Kraljica Jakinta/40
| ←Osmi prizor | Kraljica Jakinta Pisac: Jovan Subotić DEVETI PRIZOR |
Deseti prizor→ |
DEVETI PRIZOR
(Ćelija. Jakintina.)
Jakinta (s jedne), knez Zoljko (kao pustnnjak obučen s druge strane uđu).
JAKINTA (naglo):
Ode l’ župan?
ZOLjKO:
U najvećem gnjevu;
Čini mi se da se svadi s kraljem.
Sam se krenu, dva ga momka prate.
JAKINTA:
Kneže!
ZOLjKO:
Slušam, svetla kruno!
JAKINTA:
Vukan nema od srdca poroda...
ZOLjKO:
Nikog, gospo, do jedine kćeri...
Ako nećeš sinovce uzeti.
JAKINTA:
Ovi prava na Rašku imaju
Baš toliko koliko i Zoljko.
Sad se daje Raška zaslužiti.
ZOLjKO:
Kaži kako?
JAKINTA (uzme ga za ruku i povede malo na etranu, pa mu tiho govori):
Uzmi sobom ljude pouzdane
Pa uhvati župana Vukana.
Glas raznesi da ga kralj zatvori,
Pa odved' ga u moj Jastrebovac.
Ali tako stvar naredi, kneže,
Da iz sveta župana nestane
A da živa ne bude čoveka
Da zna kuda župana nestade
I da l' živi, da l' ga više nije!
ZOLjKO:
Znam, kraljice! (Za sebe).
Rasija je moja.
JAKINTA:
Al' pohitat' dobro valja, kneže;
’Vaka zgoda dva put ne dolazi!
ZOLjKO:
Raška krila na noge vezuje. (Pođe.)
JAKINTA:
Hoće l' doći Talijanac?
ZOLjKO:
Hoće!
U dva sata kod tebe je, gospo! (Ode.)
JAKINTA:
Sad još brže ove dve tri reči:
(Piše.)
„Kralju! Čuvaj svoju rusu glavu.
„Dobroslav ti o životu radi! “
(Gledi list.)
To je dosta! Sad da se podpiše.
Ali kako? Kako? Znam! Nikako!
Našto podpis kad ništa nevredi!
(Uzme list i gleda.)
Ruku niko poznati ne može!
(Savija pismo.)
|