни,
Али они уз свог Војислава
На брзо се јарма опростише
И посташе већи од отаца...
Па би тако и овај пут било.
Латини се не могу држати
У лијепу белу Цариграду;
Цариград је Бог истоку дао,
А западу Рим је одредио.
А Мађари слаби су и мали
Да Србију могу задржати.
Баш да би је на час и сломили.
Зато, познај, да си сагрешио,
Па на своје поврати се место,
Да те може светитељ Немања
Тамо к’о свог загрлити сина.
ВУКАН:
Ви мислите тако, }а овако:
А будућност учиниће своје.
САВА:
Будућност ће свим судити нама:
Ал' свој закон и садашњост има.
Она иште да се ми сложимо.
Па ко неће, тог ће натерати.
Пружи руку, помири се с братом:
Па ће тај час невоља престати.
Туђин ће нам из земље отићи,
Слобода ће наша процветати,
Душмани ће наши поникнути,
Дедом ћемо образ осветлати,
А унуком славан пример дати:
Пружи руку... дај му краљу руку.
СТЕВАН (пружи руку Вукану):
У име оца, што нас оба роди...
У име земље, која нас одхрани...
У име света, што ће нам судити...
Прими братску... дај ми братску руку!
ВУКАН (мало дирнут):
Касно, касно: за мене је касно.
Мени сад је или напред поћи,
Ил' сам себе укидат' са света.
САВА (свечано):
Убиј себе, ако другче није:
Али земље н!е убијај своје!
ВУКАН (очајно):
А на што ту многа разговора:
Ми можемо таки ствар свршити.
(Стевану.)
Трзај сабљу, па да пресудимо,
На коме ће земља да остане.
(Тргне мач.)
СТЕВАНУ (задрхће рука.)
САВА (Стевану):
Мир Стеване: тај ти мач припаса
Отац кад ти даде краљевину,
Ал' да њиме земљу и народ браниш
А не брата да кољеш рођеног.
(Вукану.)
Чуј Вукане! Јошт једаред кажем,
Пружи руку, помири се с краљем.
А ако ме одмах не послушаш
Нагнаћеш ме да те упропастим.
ВУКАН (смеје се презирљиво):
У мом стану, у сред моје воске
Да силнога уништи Вукана.
Краљ... без земље, и поп... без народа!
Узмите се на ум! Има речи
Које образ опростит' не даје,
Па ме њима можеш натерати
Да вас оба засужњити дадем
Ма да с голим дођосте рукама!
САВА (Сава ступи напред, дигне руке горе, и с болним гласом рекне):
Оче драги, и сам ћеш видити.
Да жељезом рану видат' морам.
(Калуђерима који приступе кад се он и њима окрене.)
 Сад идите и своје чините!
(Калуђери оду један на једну страну, други на другу )
 (Вукану.)
Ти си руку римском дао папи
Да ћеш нашу предати му цркву.
ВУКАН (пркосно):
Јесам!
(Међу војницима роди се гибање.)
САВА:
Ти си краљу Андрији реч дао
И десницом писмо потписао
Да ћеш њега признат' и штовати
Као српске земље господара
Само да ти допусти да владаш
Тим земљама ко његов клетвеник.
Реци није ако смеш лагати.
ВУКАН (осорно):
Истина је!
(Часник лупи узбуђен сабљом о земљу: војници се још гибају.)
САВА:
Ти си дакле десну диго руку
На свој народ, и на своју цркву,
А ето је мало час подиже
На кров свога оца рођенога.
(Дигне штап с крстом у висину.)
Нек ти зато усахне десница,
Век на теби живом буде мртва,
И нек јој се живот не поврати,
Док год натраг ти не узмеш речи
Које њоме ујамчи душманом,
И док год је свом не пружиш брату
Молећи га да ти крв опрости.
(Дирне га крстом у десну руку.)
ВУКАН (ком на то испадне мач из десне руке):
Јуначна ми мач изпусти рука,
(Покушава да је дигне, али не иде.)
Стани болан: не чин’ ме богаљем!
(Ухвати левом руком десну и испитује ју.)
И заиста... десница ми умре!
(Сави.)
Узми натраг ту ужасну клетву,
Без руке сам целом свету руга!
САВА:
Опозови!
ВУКАН:
Не могу!
САВА:
Опозови!
ВУКАН:
Не, не могу; Не могу! Не могу!
Света за реч веже ме присега!
САВА:
А ти иди путем уништења.
Знај да твоји сад дознају људи
Црни гријех, што си од њих крио.
ПРВИ ЧАСНИК (дође к другом часнину):
У зао час ти погоди, друже!
САВА (наставља говор):
Па ено ти се ужасава војска
И проклиње свога војсковођу.
(Један часник дође.)
Је л’ истина, говори војводо,
Је л’ истина што говоре људи
Да ти земљу Мађаром предаде?
ВУКАН (к часницима):
Напред браћо: веж’те овог попа,
И друга му ...
ДРУГИ ЧАСНИК (уђе му у реч):
Не дирајте светца:
Сам војвода пред нама је призно,
Да ј' истина, што га ви питате.
ВУКАН:
Ћут’ неверо!...
ПРВИ ЧАСНИК (приступи жестоко):
Зашт' неверо!... Оно је невера
Који изда своју домовину...
Ти с’ невера... ти си издајица,
И то т' каже твој пријатељ стари!
