Краљица Јакинта/40

Краљица Јакинта
Писац: Јован Суботић
ДЕВЕТИ ПРИЗОР

ДЕВЕТИ ПРИЗОР
(Ћелија. Јакинтина.)
Јакинта (с једне), кнез Зољко (као пустнњак обучен с друге стране уђу).

ЈАКИНТА (нагло):
Оде л’ жупан?
ЗОЉКО:
У највећем гњеву;
Чини ми се да се свади с краљем.
Сам се крену, два га момка прате.
ЈАКИНТА:
Кнеже!
ЗОЉКО:
Слушам, светла круно!
ЈАКИНТА:
Вукан нема од срдца порода...
ЗОЉКО:
Никог, госпо, до једине кћери...
Ако нећеш синовце узети.
ЈАКИНТА:
Ови права на Рашку имају
Баш толико колико и Зољко.
Сад се даје Рашка заслужити.
ЗОЉКО:
Кажи како?
ЈАКИНТА (узме га за руку и поведе мало на етрану, па му тихо говори):
Узми собом људе поуздане
Па ухвати жупана Вукана.
Глас разнеси да га краљ затвори,
Па одвед' га у мој Јастребовац.
Али тако ствар нареди, кнеже,
Да из света жупана нестане
А да жива не буде човека
Да зна куда жупана нестаде
И да л' живи, да л' га више није!
ЗОЉКО:
Знам, краљице! (За себе).
Расија је моја.
ЈАКИНТА:
Ал' похитат' добро ваља, кнеже;
’Вака згода два пут не долази!
ЗОЉКО:
Рашка крила на ноге везује. (Пође.)
ЈАКИНТА:
Хоће л' доћи Талијанац?
ЗОЉКО:
Хоће!
У два сата код тебе је, госпо! (Оде.)
ЈАКИНТА:
Сад још брже ове две три речи:
(Пише.)
„Краљу! Чувај своју русу главу.
„Доброслав ти о животу ради! “
(Гледи лист.)
То је доста! Сад да се подпише.
Али како? Како? Знам! Никако!
Нашто подпис кад ништа невреди!
(Узме лист и гледа.)
Руку нико познати не може!
(Савија писмо.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.