Кобна тајна/26
| ◄ Четврта појава | Пета појава | Шеста појава ► |
ПЕТА ПОЈАВА
Јелица и Муцијо.
МУЦИЈО:
Злодух његов, то друкчије није,
Злодух његов преда ме га баци
У тренутку оном,
Ко свезану на гариште жртву.
С њим сам готов. Сад ево ме с њоме.
Ту си?... како! ништа још?... Не дојста,
Овај отров ни додирнут није.
Жалим онда што полхитах с њиме,
Душе вам се, мишљах, већ сретоше,
Те путују заједно у пако.
ЈЕЛИЦА:
Шта ужасне те ријечи значе?
Ти м’ изгледаш сасвим изван себе.
МУЦИЈО:
Ја? Вишњему хвала, при себи сам;
Ал’ он није; јер његова душа,
Од тијела растављена сада,
Ко што рекох, путује у пако.
АНА (искача из собе.):
Боже, Боже!
МУЦИЈО.
Одкуд ова овдје ?
Је ли дошла на крилима врага?
Саму сам те, то знам, оставио,
Помњиво сам забравио врата,
Кључ у мене бјеше... одкуд она?...
Зла вјештице, како си ти ушла?
Ту бит мора тајних улазака.
Часна цуро, колико си пута
Милостивој госпи пропустила
Љубавника?... Куго, бјеж’ одавдје.
АНА:
Убићеш ме, ал од ње ме нећеш
Раставити.
МУЦИЈО:
Пази; пијан човјек
Више жедни штогод више пије;
А убијства пуну једну чашу
Ја већ испих. С мјеста бјежи, велим,
Ил низ овај бацићу те прозор.
ЈЕЛИЦА:
Послушај га, за живога Бога!
АНА:
Да те с њиме сад оставим саму?
(Муцијо је избаца на поље.)
МУЦИЈО:
Сад ти своје свршуј; крај већ једном.
ЈЕЛИЦА:
Готова сам, само двије р’јечи
Да најприје чујеш.
МУЦИЈО:
Већ ни једне.
ЈЕЛИЦА:
Ал не могу тај к устима отров
Принијети, ни огр’јешит душу
Самубијством док не кажем оно
Што божији опроштај ми може
Прибавити.
МУЦИЈО:
Опроштаја божјег
За те нема; већ си осуђена.
ЈЕЛИЦА:
О Муцијо, и осуђенику
Посљедна се испуњава жеља;
И ти моју испуни, ти који
Данас си ме осудио. Ако
Одбијеш је кајаћеш се кашње,
Тол несрећан, о Муцијо, бићеш
Да би на те и дивље се зв’јери
Смиловале. Ја највише, вјеруј,
Тебе жалим, и за тебе просим,
Јест, у душу моју, ја те жалим.
МУЦИЈО:
Па шта хоћееш? збори, само једном
Да крај буде.
ЈЕЛИЦА:
Доведи ми амо
Духовника, ил по њега пошљи,
Па пред њиме суочи ме с Динком.
МУЦИЈО:
Духовника! он је од дјетињства
Твој учитељ лицемјерства био,
До овога он те и довео;
Већ га сада не требаш, а Динка?
Могао сам на свијет га онај
Отправити, ал те моћи немам
Да га отуд опет амо вратим.
ЈЕЛИЦА:
Шта Муцијо велиш?
МУЦИЈО:
Под Данчама
Дубока је та пучина морска.
ЈЕЛИЦА:
Под Данчама?... Јест, тамо си био...
МУЦИЈО:
Не посрћи, за њ не страхуј; сад је
Он безбрижан; тамо му је меко.
ЈЕЛИЦА:
У пучину бацио си њега?
МУЦИЈО:
Сједијаше на украјку самом
Превисока а осјечна крша;
Испод њега тихо, бистро море,
А западно према њему сунце.
Ту красотом природе опијен
Писао је на кољену пјесму,
Коју звучним предаваше гласом
Лахорима морским.
