Kralj Vukašin/6
| ◄ ČIN TREĆI | ČETVRTI ČIN ► |
TREĆI ČIN
Zimska noć u planini Nekudimlju, vetar urla i fijuče, a iz daleka se čuju lovački rogovi. Iza bine se čuje glas Vukašinov.
VUKAŠIN:
Stani!
(Utrči Čarodej plaštom zaogrnut, a za njim Vukašin.)
VUKAŠIN:
Govori dalje, čudni čoveče,
Da l’ u toj gori žive duhovi
Il’ ponoć tamna šalje haveti,
Da Vukašinu pute kazuju?
Čarodeju, ti mi trebaš sad,
Zato te s tvoga puta ustavljam.
Čarodej:
Putevi su razni, mnogi,
Koja noga tamo luta
Često može da zaluta!
Čas se penje,
Čas niz stenje,
Tromo, lako,
Svakojako!
Tica leti
Uvek meti,
Nema puta,
Al’ ne luta;
Čovek hodi
Gde put vodi.
Čuj! -
Kad na tankoj stazi
U kraj puta svoga,
Vidiš želju svoju
Bujnog srca tvoga,
Ti ne pitaj
Nego hitaj —
Jer međ njima
Mnogih ima,
Isto traže.
Da ublaže
Ono što ti hoćeš sad.
Tica laka,
Sred oblaka,
Leti, leti,
Željnoj meti —
Letenje je njezin rad! —
VUKAŠIN:
Šta to zboriš?
ČARODEJ:
To duhovi blude
Da po noći sude.
Slušaj samo kako bruji,
Tako njina pesma huji —
Grob je iskopan! —
Hoćeš da te snovi uče
Dok te drugi ne nauče,
Onda spavaj san.
VUKAŠIN:
Al’ to što si rek’o, jasnije mi kaži!
ČARODEJ:
Jasno zvezda sija,
Jasna j’ ponoć tija.
I sunce je jasno
Kad zatrepti krasno,
Al’ sve tavno
To je slavno.
Ponoć radi
Tama sladi.
Tu svetlosti zrak ne gove...
Čuj, po mutnoj vodi tek ribari love!
VUKAŠIN:
Dakle i ti veliš da je dobar put?
ČARODEJ:
Ja ne velim ništa!
VUKAŠIN:
Al’ to što si rek’o ?
ČARODEJ:
Sad je predaleko! —
List sa drva
Ko da čuva?
Sve da čuva?
Sve to kosi
Vetar, nosi,
Dokle ponoć mirno drema,
Olujina nek se sprema!
VUKAŠIN:
Razumem te dobro!
ČARODEJ:
Onda napred, pobeda je tvoja! —
(Vetar zaurla jače. Čarodej zamakne.)
Vukašin:
Ha, to htedoh znati!
VLATKO (Ulazi):
Ti si zamišljen?!
VUKAŠIN:
Glava mi buči, zbori gde smo mi?
VLATKO:
Na putu našem kom je blizu kraj.
VUKAŠIN:
Je l’ još ovde on?
VLATKO:
O kome zboriš?
VUKAŠIN:
Hajdmo odavde!
VLATKO:
Ali od mete dalje nikako.
Gle, presto čeka sjajnog purpura
I od tog si se časa prepao! —
VUKAŠIN:
Da se prenadnem? — To ne!
Ma na srcu je čudno zaista.
Ovako doba, p’ onda ova stud
Gasi mi želje što ih pali grud,
Ko da prozire moju nameru!
Pa onda onaj prikriveni strah
U oku što mu trepti jednako —
I one reči: „Ja sam prevaren!“
Na koga cilja to — kome baci reč? —
Da nije što god kako doznao. —
VLATKO:
Ja o tom ne bih sumnj’o nikada! —
I to je tako delo nikakvo,
Zamahni jednom, on je dole već!
Desnice moje pokret jedini,
A oka tvoga samo jedan mig
Životu tvome pokazaće put.
Šta misliš, reci? —
VUKAŠIN:
Da je u tebi veći sotona
Nego u srcu što boravi mom!
Crnji od mraka što ga daje noć,
Od bure bešnji što je čuješ sad! —
VLATKO (za se):
Tako je silan ljubavnički jad!
Srušena nada pe poznaje raj
Dok na grudima takve divote
Uživa drugi slatki zagrljaj.
VUKAŠIN:
I što da strepim? — Trenut jedini
Pomutio je čistu misao,
Al’ njezin nigda ne obrte tok.