ВУКАН:
Па ти тако мени!
Е сад видим, да морам пропасти.
(На пољу чују се трубе, добоши, клицање, Стеван.)
(Кадуђер дође.)
Реч је наша своје учинила:
Сва одуста од свог вође војска,
И Стевана за свог призна краља.
ТРЕЋИ ЧАСНИК (дође):
Где је Стеван, где је наш светитељ?
(Спази их.)
Ту сте! Ви сте! Добро вас познајем.
(Клекне пред краља Стевана.)
Прими мене за све друге, краљу.
Доносим ти присегу од свију,
Да ћемо те к’о свог слушат’ краља.
СТЕВАН:
Мени ћете мила бити браћа
Нашој земљи од злата челенка:
Ко помого земљи у невољи
Бог на страшном помого му суду!
ДРУГИ ЧАСНИК:
Живио Стеван, живио наш краљ прави!
ПРВИ ЧАСНИК (Устане па се окрене Сави):
Свети оче, ти нас од сад води,
Јер ти знадеш, шта нам чинит' ваља
А за себе ништа тражит’ немаш.
САВА:
Вукан вас је повео срамоти,
А Стеван ће водити вас слави!
Сад бирајте, за ким ћете, сами.
СВИ:
Живио Стеван, живио краљ срлски.
САВА (Вукану):
Поражен си: грех те твој порази.
Уништен си: сам си тако хтео.
Браћи својој милији с’ нег пређе,
Краљ Андрија неће т' ни гледати:
Хајде кући свога родитеља
Што је било... заборавило се!
ВУКАН (у очајању):
Куд сам присто: к каквим ћу образом
Међ поштеним показат’ се људма!
Ох да ми је десна здрава рука,
Да сам себи сраман живот узмем.
(Сава га узме за леву руку и нежно га вуче за собом. Вукан се најпре одупре, по мало по мало попусти и хоће да пође. Кад пође, стане, и погледи на свој мач, што на земљи лежи.)
Ту остани, иструни у прашини:
Бољу судбу и не заслужујеш!!
(Оде са Савом.)
ПРВИ ЧАСНИК:
Однесите краља друговима!
Понесу краља за Савом вичући сви: живио краљ Стеван!
Живио! Живио!
(Оду сви осим страже.)
(Војници, који су остали на стражи, ступе у напред.)
ЈЕДАН ОД ЊИХ:
Хвала Богу спасена је земља!
Хајд’те браћо, да плес одиграмо
Што јунаци држе по победи.
Та ово је победа светлија
И славнија од другијех многих.
(На то стану шест часника на десну шест на леву страну позорнице, држећи у руци копља, на којима су мале тробојне заставе. Свирка засвира и они плешу уз ову песму):
ПРВИ ЧАСНИК:
Труба труби
У бој зове,
Окомлај се
Копље моје
Па душмана
Боди, руши,
Нек му с' крвца
Пољем пуши.
ДРУГИ ЧАСНИК:
Хајте, браћо,
У бој сложно,
Сложној браћи
Све је можно:
Сложне мишце
Копља ломе,
Крше сабље,
Врага гоне.
ТРЕЋИ ЧАСНИК:
Дође л’ душман
Са две стране
Нека чета
Вако отане...
П’ онда брже
Од вихора
Окрећи се
Попут кола,
Па ће вражко
Падат' робље
Ко пред ветром
Лако снопље.
Боди! удри!
Све обарај!
Падај! гини!
Неуступај!
ЧЕТВРТИ ЧАСНИК:
А кад прође
Бојна сеча
Мртву браћу
Сахраните,
На гробови
Од јунака
Плес јуначни
Изведмте!
Поведите
Витко коло
По бојишту
Наоколо,
Цупни сваки
Лаком ногом.
Викни брату:
С Богом! с Богом!
ПЕТИ ЧАСНИК:
Споменик им
Дигнут’ ваља
Од јунака
И копаља,
И стражу им
Дајте гробу
Каква чува
Војеводу.
Два јунака
Два сокола
Иступите
Ван из кола:
Почаст копљем
Хура! хура!
Слава браћи,
Хура, хура!
(1. Кад почну певати, онда окоме копља један ред на према другом па онда пођу себи на сусрет, и прођу све један момак крај другог целим редом на другу страну где је пређе противни ред стојао, а затим се опет тако исто врате, и зауставе тако, да над се окрену к публици, формују колону од по два момка.
2. Уз десну строфу маршују напред онда се савију једни десно, други лево обиђу позорницу, и у дну стану, онда све један по један скупа до на пред и онда стану.
3. С почетном 3. строфе, окрену се шесторица на лево, шесторица других једно до другог стојећих десно, ономе копља, и кад стану певати: Онда брже од вихора, онда се стану нагло оно средње точке целим редом кретати.
4. Кад сврше трећу строфу онда направе коло, и иду око позорнице.
5. Кад почну пету строфу, онда се повуку једни на десно, други на лево и направе фронт, па онда ступе два до три корака напред, стану, пруже копља, и врхове саставе, и онда се опет врате на место. На речи: Два јунана, два сокола, одлуче се два прва момка, и стану један уз другог на среду. На речи: почаст копљем, притисну сви копља уз раме управо, на речи: Слава браћи, укрсте копља. Они други приближе се два корака, пак и они тако чине.)

(ЗАВЕСА)


Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 134 године.