КРАЈЕМ ОКТОБРА
Прелази ветар по старом дрвећу,
Тихо полеће за њим лишће седо
И капље доле ко сузе, по њему
Јесењег сунца пада злато бледо.
Парк је остављен, путање су празне;
Време кад срца и дрвеће пупи
Прошло је: нема лисната заклона
Тајном састанку на заветној клупи.
Пролази ветар... за њим шумор иде
По сувом лишћу од џбуња и грања
Ко далек ехо негдашњих уздаха,
Шапата страсти, љубавна тепања
Што ће с последњим листом изумрети...
Немоћно сунце једва, једва греје;
У ветру јеца тихи плач растанка —
Туга прошлости старим парком веје.