Kobna tajna/26

ČIN IV

Peta pojava

PETA POJAVA

Jelica i Mucijo.

MUCIJO:
Zloduh njegov, to drukčije nije,
Zloduh njegov preda me ga baci
U trenutku onom,
Ko svezanu na garište žrtvu.
S njim sam gotov. Sad evo me s njome.
Tu si?... kako! ništa još?... Ne dojsta,
Ovaj otrov ni dodirnut nije.
Žalim onda što polhitah s njime,
Duše vam se, mišljah, već sretoše,
Te putuju zajedno u pako.
JELICA:
Šta užasne te riječi znače?
Ti m’ izgledaš sasvim izvan sebe.
MUCIJO:
Ja? Višnjemu hvala, pri sebi sam;
Al’ on nije; jer njegova duša,
Od tijela rastavljena sada,
Ko što rekoh, putuje u pako.
ANA (iskača iz sobe.):
Bože, Bože!
MUCIJO.
Odkud ova ovdje ?
Je li došla na krilima vraga?
Samu sam te, to znam, ostavio,
Pomnjivo sam zabravio vrata,
Ključ u mene bješe... odkud ona?...
Zla vještice, kako si ti ušla?
Tu bit mora tajnih ulazaka.
Časna curo, koliko si puta
Milostivoj gospi propustila
Ljubavnika?... Kugo, bjež’ odavdje.
ANA:
Ubićeš me, al od nje me nećeš
Rastaviti.
MUCIJO:
Pazi; pijan čovjek
Više žedni štogod više pije;
A ubijstva punu jednu čašu
Ja već ispih. S mjesta bježi, velim,
Il niz ovaj baciću te prozor.
JELICA:
Poslušaj ga, za živoga Boga!
ANA:
Da te s njime sad ostavim samu?
(Mucijo je izbaca na polje.)
MUCIJO:
Sad ti svoje svršuj; kraj već jednom.
JELICA:
Gotova sam, samo dvije r’ječi
Da najprije čuješ.
MUCIJO:
Već ni jedne.
JELICA:
Al ne mogu taj k ustima otrov
Prinijeti, ni ogr’ješit dušu
Samubijstvom dok ne kažem ono
Što božiji oproštaj mi može
Pribaviti.
MUCIJO:
Oproštaja božjeg
Za te nema; već si osuđena.
JELICA:
O Mucijo, i osuđeniku
Posljedna se ispunjava želja;
I ti moju ispuni, ti koji
Danas si me osudio. Ako
Odbiješ je kajaćeš se kašnje,
Tol nesrećan, o Mucijo, bićeš
Da bi na te i divlje se zv’jeri
Smilovale. Ja najviše, vjeruj,
Tebe žalim, i za tebe prosim,
Jest, u dušu moju, ja te žalim.
MUCIJO:
Pa šta hoćeeš? zbori, samo jednom
Da kraj bude.
JELICA:
Dovedi mi amo
Duhovnika, il po njega pošlji,
Pa pred njime suoči me s Dinkom.
MUCIJO:
Duhovnika! on je od djetinjstva
Tvoj učitelj licemjerstva bio,
Do ovoga on te i doveo;
Već ga sada ne trebaš, a Dinka?
Mogao sam na svijet ga onaj
Otpraviti, al te moći nemam
Da ga otud opet amo vratim.
JELICA:
Šta Mucijo veliš?
MUCIJO:
Pod Dančama
Duboka je ta pučina morska.
JELICA:
Pod Dančama?... Jest, tamo si bio...
MUCIJO:
Ne posrći, za nj ne strahuj; sad je
On bezbrižan; tamo mu je meko.
JELICA:
U pučinu bacio si njega?
MUCIJO:
Sjedijaše na ukrajku samom
Previsoka a osječna krša;
Ispod njega tiho, bistro more,
A zapadno prema njemu sunce.
Tu krasotom prirode opijen
Pisao je na koljenu pjesmu,
Koju zvučnim predavaše glasom
Lahorima morskim.
Polagano pristupih mu s leđa;
Čuh ljubavi pjesmu, pjesmu tebi!
