Кнегиња од Трибала (драма у три чина)/27
III
КНЕГИЊА, ГОСПАВА
ГОСПАВА (Прилази узбуђеној кнегињи): Умири се, госпођо!
КНЕГИЊА: Госпава, реци, јесам ли заслужила то? Крај болова и брига, јесам ли заслужила још и ову тешку увреду?
ГОСПАВА: Можда није зло мислио. Ко воли, зло не мисли!
КНЕГИЊА: Безочник! Чиме сам му дала повода? Ил’ мислио је: кнез је руке склопио, књегиња је без заштите!
ГОСПАВА: Оставимо, госпо, бригу ту, пред нама су и веће и теже!
КНЕГИЊА: Одиста!... Чу ли што рекоше црни гласници: Мозов је, Мозов свануо данас дан, а ми га дочесмо без храбрости да умремо!...
ГОСПАВА: Храброст је у тешком часу живети; малодушни смрт зову храброшћу!
КНЕГИЊА (Сањалачки): Да, смрт није храброст кад је она циљ, ал! смрт није циљ, она је само пут којим се у гроб слази. Гроб је циљ!... Јеси ли, Госпава, мислила о гробу кад?...
ГОСПАВА: Нашто те мисли, госпођо.
КНЕГИЊА: Зар не видиш? Мржња већ кликће победнички на бедемима Кројиним, а овде лежи смрт!... Није л’ зар онда најближа мисао гроб? Гроб и недро мајчино, Госпава, два су најлепша и најбезбеднија кутка на мучноме путу живота.
ГОСПАВА (Погледа низ степеник уз који улази капетан Перлат): Гласник нов!
КНЕГИЊА: Нови болови!
|