Jesu l’ daleko lovci zaišli? —
VLATKO:
Još Dragoševa je ovde zaseda,
Al’ i ona će skoro poteru
U šumu dublje časom krenuti.
VUKAŠIN:
Mi ćemo ovde srnu čekati.
Sad idi k’ njima, ali oprezno.
Zavedi lovce u protivan kraj. —
VLATKO:
Znadeš li tvrdo da će doći tu?
VUKAŠIN:
Altoman mi je tako kazao,
Od svoje čete da se zagubi,
Primamljen okom na medvedov trag,
Pa sad usamljen amo dolazi.
VLATKO:
I slučajevi nam lepo pomažu!
Ja odoh Dragošu da mu kažem put,
Kamo je divlji vepar umako
Tako će miran biti ovaj kut! (Ode.)
VUKAŠIN (sam):
Što svojoj celji vidim bliže kraj
I tebe vidim, zlatni prestole,
Kako me mamiš rujnim purnurom,
Još trenut koji i u krilu tvom
Pod krunom ću se zlatnom spustiti.
Hajd’ urlaj, urlaj, besna. vetrino!
Vukašin ti se sada raduje,
Ti ćeš mi sudbe točak krenuti!
Hajd’, srećo moja, uzmi deo svoj!
Još malo samo i Vukašin tvoj
Na visini će pravoj stajati,
Ko onaj oblak mračni, stušteni
Što je bleđano nebo pokrio.
Po zemlji crnoj neka mili crv
A ja ću tamo gde i misao
Što stalno ište Uroševu krv!
(Nestaje ga izmeđ grmova. Ulazi Uroš, za njim Borivoje.)
UROŠ:
Dalje od mene!
BORIVOJE:
Gospodaru moj!
UROŠ:
Dok mačem nisam govor dočeo,
S očiju dalje da te ne vndim!
BORIVOJE:
Ali šta sam kriv,
Da tvoga srca mržnju toliku
Na moje verno čelo navučem?
UROŠ:
Šta si kriv? — Odgovornću!
Što živiš kriv si, kriv si, vere mi!
Poganim dahom zašto truješ zrak!...
U crnog groba gladne čeljusti
Do sada što te ne proguta mrak! —
Od mene dalje, mučka lisico!
BORIVOJE:
Ha, to je nagrada!
Što sam mu život, sreću žrtvov’o
Lisicom da me sada nazove!
To je zasluga,
Za moju vernost što sam dobio!
UROŠ:
I moju sreću što si ubio.
BORIVOJE:
Život u crkvi što sam ti spasao!
UROŠ:
Zahvali tome što još dišeš ti
A do sad bi te progutala noć;
Al’ prve zore kad se javi lik,
Ne odeš li mi s mojih očiju
Znaj da si mrtav, to je poslednje!
BORIVOJE:
Da l’ tako uvek Uroš govori?
To li Je ljubav, što je htede pre?
To li Je onaj bratski zagrljaj!
UROŠ:
Ja nemam više za te ljubavi! —
BORIVOJE:
A ja je imam! — Pamti, Uroše,
Pred gnjevom tvojim skloniću se ja
Al’ idu dani, ti ćeš videti
Kako si grdno sa mnom činio!
Sad zbogom, zbogom, svetli care moj!
Daleko skriven od pogleda tvog,
Čekaću mirio da se javi dan,
Kad ćeš me željnim srcem tražiti.
Znam, ne ću dugo na to čekati. (Ode.)
UROŠ (sam):
Nevera, i on nevera!
A tako me je obmanjiv’o sve.
Ni sunce, mišljah, nije čistije
No što je čisto srce njegovo!
E sad istino neverstvu se daj! —
Ta svet je samo lega besnila,
Ljutitog tvorca iskaljeni jed.
Za tu se zemlju ljubav ne prima.
U žuč se stvara najčistiji med. —
Oh, gadni svete, gadna utvaro.
Što u nedrima rađaš grdobe,
Dostojnu decu tvoje ljubavi!
O jadno srce, moja nevoljo,
Zalutalo si u nesretni kraj:
To to je pak'o. To nije raj!
(Sedne na jedan brežuljak.)
(Ulazi Vukašin, s njim Vlatko, koji na strani u prisenku ostaje.)
VUKAŠIN (tiho Vlatku):
Eno ga!
Iz vida su mu lovci izmakli,
Ovo je sada najzgodniji čas!
