Крвни мир/10.1
XI ПОЈАВА
МИЛОШ, ЛАЗАР, СТАНКО и пређ.
МИЛОШ: Е, ево нас! Дошли смо, па да уговоримо.
СЕТВАН: Добро ми дошли! И треба да уговоримо и да свршимо, па да и опет будемо к’о браћа.
СВИ: Тако је.
МИЛОШ (Стевану): Па шта велиш? Колико ћеш платити крвнине, па да знамо?
СТАНКО: Јес’ треба да знамо.
СТЕВАН (застане за часак и размишља): Ено вам она моја велика њива у пољу. Је ли вам доста?
МИЛОШ: Ја мислим да је доста.
СТЕВАН (Лазару и Станку): Шта ви велите?
ЛАЗАР: Па и ја велим: да је доста.
СТАНКО: И ја.
СТЕВАН: Е, кад смо све свршили, барем да попијемо по мало ракије. (Мирку) Донеси плоску.
МИРКО (диже чутуру): Ево је.
СТЕВАН (Узима): Здрави сте ми, браћо! О чему радили, сретно и хајирли било. Да нам бог даде брацку слогу и љубав. (Пије.)
СВИ: Амин. (Пију по реду.)
МИЛОШ: А сад, брате домаћине, збогом нам остај! Фала ти на дочеку и на лијепијем ријечима... Хајдемо браћо!
СТАНКО и ЛАЗАР: .. . Хајдемо. (Пођу.)
СТЕВАН (пође да их прати. Но баш пред вратима.)
МИЛОШ (окрене се и пита Стевана): А кад рекосмо да углавимо мир?
СТЕВАН: О Митров-дану код цркве.
МИЛОШ: Лијепо, баш лијепо ... Збогом.
СТЕВАН: Збогом пошли. (Они оду.) (Весело Мирку.) А сад, моомче, и ти ми буди веселији! Сад нећу да ми је ико тужан. .. Ово ми је данас радостан дан ко да кога женим јали удајем ... Бог је све на добро окрен’о. (Удара га по рамену.) Весели се, море! Дај ми ’вамо ту ракију! Хоћу да пијем, ама љуцки да пијем! Живио! (Нагне и пије.)
МИРКО (погледа у небо и дубоко одахну): Боже, фала ти!
Завјеса пада
|