Istorija hrišćanske crkve za srednje škole po Smirnovu, Pobedonoscevu i drugim piscima 2

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA HRIŠĆANSKE CRKVE ZA SREDNjE ŠKOLE PO SMIRNOVU, POBEDONOSCEVU I DRUGIM PISCIMA
Pisac: nepoznati autor


PERIOD DRUGI (323 - 988 G.)

Glava prva: Od cara Konstantina Velikog do odvojenja Zapadne crkve od Istočne.[uredi]

Obraćanje i radnja Konstantina Velikog u korist crkve. Gonenje Likinija.[uredi]

Konstantin Veliki nasledio je svoje dobro raspoloženje prema hrišćanima od svoga oca, Konstantina Hlora i matere Jelene. Otac njegov govorio je o hrišćanima da ljudi verni Bogu, ne mogu biti neverni svome Gospodaru. Odvažnost hrišćanskih mučenika, koju je Konstantin prilikom svoga bavljenja u nikomidijskom dvorcu, očima svojim gledao, još većma ga raspoloži prema hrišćanima. U vreme rata sa Maksencijem i sam se potpuno uverio o božanstvenosti Osnivača hrišćanske vere Isusu Hristu. Kad je molio nebo, da mu pomogne pobediti neprijatelja, u sred dana, video je s vojskom svojom krst, obasjan svetlošću s natpisom ovim pobeđuju (τουτω νιχα). Druge noći javi mu se Gospod u snu i obeća mu pobedu, ako na vojničkim zastavama istakne krst. Konstantin, posluša zapovest Božju i pobedi neprijatelja. Maksencije ne samo bude potučen, već u bežanju s razbijenom vojskom preko r. Tibra, most se pod njim sruši i u valima r. Tibra svi se udave, gde je i Maksencije svoj život okončao. Kad su rimski građani u znak održane pobede, podigli na trgu spomenik Konstantinu, mesto skiptra, držao je car u ruci krst sa natpisom na spomeniku: „ovim pobednim znakom Rim se oslobodio teškoga jarma“.

U to vreme (312 g.) Konstantin je u dogovoru s Likinijem proglasio slobodu sviju veroispovedi. Nu, kako u ukazu nije bilo rečeno o dozvoli prelaženja u hrišćanstvo, Konstantin, druge godine izda drugi ukaz, dozvoljavajući svima, da prelaze i ispovedaju kakvu hoćeju veru, i svakome je slobodno primati hrišćanstvo. Ali ovim ukazom, Konstantin nije lično izmenuo svoje odnose prema neznaboštvu. Primajući u službu hrišćane, u isto vreme zadržao je kod sebe i neznabošce. Dozvoljavajući hrišćanima, da obnavljaju i podižu porušene u vreme gonenja crkve, nije dirao u neznaboške hramove. Kad je zaratio sa Likinijem, on se onda pridružio i sjedinio sa hrišćanima.

Razmirice, koje su Konstantin i Likinije imali zbog granica, podozrevajući jedan na drugoga, i opasnosti od toga, prekinuli su njihovu dotadašnju družbu. Već 314 godine, ratovali su jedan protiv drugoga, i u prvoj bitci, Likinije je bio potučen, a druga je ostala ne rešena. Kad je mir zaključen, Likinije, morao je da ustupi Kontantinu veći deo svojih zemalja u Evropi. Od toga doba, oni su svaki za se imali svoje poglede na hrišćane. Likinije, smatrajući ih kao tajne drugove Konstantina, starao se da što većma privuče na svoju stranu partiju neznabožaca, kako bi sebe osnažio, za nastupajuću borbu protiv Konstantina; zato je ismevao, kinjio, gonio i kažnjavao hrišćane. Tako, zapovedio je da u crkvama muškinje od ženskinja budu odvojeni pregradom (rešetkom); zabranio je hrišćanima da svršavaju sv. službu u Nikodimiji i nekim većim gradovima; a u drugim mestima zatvarao i rušio je hrišćanske crkve pod izgovorom, što se hrišćani ne mole Bogu za njega, već za Konstantina. Oblasne starešine, videći mržnju Likinija protiv hrišćana, da bi mu ugodili, ne čekajući zapovest, otpočnu gonenja na hrišćane, – i krv se hrišćana ponovo prolivala na Istoku.

Za vreme ovih gonenja, mučenički je stradao i umro sv. Vasilije, episkop sevastijski, kome su gvozdenim grebenima, živome čupali meso sa grbače, po tom mu glavu osekli sa još četrdeset mučenika, koji su tada pogubljeni; svi su bili vojnici. Da bi ih silom nagnali da se odreknu Hrista, svukoše ih gole i noću isteraše da stoje na zaleđenom jezeru; kad su i posle ovih muka ostali stalni u veri, sve ih mačem pogube.

Ovi postupci Likinija, pobude Konstantina, da hrišćane zaštiti. Otuda se izrodi rat, koji nosi na sebi obeležje verske ili religijske vojne. Likinije se smatrao kao pozvan, da obnovi staru mnogobožačku religiju u imperiji, a Konstantin, da uvede u njoj novu, – hrišćansku veru. Pred rat, jedan je prinašao krvave žrtve idolima, a drugi je molio raspetom Isusu i na svojim vojničkim zastavama namestio krst. Konstantin nadvlada svoga protivnika i zavlada svom imperijom. U licu Konstantina i hrišćanstvo je održalo pobedu nad neznaboštvom.

Posle pobede nad Likinijem (323 g.), Konstantin počne otvoreno raditi protiv neznaboštva u korist hrišćana. Jedan neznabožački hram, koji se slavio bogastvom i lepotom, pretvori u hrišćansku crkvu; druge, u kojima su obavljene nemoralne službe i obredi, zatvori ili poruši. Državnim vlastima zabrani učešće u javnom prinašanju idolopokloničkih žrtava; gladijatorske igre i sve krvave i nemoralne prestave zabrani, a kaznu raspinjanja na krst, uništi; najzad iz neznabožačkog Rima, prenese svoju stolicu u Konstantinopolj (Vizantiju), današnji Carigrad.

Konstantin je učinio mnogo dobra hrišćanskoj veri i crkvi. Zakonom je ustanovio praznovanje Nedelje u svoj imperiji; podizao je mnoge crkve i poklanjao znatne sume novaca iz gradskih dohodaka; oslobodio ih poreze, koju su dotle plaćali i odobrio da se prilozima i zaveštanjima bogate; dao je crkvi pravo skloništa, koje su dotle imali neznabožački hramovi; odobrio je da hrišćane u sporovima mogu, po pristanku njihovom, suditi i presuđivati episkopi, i njihove odluke imale su zakonsku silu. Sem toga, još je dozvolio episkopima, da sami ili preko punomoćnika, posreduju u delima, koja nađu da su po njihovom mišljenju nepravično presuđena.

Po njegovoj želji, mati njegova, pobožna carica Jelena, proputovala je Palestinu, pronašla Krst na kome je Hristos bio raspet, i nad ovim svetim mestima, podigla veličanstvenu crkvu Vaskresnja Hristova; podizala je crkve i po drugim mestima Palestine, naročito onima, koja su vezana uspomenom iz života i rada Isusa Hrista na zemlji, kao: u Vitlejemu, Nazaretu, Kani Galilejskoj i na gori Tavoru.

Konstantin je umro u 65 god. svoga života u Nikomidiji (337 g.). Nedelju dana pred smrt, krstio ga episkop nikomidijski Evsevije. Crkva ga hrišćanska, zajedno sa njegovom majkom Jelenom, poštuje za sveca i praznuje 21 maja svake godine.

Gonenje Julijana i pad neznaboštva.[uredi]

Deca Konstantina Velikog, nisu bila onako mudra i obazriva, kao njihov otac, u postupanju prema neznabošcima, Konstancije, smatrao je neznabošce za ljude opasne po državu; zatvarao im bogomolje, oduzimao im imanja i kažnjavao smrću za prinašanje žrtve idolima. Samo u Rimu, Aleksandriji i Atini, jako su se odupirali ovoj naredbi carskoj i ukaz nije mogao biti ostvaren. Ali ove stroge državne mere, samo su odvraćale bolje neznabošce od hrišćanstva. Odanost staroj, narodnoj religiji, bila je u očima neznabožaca znak patriotizma i obrazovanosti. U samoj pak stvari, neznaboštvo je imalo jakoga oslonca u tome, što su njegovi predstavnici bili svestrano i klasički obrazovani ljudi, u kojih su i sami hrišćani prinuđeni bili da se uče, ako su želeli da se obuče filosofiji i teorijski obrazuju. Od poznatih neznabožačkih naučenjaka i filosofa toga doba najčuveniji su bili: Jamvlih († 333), Livanije († 395), Hemerije i Temistije (390).

U ličnosti Julijana Otpadnika, neznaboštvo je još i poslednji put, stupilo u borbu za hrišćanstvom.

Pre stupanja na imperatorski presto, Julijan zapojen učenjem grčkih sofista, strašno je mrzeo hrišćanstvo i samo se po imenu zvao hrišćanin, a u stvari je bio najveći neznabožac. Kad se zacario, objavio je neznabožačku religiju za vladajuću u Imperiji. Svako jutro prinašao je žrtve idolima; ustanovio je po primeru hrišćana, uz idolske hramove, dobrotvorne zavode; uveo je obred kajanja sa tumačenjem stare mitologije, koja je zamenjivala hrišćansku propoved.

Da bi oborio božanstvenost hrišćanske vere, Julijan je suprotno predskazivanju Spasitelja u razorenju Jerusalima, nameravao da obnovi stari Jerusalimski hram. Mnogo se trudio i novaca utrošio, da ostvari svoju zamisao, ali po pričanju neznabožačkog pisca Amijana Marcelina, na mestu gde su Judeji udarili temelj, da bi obnovili hram, izbila je iz zemlje vatra i opalila građevinare, i oni su morali odustati od rada.

Nu ovaj neuspeh, izazivao je još veću zlobu i mržnju Julijana. On oduzme hrišćanskim crkvama znatni deo imanja, koja im Konstantin beše poklonio; hrišćanima nije davao da se uče u školama, a učiteljima hrišćanskim zabranio je propovedanje. Sve hrišćane, koji su bili u većim državnim službama otpustio je i zapovedio, da hrišćani obnove porušene neznabožačke jaramove; a crkve koje su podigli hrišćani na razvalinama neznabožačkih hramova, da sruše. Polazeći u boj protiv Persijanaca i prinašajući žrtvu idolima, zakleo se bio, ako pobedi, da će sve hrišćane prineti na žrtvu neznabožačkim bogovima. Ali strela ga smrtno pogodi i osujeti njegovu zlobnu nameru. „Tu si me pobedio Galilejanine!“ uzviknuo je kupajući se u krvi, ovaj optadnik Hristov, pri svom izdisaju.

Pokušaj Julijana da obnovi neznaboštvo, svršio se porazom. Naslednik njegov Jovinijan čim stupi na presto, skine zabranu, koju je njegov zlobni prethodnik udario bio na hrišćane. Teodosije Veliki naredi zakonom, da se idolopoklonstvo uvrsti u red krivičnih prestupa; a Justinijan, pošto progna iz imperije sve neznaboške filosofe, sasvim uništi neznaboštvo, koje se tek po nekim mestima održalo i to za kratko vreme. Hrišćanstvo je tada održalo konačnu pobedu nad neznaboštvom i zavladalo svom rimskom imperijom.

Stradanje crkve u V-VII veka od divljačkih naroda i Persijanaca.[uredi]

S padom neznaboštva u Rimskoj Imperiji stradanje hrišćanske crkve nije se sasvim prekratilo. Od V i VII veka, ona je zajedno sa imperijom stradala od divljačkih naroda, Persijanaca i Muhamedanaca.

Od divljačkih naroda, koji su u to vreme napadali na Imperiju, crkva je najviše stradala od Huna, Vandala i Anglosaksa.

Huni, predvođeni Atilom, opustoše Germaniju, Galiju i Italiju do Rima. Atila se spremao da razruši i ovaj grad, ali papa Lav Veliki, umoli groznog osvajača da poštedi Rim. Sve zemlje, preko kojih je prešao Atila s vojskom, bile su porobljene, a gradovi i crkve, koje su u njima, bile su do temelja porušene; stanovnici behu poubijani i isečeni ili zarobljeni, a ostali se po šumama i gudurama razbegoše. Mnogi narodi i plemena, krenuše se sa svojih staništa, navališe na zapadnu rimsku imperiju i dovršiše njen pad.

–  Vandali, opustoše Španiju, porobe Rim i osvojivši kartagenske pokrajine, punih sto godina mučili su njene stanovnike, goneći ih da prime Arijevu jeres, koje su se oni držali.

–  Anglosaksi, unište Brite, poruše još od prvih vekova podignute hrišćanske crkve i uvedoše ponovo neznaboštvo.

