Краљ Вукашин/6
| ◄ ЧИН ТРЕЋИ | ЧЕТВРТИ ЧИН ► |
ТРЕЋИ ЧИН
Зимска ноћ у планини Некудимљу, ветар урла и фијуче, а из далека се чују ловачки рогови. Иза бине се чује глас Вукашинов.
ВУКАШИН:
Стани!
(Утрчи Чародеј плаштом заогрнут, а за њим Вукашин.)
ВУКАШИН:
Говори даље, чудни човече,
Да л’ у тој гори живе духови
Ил’ поноћ тамна шаље хавети,
Да Вукашину путе казују?
Чародеју, ти ми требаш сад,
Зато те с твога пута устављам.
Чародеј:
Путеви су разни, многи,
Која нога тамо лута
Често може да залута!
Час се пење,
Час низ стење,
Тромо, лако,
Свакојако!
Тица лети
Увек мети,
Нема пута,
Ал’ не лута;
Човек ходи
Где пут води.
Чуј! -
Кад на танкој стази
У крај пута свога,
Видиш жељу своју
Бујног срца твога,
Ти не питај
Него хитај —
Јер међ њима
Многих има,
Исто траже.
Да ублаже
Оно што ти хоћеш сад.
Тица лака,
Сред облака,
Лети, лети,
Жељној мети —
Летење је њезин рад! —
ВУКАШИН:
Шта то збориш?
ЧАРОДЕЈ:
То духови блуде
Да по ноћи суде.
Слушај само како бруји,
Тако њина песма хуји —
Гроб је ископан! —
Хоћеш да те снови уче
Док те други не науче,
Онда спавај сан.
ВУКАШИН:
Ал’ то што си рек’о, јасније ми кажи!
ЧАРОДЕЈ:
Јасно звезда сија,
Јасна ј’ поноћ тија.
И сунце је јасно
Кад затрепти красно,
Ал’ све тавно
То је славно.
Поноћ ради
Тама слади.
Ту светлости зрак не гове...
Чуј, по мутној води тек рибари лове!
ВУКАШИН:
Дакле и ти велиш да је добар пут?
ЧАРОДЕЈ:
Ја не велим ништа!
ВУКАШИН:
Ал’ то што си рек’о ?
ЧАРОДЕЈ:
Сад је предалеко! —
Лист са дрва
Ко да чува?
Све да чува?
Све то коси
Ветар, носи,
Докле поноћ мирно дрема,
Олујина нек се спрема!
ВУКАШИН:
Разумем те добро!
ЧАРОДЕЈ:
Онда напред, победа је твоја! —
(Ветар заурла јаче. Чародеј замакне.)
Вукашин:
Ха, то хтедох знати!
ВЛАТКО (Улази):
Ти си замишљен?!
ВУКАШИН:
Глава ми бучи, збори где смо ми?
ВЛАТКО:
На путу нашем ком је близу крај.
ВУКАШИН:
Је л’ још овде он?
ВЛАТКО:
О коме збориш?
ВУКАШИН:
Хајдмо одавде!
ВЛАТКО:
Али од мете даље никако.
Гле, престо чека сјајног пурпура
И од тог си се часа препао! —
ВУКАШИН:
Да се пренаднем? — То не!
Ма на срцу је чудно заиста.
Овако доба, п’ онда ова студ
Гаси ми жеље што их пали груд,
Ко да прозире моју намеру!
Па онда онај прикривени страх
У оку што му трепти једнако —
И оне речи: „Ја сам преварен!“
На кога циља то — коме баци реч? —
Да није што год како дознао. —
ВЛАТКО:
Ја о том не бих сумњ’о никада! —
И то је тако дело никакво,
Замахни једном, он је доле већ!
Деснице моје покрет једини,
А ока твога само један миг
Животу твоме показаће пут.
Шта мислиш, реци? —
ВУКАШИН:
Да је у теби већи сотона
Него у срцу што борави мом!
Црњи од мрака што га даје ноћ,
Од буре бешњи што је чујеш сад! —
ВЛАТКО (за се):
Тако је силан љубавнички јад!
Срушена нада пе познаје рај
Док на грудима такве дивоте
Ужива други слатки загрљај.
