Kneginja od Tribala (drama u tri čina)/23
IV
PREĐAŠNjI, HADžI-DAUT, MESTAN 0GLU, RAKO VRANANIN, TOLOV GLAS
TOLOV GLAS (Daleko negde iza stena): Ha, ha, ha, ha!... I sa osmeha tog ugasiće se slava Krojina.
KNEGINjA (Cikne i prestrašeno se otrgne iz zagrljaja, telo joj zadršće neopisanim strahom i lice pokrije rukama ne bi li se skrila pred grehom svojim koji joj odjednom u svoj veličini svojoj uskrsnu pred očima)
MOZ (Uzneo je mač): Ko je to?
GLASOVI S LEVA (Najpre rog): Izdaja! Izdaja!
GLASOVI S DESNA (Najpre rog): Izdaja!
MOZ (Kneginji): Je li to izdaja?
KNEGINjA: Ne, nije, umiri se! Znam šta je? To je glas moje savesti! (Spušta vizir)
HADžI DAUT (Sa isukanom sabljom dojuri sa kopljanicima): Gospodaru, izdani smo!
MOZ: Gde je zaseda?
HADžI DAUT: Tamo za onim stenama, poslao sam poteru.
RAKO VRAČANIN (Dolazi sa svojim ljudima): Umiri se, Gospodaru, nije izdaja. Ludi Tol se skrio međ stene, eno ga gone.
KNEGINjA: Uhvatite ga, bacite u tamnicu!
RAKO VRAČANIN (Odlazi).
MOZ (Hadži-Dautu): Budi spokojan, nije izdaja. To je stari Tol.
HADžI DAUT: Mogu li poći?
MOZ: Pođi!
HADžI DAUT (Odlazi).
|