Hrišćanska crkva u Persiji, u IV veku, imala je ogroman broj svojih članova i pristalica; stajala je u najtešnjoj vezi sa crkvom sirijanskom i zavisila od patrijarha antiohijskog. Prvi i glavni episkopi njeni sedeli su u gradovima: Selvekiji i Ketezitonu. Do Konstantina Velikog, na nju nisu nasrtali niti gonili. Kad je hrišćanstvo proglašeno u svoj Rimskoj Imperiji kao vladajuća religija, persijska vlada, zbog neprijateljstva s Rimom, osumnjiči i sve hrišćane, svoje podajnike. Pismo Konstantina Velikog, Saperu II (309), u kome moli za zaštitu hrišćana u Persiji, još većma izazove sumnju protiv hrišćana. Šesnaest hiljada hrišćana umrlo je u najžešćim mukama, ne brojeći one, kojima se imena ne znaju. Ketezitonski episkop, Simeun, sa stotinama drugih duhovnika, umoren je na najgroznijim mukama. Takva je sudba postigla i dva njegova sledbenika, posle čega, za dvadeset godina nije bio u tom mestu episkopa. Sa najvećom žestinom gonenje je nastavljeno i posle Sapera, pod Beramom V (420–438). Pobede Teodosija Velikog, a još više patriotski postupak episkopa amadijskog (u Mesopotamiji) Akakija, koji je za otkup 7 000 zarobljenika, prodao sve skupocene crkvene stvari, i novcem sklonio Berama, da obustavi gonenja protiv hrišćana. Ali obustavljajući gonenja, persijski carevi iz političkih pobuda, primahu u zaštitu nestorijance, koji su bili proterivani iz istočne imperije. Poplava nestorijanaca u Persiji, privukao je i persijsku crkvu da otvoreno pređe (499) u nestorijanstvo. Od toga doba, persijski hrišćani, za razliku od hrišćana pravoslavne crkve nazvaše se halcejski hrišćani.

Ratovi Persijanaca i Grka, prdužavahu se s promenljivom srećom i posle Berama V. Godine 591. Hozroje II (611–632) otme od Grka Siriju, Palestinu, Misir i svu Malu Aziju. Pri osvajanju Jerusalima, hram „Vaskrsenja Hristova“, koji je podigla sv. Jelena na grobu Spasitelja, bio je spaljen; Časni Krst na kome je bio razapet Hristos, zapljeniše Persijanci i odnesoše u Persiju; a patrijarha jerusalimskog sa hiljadama vernih hrišćana zarobiše i odvedoše u ropstvo. Skoro deset godina stojao je Hozroje ulogoren na obalama Bosfora, grozeći i samom Carigradu. Grčki imperator Iraklije, prikupi svu snagu imperije, da odbije Hozroja i najzad ga pobedi. Pobeđenog Hozroja ubiju njegovi rođeni sinovi. Naslednik njegov Siroest, prinuđen je bio da traži mir u Iraklija; vratio je časni krst Hristov, oslobodio sve zarobljene hrišćane i predao Grcima njihove zemlje, koje je Hozroja u ratovanju bio od njih oteo.

Stradanje crkve od muhamedanaca.[uredi]

U VII veku, hrišćanska se crkva sukobila sa novim neprijateljima – muhamedancima. Abdul – Kazem Muhamed (rođ. 570 po r. Hr.), proglasio se bio u Meki za Božijeg proroka i otpočeo propovedati novu veru, sklopljenu iz judejske, hrišćanske i sabeističke religije. Prinuđen da beži iz Meke (15 jula 622 g. Hedžra), gde su ga kao lažnog proroka hteli ubiti, on se skloni u grad Medinu. Ovde mu pođe za rukom i pridobije veći broj pristalica, pa u društvu s njima, pokori Meku i u „Ćabi“, staroj neznaboškoj svetinji Arapa, zasnuje svoju novu religiju i napiše „Koran“ koji je docije, njegov tast Abubeker sredio i obnarodovao. Pred smrt Muhameda (632 g.), sva je Arapska ispovedala njegovu veru i njemu se pokoravala. Pošto je Muhamed svojim sledbenicima zapovedio da veru šire mačem, to su njegovi naslednici silom oružja otimali od istočne imperije jednu oblast za drugom i hrišćanske crkve u njima preobraćali u džamije. Tako, pokore: Siriju (639), Palestinu, Misir (640 g.) Persiju (651 g.), Severnu Afriku (707 g.) i Španiju (711 g.). Dalje nisu išli sa osvajanjem, jer s jedne strane Carigrad, a s druge franački vladari, zadržali su ih od daljih osvajanja. Jednom su bili opseli Carigrad, ali ih Grci napadoše (669–676 i 717–718 g.) iznenada i pomoću „grčke vatre“ odagnaše; dva puta su upadali iz Španije u Francusku, kako bi odatle zavladali zapadnom Evropom, ali oba puta behu razbijeni i junačkom odbranom Karla Martela, oterani preko Pirineja. Vlasti muhamedanaca podčinjeni behu tri patrijarha: aleksandrijski, antiohijski i jerusalimski; sve azijske crkve, usled navale muhamedanaca, opusteše. U pokorenim zemljama muhamedanci su trpeli hrišćane pod uslovom, da im plaćaju danak. Dozvoljeno im je bilo da služe u crkvama, ali nove ne smeju podizati niti u zvona zvoniti. Zabranjeno im je bilo da javno iznose krst i svete knjige, da nesmeju nositi haljine kao musolmani, niti odvraćati hrišćane da prelaze u muhamedansku veru. Pored svega ovoga, hrišćani ipak nisu bili pošteđeni od gonenja. Strepnja za život i imanje, nagonio je mnoge da pređu u muhamedansku veru, koja im je davala slobodu, počasti i imovnu bezbednost.

Učenje Korana.[uredi]

Učenje Korana, razlikuje se od hrišćanskog, u ovome: Suprot neznabožačkom mnogoboštvu i hrišćanskom učenju o Sv. Trojici, Koran uči klanjanju jednom Bogu. Jedan je Bog i sem njega, nema drugoga Boga, – to je omiljena izreka Korana. Bog se u razna vremena javljao ljudima, naročito narodu Jevrejskom, preko različitih lica, kao: Enoha, Avrama, Mojsija, Isusa Navina i drugih, ali Jevreji su gonili i ubijali njegove proroke, a pisma njihova kvarili. Zato je Bog poslao najvećeg iz proroka, koji se pre Muhameda javi i to je bio Isus Hristos, sin Marije. On je dužan bio da održi zakon Mojsijev i objavi ljudima božiju volju. Isus je začet i rođen nadprirodno, obdaren neobičnom silom čudotvorstva i bio bez greha. Nu, Jevreji su dovršili svoju žestinu, odmetanjem ovoga proroka i zaslepljeni od Boga, raspeše, – ali drugoga, a ne Hrista. Kao što Jevreji nisu razumeli božanskog Pomazanika, tako ga ne razumeše i hrišćani, priznavajući ga za Sina Božija i iskvariše njegovu nauku. Da uspostavi čistu, božansku istinu, pozvan je bio Muhamed. On je poslednji i najveći iz proroka. O njemu je predskazivao Mojsije i Isus, ali Jevreji i hrišćani izbrisaše iz svojih svetih knjiga ovo predskazivanje. Pri kraju, Hristos će ponova doći, da pobedi antihrista i utvrdi istinitu veru t. j., religiju Muhameda. Zatim će nastati vaskrsenje, sud, večno blaženstvo i osuda. Nevaljali ljudi ili grešnici, moraće prelaziti preko mosta, uzanog kao sečivo mača, odakle će se survati u pakao, gde će večno goreti u ognju, a koža će im se jednako obnavljati. Dobri ili pravednici, piće sa izvora vode žive i uživaće u svima nasladama telesnim.

Oko prestola Božijeg stoje bezbroj angela, stvorenih pre čoveka od čistoga ognja; oni neprekidno slave Gospoda. Najglavniji su: Gavril (angel otkrovenja), Mihail (zaštitnik mladosti), Izrafil (vesnik poslednjega suda). I sotona je angel, koji je pao zbog gordosti i obmanuo ljude, ali nema nikakve vlasti nad vernima. Bog je stvorio ljude od zemlje, jedne bele, druge crne, a treće bakarne boje; njihove su duše čestice božanskog bića; njihovo telo treba da se obreže, po primeru Ismaila, u tridesetoj godini. Bog je predodredio zanimanje i sudbinu svakom čoveku.

Moralno učenje Korana, odnosi se većinom na spoljašnje bogopoštovanje i malo obraća pažnju na unutarnje raspoloženje i istinitu svetlost. U glavnome, preporučuje i traži ova dobra dela: a) sedam molitava za dan, okrenutim licem prema Meki. molitva je po učenju Muhameda, put na nebo; b) post; on uznosi na nebo; v) milostinja; ona otvara vrata raja. Muškinje i ženskinje, dužni su bar jednom u životu, da putuju u Meku; najveća zasluga vernih sastoji se u ratu sa nevernicima. Svaki može imati četiri žene, ne računajući robinje. Koji nema dovoljno sredstva da se ženi slobodnom devojkom, može uzeti robinju. Razvod braka zavisi od volje muža.

Društveno uređenje, po učenju Muhameda, mora biti teokracija. Jedan je Bog, jedan prorok i jedan Kalifa. Kalifi, kao predstavniku Božijem na zemlji, pripada potpuna vlast kako duhovna tako i građanska. Zato Islam zabranjuje da muhamedanci imaju organizovanu i samostalnu crkvenu upravu (klip). Tek u vreme osmanlijske vladavine, stvoreno je nešto nalik na duhovni stalež, korporacijom Ulema sa Muftijom, kao poglavicom. Ali, prema teokratskom načelu muhamedanstva, oni su u isto vreme i bogoslovi, i propovednici, duhovnici i sudije. Službu u džamijama vrše prosti ljudi, većinom zanatlije, bez ikakvog bogoslovskog znanja i klerikalnog karaktera. Asketisam, muhamedanstvo ne priznaje (isključujući post), ali 657 godine čuveni Uvajs, osnovao je družinu muhamedanskih asketa (derviša), jadno i žalosno ugledanje na hrišćansko monaštvo. Praznični je dan u nedelji; – Petak; a godišnji praznici: dva bajrama, jedan se svršava postom u mesecu Ramadanu, a drugi je uspomena o prinašanju Avramove žrtve.

Širenje hrišćanstva u IV-IX veka.[uredi]

Iz Rimske Imperije, hrišćanstvo se širi i po ostalim zemljama i narodima, van njenih granica: po Aziji, Africi i udaljenim pokrajinama Evrope.

U Aziji, obraćeni su u veru hrišćansku Jermeni i Gruzinci. Jermenima je propovedao i krstio ih u IV veku Gligorije, prozvani prosvetitelj Jermenaca. On je privoleo njihovog cara Tiridata da primi hrišćansku veru i za tim, osnovao mnoge crkve i škole za tamošnje hrišćane. U V veku Misrob je iznašao za jermenski jezik pismena i preveo Sveto Pismo (Bibliju) na jermenski. – Gruzince je obratila u hrišćanstvo pobožna hrišćanka Nina, koja je toga radi došla iz Jerusalima. Pošto je privolela cara gruzinskog Mirijama da se pokrsti, on zapovedi da i svi njegovi podanici prime hrišćansku veru, a za uređenje svoje crkve, molio je Konstantina Velikog, da mu pošalje grčke episkope i presvitere.

U Araviji (Arapskoj), hrišćanska vera, koju je osnovao Apostol Pavle, nailazila je na smetnje od Jevreja, koji su tamo živeli. Godine 350, imperator Konstancije, izaslao je poslanike starešini Homerita ili Sabejaca (u južnoj Araviji), šaljući mu poklon s molbom da dozvoli slobodu bogosluženja hrišćanskim trgovcima o odobri, da mogu sebi crkvu podići. Vođa izaslanika bio je episkop Teofilo, inđijanac iz Diu-e, koji je naročito vaspitavan u Carigradu, radi misije u Arapskoj. Starešinu Sabejaca tom prilikom, obrati Teofilo u hrišćanstvo, podigne o svome trošku tri crkve i to: u glavnim mestima – Tataru, Adenu i Ormuzdu. Palestinski isposnici, Ilarion (u IV v.) Jevtimije (u V v.) i Simeun Stolpnik,, svojim isposničkim životom, čudesima i dobročinstvom, obratiše u hrišćanstvo, sva divljačka plemena nomada.

U Inđiji, početkom IV veka, zauzimanjem persijskih hrišćana, osnovane su mnoge hrišćanske opštine. Kozma Indikoples (najpre trgovac a docnije monah), našao je na Ceilonu i Malabarskim ostvrvima hrišćane (335 g.), a u Kalskoj, – episkopa. Pošto su hrišćanske opštine u Inđiji zavisile od persijske crkve, to su i one primile nestorijansku jeres. Sveštenik Javalan (636 g.) propovedao je Evanđelje u Kitaju i uspeo, da ga imperator primi u zaštitu. U Africi, dvojica hrišćanskih mladića, Fumencije i Edezija, behu zarobljeni Abisincima i svojim propovedanjem hrišćanstva, osnovaše prvu crkvu u Abisiniji, odakle se docnije hrišćanstvo širilo po Nubiji i Etiopskoj.

U Evropi, hrišćanstvo se širilo među Gote i druga germanska plemena.