ВУКАШИН:
И што да стрепим? — Тренут једини
Помутио је чисту мисао,
Ал’ њезин нигда не обрте ток.
Јесу л’ далеко ловци заишли? —
ВЛАТКО:
Још Драгошева је овде заседа,
Ал’ и она ће скоро потеру
У шуму дубље часом кренути.
ВУКАШИН:
Ми ћемо овде срну чекати.
Сад иди к’ њима, али опрезно.
Заведи ловце у противан крај. —
ВЛАТКО:
Знадеш ли тврдо да ће доћи ту?
ВУКАШИН:
Алтоман ми је тако казао,
Од своје чете да се загуби,
Примамљен оком на медведов траг,
Па сад усамљен амо долази.
ВЛАТКО:
И случајеви нам лепо помажу!
Ја одох Драгошу да му кажем пут,
Камо је дивљи вепар умако
Тако ће миран бити овај кут! (Оде.)
ВУКАШИН (сам):
Што својој цељи видим ближе крај
И тебе видим, златни престоле,
Како ме мамиш рујним пурнуром,
Још тренут који и у крилу твом
Под круном ћу се златном спустити.
Хајд’ урлај, урлај, бесна. ветрино!
Вукашин ти се сада радује,
Ти ћеш ми судбе точак кренути!
Хајд’, срећо моја, узми део свој!
Још мало само и Вукашин твој
На висини ће правој стајати,
Ко онај облак мрачни, стуштени
Што је блеђано небо покрио.
По земљи црној нека мили црв
А ја ћу тамо где и мисао
Што стално иште Урошеву крв!
(Нестаје га измеђ грмова. Улази Урош, за њим Боривоје.)
УРОШ:
Даље од мене!
БОРИВОЈЕ:
Господару мој!
УРОШ:
Док мачем нисам говор дочео,
С очију даље да те не вндим!
БОРИВОЈЕ:
Али шта сам крив,
Да твога срца мржњу толику
На моје верно чело навучем?
УРОШ:
Шта си крив? — Одговорнћу!
Што живиш крив си, крив си, вере ми!
Поганим дахом зашто трујеш зрак!...
У црног гроба гладне чељусти
До сада што те не прогута мрак! —
Од мене даље, мучка лисицо!
БОРИВОЈЕ:
Ха, то је награда!
Што сам му живот, срећу жртвов’о
Лисицом да ме сада назове!
То је заслуга,
За моју верност што сам добио!
УРОШ:
И моју срећу што си убио.
БОРИВОЈЕ:
Живот у цркви што сам ти спасао!
УРОШ:
Захвали томе што још дишеш ти
А до сад би те прогутала ноћ;
Ал’ прве зоре кад се јави лик,
Не одеш ли ми с мојих очију
Знај да си мртав, то је последње!
БОРИВОЈЕ:
Да л’ тако увек Урош говори?
То ли Је љубав, што је хтеде пре?
То ли Је онај братски загрљај!
УРОШ:
Ја немам више за те љубави! —
БОРИВОЈЕ:
А ја је имам! — Памти, Уроше,
Пред гњевом твојим склонићу се ја
Ал’ иду дани, ти ћеш видети
Како си грдно са мном чинио!
Сад збогом, збогом, светли царе мој!
Далеко скривен од погледа твог,
Чекаћу мирио да се јави дан,
Кад ћеш ме жељним срцем тражити.
Знам, не ћу дуго на то чекати. (Оде.)
УРОШ (сам):
Невера, и он невера!
А тако ме је обмањив’о све.
Ни сунце, мишљах, није чистије
Но што је чисто срце његово!
Е сад истино неверству се дај! —
Та свет је само лега беснила,
Љутитог творца искаљени јед.
За ту се земљу љубав не прима.
У жуч се ствара најчистији мед. —
Ох, гадни свете, гадна утваро.
Што у недрима рађаш грдобе,
Достојну децу твоје љубави!
О јадно срце, моја невољо,
Залутало си у несретни крај:
То то је пак'о. То није рај!
(Седне на један брежуљак.)
(Улази Вукашин, с њим Влатко, који на страни у присенку остаје.)
ВУКАШИН (тихо Влатку):
Ено га!