Полагано приступих му с леђа;
Чух љубави пјесму, пјесму теби!
„Тамо доље сврши је“ ја викнух,
Те потиснут мојом крепком руком,
Он одлети као лака тица
Низ крш онај. Пучина одоздо
Раствори му своја хладна њедра,
Па јих одмах над њим и затвори....
Сада тихо спава.
ЈЕЛИЦА (ван себе):
Брат је мени
Брат је био!
МУЦИЈО:
Јесте: брат у блуду,
Па брат и у смрти. Ајде, свршуј;
Сада имаш зашто; он те чека.
(Јелица гледа га подуже укочена)
ЈЕЛИЦА:
Он ме чека!... Ко ме чека?... Ајдмо
Шта је ово?... Не чини се теби
Да је махом ноћ настала тамна?
Јест, тако је, ноћ, ноћ савршена.
Чујеш? ричу све празнине земље,
Све пучине, сав небески простор...
Св’јетови се у њем сударају,
И руше се; крај је свему створу.
Динко ! Муц’јо! помози нам Боже!
(клоне на столицу)
МУЦИЈО:
Жалост за њим безумном је чини!
Клонула је,.. Сада ћу је ондје
Сад рукама угушити овим.
(Јелица диже главу и гледа на около)
Шта проклетим тим очима зв’јериш?
(Јелица устаје па се у глас смије.)
Гле! смије се!
ЈЕЛИЦА:
Уплаших се лудо...
Ето није ништа; сан је био.
(опет се смије.)
МУЦИЈО:
См’јех овакав! тај природан није...
Хладна језа по т’јелу ми хмили!
ЛЕОНОРА (улази):
Овдје чујем глас весеља.Шта је?
МУЦИЈО:
Ти ми реци, сестро, ил мислићу
Да сам пао у бунило страшно.
ЈЕЛИЦА:
Ох! вељи сам бол подн’јела, вељи.
Ал онаку да о мени сумњу
Мој Муцијо зачне!
Укорит га морам... Не, никада.
Ужасно се и сам напатио,
Па још стидом, да м’ умножим патњу?
Никад, никад.
ЛЕОНОРА:
У памети њеној
Као да се помутише мисли.
Снајо!
ЈЕЛИЦА:
Ко си?
ЛЕОНОРА:
Зар ме не познајеш?
ЈЕЛИЦА:
Тебе?... Мислим да те видјех некад,
Али сад ме твоје лице плаши.
МУЦИЈО:
Ох Јелице!
ЈЕЛИЦА:
Шути; све је добро.
Дошао је отац Аксентије,
И одавши исповједну тајну
Мајке моје, све нас измирио.
Сад.зна Муц’јо да под једним срцем
Лежали смо ја и Динко. Више
Нећу кришом морати да грлим
Мога милог, мог јединог брата.
Није л' тако? Муцијо већ неће
Гњевити се на то: је л' да неће?
МУЦИЈО:
Не допусти, милостиво небо,
Да истина буде што сад вели,
Не допусти да истина буде
Јер бих онда... Леоноро, одмах
По старога свештеника пошљи.
ЛЕОНОРА:
Да играчком њихове хитрине
Видим т’ опет? да твом лакоумљу
Њих се двоје опет подсм’јевају?
Ова таком слједственошћу збори,
Да ја сумњам је ли полудјела.
МУЦИЈО:
Сумњаш?... То јест да слједствено збори.
ЛЕОНОРА:
А лукавство познато је њено.
МУЦИЈО:
Па да није полудјела мислиш?
ЛЕОНОРА:
Тако мислим.
МУЦИЈО:
Ипак и она ми
И духовник помињаху неку
Материну тајну; она ме је
Све до задњег часа преклињала
Да овамо доведем јој старца.
Боже, Боже, Боже! да л’ у понор
Тол ужасан ја упадох сл’јепо?...
Идем сам по њега.
ЛЕОНОРА:
А нути га!
Пред нама је. Аница је. с њиме;
Она му је врата отворила,
|