Goti upoznaše hrišćansku veru od zarobljenih hrišćana još u III veku. U IV veku (360 g.) episkop Gota, Ulfila, sastavio je gotsku azbuku i preveo Sveto Pismo na gotski jezik. Kad su zapadni Goti potiskivani Hunima, po odobrenju cara Valente iselili se u Miziju i Trakiju, po želji imperatora, primiše arijanstvo. Od zapadnih Gota, arijanstvo su primili istočni Goti, Svevi, Vandali, Burgunci i Longobardi. Vandali, pošto zavladaju kartagenskom oblašću i u njoj se odomaće, žestoko su gonili hrišćane. Ovo je trajalo do zacarenja Velizarija (533 g.), koji ih pokori. Idućeg stoleća, sva je severna Afrika bila pod vlašću muhamedanaca i crkva kartagenska, koja se slavila svojim čuvenim učiteljima: Tertulijanom, sv. Kiprijanom i blaženim Avgustinom, beše opustela i pod pritiskom musolmanske sile, sasvim propala. Istočni Goti držahu se arijanstva do vremena Velizarija (553. g.), koji carstvo njihovo uništi i pokori svojoj vlasti. Zapadni Goti, odrekoše se arijanstva i pređoše u pravoslavnu crkvu, u vreme kralja Rekareda na Toledskom saboru (589 g.). Još ranije učiniše to isto Svevi i Burgunci. Najduže se održalo arijanstvo u Longobarda i tek u vreme kralja Grimoalda (671 g.), sasvim se odrekoše jeresi.

U Galiji, hrišćanstvo je i ranije bilo poznato; ali u V veku, doseliše se sa Rajne u Galiju novi narodi: Burgunci i Frankomani: Burgunci su bili arijanci a Frankomani, – neznabošci. Kći burgunskog kralja Klotilda, uda se za franačkog kralja Klodviga, i tom prilikom uvede u dvoru hrišćansko bogosluženje, pokrsti svoju decu i svojski se zauzme, da i svoga muža prevede u hrišćansku veru. Neprekidno srdačno ophođenje Klotilde sa svojim mužem koje je predočila velika čudesa, izvršena na grobu Sv. Martiia Turskog, odobrovolje Klodviga, da primi hrišćansku veru. U boju sa Alemanima, kad se bitka rešavala, on se obrati s molitvom hrišćanskom Bogu i nadbije neprijatelja. Tada se odluči da primi veru hrišćansku (496. g) i pravoslavni arhiepiskop rajnski, Sv. Remigije, svečano krsti Klodviga i prevede u novu veru; za njime se kretoše i ostali. Godine 517 (po nagovoru bečkog episkopa Avita), Burgunci se odrekoše arijanstva i pridružiše katoličkoj crkvi.

U Britaniji, hrišćanska vera bila je gotovo sasvim iskorenjena oružjem nenabožaca Anglosaksa. Zadržala se samo u planinskim predelima, na zapadnom kraju ostrva, – Valesu i Kornvalesu. Iz njenih razvalina, iznikla je sjajna crkva u Irlandu. Onivač njen, bio je britanac Patricije. Rukovođen vanrednim dejstvom Promisla Božijeg, živeći u najvećoj sirotinji, u njemu se još u mladosti razvilo duboko bogopoštovanje i potpuna odanost Isusu Hristu. Zato se osećao pozvan i želeo, da obrati Irlandesce u hrišćanstvo. U tom cilju, stvorio je najpre za Irlandeski jezik pismena, uveo hrišćansko pevanje, osnovao manastire sa seminarima, otvarao narodne škole i ustanovio katedru episkopsku u gradu Arma-u. Njegov plemeniti i bogobojažljivi rad, doneo je obilati plod. Njegove manastirske škole računale se među prvim u svemu hrišćanstvu; a Irlandska crkva beše se uzdigla na takvu visinu, da je u Evropi, Irlandija nazvana: „Ostrvo Svetih“.

Iz Irlandske, hrišćanstvo se krajem VI veka prešlo u Šotlandsku (Skotsku). Irlandski monah, abat Kolumban, doseli se sa 12 kaluđera na jedno Hebrijtsko ostrvo (Gu)[1] i osnuje monastir (565 g.); tu je propovedao i svojim isposničkim životom, pridobio Šotlandesce da prime hrišćansku veru.

U Engleskoj, hrišćanstvo je preneseno iz Rima. Papa Gligorije Veliki, doznavši o ženidbi kentiskoga kralja Etelberta sa franačkom princesom Betrom, izašlje tako misiju od 40 monaha, pod vođstvom abata Avgustina. Avgustin skloni Etelberta i mnoge njegove odlične podanike da prime hrišćanstvo i postne prvi episkop kenteberijski. Ali u državi Heptarhiji, pa i samom Kentu, hrišćanstvo se odomaćilo tek posle 70 godina i to s teškom mukom.

U Germaniji, od rimskih vojenih kolonija, postadoše znatni radovi sa rimskom obrazovanošću. Već u III i IV veku spominju se episkopi Kelna, Trira, Majnica, Vormsa, Bazela, Studgarta i Ljutiha. Propovednici irlandski i franački prvi su zasnovali veru hrišćansku u plemenima prvih Germanaca. Iz njih, poznati su kao odlični propovednici Evanđelja: Vilibrod, prosvetitelj divljački Friza i osnivač arhiepiskopije utrehtske i sv. Bonifacije. On je bio prvi apostol Germanije. Njegovo je pravo ime bilo Vinfrid; rođen je (680 g.) u Engleskoj i upućen od roditelja na građansku službu. Ali vladajuća tada crkva u Engleskoj i žudnja za misionarstvom, ovladaše njegovim srcem. Njegov prvi misionarski pokušaj u Frislandu (715 g.) bio je bez uspeha; političke mutnje, koje vladahu u tome kraju, nagnaše ga, da napusti misiju i vrati se kući. Ali ljubav za širenjem hrišćanstva nije mu davala mira. Godine 718 preduzme drugo svoje putovanje. Videći, da bez pomoći rimskog prvosveštenika ne može ništa uspeti, on se prvo uputi u Rim i dobije od pape Grigorija II blagoslov, da može propovedati u Germaniji. Posle toga, živeo je i radio tri godine među Frizima, pod nadzorom Vilibroda, a 722 god. pređe u Hesen i Tiringiju, gde je krstio dva neznabožačka kneza i osnovao monastir. Odatle ga papa Grigorije dozove u Rim i pošto ga zakune na vernost rimskoj crkvi, posveti ga za episkopa sviju crkava, koje bude osnovao u Germaniji, davši mu pismenu preporuku, upućenu Karlu Martelu. Pomagan od tada papom i vođom franačkim, postane odvažniji i preduzimljiviji u radu, i pošto svojeručno srubi i bori sveti Dub (rast) u Gajsmaru, koji je bio obožavan neznabožcima, svojom propovedničkom rečitošću obrati u hrišćanstvo sve Hesence i Tiringovce. Za tim se postara da obnovi porušene Avarima crkve u bavarskoj i podigne još nekoliko novih. Za ovaj sveti rad, papa nagradi Bonifacija činom arhijepiskopa sve Germanije. Bonifacije smesti se sa svojom katedrom u Majncu i pod njegovu vlast dođu svi 12 episkopa iza arhiepiskopije Germanske. Radi uzajamnih snošaja i zajednice episkopa, Bonifacije je sazivao često sabore i na prvom takvom saboru, uzeo je pristanak sviju njemu podčinjenih episkopa, da se zakunu na vernost rimskome papi. Da bi u svojoj vlasti održao i one pokrajine, u kojima hrišćanstvo nije bio sasvim utvrđeno, Bonifacije pozove u pomoć, engleske monahe i osnuje za njih mnoge monastire. Pošto sredi sve crkvene poslove u Germaniji, Bonifacije preda arhiepiskopstvo svome učeniku Luli, a sam ode da propoveda Frizima. Tamo je i umro mučeničkom smrću od mača divljačkih Friza u 75 godini života. Rimska crkva ubrojava ga u red svetaca.

Saksonce je obratio u hrišćanstvo, oružanom silom Karlo Veliki, posle tridesetogodišnje krvave vojne, koja se produžavala do 805 godine.

Apostol Skandinavskih naroda, bio je Ansagrije, monah korvejskoga manastira na Vezeru. Prognati danski kralj Garalda, pošto se pomoću Ludvika Blagočestivog vrati na presto, krstio se (826 g.) u Majncu i za obraćanje svojih podanika u hrišćanstvo, povede sa sobom pobožnog i mudrog Ansagrija. Ovaj čim dođe u Dansku, osnuje u Šlezvingu misionarsku školu od urođenika. Nu, posle dve godine, Garalda opet proteraju i sva nada Ansagrija, da u Danskoj osnuje i rasprostrani hrišćanstvo, morala je propasti. On se tada pridruži izaslanicima, koje je Ludvik Blagočestivi odaslao u Švedsku, i tu, Ansagrije sa najvećom opasnošću svoga života, uspe da obrati u hrišćanstvo mnoge Švede i podigne nekoliko crkava. Međutim, Ludvik Blagočestivi osnuje episkopat u Hamburgu i odredi, da bude misionarski centar, za njihovu radnju na severu. Ansagrije bude postavljen za arhiepiskopa i papskog legata, Danije, Švedske i Norveške. Kad je jutlandski kralj porušio Hamburg, Ansagrije pređe u Bremen i tada episkopstvo hamburško i bremensko spoje se i dođu pod jednu vlast. U širenju hrišćanstva po Danskoj i Švedskoj, nailazio je na velike teškoće. Hrišćanske opštine, koje je on bio ustanovio, nekoliko su puta bile napadane od divljačkih neznabožaca i sasvim uništavane. Četrdeset i dve godine, proveo je Ansagrije u najtežem radu. Trošeći iz svojih dohodaka za izdržavanje misionara i davajući bogate poklone neznabožačkim knezovima, sam je umnogome oskudevao. Posle njegove smrti (865 g.), saradnici njegovi, produže njime započeto delo. Danska crkva, osnovana Ansagrijem, izdržala je mnogo gonenja od Erika III i Horma Staroga, dok je najzad Kanut Veliki (1014–1035) sasvim utvrdio i podčini papskoj vlasti. U to vreme, kad je Kanut utvrđivao crkvu Hristovu u Danskoj, Olaf Sveti, kralj švedski i norveški, pokrstio se i osnovao hrišćanstvo u svojim zemljama (1019 g.). Jedan njegov potomak Erik IX (1155–1160 g.), osnovao je arhiepiskopiju Upsalsku, i prvi, njen arhiepiskop bio je apostol Finladezaca – Heirik, čija je episkopska katedrala iz Randameska, prenesena bila u Abo (1200 g.). – Islandija je pronađena Normanima (861 god.). U hiljaditoj godini, na narodnom saboru dogovore se Islandci i prime hrišćanstvo od saksonskih i norveških propovednika, odakle je iste godine hrišćanstvo preneseno bilo na tek pronađeni Grenland.

Glava druga: Učenje Crkve.[uredi]

Prvi Vaseljenski sabor.[uredi]

Crkveno učenje u ovom periodu, bilo je u punom svom razviću i određenosti. Sveti oci i učitelji crkveni behu izazvani na ovu odlučnost u radu raznim jeresima toga doba, a najviše jeretičkim učenjem o sv. Trojici i sjedinjenju dve prirode u Isusu Hristu. Prvi je otpočeo lažno učiti jeretik Arije.

Aleksandrijski sveštenik Arije, hoteći da dovede u suglasnost učenje o sv. Trojici sa jedinstvenom Božjim, sasvim je odricao božanstvenst drugog lica Sv. Trojice. „Sin Božij“ – Isus Hristos, po njegovom mišljenju „nije bio ništa drugo, već najviše stvorenje Božanstva, čijom je pomoću stvoren svet. Što se drugo lice naziva u svetome pismu Sin Božij, to je po usinovljenju, a ne po njegovoj prirodi“. Arhiepiskop aleksandrijski Aleksandar, starao se s početka da mirnim putem obavesti Arija, a kad to nije pomoglo i jeres se počne širiti u Aleksandriji i okolini, on svečano odluči Arija od crkve. Posle toga, Arije ode u Palestinu; tamo ga uzme u zaštitu njegov školski drug Evsevije, episkop Nikomidije, koji je imao veliki upliv u carskome dvoru. Jeres Arijeva, pomagana Evsevijem, širila se na sve strane i svuda se zbog nje javljao razdor, nesloga i metež. Imperator Konstantin Veliki, da bi učinio kraj ovim neredima u crkvi, reši se da sazove episkope iz svega tada poznatog sveta na Sabor koji bi imao da reši sporno pitanje. Na sabor je došlo, po pozivu carevu, 318 episkopa. Sabor je otvoren 325 god. u Nikeji. Imperator Konstantin, lično je prisustvovao njegovom otkriću. Na saboru, arhiđakon aleksandrijski crkve Atanasije, svečano je oborio lažno učenje Arija i na osnovu toga, prisutni na saboru oci crkve, prokunu (anatemišu) jeres Arijevu i napišu prvih sedam članova Simvola vere. Ovaj su simbol potpisali svi članovi sabora, sem Arija i dvojice misirskih episkopa. Jeretici su bili odlučeni iz crkve i po zapovesti imperatora, prognati u zatočenje.

Sem toga, još je na ovom saboru uzakonjeno, da se praznik Pashe (Uskrs), svetkuje u svima hrišćanskim crkvama u određeno vreme i to: u prvu nedelju posle punoga meseca, koja dođe za proletnjom ravnodnevicom. Izdato je dvadeset pravila o uređenju crkvene jerarhije i discipline. Izjednačeni su u pravima episkopi: rimski, aleksandrijski i antohijski; a jerusalimski episkop dobio je počasan naziv egzarha.

Znameniti oci prvog vaseljenskog sabora bili su: sv. Atanasije Veliki, sv. Nikolaj, arhiepiskop mirlikijski, sv. Spiridon, episkop trimituntski i sv. Pafnutije, episkop tivaidski.

