Кобна тајна/25
| ◄ Трећа појава | Четврта појава | Пета појава ► |
ЧЕТВРТА ПОЈАВА
Јелица на тлима. Ана из собице.
АНА:
Стрнховито!... Госпо, јадна госпо!
Чим да снагу повратим јој? Овдје
Ништа нема... Идем да потражим...
Ах, несретник, забравио нас је. —
Ко то лупи са вратима баште?
Ван одлази!.. Куд онако иде
Хитним кроком?... Пење се уз Данче.
(враћа се с прозора Јелици.)
Већ долази к себи. Док с’ он врати
Не би ли смо ми побјећи могле?
Ја сам овдје, не плаши се, госпо.
ЈЕЛИЦА:
А он гдје је?
АНА:
Пут Данача оде.
ЈЕЛИЦА:
И до четврт сата вратиће се;...
А ја дотле морам мртва бити!
АНА:
Мртва? ја ћу да те спасем. Бјежмо;
Закључо је врата, ал су снажне
Моје руке, па ћу јих проломит;
То ли не узмогу?
Наставићу платна, па по њима
Спустимо се низ прозор у башту,
И тражимо заштиту код в’јећа.
ЈЕЛИЦА:
Ја заштиту против њега? леле!
Погинути волим.
АНА:
И мислиш га
Дочекати овдје? ох за Бога!
ЈЕЛИЦА:
Није л’ тако наложио? ув’јек
Послушна му бијах, бићу и сад.
АНА:
А онда ћу бацити бар грозна
Та оруђа смрти.
ЈЕЛИЦА:
Не нипошто,
У њих сада дирати не ваља.
Нек све нађе калко ј’ оставио.
Мени само наш духовник треба;
Ох! дај ми «а, духовника дај ми,
Па си м’ онда спасла.
АНА:
Али како?
Да оборим врата не допушташ. —
Довикнућу кога са прозора…
Нема никог у тој пустој башти.
Једна с’ ипак помаља од онуд
Жива душа... Авај, Леонора!
ЈЕЛИЦА:
Зовни м’ и њу, зовни; снаја сам јој,
А у крајној б’једи; тога ће се
Сјетит ваљда; зовни ми је, Ано,
Ал долази сама; пусти мене.
Ово ми је још једина помоћ;
Сад ако ми милостива буде
Све усрдно све ћу јој опростит.
АНА:
Ево ти је под прозором.
ЈЕЛИЦА:
Добра
Леоноро, ој! тако ти наше
Некадашње љубави сестринске,
Тако т’ среће времене и вјечне,
Ако знадеш шта ј’ очајност крајња,
Шта су смртне муке,
Пошљи одмах по мог духовника.
АНА:
(Гле камена срца, зв’јерске душе!
Поругљиво гледа је и шути.)
ЈЕЛИЦА:
Вјеруј, мила сестро, тим ћеш спасти
И жалосног Муција и мене,
А и сама бићеш утјешена.
АНА:
См’јешећи се леђа ј’ окренула.
ЈЕЛИЦА:
И посљедњи наде зрак угашен!
Одбачена, презрена од сваког!
(Спушта се до прозора на тле и јеца. Па устаје.)
Морам кр’јепка бити. Сва је сада
Нада моја у једнога Бога,
Па његовој одајем се вољи.
Ох! Анице, све сам пребољела,
Ал не могу једно: ма да чиста,
Мрем под црним бременом срамоте.
АНА:
Нико неће вјеровати, госпо,
Да срамота могла се је тебе
И дотаћи само.
ЈЕЛИЦА:
Хоће, Ано,
Јер ће таких о мени страхота
Свуд причати, и доказом таким
Тврдити јих, да ће вјеровање
Продријети у свачију душу.
Ал’ у твоју јел’ да неће, Ано?
АНА:
Ја бих прије вјеровати могла
Да храм божји није свето мјесто.
ЈЕЛИЦА:
Ти си, је ли, сасвим увјерена
Да се не би ни за шта на св’јету
Наш духовник лажу огр’јешио?
АНА:
Вјерујем му ко вјестнику неба.
ЈЕЛИЦА:
Упитај га кад ме већ не буде,
Па што рекне, то свакому казуј.
Али гдје је памет моја? Ано,
Рећи ћеш му да ја пред смрт саму
Његовим га светим чином заклех
Да невиност моју свуд објасни,
Да не пусти да с’ на моје име
Жиг срамоте удари за свагда,
Да се баца на мој гроб презрење
И проклество. Хоћеш ли ми, Ано,
Испунити ту потоњу жељу?
АНА:
Хоћу, хоћу.
ЈЕЛИЦА:
Не, плакати немој.
Лакше ми је сада кад ти ово
Све исказах.
Леонори и Муцију реци
Да јим рану моју смрт опраштам,
И да ћу се молити там горе
За њихову срећу. О, знам добро
Какова ће заразити жалост
Муцијеву душу кад за кобну
Моју тајну он дознао буде.
Нек' духовник милосно га тјеши
Да подлего неби очајању;...
Па и другог нека тјеши, другог,
Кому мати остављаше моја
Свој посљедни благосов на смрти.
А и моју препоручујем му
Тужну душу, која се неспремна
Одселити морала у вјечност.
Ништа немој заборавит, Ано,
Од овога што ти рекох.
АНА:
Стани;
У браву је неко кључ увуко…
Он ће бити...
ЈЕЛИЦА:
Бјежи у ту собу.
(Ана јурне у собу, а Јелица повлачи се на страну.)
|