Kneginja od Tribala (drama u tri čina)/27
III
KNEGINjA, GOSPAVA
GOSPAVA (Prilazi uzbuđenoj kneginji): Umiri se, gospođo!
KNEGINjA: Gospava, reci, jesam li zaslužila to? Kraj bolova i briga, jesam li zaslužila još i ovu tešku uvredu?
GOSPAVA: Možda nije zlo mislio. Ko voli, zlo ne misli!
KNEGINjA: Bezočnik! Čime sam mu dala povoda? Il’ mislio je: knez je ruke sklopio, knjeginja je bez zaštite!
GOSPAVA: Ostavimo, gospo, brigu tu, pred nama su i veće i teže!
KNEGINjA: Odista!... Ču li što rekoše crni glasnici: Mozov je, Mozov svanuo danas dan, a mi ga dočesmo bez hrabrosti da umremo!...
GOSPAVA: Hrabrost je u teškom času živeti; malodušni smrt zovu hrabrošću!
KNEGINjA (Sanjalački): Da, smrt nije hrabrost kad je ona cilj, al! smrt nije cilj, ona je samo put kojim se u grob slazi. Grob je cilj!... Jesi li, Gospava, mislila o grobu kad?...
GOSPAVA: Našto te misli, gospođo.
KNEGINjA: Zar ne vidiš? Mržnja već klikće pobednički na bedemima Krojinim, a ovde leži smrt!... Nije l’ zar onda najbliža misao grob? Grob i nedro majčino, Gospava, dva su najlepša i najbezbednija kutka na mučnome putu života.
GOSPAVA (Pogleda niz stepenik uz koji ulazi kapetan Perlat): Glasnik nov!
KNEGINjA: Novi bolovi!
|