Sv. Atanasije Veliki, rođen je u Aleksandriji oko 296 god. Vaspitan u hrišćanstvu; živeo je najpre kod sv. Aleksandra, a kad ovaj postavljen bude za arhiepiskopa aleksandrijskog, sv. Atanasije otide čuvenom pustinjiku, sv. Antoniju, i provede neko vreme kod njega, radi usavršavanja u hrišćanskim vrlinama; docnije se opet vrati Aleksandru i postane arhiđakon aleksandrijske crkve. Sv. Aleksandar povede ga sa sobom u Nikeju na Sabor, gde je svojom duhovitošću i temeljnim znanjem sv. Pisma, i svojom rečitošću u prepirci sa Arijem, zadobio poštovanje sviju prisutnih otaca nikejskog sabora. Ne gledajući na to, što je bio još mlad, imao je presudan uticaj na odluke sabora i time navukao na sebe mržnju i gonenje od arijana, koji su docnije otvoreno radili protiv njega, kad je po smrti sv. Aleksandra postao arhiepiskop aleksandrijski. Za sve vreme svoga svetiteljskog rada, bio je glavni vođa pravoslavnih u borbi sa arijancima. Njegov bistar um, plemenito srce, tvrdo ubeđenje, jaka vera, čovekoljublje i iskrena smernost; besednički dar i sveti život zadobilo mu je ljubav i uvaženje, i uzdiglo u hrišćanskoj crkvi na najveću visinu.

Sv. Nikolaj, arhiepiskop mirlikijski, prozvan za svoja mnoga čudesa „Čudotvorac“, rođen je u likijskom gradu Patari, od plemenitih i bogatih roditelja, vaspitan u hrišćanskim vrlinama i pobožnosti. Još kao mladić, odlikovao se smirenošću, prostosrdačnošću, uzdržljivošću, prilježnim čitanjem sv. Pisma i molitvom. Njegov stric, episkop Patarski, videći pobožnost svoga sinovca, postavi ga sa sveštenika i u vreme svoga odsustva poveri mu upravu svoje eparhije. Po smrti svojih roditelja, sv. Nikolaj, nasledi veliko bogatstvo i tajno ga razda svojim sugrađanima; zatim otputuje u Palestinu da se pokloni svetim mestima. Tamo se oda isposničkom životu, ali ga Gospod pozva odatle da drugu službu, – da posluži duhovnom blagu ljudi. On napusti Palestinu i nastani se blizu svoga mesta rođenja, u gradu Miru. Tu, po smrti mesnoga episkopa, po naročitom blagovolenju Božijem, izabran bude za episkopa. Postavši episkop, dobro je znao da mu je dužnost, da svojim dobrim delima svetli i primerima hrišćanskog života prednjači svojoj pastvi, i zato napusti mračnu ćeliju, koju je bio jako zavoleo i u njoj živeo. Od tada, vrata su njegova bila otvorena za sve gonjene, patnike i one, koji su tražili od njega pomoć. On se brinuo ne samo o duhovnim već i telesnim potrebama svoje pastve; zauzimao se za sirotinju i nepravedno osuđene građane. Kao dobrotvor i zaštitnik sviju, još za života, stekao je veliko poštovanje svoje pastve; brinuo se o izdržanju svojih sugrađana u vreme gladi, i udomljavao sirotne devojke. U vreme gonenja Dioklicijana, bačen je u tamnicu, ali Konstantin Veliki, čim stupi na vladu, oslobodi ga zatvora i pozvan bude na nikejski sabor. Umro je 6 dekembra 324 god. Kad je gradu Miru pretila opasnost od navale Turaka, sveto telo njegovo preneseno je u grad Bar u Apuliji, koji je bio naseljen pravoslavnim Grcima.

Sv. Spiridon rodio se na ostrvu Kipru i zanimao se stočarstvom. Ne gledajući na skromnost njegovog zanimanja i nedostatke učenosti i obrazovanosti, on je za svoj sveti život, bio izabran i postavljen za episkopa malenoga mesta Trimitunta i časno je služio crkvi. Odlikovao se neobično jakom verom, prostotom naravi, detinjskom prostosrdačnošću i neobičnim darom čudotovorstva. Reči njegove, ispunjavale se s takvom tačnošću, da je najzad prinuđen bio da ne kara i ne preti grešnicima, radi olakšice u nesreći, koja bi ih zbog toga mogla snaći. I kao episkop do smrti se zanimao stočarstvom i težačkim radovima. Kad je došao na nikejski sabor, mnogi episkopi, znajući njegovu prostotu savetovahu ga, da se ne upušta u prepirku sa učenim Arijem; ali sv. Spiridon, prostom i iskrenom svojom ispovešću o jednakom poštovanju Sina sa Ocem, zaćutkao je jednoga od najrečitijih branilaca Arijeve jeresi, koga ne mogaše savladati i najučeniji episkopi na saboru. Time je pokazao, koliko je nadmoćna vera hrišćanska i u koliko iskreno ubeđenje nadmašuje čovečansko umovanje i dokazivanje.

Sv. Pafnutije, episkop gornje Tivaide, bio je strogi i uzdržljivi isposnik. U vreme gonenja Dioklicijana, izbiše mu oko i osakatiše levu nogu. U istoriji vaseljenskog sabora pročuo se time, što je bio protiv predloga nekih episkopa, koji su tražili, da se sveštenstvo ne ženi. Sv. Pafnutije, razložio je tada saboru, da je neuputno, tovariti tako teško breme na duhovna lica, jer ova stroga mera, bila bi štetna po samu crkvu, i sabor je ovo mišljenje usvojio.

Gonenja od Arijanaca u vreme vlade Konstancija i radnja sv. Atanasija.[uredi]

Arije je imao jake pristalice u dvoru i oni su tako vešto radili u korist njegovu, da je imperator, njihovim nagovaranjem, zapovedio aleksandrijskom episkopu, da vrati Arija za sveštenika. Sv. Aleksandar je tada već bio umro. Njegovo mesto zauzeo je obrazovani, krasnorečivi i neustrašivi arhiđakon aleksandrijski, sv. Atanasije. Atanasije izjavi imperatoru, da po svojoj episkopskoj dužnosti, ne može nikako primiti jeretika u svoju crkvu. Arijanci ga za to optuže kao buntovnika i protivnika imperatora, svojim podmetanjem i panjkanjem nagovore imperatora Konstantina, da Atanasija progna na zatočenje u Galiju. Ali crkva aleksandrijska napojena duhom svoga pastira nije htela i posle toga, da primi Arija za presvitera. Onda imperator zapovedi episkopu carigradskom Aleksandru, da Arija vrati u crkvu. Pobožni starac svu noć se molio Bogu, da mu ne dopusti osramotiti crkvu. U onom trenutku, kad je Arije, praćen ruljom svojih pristalica, svečano pošao da uće u sabornu crkvu, na jedan put oseti bolove u trbuhu i naprasno izdane. Ali sa smrću njegovom jeres nije se prekratila.

Pristalice njegove ovladaju slaboumnim Konstantinovim naslednikom – Konstancijem i pomagani njime širili su jeres na sve strane istoka i zapada. Konstancije zapovedi da se svima, koji se drže nikejskoga Simbola oduzmu sva prava i prognaju na zatočenje. Sv. Atanasije, koji je po smrti Konstantina vraćen bio iz zatočenja njegovim sinom Konstantinom II, sad je ponova dva put u zastopce bio progonjen. Julijan vrati iz progonstva sve pravoslavne i jeretike, i sv. Atanasije opet zauzme svoje pređašnje mesto. Bezbožnik – Julijan vraćajući iz progonstva pravoslavne i jeretike, nadao se, da će crkva zbog unutarnjih razdora sama sobom pasti i iskopati sebi grob; ali se u tome jako prevario. Sv. Atanasije uspeo je za kratko vreme, da umiri kako svoju, tako i ostale crkve, koje su propatile od arijanaca. Naljućeni Julijan, nagna Atanasija da se spase begstvom. Ponova je vraćen u vreme Jovijana, ali nije dugo bio na miru. Naslednik Jovijana – Valenta, bio je strasna pristalica arijanstva, i sv. Atanasije morao je opet da bega iz Aleksandrije; tek na veliku molbu stanovnika dopušteno mu je, da se vrati u Aleksandriju, gde je ostatak svoga života proveo u miru. Sveti Atanasije bio je episkop 46 godina, od kojih 20 godina je proveo u progonstvu. Umro je 373 godine.

Gonenje Valenta i radnja Sv. Vasilija Velikog.[uredi]

U vremenu kad je sv. Atanasije brojao poslednje dane svoga života, Bog je pozvao u pomoć uskolebanoj crkvi nove trudbenike: – Vasilija Velikog i Grigorija Bogoslova.

Sv. Vasilije, koji je po volji Božijoj smenuo na službu crkvenoj sv. Atanasija, bio je episkop ćesarije kapadokijske. Pri stupanju u ovu dužnost, crkva je bila u veoma teškom položaju. Imperator istoka bio je Valenta, vatreni arijanac. On se bio rešio, da po što po to, rasprostrani i utvrdi jeres u svima oblastima, kojima je upravljao. Po njegovoj naredbi, silom su morali svi bez pogovora, primiti arijanstvo, a koji su se protivili, kažnjeni su. Usled ove naredbe, pravoslavni su tada stradali isto onako, kao u vreme neznabožačkih imperatora. U to vreme sv. Vasilije, budnim okom nadgledao je svoju pastvu, obarajući rečma i pismeno lažnu nauku arijanaca. Valenta, ohrabren pobedama nad mnogima pravoslavnim crkvama, naumi da privole na svoju stranu i crkvu ćesarijsku sa njenim arhiepiskopom. Imperatorski prefekt poslat je bio ranije, da pripremi zemljište za pobedu. Dolazeći u ćesariju, on pozove k sebi Vasilija i počne umiljatim rečima sklanjati ga arijanstvu, a kad time nije mogao ništa uspeti, okrene pretnjama, da će mu imperator oduzeti sve imanje, a njega poslati u zatočenje; mučiti i ubiti, ako ne pristane, da iz Nikejskog Simvola izbriše reč „jedinosuštni“ (jednobitni). Vasilije odgovori, da ne pristaje ni jotu da menja u simbolu vere, a pretnja se nikakvih ne boji. „Uzmeš li moje imanje, – nećeš se obogatiti, niti ja osiromašiti; kakvu ćeš veliku korist imati od mojih starih haljina i nekoliko knjiga, a one su sve moje bogastvo. Progonstva se ne bojim, jer ova zemlja nije moja, već Božja i otadžbina mi je svuda; za mučenja se ne brinem, ona će mi ispuniti želju, kojom težim. Vidiš li, da gotovo i nemam tela, jedan udarac dovoljan je da me smlavi i smrt će samo uskoriti moj odlazak bogu, radi koga sam već po sebi umro i odavno težim njemu da odem“. Kad je prefekt sve ovo ispričao imperatoru, on je i nehotice osetio u sebi poštovanje odvažnosti Vasilija i zaželi da se s njim sastane, ne kao s neprijateljem, već kao s poštovaocem. Posledice ovoga sastanka bile su: da je imperator ne samo prestao goniti crkvu ćesarijsku, već je popustio bio u nasrtanju na ostale crkve. Uskoro umre Valenta i gonjena prestanu. On je nesrećno poginuo u ratu sa Gotima. Gotovo u isto vreme umre i sv. Vasilije, kad mu je bilo 50 godina (379 g.), ožaljen ne samo hrišćanima, već i judejima, i neznabošcima.

Radnja sv. Grigorija u borbi sa Arijanstvom. - Drugi Vaseljenski Sabor. - Sv. Amvrosije Mediolanski.[uredi]

U vreme vlade Konstancija i Valenta, carigradska crkva bila je dovedena do najžalosnijeg stanja i položaja. Opalo hrišćanstvo rastrzano arijancima, makedonjanima i drugim jereticima, beše izgubilo sve najbolje hramove u prestonici. Po nesreći, pravoslavni hrišćani, nisu imalo ni svoga episkopa i to onda, kad im je bio najpotrebniji. U ovim nesrećnim prilikama pravoslavni, uprli behu svoje očajničke poglede na druga Vasilijeva – sv. Grigorija, obrazovanog i rečitog govornika. Posvećen samim sv. Vasilijem za episkopa u Sasimu, i pomažući ujedno ocu svome u upravi nazijanske crkve, Grigorije po smrti očeve ode u Salvekiju i produži živeti u pustinji.

Pozvan od pravoslavnih, sv. Grigorije, napusti svoje mirno utočište i dođe u Carigrad. Tu odsedne kod svojih rođaka i pošto neimađahu svoje crkve, on jedno odeljenje u kući pretvori u crkvu – u čast Vaskresenja Hristovog u nadi, da vaskrsne pravu veru. Smerni izgled Grigorija i njegovo prosto ophođenje nije pokazivalo nikakvu nadu na uspeh. Ali, kad se iz usta njegovih čula prva besednička reč, svi su se iznenadili i obradovali. Njegova neobična rečitost, privukla je mnoge jeretike i neznabožce i oni gomilama dolažahu da čuju njegove oduševljene besede. Grigorije u svojih pet beseda izložio je dogmat o svetoj Trojici, jednobitnosti Sina sa Ocem i svetim Duhom, i ishođenju Duha svetog od Oca. Ovim besedama, zadobio je mnoge istinite poklonike svete Trojice, a sebi – glas Bogoslova, kojim se i danas naziva, podjednako sa Apostolom Jovanom.

