Кнегиња од Трибала (драма у три чина)/24

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДРУГИ ЧИН
◄   IV V I   ►

V

КНЕГИЊА, МОЗ

МОЗ (После дуже паузе, хтео би да јој приђе): Кнегињо!
КНЕГИЊА: Не прилази! (Диже визир, али не окреће главу)
МОЗ: Зар грех ти учиних?
КНЕГИЊА: Проклет да си што ме мало час, у заблуди, док бејах лица скривена, као победилац не уби!
МОЗ: Опрости, књегињо!
КНЕГИЊА: И кад би ти опростила ја, опростити неће он!
МОЗ: Конте Бране зар? Мртви праштају!
КНЕГИЊА (Сине јој срећна мисао које се грчевато прихвати): Конте Брана је жив!
МОЗ: Нашто ти та лаж?
КНЕГИЊА: Лаж беше оно малочас када ти рекох да није више жив! (Одлучно) Конте Брана је жив и сутра зором, на бедемима Кројиним, његов ће те дочекати мач!
МОЗ (Још сумња, али већ узнемирен и његово, мало час ведро чело, почиње да се мрачи): Жив? Да ли збиља жив?.. Нашто онда она лаж мало час?
КНЕГИЊА: Да оправдам свој долазак на мегдан.
МОЗ (Већ узбуђен): А зашто дође кад њега позвах на мегдан? Зар Конте Бран жену шаље као замену?
КНЕГИЊА: Опрости, ту неправду учиних ја. Кад синоћ дође гласник твој, кнез беше негде код посаде и ја примих поруку. Кад је проучих, у мени срце задрхта од страха. Господар кнез не зна ништа о тим причама из дана младости и, зар да ја будем та, која ће му срце сломити, у очи дана одсудног. Не, он мора на бедемима Кројиним сачекати Моза одметника, чврсте руке, духа несломљена. Стог кријући од њега, на мегдан изађох ја.
МО3 (Узбуђење га све више захвата)...: Дакле жив? Конте Бран је жив?
КНЕГИЊА: И ако сам слободна и пут ми ка Кроји отворен, тад пусти ме, јер у борби за славу и част Кројину, у овом часу одсудном, моје је место тамо, крај Господара мог!
МОЗ (Обузет гневом, који га сад већ потпуно осваја, он је готово и не чује. Говори више за себе.): Жив, јест жив је, јер осећам мог старог друга, мржњу, како ме обузима. Све оно друго била је само обмана, била је лаж. Далека лажна светлост на мору мрачноме, која те заводи да за њом кренеш брод. Само је мржња истина и ево је, ево је већ; мој стари знанац, верни пратилац; ево је, осећам је већ! Пузи ко змија уз мене, обавија ме, крв ми грозницу кроз тело проноси и трне ми срж и мркне поглед и брекћу мишићи, а срце већ осећа жеђ. Враћа се мржња у своје старо станиште, узалуд потегох да је из душе источим (Затресе се). Ох, како је мржња тежак осећај; теже је мрзети но волети! Па ипак, добро је, добро је... осећам се свој!
КНЕГИЊА (Са саучешћем је посматрала његову тешку борбу и уздржавала се да га не узнемири. Тек после извесне паузе): Мозе!
МОЗ (Не диже главу и не чује).
КНЕГИЊА: Мозе!
МОЗ (Буди се): Ко ме зове?... Ти?... (Посматра је дуго н значајно) Говори.... поднећу... прибрао сам се већ!
КНЕГИЊА: Отвори ми пут!
МОЗ (Посматра је. Одлучно): Иди!
КНЕГИЊА (Пође).
МОЗ (Као рањена звер, у величини гнева свог, скочи пред њу): Стани! Стани и чуј! Чуј ми сваку реч!... Иди, да, иди Кроји, као гласник мој и носи поруку господару твом, од одметника Мојсија Анђелића! Реци му: нек му гуслари вечерас, кад падне вече, отпевају последњу песму о слави Кројиној и нек на слави тој он проспава последњу ноћ. Јер, кад прође овај дан и ноћ за њим, чим прва зора гране, и моја ће се мржња пробудити и успузати се уз оно стење и затрешће горде бедеме Кројине. То неће бити борба војске две, не, то ће бити бујица која ће плавити и рушити, то ће бити олуј који ће ломити и разоравати, то ће бити смрт која ће косити и обарати. Пред том ће војском узносити се високо мој отровани мач!... А када доспем горе, на оне бедеме, затрешћу снагом мржње камене зидине, као негда Самсон црквене стубове... Нека се сруши све, нек рушевине те претрпају славу Кројину и, нек под рушевинама тим сви нађемо заједнички гроб — и он, и ја, и — ти! Нек поколења познија, кад маховина целу прошлост обвије, обилазећи рушевине те, причају причу о једној мржњи која је порушила град и о једној љубави која лежи под рушевинама града тог!... (Дуга пауза, тешко узбуђен и не дижући главу да је погледа, мане рукои.) Иди сад!
КНЕГИЊА (Одлази лево лагано, корак по корак.)

ЗАВЕСА


Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.