KRAJEM OKTOBRA
Prelazi vetar po starom drveću,
Tiho poleće za njim lišće sedo
I kaplje dole ko suze, po njemu
Jesenjeg sunca pada zlato bledo.
Park je ostavljen, putanje su prazne;
Vreme kad srca i drveće pupi
Prošlo je: nema lisnata zaklona
Tajnom sastanku na zavetnoj klupi.
Prolazi vetar... za njim šumor ide
Po suvom lišću od džbunja i granja
Ko dalek eho negdašnjih uzdaha,
Šapata strasti, ljubavna tepanja
Što će s poslednjim listom izumreti...
Nemoćno sunce jedva, jedva greje;
U vetru jeca tihi plač rastanka —
Tuga prošlosti starim parkom veje.