Teodosije I postavši imperator Istoka i Zapada, utvrdio je Grigorija za carigradskog arhiepiskopa i radi povraćaja mira u crkvi reši sa da sazove nov Sabor. Sazivanje sabora bilo je od preke potrebe, ne samo zbog utvrđivanja dogmata nikejskih Otaca o božanstvu Isusa Hrista, već i radi osude jeresi Makedonija, koji je odricao božanstvo svetog Duha i nazivao ga stvorenjem Božijim, koji je Sinu Božjem na službu pridodat. Ovaj drugi vaseljenski sabor sastao se 381 godine, na kome je prisustvovalo 150 otaca crkvenih. Na njemu je utvrđen Simvol nikejski i dopunjen sa još pet novih članova, u kojima je između ostalog protumačeno istinito učenje o jednobitnosti sv. Duha sa Ocem.

Teodosije oduzme jereticima sve crkve u Carigradu i vrati ih pravoslavnima. Tako je Pravoslavlje najzad, održalo potpunu pobedu nad arijanstvom. Grigorije, pošto svrši posao, za koji je bio pozvan, umoli imperatora da ga od dužnosti razreši i ponovo ode u pustinju da se ispašta.

Na ovom saboru raspravljano je pitanje o starešinstvu carigradskog patrijarha i priznato mu je pravo, da bude po redu, prvi posle rimskoga; njegovoj crkvenoj oblasti podpadnu mitropolije: Ponta, Male Azije i Trakije.

Na zapadu Arijeva jeres nije bila tako snažna i osiona kao na Istoku. Tamo je našla na jakog protivnika, znamenitog episkopa mediolanskog, sv. Amvrosija. Sam je promisao izbrao bio njega za odbranu Hristove crkve. Budući poreklom od znatne porodice, bio je odlično vaspitan još iz detinjstva i pre svoga stupanja u crkvenu dužnost, bio je prefekt gornje Italije, kao starešina nekolike oblasti. Kao čuvar reda, jednom je prisustvovao izboru episkopa u Mediolanu. Birači, – arijanci i pravoslavni, ne mogahu se nikako složiti u izboru i u jedan put, ču se glas, nalik na detinji: „Amvrosije Episkop!“. Prisutni na zboru, primiše to kao glas najviše volje i ponoviše svi u glas „Amvrosije Episkop!“. Ovaj neočekivani događaj, iznenadio je samoga Amvrosija, koji je tada bio tek u redu oglašenih. Dugo se opirao i protivio ovom izboru; najzad po zapovesti imperatora morao se primiti ove uzvišene i svete dužnosti. Postavši episkop, pokazao se kao budni stražar svoje pastve, odličan govornik i crkveni pisac. Priloživši sve svoje imanje u korist sirotinje, on je svima bio pravi otac i drug nevoljnih i nevino gonjenih. Pored sve mirnoće i dobrodušnosti, pokazao je neobično jaku volju i karakter, kad je Teodosija Velikog odlučio od crkve i nagnao, da se javno kaje za nepravedno gonenje Tesalijanaca. Takvu istu odvažnost, pokazao je u borbi sa arijancima. Njegovom stalnom protivljenju jeresi treba pripisati, što je arijanstvo u svoj Italiji propalo. On je uništio i poslednje ostatke neznaboštva u Italiji. Godine 382, ukazom je naređeno, da se iz rimskoga senata iznese statua (kip) pobede, a žrecima i vestalkama oduzeto je zajedničko izdržanje. Kako je u senatu bilo nekoliko njih – neznabožaca, oni pošalju svoje izaslanike imperatoru s molbom, da vrati sva prava staroj religiji Rima. Ambrosije u isto vreme izađe pred imperatora, zauzme se za veru Hristovu i verne senatore, i tako, izaslanici neznaboški budu odbijeni. Posle dve godine dana, ponova dođu u Mediolan izaslanici neznabožačkih senatora i s njima čuveni besednik i senator Simah, koji pred imperatorom izgovori sjajnu besedu u odbranu neznaboštva. Amvrosije preda imperatoru svoj odgovor na nju i uspešno obori sve sofisme neznaboškog besednika, posle čega i neznaboštvo propadne.

Treći Veseljenski Sabor.[uredi]

Pošto je učenje (dogmat) o svetoj Trojici, na oba prethodna sabora bilo utvrđeno, Oci i učitelji crkve obratiše svoju pažnju na obrede, koje se ticahu ličnosti Isusa Hrista, – njegovu božansku i čovečansku prirodu. Povodom ovoga, carigradski patrijarh Nestorije, počne učiti, da se Mati Božja pogrešno naziva „Bogorodica“. Podvajajući Isusa Hrista u dva lica: božansko i čovečansko, Nestorije je tvrdio, da se Isus Hristos rodio kao običan čovek, a Božanstvo se docnije njemu prisajedinilo, zbog njegovog svetog života; zato i Mater Božju, ne treba zvati „Bogorodica“, već Hristorodica. Ova zabluda još u samom početku naišla je na jake protivnik: sv. Ćirila patrijarha jerusalimskog i Celestina papu rimskog. Radi presuđenja spora, imperator Teodosije II sazove u Efesu, treći vaseljenski sabor. Sakupljeni oci crkve, na broju 200, osude nauku Nestorija i ustanove da se u Isusu Hristu priznaju obe prirode zajedno od samoga začetka njegovog i da je On jedno lice, a mati Božja, da se naziva Bogorodica. Sabor je ponova potvrdio nikejsko-carigradski Simvol vere i strogo zabranio da se u njemu što dopunjuje ili popravlja.

Sem sv. Atanasija i Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova i Amvrosija Mediolanskog, u crkvenoj književnosti ovoga vremena na istoku i zapadu, čuveni su bili kao crkveni pisci: sv. Plarije, sv. Grigorije nijski, Evsebije kesarijski, Ćiril jerusalimski, Teodorit kirski, prepodobni Jevrem sirijski i blaženi Jeronim.

Sv. Ilirije bio je episkop u Poaćiju, u Galiji. Bio je veliki protivnik arijeve jeresi na zapadu, kao sv. Atanasije na istoku. Konstancije ga progna u Frigaju, gde je četiri godine proveo u zatočenju i tada napisao protiv Arija 12 knjiga „o sv. Trojici“. Sem toga, napisao je Konstanciju tri pisma, u kojima je opisao sve budalaštine učenja arijevaca, suprotna Evanđelju, kojima se oni služe i brane. Arijevci uviđajući da je za njih opasno bavljenje Ilarija na zapadu u blizini dvora, vrate ga u Galiju. Zauzevši svoje pređašnje mesto, Ilarije sasvim ičisti Galiju od arijeve jeresi.

Sv. Grigorije episkop nijski, brat sv. Vasilija Velikog, bio je jedan od glavnih radnika na drugom Vaseljenskom saboru. Oratorski spisi njegovi zadahnuti su živošću, odlikuju se neobičnom jasnošću i lepotom stila. U njegovim dogmatskim spisima, od kojih su najčuveniji 12 beseda protiv Evmonija i njegovom Katihizisu, ogleda se dubina misli i dosetljivost; ali više su filosofske nego bogoslovske rasprave, jer se u njima on stara, da sve objasni po načelima razuma, iznoseći svačemu uzrok i posledice u mislima. Mnogo je pretrpeo od arijana, za vlade cara Valenta, pobijajući nauku Arijevu.

Sv. Ćirilo episkop jerusalimski, zbog borbe sa arijancima, više puta oduzeta mu je bila episkopska katedra. Čuven je zbog svojih 23 besede za oglašene, koji se spremahu da se pokrste. U njima sv. Ćirilo sa neobičnom jasnošću, prostotom i tačnošću izlaže potpuno učenje o veri, po redu članova staroga simvola, i tumači obrednu stranu sv. Tajana. Pisao je još protiv neznaboštva i jeresi Nestorija.

Sv. Jevrem sirijski, rođen u okolini Nizibije od sirotnih roditelja i još u mladosti bio je živog karaktera, ali promisao Božija uputi ga u pustinju, da se ispašta. Sv. Vasilije zađakoni ga i htede postaviti za episkopa, ali sv. Jevrem odbije ovu ponudu, pretvarajući se sumanutim. Sv. Jevrem, tako zvani „sirijski prorok“, znamenit je pre svega kao odličan tumač svetoga pisma, jer je vladao dobro sirijskim i jevrejskim jezicima, i upoznat bio sa običajima istočnih naroda. Za tim kao crkveni besednik, – sa svoje obilatosti u mislima i srdačne topline, kitnjastih i figurnih izraza, jačine i kratkoće besedničke. Glavni predmet njegovih pouka bio je: kajanje, podsećanje na smrt i strašni sud, strah pred Bogom, pažnja prema sebi i smernost. Sve ove pouke, prožete su bile prostosrdačnošću i skrušenošću o sebi samom tako, da su mu u govoru oči bile pune suza, a srce puno ljubavi prema Bogu. Najzad, čuven je i kao „pesnopevac“ ili pesnik crkveni. Videći, kako stanovnike Edesa, privlači muzika i pevanje na jeretičke skupove, on napiše crkvene pesme (antifone) i obuči devojčice da ih naizmenice za pevnicama u crkvi pevaju. Tada većina građana napusti jeretičke skupove, koje su dotle pohađali i otpočnu dolaziti u crkvu, da slušaju pevanje sv. Jevrema.

Blaženi Jeronim rodio se u Stridonu (330 g.) na granici Panonije i Dalmacije od bogate i znatne porodice, koja se odlikovala velikom pobožnošću. Upućen u Rim na nauke prilježno je izučavao rimsku i grčku književnost, i filosofiju tadašnjeg doba. Radi svestranijeg obrazovanja krenuo se na put u Galiju i proputovao istok. U Antiohiji ga uvati groznica i vidi u snu, – kao što sam priča, – kao da su ga izveli na sud i upitali za veru, a on ih odgovori da je hrišćanin, ali najstariji iz sudija reče mu: „lažeš! ti nisi hrišćanin, već ciceronac; gde je blago tvoje, tamo je i srce tvoje.“ Jeronim posle toga, napusti književnost i oda se čitanju i izučavanju svetoga Pisma. Živeći u pustinji, da bi ugušio u sebi jaku uobrazilju, u svojoj 44-oj godini počne učiti jevrejski jezik. Doznavši o razdoru između Antiohijske i Rimske crkve, uputi se u Antiohiju, gde ga izberu za presvitera i stupi u bliske snošaje s papom Damasom. Iz Antiohije otputuje u Palestinu, da se pokloni hristovom grobu i u povratku svrati u Carigrad, gde je pune dve godine probavio poučavajući se u Grigorija Bogoslova, prevodeći kronike Evsevija i spise Origena za zapadne crkve. Odatle otputuje u Rim i kad mu je bilo 55 godina, krene se u Misir, da čuje tadašnjeg čuvenog bogoslova slepca Didima. Po povratku iz Misira nastani se u teskobnoj vitlejemskoj peštari i sam se oda izučavanju sv. Pisma. Tada je napisao svoja tumačenja na knjige starozavetnih proroka i preveo Novi Zavet s grčkog, a Stari Zavet s jevrejskog na latinski jezik. Iskvareni docnije, prevod Jeronima, pod imenom Wulgata, primila je rimska crkva i danas se njime služi u crkvi.

Sv. Epifanije bio je pokršteni jevrejin učenik velikog isposnika Ilarijona. U 60 godini svoga života postao je episkop salaminski. Kao episkop živeo je skromno i pomagao sirotinju. Zbog dobrote srca, mnogi su zloupotrebljavali njegovu izdašnost i za ljubav arhiepiskopa aleksandrijskog Teofila, prešao je na stranu njegovu, u razmirici sa sv. Jovanom Zlatoustim. Znatniji su spisi sv. Spifana: Ankorat (kotva spasenja) u kome izlaže važnost dogmata hrišćanskih i Paiarija (domaća apoteka), koja sadrži istoriju i odgovore na 20 jeresi pre rođ. Hristova i 80 hrišćanskih.

Jeres Pelagija i borba s njim blaženoga Avgustina.[uredi]

U isto vreme sa nestorijanstvom, javlja se na zapadu jeres Pelagija. Britanski kaluđer Pelagije, dođe u Rim a potom u Kartagenu i počne (412) učiti: da praroditeljski greh nije nasledan, da se čovek može pred Bogom opravdati pomoću svojih sopstvenih zasluga i bez pomoći blagodeti Božije. U Kartageni, ustane protiv njega bl. Avgustin, braneći učenje pravoslavne crkve od jeresi Pelagija.

Blaženi Avgustin rodio se (13 nov. 354 g.) u numidijskom gradu Tegesti. Mati njegova Monika, još iz detinjstva vaspitavala ga u veri i pobožnosti. Ali u mladosti, oda se Avgustin svakojakim strastima i nevaljalom životu. Stupajući u 17. godini u Kartagensku školu, predao se bio sav uživanju. Slučajno čitajući jedan spis Cicerona, sasvim ga obuzmu druge misli i otada počne težiti da nađe istinu. Nu pošto njegov um, obuzet strastima nije mogao da pojmi reč Božju, on padne u jeres manihejsvu; ali doznavši njene zablude, ostavi i nju, gubeći svaku nadu, da pozna istinu, koju je uzalud dotle tražio. Zato počne čitati Platonovu filosofiju, i u njoj nađe ideale mudrosti i vrline, i to ga ohrabri i zanese. U vremenu ove unutarnje borbe sa samim sobom, propoved sv. Ambrosija i pričanja o isposničkom životu, obrate Avgustina na put hrišćanstva i sv. Amvrosije, krstio ga 387 god. Blagodet Božja, sasvim je preporodila Avgustina. Ostavljajući dužnost učitelja, koju je imao u Kartageni, a docnije u Rimu i Mediolanu, vrati se u Afriku i oda se usamljenom životu, – postu, molitvi i pisanju pobožnih knjiga. Pošto je sobom ispitao slabost čovekove prirode u moralnom životu on je strasno ustao protiv Palegija i u svojim spisima, izneo je preku potrebu božanske blagodeti, radi uspevanja u hrišćanskom životu i večnom spasenju. Sabor kartagenski (418 g.) osudio je jeres Palagija, a treći vaseljenski Sabor, to je odobrio i potvrdio.