Из вида су му ловци измакли,
Ово је сада најзгоднији час!
Јуначки само, буди слободан,
Десницом мојом кад ти дадем знак.
УРОШ (угледа га):
Зар ни планина нема самоће?
Ко долази сад?
ВУКАШИН:
До сада сам по шуми лутао
Тражећи тебе. — Ти си зловољан?
УРОШ:
Зловоља је васиони цар,
А ја се од ње учим владати.
ВУКАШИН:
Рђаво си живот схватио.
УРОШ:
Да својом срећом нисам платио,
Можда бих твојим реч'ма сверов’о. —
ВУКАШИН:
Платио срећом? — Не разумем те.
УРОШ:
И никада ме не ћеш разумет’,
Јер тако никад ниси осећ’о — (Устаје.)
Хајдемо даље, хладном извору,
Вреле ми груди уморила жеђ!
ВУКАШИН:
Ја одох да ти воде донесем.
УРОШ:
Не, сам ћу ићи, с врела леденог
Слађе ми прија свака капљица.
Ево ти стреле, тежак ми је тул,
Без њега ми је лакше ходити!
Да могу тако са срцем чинити,
И њега бих ишчупао сад,
Животу своме да олакшам јад! —
(Гледа у извор.)
Како је бистра вода студена!
Ни једне боре не крије јој лик,
Ко што је врело чисте љубави,
Док га неверства не замути бес.
Ту вере нема, невере су сви! (Нагиње се над извор.)
ВУКАШИН (да знак руком):
Истину велиш: неверни су сви!
(Влатко га удари ножем)
УРОШ (падајући):
Зар и ти Вукашине?!
ВУКАШИН:
Међ' анђелима да су ме створили
Друкчији би можда био ја,
Али овако не бих био рад
Да ме у томе други претече! —
Ма ко је ово сада тичура
Ко црни гавран кад се залеће?
Да не осећа мртву лешину,
Па би на гозбу поред мене сад?! —
АЛТОМАН (улази):
Склонте се брзо, неко долази!
ВУКАШИН:
Доцкан је сада, већ нас угледа!
ЈЕЛИСАВЕТА (долази):
Где је цар ?
ВУКАШИН:
Са ловцима јс ваљда зашао,
И ја га ево тражим, царице.
ЈЕЛИСАВЕТА:
Ох, он ме мрзи, он ме презире!
Не верује ми, не верује још!
Бар да је штогод јутрос рекао.
Ох, тешко мени!
ВУКАШИН:
Светла госпођо!
Мрачно је време, нема заклона,
А твоје тело дркће једнако;
Хајд са мном само, ту је колеба,
Где ће те врели огрејати плам.
И господар ће се тамо вратити,
Хајд са мном само, светла царице!
(Поведе је.)
ВЛАТКО:
Стој Вукашине!
Ово је оно злато жуђено,
Што сам га до сад тако тражио;
Због ње ми живот стаде мучан, клет,
За њу сам цео прегорео свет!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Проклет ниткове!
ВЛАТКО:
Зар опет тако, Јелисавето?
Та ред је дош’о другој песмици,
А Боривоја нема више туд,
Из мојих руку да те избави!
Не бран’ се, душо, све је узалуд!
ЈЕЛИСАВЕТА:
Ти, гадна хуљо, подла сотоно,
Ти си ми цели загорчао век!
За то ти морам ма кад платити,
Не ближи ми се, јер си пропао! —
ВЛАТКО:
Бар ћеш ме својом руком убити.
Хајд’ удри сад, са твоје руке смрт
У лепши би ме живот однела.
ВУКАШИН:
Даље, несретниче!
За светињу си руком машио!
ВЛАТКО:
Вукашине!
ВУКАШИН (удари га ножем):
Ни речи више! Да те наградим!
ВЛАТКО:
Достојна награда! (Издане.)
ВУКАШИН:
Хајдмо, светлости !
За своју дрскост он је награћен,
А ти се грозиш крви пролите,
Хајдемо само, то је једна кап,
Коју је вредно било пролити.
ЈЕЛИСАВЕТА:
Лажом је моју срећу срушио,
Преко тебе је Господ судио.
ВУКАШИН:
Тако је! —
(Оду.)
|