„Tamo dolje svrši je“ ja viknuh,
Te potisnut mojom krepkom rukom,
On odleti kao laka tica
Niz krš onaj. Pučina odozdo
Rastvori mu svoja hladna njedra,
Pa jih odmah nad njim i zatvori....
Sada tiho spava.
JELICA (van sebe):
Brat je meni
Brat je bio!
MUCIJO:
Jeste: brat u bludu,
Pa brat i u smrti. Ajde, svršuj;
Sada imaš zašto; on te čeka.
(Jelica gleda ga poduže ukočena)
JELICA:
On me čeka!... Ko me čeka?... Ajdmo
Šta je ovo?... Ne čini se tebi
Da je mahom noć nastala tamna?
Jest, tako je, noć, noć savršena.
Čuješ? riču sve praznine zemlje,
Sve pučine, sav nebeski prostor...
Sv’jetovi se u njem sudaraju,
I ruše se; kraj je svemu stvoru.
Dinko ! Muc’jo! pomozi nam Bože!
(klone na stolicu)
MUCIJO:
Žalost za njim bezumnom je čini!
Klonula je,.. Sada ću je ondje
Sad rukama ugušiti ovim.
(Jelica diže glavu i gleda na okolo)
Šta prokletim tim očima zv’jeriš?
(Jelica ustaje pa se u glas smije.)
Gle! smije se!
JELICA:
Uplaših se ludo...
Eto nije ništa; san je bio.
(opet se smije.)
MUCIJO:
Sm’jeh ovakav! taj prirodan nije...
Hladna jeza po t’jelu mi hmili!
LEONORA (ulazi):
Ovdje čujem glas veselja.Šta je?
MUCIJO:
Ti mi reci, sestro, il misliću
Da sam pao u bunilo strašno.
JELICA:
Oh! velji sam bol podn’jela, velji.
Al onaku da o meni sumnju
Moj Mucijo začne!
Ukorit ga moram... Ne, nikada.
Užasno se i sam napatio,
Pa još stidom, da m’ umnožim patnju?
Nikad, nikad.
LEONORA:
U pameti njenoj
Kao da se pomutiše misli.
Snajo!
JELICA:
Ko si?
LEONORA:
Zar me ne poznaješ?
JELICA:
Tebe?... Mislim da te vidjeh nekad,
Ali sad me tvoje lice plaši.
MUCIJO:
Oh Jelice!
JELICA:
Šuti; sve je dobro.
Došao je otac Aksentije,
I odavši ispovjednu tajnu
Majke moje, sve nas izmirio.
Sad.zna Muc’jo da pod jednim srcem
Ležali smo ja i Dinko. Više
Neću krišom morati da grlim
Moga milog, mog jedinog brata.
Nije l' tako? Mucijo već neće
Gnjeviti se na to: je l' da neće?
MUCIJO:
Ne dopusti, milostivo nebo,
Da istina bude što sad veli,
Ne dopusti da istina bude
Jer bih onda... Leonoro, odmah
Po staroga sveštenika pošlji.
LEONORA:
Da igračkom njihove hitrine
Vidim t’ opet? da tvom lakoumlju
Njih se dvoje opet podsm’jevaju?
Ova takom sljedstvenošću zbori,
Da ja sumnjam je li poludjela.
MUCIJO:
Sumnjaš?... To jest da sljedstveno zbori.
LEONORA:
A lukavstvo poznato je njeno.
MUCIJO:
Pa da nije poludjela misliš?
LEONORA:
Tako mislim.
MUCIJO:
Ipak i ona mi
I duhovnik pominjahu neku
Materinu tajnu; ona me je
Sve do zadnjeg časa preklinjala
Da ovamo dovedem joj starca.
Bože, Bože, Bože! da l’ u ponor
Tol užasan ja upadoh sl’jepo?...
Idem sam po njega.
LEONORA:
A nuti ga!
Pred nama je. Anica je. s njime;
Ona mu je vrata otvorila,

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Ban, umro 1903, pre 121 godina.