Sem borbe, koju je Avgustin vodio usmeno i pismeno protiv arijanstva, napisao je mnoge spise bogoslovskog i filosofskog sadržaja. Ali iz sviju njegovih dela, najznačajnija mu je „Ispovest“, u kojoj opisuje svoju unutrašnju duševnu borbu i istoriju svojih doživljaja, pre obraćanja u hrišćanstvo. U knjizi „o gradu Božijem“ Avgustin, potresen strahovitom propašću Rima, opisuje uticaj Promisla Božja u istoriji velike imperije i sve vaseljene.

Posljednje godine života, bile su za Avgustina, godine teškog iskušenja. On je dočekao da bude očevidac pada Rima, koji je bio opustošen Alarikom; i najposle svedok propasti i opustošenja afričke crkve, Vandalima. Umro je 430 god. – U svima pismenim radovima Avgustina, ogleda se njegova velika mudrost, temeljito znanje i filosofsko suđenje, zato je nazvan: stupom crkve, velikim svetiteljem i štitom vere.

Četvrti Vaseljenski Sabor.[uredi]

Arhimandrit carigradski Evtihije, obarajući nauku Nestorija, sam je pao u drugu krajnost. On je učio: da Isus Hristos nije ni imao čovečijeg tela, nego se čovečanstvo u njemu izgubilo u božanstvu, i po tome, nije bio čovek, već samo Bog. Patrijarh carigradski Flavijan, na oblasnom (sinodskom) saboru osudi Evtihija kao jeretika, ali Evtihije pomagan dvorom, pridobije za se i aleksandrijskog patrijarha Diskora, koji ne pristane na zaključak sinoda i zatraži, da se sazove Vaseljenski Sabor, koji bi imao da reši sporno pitanje. Na to, imperator Markian sazove sabor u Halkidonu (451 g.) na kome je prisustvovalo 650 episkopa. Jeres Evtihijeva bide osuđena i ponova prokunu i osude jeres Nestorija; Dioskor i Evtihije budu zbačeni i odlučeni iz crkvene zajednice. Sabor utvrdi dogmu (učenje) da je Isus Hristos istiniti Bog i istiniti čovek; po božanstvu svoje, on se večno rađa od Oca i u svemu je ravan Njemu; po čoveštvu, rođen je u vremenu od Presvete Deve Marije, a po vaploćenju ima jedno lice i dve prirode u sebi, koje su nerazvdvojne i zajedničke. Pristalice Evtihijeve jeresi nazvani su monofiziti (jednojestatvenici), – zato, što su učili, da je Isus Hristos imao samo jednu prirodu.

Peti Vaseljenski Sabor.[uredi]

Monofiziti, nehteše se pokoriti i priznati zaključke halkidonskog sabora, već ostaše i dalje u svojoj zabludi. Množeći se brojno, svakim danom su se bunili u Misiru, Siriji i Palestini, i vlast je morala silom da ugušuje pobunu. Ova očajnička borba sa monofizitima, trajala je sve do zacarenja Justinijana. Glavni uzrok njihovom protivljenju bio je taj, što četvrti vaseljenski sabor, osuđujući Nestorija, ništa ne pominje o spisima, koji su pisani u njihovu odbranu: Ivom edeskim, Todorom kirskim i Todorom monsujetskim. Koristeći se ovom okolnošću, nestrojanci su otpočeli tumačiti odluke sabora halkidonskog u svoju korist. Da bi se otklonio taj nesporazum o halkidonskom saboru, Justinijan sazove u Carigradu Peti Vaseljenski Sabor od 165 episkopa (533 god.) i poruči mu, da razmotri delo „o trima glavama“ ili učiteljima sirijske crkve. Delo je bilo pažljivo pregledano i kako spise tako i ličnosti Todora monsujetskog sabor osudi, i za Ivu i Todora kirskog ograniči se samo na pojedina mesta u njihovim spisima, pošto su za ostalo na hlakidonskom saboru oslobođeni bili svake odgovornosti, zato ih sabor lično ne osudi. Ali imperator, ipak nije postigao željeni cilj.

Monofiziti, pored tolikih ustupaka, nehtedoše se nikako sjediniti sa pravoslavnom crkvom. Tako isto bile su uzaludne i ostale mere, koje je Justinijan protiv jeretika preduzimao. Za vreme Justinijana najviše je monofizita bilo u Misiru. Mrzeći na Grke – hrišćane, oni izbace u svojim crkvama upotrebu grčkog jezika i izaberu sebi zasebnog koptskog patrijarha. Mnogo su pomogli Saracenima, da pokore Misir. Iz Misira, monofiziti su se širili po Abisiniji, a iz Persije, pređoše u Jermensku. U Siriji i Mesopotamiji, zbog oskudice učitelja i gonenja Justinijanova, monofizitstvo je jako bilo opalo; ali izborom monaha Jakova Baradeja ili Zanzala, za episkopa, ono se uskoro opravi i toliko ojača, da pod imenom Jakovita, oni danas imaju svoja dva patrijarha: u Siriji (Antiohiji) i Jermenskoj.

Šesti Vaseljenski Sabor.[uredi]

Teške političke prilike toga doba, nagonile su imperatore, da se što tešnje zbliže sa monofizitima. Imperator Iraklije, po savetu nekih monofizitskih episkopa, prizna jednim svojim ukazom u Bogočoveku: dve prirode, a jednu volju. Protiv ovoga nepravilnog tumačenja ustane jerusalimski patrijarh Sofronije, jer ovaj ukaz imperatora bio je suprotan učenju crkve o dvema prirodama Isusa Hrista; dakle, naginjao monofizitstvu. Ponovo se otpočnu sporovi i prepirke u takvoj razmeri, da je preko potreban bio saziv novog vaseljenskog sabora. I odista, imperator Konstantin IV Pogonat, sazove sabor u Carigradu (680 g.) od 170 episkopa. Posle duge i strasne prepirke, donesena je odluka: priznavati u Isusu Hristu bez mešanja i deljenja dve volje, saobrazno dvema prirodama.

Jedanaest godina docnije, po želji Justinijana II sednice sabora ponovo otpočnu i nastave rad u carskom dvoru (palati) i to u sali pod kubetima (trulima), zbog čega se po mestu gde se ovaj sabor sastao, naziva: „Trulski.“ Episkopi, prisutni ovome saboru, među kojima je bilo četiri istočna patrijarha i papski legati, ponovo osude Monotelite (jednovoljce),[2] pregledaju pravila pređašnjih sabora i otaca crkvenih, te dopunjujući ih novima, narediše, da se ona u sva vremena imaju upotrebljavati u crkvi vaseljenskoj. Pošto je ovaj sabor bio dopuna i nastavak petog i šestog vaseljenskog sabora, to se on drugojačije naziva: Peto-šesti.

Utvrđena na saboru pravila, izuzimajući ova, koja se nalaze u svetom pismu, jesu ova:

a) Osamdeset i pet (85) pravila sv. Apostola

b) Šest (6) pravila vaseljenskih sabora

v) Sedam (7) pravila pomesnih sabora, državnih u IV i početku V veka.

g) Trinaest (13) pravila otaca crkvenih.

Ovima je docnije, crkva dodala pravila sedmog vaseljenskog sabora i pravila dva oblasna (pomesna) sabora držana u IX veku. Zbornik ovih pravila, čini i danas osnovu crkvenog ili kanonskog prava u pravoslavnoj hrišćanskoj crkvi.

Stradanje crkve od Ikonoboraca i Sedmi Vaseljenski Sabor. - Sv. Jovan Damaskin i Teodor Studit.[uredi]

Vizantiski imperator Lav III Isavrijanin (716–741), pošto junački odbije Saracene od Carigrada, da bi u buduće osigurao prestonicu od sličnih napada, naumi da obrati Aravljane u hrišćanstvo. Ali glavna smetnja tome, bila je odvratnost muhamedanaca od poštovanja sv. ikona. To bude povod ukazu, kojim imperator Lav zabrani poštovanje i upotrebu sv. ikona. Ali ova naredba careva, naiđe odmah na jak otpor u sveštenstvu i narodu. Tadašnji ostareli patrijarh German, papa Grigorije II i čuveni bogoslov i pesnopevac sv. Jovan Damaskin, usprotive se carskoj naredbi i osude njegov postupak. Ovo toliko razjari imper. Lava. da je u ljutini zbacio patrijarha oklevetao sv. Jovana Damaskina kod kalife, u čijoj je službi sv. Jovan tada kao doglavnik bio i naredi, da se ubije ili otruje papa Gligorije II. Ali poslednje mu nije pošlo za rukom. Rimljani se zauzmu za svoga papu i otrgnu ispod vlasti ikonoborca. Ostali poštovaoci sv. Ikona, bili su po zapovesti Lava III jako gonjeni i svakojako mučeni. Ova mučenja i gonenja produžavahu se i posle njega, za vreme vlade Konstantina Kopronima (741–775) i ovoga sina Lava IV (775–780). Tek po smrti Lava IV, žena njegova Jerina, koja je u mesto sina svoga Konstantina vladala, kao prijatelj Pravoslavlja i poštovateljka sv. Ikona, sazove u Nikeji sedmi Vaseljenski Sabor (787), koji protivnike sv. Ikona osudi i prokune, naređujući u isto vreme, da se ikone Spasitelja Božije Matere, Anđela i Svetitelja poštuju i drže u crkvi i kućama. Ali to je za kratko trajalo. Već 813 g. podigne se Lav V Jermenin (813–820) protiv ikona, progna patrijarha carigradskog Nićifora i arhimandrita Teodora Studita. Njegovim tragom pođoše Mihailo II (820–829) i ovoga sin Teofil (829–942), koji je najstrožije mere upotrebljavao da ikone iskoreni. Najzad carica Teodora, koja je mesto sina Mihaila vladala, sazove sinodski sabor (824) u Carigradu i tu bude poštovanje sv. ikona sasvim vraćeno i utvrđeno. U spomen ovoga događaja i danas pravoslavna crkva svetkuje prvu nedelju velikoga posta, pod imenom: „Nedelja Pravoslavlja“.

U vreme ikonoborstva, uznemiravali su crkvu na istoku i jeretici Pavlićani. Njihova lažna nauka, bila je slična nekojim sektima gnostika i manihejaca. U glavnome: ne priznavahu tajne i sve spoljne obrede crkvene, odbacivahu jerarhiju, kao nepotrebnu u crkvi i ne poštovahu ni jednu knjigu staroga zaveta.

Ne znađahu utvrdo, ko im je bio osnivač sekte, da li koji od njihovih učitelja ili od Apostola Pavla, po kome se i nazivahu, ali svojoj lažnoj nauci krčili su puta po svemu istoku, a glavno im je sedište bilo Sirija i Jermenska. Gonjeni od tadašnjih imperatora, raseljavahu se u razne krajeve, raznoseći svuda svoju lažnu nauku. U žestokom progonjenju, koje je vladalo u vreme cara Konstantina Kopronima (741–775). Tvrdi se, da ih je tom prilikom izginulo od 100 000 sem onih, koji su u beganju od gladi i umora pomrli.

Ova jeres, sa nekim izmenama, prešla je u Bugarsku, gde je neki pop Bogumil (po istini Bog nemil) istu širio međ prostim svetom. Iz Bugarske se Bogomilstvo, brzo raznelo po srpskim krajevima. Kralj srpski sv. Vladimir (1010–1015), stara se da istrebi ovu jeres, ali su u tome uspeli tek Stevan Nemanja i njegov sin sv. Sava. Ostatak jeretika, pređu u Bosnu i tamo se ugnjezde. U Bosni je ova jeres bila osobito silna, i sam bosanski ban Kulin (1199 g.) beše joj odan. Tu se ona najduže održala pod imenom Patarena. Kako broj jeretika beše veliki, jer i sami velikaši behu joj odani, to bosanski banovi, ne imađahu odvažnosti da je napadaju. Tek docnije, neki vladaoci bosanski, pošto se najpre približiše Rimu, pokušaše, pomagani papom i ugarskim kraljevima, da iskorene jeres, ali ne mogahu u tome uspeti. Kad Turci Bosnu osvojiše, nesta i Bogomilske jeresi. – Zatim se ta jeres širila dalje po Italiji i Francuskoj, gde je poznata bila pod imenom: Katara, Patarena i Alibigejaca.