Junački samo, budi slobodan,
Desnicom mojom kad ti dadem znak.
UROŠ (ugleda ga):
Zar ni planina nema samoće?
Ko dolazi sad?
VUKAŠIN:
Do sada sam po šumi lutao
Tražeći tebe. — Ti si zlovoljan?
UROŠ:
Zlovolja je vasioni car,
A ja se od nje učim vladati.
VUKAŠIN:
Rđavo si život shvatio.
UROŠ:
Da svojom srećom nisam platio,
Možda bih tvojim reč'ma sverov’o. —
VUKAŠIN:
Platio srećom? — Ne razumem te.
UROŠ:
I nikada me ne ćeš razumet’,
Jer tako nikad nisi oseć’o — (Ustaje.)
Hajdemo dalje, hladnom izvoru,
Vrele mi grudi umorila žeđ!
VUKAŠIN:
Ja odoh da ti vode donesem.
UROŠ:
Ne, sam ću ići, s vrela ledenog
Slađe mi prija svaka kapljica.
Evo ti strele, težak mi je tul,
Bez njega mi je lakše hoditi!
Da mogu tako sa srcem činiti,
I njega bih iščupao sad,
Životu svome da olakšam jad! —
(Gleda u izvor.)
Kako je bistra voda studena!
Ni jedne bore ne krije joj lik,
Ko što je vrelo čiste ljubavi,
Dok ga neverstva ne zamuti bes.
Tu vere nema, nevere su svi! (Naginje se nad izvor.)
VUKAŠIN (da znak rukom):
Istinu veliš: neverni su svi!
(Vlatko ga udari nožem)
UROŠ (padajući):
Zar i ti Vukašine?!
VUKAŠIN:
Međ' anđelima da su me stvorili
Drukčiji bi možda bio ja,
Ali ovako ne bih bio rad
Da me u tome drugi preteče! —
Ma ko je ovo sada tičura
Ko crni gavran kad se zaleće?
Da ne oseća mrtvu lešinu,
Pa bi na gozbu pored mene sad?! —
ALTOMAN (ulazi):
Sklonte se brzo, neko dolazi!
VUKAŠIN:
Dockan je sada, već nas ugleda!
JELISAVETA (dolazi):
Gde je car ?
VUKAŠIN:
Sa lovcima js valjda zašao,
I ja ga evo tražim, carice.
JELISAVETA:
Oh, on me mrzi, on me prezire!
Ne veruje mi, ne veruje još!
Bar da je štogod jutros rekao.
Oh, teško meni!
VUKAŠIN:
Svetla gospođo!
Mračno je vreme, nema zaklona,
A tvoje telo drkće jednako;
Hajd sa mnom samo, tu je koleba,
Gde će te vreli ogrejati plam.
I gospodar će se tamo vratiti,
Hajd sa mnom samo, svetla carice!
(Povede je.)
VLATKO:
Stoj Vukašine!
Ovo je ono zlato žuđeno,
Što sam ga do sad tako tražio;
Zbog nje mi život stade mučan, klet,
Za nju sam ceo pregoreo svet!
JELISAVETA:
Proklet nitkove!
VLATKO:
Zar opet tako, Jelisaveto?
Ta red je doš’o drugoj pesmici,
A Borivoja nema više tud,
Iz mojih ruku da te izbavi!
Ne bran’ se, dušo, sve je uzalud!
JELISAVETA:
Ti, gadna huljo, podla sotono,
Ti si mi celi zagorčao vek!
Za to ti moram ma kad platiti,
Ne bliži mi se, jer si propao! —
VLATKO:
Bar ćeš me svojom rukom ubiti.
Hajd’ udri sad, sa tvoje ruke smrt
U lepši bi me život odnela.
VUKAŠIN:
Dalje, nesretniče!
Za svetinju si rukom mašio!
VLATKO:
Vukašine!
VUKAŠIN (udari ga nožem):
Ni reči više! Da te nagradim!
VLATKO:
Dostojna nagrada! (Izdane.)
VUKAŠIN:
Hajdmo, svetlosti !
Za svoju drskost on je nagraćen,
A ti se groziš krvi prolite,
Hajdemo samo, to je jedna kap,
Koju je vredno bilo proliti.
JELISAVETA:
Lažom je moju sreću srušio,
Preko tebe je Gospod sudio.
VUKAŠIN:
Tako je! —
(Odu.)
|