Krvni mir/11
II ČIN
I POJAVA
Zbor kod crkve. Na srijedi igra kolo. Oko kola na sve strane hodaju seljaci i seljanke. Nekoliko pekara, jedan kujundžija, jedan mehandžija viču — prodaju robu. Seljaci i seljanke igrajući kolo pjevaju:
Poigrajte, poigrajte bjele mome
Poigrajte
Hvataj'te se, hvatajte se bjele ruke
Hvatajte se ...
MEHANDžIJA (viče): Evo, evo, mostarsko je vino ma baš fino. Ko kupi, taj se ne ljuti! Ledeno je k’o zmija, i dertove razbije — ej!
STOJAN (raspoložen dolazi sa Nikolom): Ama čini mi se, brate, k’o da sam se nanovo rodio, otkako ovo dođe da se pomirimo ... Bio mi je dodij’o i život i sve pa sam kumio kugu da me umori.
NIKOLA: Znam ja, brate, kako ti je to. I ja sam bio u takijem granama.
KOLO (pjeva):
Koj’ za kolo, koj’ za kola hajd’ u kolo,
Koj’ za kolo,
Ko ne može, ko ne može, nek ne igra,
Ko ne može ...
MEHANDžIJA: Hodite, hodite, okrijepite se! Danas je za gotovo, a sjutra ko god hoće na veresiju e-ej!
KUJUNDžIJA (jednome seljaku): Ovo ti je, brate, čisto zlato — upravo iz Rusije ...
SELjAK (kao u čudu): Zar baš iz Rusije?
KUJUNDžIJA: Jes’, brate, jes’... Imadu ti tamo čitava brda zlata, pa gazde grade kuće od njega isto ’vako k’o mi od kamena.
SELjAK: Ih, bolan, brate, šteta što se ti nisi tamo rodio. Kako si pametan, mog’o si imat’ deset takije’ kuća ... (prolazi).
KOLO (pjeva):
A ja mogu, a ja mogu, fala bogu,
A ja mogu...
Ko se skoro, ko se skoro oženio,
Ko se skoro...
NIKOLA: Pa šta veliš? Misliš li brže sazivat’ svatove. Bogme ti je i vrijeme.
STOJAN: Ama ne znam, brate... Tu se pita striko, pa kad on rekne onda će i biti...
NIKOLA: Pa što mu ne spomeneš?
STOJAN: Ama, bolan, nije to tako lahko spomenuti... Evo katkada se baš riješim i pođem da mu kažem... Ama čim stanem pred njega, odma me nešto sapne u grlu, pa ne mogu progovorit’ da mi pokloniš čitav Carigrad.
KOLO (nastavlja):
Ko se skoro, ko se skoro ženio
Ko se skoro
Svakog dora, svakog dobora požel'io
Svakog dobra.
Ja momaka, ja momaka a on đevojaka
Ja momaka ...
(Malo-pomalo, pa se kolo raspusti, a momci i đevojke raziđu se po bini.)
MEHANDžIJA: Još malo! Još malo što je ostalo! Ko se opije, ne treba da se pobije, ama treba da se razvetseli... A ko se razveseli, taj ništa ne želi! Hodite na vino, jeftino — oj!
JEDNO MOMČE (Jednoj đevojci): Daj mi, duše ti, tu jabuku.
ĐEVOJKA: A što će ti?
MOMČE (češka se): Pa ... eto ... samo nek’ imam ... Volim kad je iz tvoje ruke ...
ĐEVOJKA: A što, bolan, iz moje ruke?
MOMČE (stidljivo): Ama ... eto ... draga si mi ti, pa mi i tvoja ruka i jabuka drage ... Jes’ očiju mi.
ĐEVOJKA: Ih, ih, kako te nije stid da vođe to govoriš! (Ode u kraj, a on jednako za njom.)
NIKOLA (Stojanu): Bogme, ako se ti staneš stiditi od strike, onda se ni do godine nećeš oženiti.. .
STOJAN: Pa šta ću ja?
NIKOLA: Ama stisni srce, pa mu kaži... kako ’vako ne možeš, a ti se malo napi’, jer se u piću i sa patrijarom govori otvorena čela.
STOJAN: Ama ne mogu ja pit’.
NIKOLA: Pa onda se i ne ženi.
KUJUNDžIJA (seljacima): Ovo su vam prstenovi, kakvije ni u bogu nema ... Gradio ih je isti majstor što je skov’o sultanu krunu.
JEDAN SELjAK: A zar i sultan nosi krunu? (smijeh)
KUJUNDžIJA: A što se smijete! Šta vi znate! Vi ralo u šake, pa orite i kopajte, a mi smo ljudi za palatike.
JEDAN SELjAK: Vidi se i na tebi! ... Mogo bi biti i konsul, a ’vamo si samo kujundžija ... (Opet smijeh. Malo pomalo, pa se svij,et sve više i više razilazi.)
|