Najčuveniji protivnik ikonoboraca, bio je sv. Jovan Damaskin. Sv. Jovan, po mestu rođenja nazvani Damaskin, bio je sin ministra u dvoru damaskog kalifa. Zbog stečenih zasluga i odličnog obrazovanja, uskoro postane gradonačelnik i prvi ministar Kalifa. Kad je grčki car Lav III, zabranio ukazom poštovanje sv. Ikona, sv. Jovan napiše nekoliko pisama u zaštitu sv. Ikona i pošalje u Carigrad. Ove su poslanice strasno čitane i raznošene po svemu Carigradu, i mnoge je održalo u Pravoslavlju. Lav, doznavši za ova pisma i utisak, koji su u narodu učinili, napiše s potpisom Damaskin, lažno pismo Kalifi u kome se sv. Jovan obećava, da preda Damask grčkoj vojsci. Obmanuti Kalifa zapovedi da oseku sv. Jovanu desnu ruku, kao izdajniku. Sv. Jovan, sa odsečenom rukom, padne pred ikonu Božije Matere, moleći je za svoje opravdanje. Kad je od umora i krvoliptenja zaspao, pošto se probudi, ugleda, da mu je odsečena ruka prirasla. Kalifa, posle ovoga ponudi sv. Jovanu pređašnju dužnost, ali je on ne htede primiti, već razda svoje imanje sirotinji, a sam ode u manastir sv. Save osvećenog u Jerusalimu. Tu se sav posveti pisanju crkvenih pesama i drugim spisima, korisnih po crkvu. Najvažniji su njegovi spisi: a,) Sistematsko učenje pravoslavne vere, a naročito b,) kanoni (cr. pesme), koji se pevaju na Uskrs, Božić, Bogojavljenje i Spasov dan (Vaznesenje); v,) Osmoglasnik (Oktoih), u kome su podeljene službe nedeljne u 8 glasova i mnoge pogrebne pesme, koje se i danas pevaju pri opelu umrlih. Kao crkveni pesnik, Damaskin je nenadmašan i zato je nazvan: „Zlatostrujni“. Umro je u dobokoj starosti, u svojoj 104 godini.

Sem sv. Jovana Damaskina, patrijarha Germana i Teodora Studita, veliki zaštitnik i branilac Pravoslavlja protiv Ikonoboraca, bio je: patrijarh carigradski Nićifor, veoma učen i daroviti služitelj sv. crkve, koji je po osudi Lava Jermenina, bio prognat u zatočenje. – Sv. Josif, brat Teodora Studita, pisac mnogih crkvenih pesama, bio je zajedno s bratom mučen i zatvaran, zbog odbrane sv. Ikona. – Teodor i Teofan, nezvani nacrtani (išarani), pobožni isposnici; naročito se odlikovao Teofan, sa svojih spevanih, mnogih kanona i pesama za umrle. Patrijarh jerusalimski, za vreme ikonoborstva, posla ih beše u Carigrad, da brane poštovanje sv. Ikona i čuvaju Pravoslavlje od nasrtanja Lava Jermenina. Oni se odvažno boriše protiv zablude ikonoboraca i imperatora, zbog čega su tri puta proterivani, mučeni, opet dovođeni i po nova, posle dugih mučenja, proterivani iz Carigrada. Od pretrpljenih mučenja, najstrašnije je bilo, kad su ih po zapovesti imperatora iglama boli i po telu šare gradili (tetovirali), pišući im po čelu skaredne stihove, zbog čega su i nazivani „nacrtani“ – Tako isto, borio se za Pravoslavlje i sv. Metodije, docnije patrijarh carigradski. Imperator Teofilo zapovedio je, da ga po obrazima tuku dotle, dok mu izbiju vilice, što se docnije po tragu na njegovom licu do smrti poznavalo. Po tom ga zatvori na ostrvu Antigonu u najdublju i vlažnu tamnicu, sa još dvojicom razbojnika. Sav, od glave do pete, bio je u vodi; jedan od zlikovaca umre i njegovo telo već usmrdelo, ne htedoše izneti, da bi smrad i glad umorili sv. Metodija. Tako je živeo sedam godina, odakle ga prevedu u Carigrad, gde je docnije i umro.

Glava treća: O unutrašnjem uređenju crkve.[uredi]

Uzajamni odnosi crkve i države.[uredi]

Imperatori, postavši glavni zaštitnici i branioci hrišćanske crkve, davali su joj razna prava i povlastice. Crkva, pomagana državom, podizala je hramove, dobijala od nje velika imanja i novaca za izdržavanje; oslobođena je bila od danka i svih državnih i opštinskih dažbina, i dobila isključivo pravo na zaveštanje privatnih lica. Odluke episkopa, priznate su kao punovažne i duhovenstvu je dato pravo suda i uprava u crkvi. Pravo zaštite gonjenih, koje su pređe imali neki neznabožački hramovi, priznato je bilo svima hrišćanskim crkvama. Sem toga, episkopi su imali pravo, da obustave rešenje svetovne vlasti i da posreduju za krivce, koji su bili osuđeni. Na kratko, crkva je postala, utočište sviju postradalih, gonjenih i nezaštićenih; ona je bila zaštitnik udovica i sirotinje.

Imperatori, brinući se o unutarnjem blagostanju crkve, pomagali su joj u isto vreme i svojom vlašću, čuvajući istinito učenje od jeresi i raskola, pomažući joj svuda i u svačemu. Radi blagostanja i mira u crkvi, imperatori su sazivali sabore, njihove odluke ozakonjavali i izvršivali iste, silom svoje vlasti u svoj imperiji; utvrđivali pravilno izabrane za episkope i t. d.

Odnošaji mitropolita prema episkopima - Patrijarsi. Uzvišenje papstva.[uredi]

Crkvena jerarhija u ovom periodu, bila je potpuno uređena. Oblasti jeparhija i mitropolija, bile su tačno obeležene. Krug rada mitropolita i episkopa, i uzajamni odnošaji među njima, bili su tačno propisani. Još na prvom vaseljenskom saboru, starešinstvo prvosveštenika rimskog – u Italiji, antiohijskog – u Maloj Aziji i aleksandrijskog – u + Misiru, bilo je na osnovu starog običajnog prava uzakonjeno. S njima su se docnije, na drugom vaselj. saboru izjednačili u pravima episkop carigradski, a na halkidonskom, episkop jerusalimski. Na istom, halkidonskom saboru, dobili su naziv „Patrijarsi“. Iz poštovanja prema Rimu, kao staroj prestonici imperije, patrijarh rimski počestovan je po redu prvi, a carigradski – k +ao episkop novoga Rima, po redu drugi, po nazivu, ali ne i po vlasti. U vlasti su svi podjednako bili ravni i nezavisni jedan od drugoga.

U IX veku, nastala je izmena u odnosima rimskih papa prema ostalim patrijarsima. U to vreme, tri istočna patrijarha, jedan za drugim, dođoše pod vlast musolmana, a granice carigradskog patrijarha znatno se smanjiše; zato oblasti rimskog prvosveštenika uvećaše se širenjem hrišćanstva u Britaniji, Galiji i Germaniji, i obraćanjem zapadnih Gota i Longobarda iz arijanstva u Pravoslavlje. Postavljajući u novoobraćenim zemljama episkope i odlikujući zaslužne paliumom, pape su vešto umele da ih podčine svojoj vlasti. Pristajući, da krunom Merovinga, okrune Pipina, a Karla Velikog krunišu za imperatora, pape su time stekle u francuskim kraljevima sebi, najmoćnije pokrovitelje i zaštitnike, i uz to, dobiše pravo, koje je nekada pripadalo vizantijskim imperatorima, naziva ekzarhata ravenskog. Postavši, po milosti Pipina i Karla Velikog, samovlasnici u Italiji i razdavači imperatorske krune na zapadu, rimski prvosveštenici, sasvim prirodno, ne htedoše i dalje da se jednače sa ostalim patrijarsima i počeše raditi na tome, kako bi prigrabili duhovnu vlast nad svima hrišćanima i crkvama u svetu. Za ovo još im je trebalo da nađu kakav jak oslonac, koji bi im pomogao, da ostvare svoju nameru. Tu su im pomogle, tako zvane „lažne – Isidorove dekretalije“, koje se pojaviše u IX veku, u kojima se, sa puno nepoznatih dotle izjava raznih episkopa, počevši od sv. Klimenta pa na dalje, dokazivalo, da vrhovna uprava, u svima crkvenim poslovima, naročito pravo nadzora i konačnog suda nad svima episkopima, svagda je pripadalo rimskom prvosvešteniku. U tadašnjem zatucanom dobu, kad prosveta i nauka behu na najnižem stupnju, pape su lako mogle proturiti ove dekretalije pod prave i istinite, i naći u njima oslonac za bezuslovnu pokornost sviju tadašnjih crkvenih predstavnika. Protiv ovoga nezakonitog prisvajanja i nasilja papa, ustadoše složno svi istočni patrijarsi, naročito carigradski, i to je bio početak nesuglasica između istočne i zapadne crkve.

Vaseljenski i oblasni ili pomesni sabori.[uredi]

Glavna uprava u crkvi, kojoj su podčinjeni bili i sami patrijarsi, pripadala je Vaseljenskim Saborima. Tako se nazivaju vanredni skupovi pastira hrišćanske crkve, sakupljenih iz svega sveta, radi rešavanja i utvrđenja pravoga učenja u veri hrišćanskoj i poredku crkvenom. Razume se, nisu svi mogli niti dužni bili, da lično učestvuju na ovim saborima; svaka crkvena oblast, slala je veći ili manji broj svojih predstavnika, po potrebi i mogućnosti. – Pravo rešavanja i glasanja na ovim saborima, imali su samo episkopi, kao predstavnici crkvene jerarhije, Dopuštalo se, da episkopi, mesto sebe, izašilju punomoćnike u licu presvitera ili đakona, i onda su ovi imali jednaka prava sa ostalim u Saboru. Kad je ustanovljeno zvanje patrijarha, dužnost im je bila, da ili samo lično učestvuju, ili preko punomoćnika izjave svoje mišljenje o predmetima, koji će se na saboru pretresati i rešavati.

Odluke Vaseljenskih Sabora, kao izraz većine, obavezne su bile za sve crkve i za sva vremena. S toga docniji sabori nisu smeli menjati odluke pređašnjih, samo su ih ponavljali, a po potrebi dopunjavali, po duhu i pravcu pređašnjih saborskih odluka. Ovakvu svetsku važnost, nisu imale odluke oblasnih ili pomesnih sabora, koje su se mogle vremenom menjati i na vaseljenskom saboru priznati; menjati ili odbaciti, ako su bile protivne već utvrđenim pravilima i načelima hrišć. crkve.

Tadašnji rimski imperatori, kao gospodari sveta, imali su pravo, da određuju mesto i vreme saziva Sabora; da pozivaju episkope ili njihove punomoćnike na sabor i lično prisustvuju saborskim sednicama ili izašalju svoje punomoćnike na sabor. Ovo izaslanstvo više je bilo, radi održavanja reda na saboru; jer i sami imperatori, kad su na saboru prisustvovali, nisu uzimali neposredno učešće u većanju i rešavanju spornih pitanja. – Odluke saborske, dobijale su silu zakona i objavljivane su preko državne vlasti, po svoj imperiji.

Prema ovome, Vaseljenski Sabori, bili su u pravom smislu, velike crkvene i hrišćanske skupštine. Takvih Vaseljenskih Sabora, bilo je sedam[3] koji su držani od IV–IX veka, kada je i rimska crkva, bila u zajednici sa istočnom.

Pitanja o veri i crkvenom poredku, tičuća se posebnih crkava, obično su rešavana na oblasnim ili pomesnim saborima. Tako se zvahu skupovi pastira crkve jedne ili nekoliko oblasti. Pomesni sabori, po starom crkvenom (apostolskom) pravilu, držani su dva puta u godini; ali docnije, zbog nekih teškoća, naređeno je da se drže samo jedan put u godini. O mestu i vremenu sastanka, izveštavao je episkope najstariji oblasni episkop; on je predsedavao na saboru. – Predmeti rada ovih sabora, bili su tekući poslovni u crkvi kao: podjednako vršenje službe, izbor novih episkopa, žalbe i predlozi članova o raznim spornim pitanjima iz crkvene praktike. Ali, bilo je i takvih pomesnih sabora, na kojima je rešavano o delima, koja su se odnosila na sve hrišćanske crkve i pošto su predhodno Vaseljenskim Saborom bila odobrena, priznata su kao obavezna za sve crkve. Takvih pomesnih sabora crkva priznaje devet. Od njih, osam su držani u IV v. a jedan, – poslednji u IX veku, i to su ovi: ankirski (314) neokesarijski (315) kartagenski (318) gargerski (340) antiohijski (341) sardikijski (347) laodikijski (364) i dva carigradska (394 i 861 g.).

Pošto su pravila Vaseljenskih Sabora obavezna za sve crkve, to skupljena u jedno, čine crkveno pravo ili Kanon Crkveni. – U VI v., carigradski patrijarh Jovan Posnik (578 god.) izdao je za potrebu u istočnoj crkvi Nomokanon (kormičiju knjigu) u kom je prikupio sve državne zakone, tičuće se crkve (νομοί) i pravila vaseljenskih sabora (χανονεζ). U istom veku a možda i ranije (između 498 i 514 g.), ovakav zbornik crkvenih pravila i papskih dekretalija, sastavio je na zapadu rimski sveštenik Dionisije Mali. Ovaj zbornik crkvenih zakona, docnije je dopunio i sredio (oko 600 g.) Isidor Ispalijski (t. j. iz Sevile).

Glava četvrta: Hrišćanski život i Bogosluženje.[uredi]

Moralni uticaj crkve na društvo; borba sa pokvarenošću veka; sv. Jovan Zlatoust.[uredi]

Hrišćanska crkva, postavši vladajuća religija u rimskoj imperiji, veoma je blagotvorno uticaja na zakonodavstvo i pravosuđe, na građanski i porodični život Rimljana. Gladijatorske igre, nemoralne prestave i javne orgije pri prestavama neznabožaca, prestaše; dobrotvorni se zavodi umnožiše; bračna se veza smatrala za svetu i neraskidljivu; samovoljni razvodi braka. behu zabranjeni. U narodu je zavladao hrišćanski pojam o čovekoljublju, poštenju i vrlinama. Na kratko, stari neznabožački svet, izanđali u bezboštvu i razvratu, preporodio se hrišćanstvom.

Nu, od onoga doba, kad je zakonom bilo naređeno, da svaki član države, mora biti i član crkve, bila je masa ljudi, koji su primili hrišćanstvo kao namet, zato se i ne starahu da njegove zakone izvršuju i po njima žive. Život hrišćanskog društva bio se podvoio: dok su jedni svesrdno bili odani Bogu, i bili primer hrišćanske ljubavi, moralnosti i samopregorevanja u životu, drugi se odavahu svetskom uživanju, strastima i porocima, živeći gore od neznabožaca. Protiv ove pokvarenosti u hrišćansko društvu, borili su se najviđeniji predstavnici hrišć. crkve toga doba, kao: sv. Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov, sv. Amvrosije, bl. Avgustni a naročito sv. Jovan Zlatoust.

Sv. Jovan Zlatoust, rodio se (347 g.) od pobožne plemićke porodice u Antiohiji. Učio se filosofiji i besedništvu, ali još iz mladosti, posvetio se bio na službu Bogu. Obdaren od prirode neobičnom sposobnošću, sa svojim odličnim obrazovanjem, brzo se pročuo, najpre kao đakon, a za tim kao presviter u Antiohiji. Kao presviter, svojim besedama, zadobio je uvaženje i poštovanje svega naroda i nazvan „Zlatousti“, zbog svoje odlične rečitosti u beseđenju. Iz Antiohije, imperator ga više silom, a ne po želji Zlatousta, odvede i postavi za arhiepiskopa carigradskog. Ljubeći Gospoda od svega srca, njega su porazile smutnje i pokvareni život prestonice. Klirom beše zavladalo častoljublje i sujeta; u narodu glupost, praznoverstvo i spoljna pobožnost. On se svojski zauzme, da iskoreni rđave navike sveštenstva i uskoro očisti crkvu od nedostojnih njenih služioca. Nije štedio ni „silne mira“ – velikaše, do samoga prestola, šibajući i osuđujući u svojim besedama: raskoš, razvrat i opštu pokvarenost. Na njegovu reč: trkališta i amfiteatri opustoše; narod, gomilama odlazio je u crkvu, da sluša zlatne reči Jovanove. Tri puta nedeljno je propovedao, i po nekad, svaki dan uzastopce, tumačeći slušaocima rad i poslanice sv. Apostola sa moralnom poukom, izobličavajući pri tome lažnu nauku jeretika. Narod je jako bio zavoleo svoga vrednog arhipastira, ali episkopi i sveštenici kojima je zbog rđava vladanja oduzeo bio činove i uvređeni zbog javnih prekora – dvorjani, nisu voleli Zlatousta. Zavidljivi arhiepiskop aleksandrijski Teofilo i sama carica Evdoksija omrzoše Zlatousta, zbog njegovih prekornih beseda protiv njih i zaveriše se, da se osvete i upropaste ovog neumornog radenika u Hristovoj crkvi. Zlatoustu nije pomogao ni sveti njegov život, ni slava, ni ljubav naroda; pakost i zloba ljudska nadvladaše ovoga velikana pravoslavne crkve. On je dvaput bio proterivan iz Carigrada, najpre u Kukuzu – u Maloj Aziji, a drugi put u Potionu, blizu današnje Abhasije. Putovanje u progonstvo naruši mu zdravlje i on umre 407 god. Ostavio je mnoge besede i pouke, a poglavito tumačenja na mnoge knjige sv. Pisma i Liturgiju, koja se i danas u pravoslavnoj crkvi služi. Kao što je Damaskin nenadmašan u crkvenom pesništvu, tako je Zlatoust u besedništvu. Istorija i danas ih spominje kao najveća svetila u hrišćanstvu.

Monaški (kaluđerski) život na istoku.[uredi]

Velika težnja za višim usavršavanjem u hrišćanskom životu, probudila je neke, da se odadu isposničkom ili usamljeničkom življenju. Prvi primer ovakvog življenja, pokazao je na sebi prepodobni Antonije u Misiru (251. g. umro 356.).

Ostavši u 18. godini svoga života bez roditelja, tronut čitanjem u crkvi evanđelske priče o bogatom mladiću, razda sve svoje imanje sirotinji i ode u pustinju. Tu je, daleko od sveta, živeo 40 godina, moleći se Bogu i savlađujući svoje strasti. Godine 305. slučajno ga nađu, i glas o njegovim čudesima i svetom, isposničkom životu, privuče u pustinju mnoge ljubitelje usamljenog življenja. Antonije, za ove došljake načini kolebe, odredi vreme zajedničkog rada i trpezu, a sam ode u planinu blizu crnog mora. Tu je na parčetu zemlje sejao i obrađivao njivu svojim rukama. Odatle je češće nadgledao svoj, novoustanovljeni monastir (Pispir), gde se sticahu ljudi sviju staleža, učeni i neuki, bogati i siromasi, tražeći od njega pomoći, saveta i utehe. Niko odatle nije otišao, dok se nije izmirio sa svojim protivnikom, a ožalošćen – utešio. Bolesni su po njegovoj molitvi, vraćali se zdravi, zbog čega je prep. Antonije bio čuven i poštovan od sviju tadašnjih hrišćana. Sam imperator Konstantin, često je pisao prepodobnom, obraćajući se svagda kao svome ocu, i Antonij, nije se ustručavao, od njegove carske moći, napominjući u odgovoru Konstantinu, da je car sviju careva Hristos. Antonije, samo je dva puta ostavljao pustinju i bio u društvu sa običnim ljudima. To je bio u vreme gonenja Maksimina (311 g.), kad je dolazeći u Aleksandriju, hrabrio na muke osuđene ispovednike i služio u tamnici zatvorenike. Drugi put, došao je u Aleksandriju (325 g.), da se bori s arijanstvom, koje je državna vlast pomagala. Ovim svojim dolaskom, za nekoliko dana, uspeo je da obrati mnoge neznabošce u hrišćanstvo. Umro je u 105. godini svoga života.

Primer prep. Antonija, mnoge je odveo u pustinju. Znatniji iz njih, postaše osnivači raznih manastira. Tako, sv. Pahomije, osnovao je muški i ženski manastir na nilskom ostrvu – Tavenu; Sv. Makarije egipatski – u skitskoj pustinji; Sv. Ilarion Veliki – oko Gaze u Siriji; Sv. Hariton, – prvi palestinski manastir, obitelj faransku. Svaki u svome manastiru dao naročiti ustav (pravila), u kome je glavno bilo: bezuslovna poslušnost monaha svome starešini – igumanu, arhimandritu ili Avi (ocu), odricanje svoje sopstvene volje i imanja, telesna uzdržljivost, neprekidno čitanje sv. Pisma, pevanje crkvenih pesama, molitva i težački rad. Prvi ovakav ustav, napisao je za tivejski monastir sv. Pohamije, drug i savremenik Antonija Velikog.

Da bi monaški život koristio društvu, sv. Vasilije, a posle njega i drugi episkopi, počeli su ustanovljavati Kinovije ili velika zdanja, u kojima bi monasi živeli u društvu ili zajednici, pod strogim nadzorom jednoga Ave ili Arhimandrita. Kinoviti su dužni bili, da se u životu strogo drže ustava, da su u svemu poslušni i zajedničkim radovima, unapređuju manastir na opštu korist. Od toga doba, monastiri su postali utočište sviju gonjenih i uvređenih; dobrotvorni zavodi za sirotinju, bolesnike, putnike, škole za decu i sveštenike.

Ovim načinom, postaše u IV veku, na istoku, dva reda kaluđerstva: a,) pustinjaci, koji življahu ili sasvim odvojeno jedan od drugoga ili nablizu u povećem društvu, u tako zvanim Lavrama, svaki u svojoj kolebi ili tako zvanoj ćeliji; i b,) Kinoviti, – koji stanovahu pod jednim krovom u zdanju, bez ičega svoga i sve im je bilo zajedničko.

Monaški (kaluđerski) život na zapadu.[uredi]

Sv. Atanasije, prognat od Konstantina Velikog u Galiju, svojim opisom života sv. Antonija, upoznao je zapadne hrišćane sa monaštvom. Martin, episkop turski, i Kasijan, starahu se, da osnuju monaštvo u Galiji, sv. Amvrosije i Jeronim – u Italiji, blaženi Avgustin – u Africi. Ali u početku, na zapadu malo je njih bilo, koji se odavahu monaškom životu. Prvo monaštvo na zapadu, osnovao je sv. Venedikt nursijski (rođ. 480 g.). Vaspitavajući se u Rimu i videći veliku pokvarenost tadašnjeg sveta, jako omrzne na ljude i život svetski, pa osećajući naklonost usamljenom životu, zatvori se u svojoj 14 godini u jednu pećinu, pustinje Subiaka blizu Rima. Posle tri godine, nađoše ga pastiri i odmah se o njegovom svetom životu pronese glas, a svet sa sviju strana nagrne k njemu, da ga čuje i vidi. Godine 529, sv. Venedikt osnuje na jednom brdu u Kampaniji znamenito bratstvo Monte-Kasino i napiše za njega pravila, koja su docnije primili i drugi zapadni manastiri. Pravilima, stavljeno je bilo u dužnost monasima, da se sem pobožnosti, molitve i čitanja sv. Pisma, zanimaju i naukom, zanatima, veštinama i vaspitavanjem dece. Sem toga, sv. Venedikt je naredio svima bolešljivim i iznemoglim monasima, da prepisuju korisne spise i time je mnogo važnih i starinskih rukopisa sačuvano od propasti.

Pravila sv. Venedikta bila su najpodesnija za to doba, zbog toga ga primiše i drugi manastiri u Italiji, Galiji i Španiji.

Bogosluženje.[uredi]

Bogosluženje u ovom periodu, potpuno se razvilo i utvrdilo.

Sastavni delovi bogosluženja (kao: čitanje sv. Pisma, pevanje crkvenih pesama, molitve, svršavanje sv. tajne i propoved), bili su kao i pre toga, samo je izbor bio tačnije obeležen. U prvo vreme, izbor čitanja, zavisio je od volje crkvenog starešine; sad je za sve nedelje i praznike, određeno bilo šta će se koga dana pevati i čitati. Aleksandrijski đakon Evtalije, podelio je Evanđelje i Apostol na „Začala“ ili odeljke, koju su podelu sve crkve usvojile. U pevanju je takođe učinjena izmena. Pre su pevali svi prisutni u crkvi, sad su određivani bili naročiti pevači i napevi su bili savršeniji. U VIII veku, već se pevalo na osam glasova pri bogosluženju. U istom veku uvedene su bile u zapadnoj crkvi uz pevanje i orgulje. Broj crkvenih pesama, znatno je porastao spisima: Jevrema Sirijskog, Vasilija Velikog, Grigorija Bogoslova, Amvrosija i Jovana Damaskina.

Liturgija i ostale tajne, koje su do tog vremena svršavane tajno, sad su izložene bile na pismeno. Prvu liturgiju na istoku, napisao je Vasilije Veliki; za tim Jovan Zlatoust, čija se Liturgija i danas upotrebljava u pravoslavnoj crkvi izuzev nekih molitava,[4] koje su docnije unete. U VI veku Grigorije Dvojeslov, napisao je Liturgiju „Pređeosvećenu“. Zlatoust je ustanovio bdenje, litije, molepstva ili blagodarenje.

Imperatori su se nadmetali u podizanju hramova. Iz njih najčuvenija je crkva sv. Sofije u Carigradu. Mnogi neznabožački hramovi i bazilike, pretvorene su bile u hrišćanske crkve. Po primeru Jerusalimskog hrama, crkve su unutra podeljene bile na tri dela: Pritvor, hram i oltar. Sveštenici i đakoni pri bogosluženju, nosili su odežde kao i danas (stihar, orar-epitrahilj, felon, narukvice, pojas, omifar i mitra). Broj svečanih dana ili praznika u čast Isusa Hrista, Bogorodice, Svetitelja i Anđela, znatno je uvećan. U IV veku sve su crkve praznovale Blagovesti, Sretenje i V. Gospojinu; u VII veku – Krstov dan (nalazak krsta Hr.); u VIII veku – Vavedenje i Pokrov Bogorodičin. U dane nedeljne, po ukazu Konstantina Velikog, državni činovnici bili su oslobođeni službe i radnje su bile zatvorene. Postovi: Veliki ili Uskršnji, Božićni, Gospojinski i Petrovski, već su u to vreme postojali.


  1. [Engleski: Iona, keltski Ě Chaluim Chille. Ostrvo u grupi Unutrašnjih Hebrida.]
  2. Monoteliti, iskupljeni na gori Livanu oko manastira sv. Marona, izabraše sebi patrijarha (prvi patrijarh zvao se Jovan Maronom) i od tada su poznati pod imenom Maronita. Junački su branili svoju nezavisnost od Grka i Saracena; postoje i danas.
  3. Crkva rimska i posle odvojenja od istočne, držala je još 13 sabora, nazivajući ih vaseljenskim; prema tome vaseljenskih sabora rimska crkva broji do dvadeset. [U dvadesetom veku održan je još jedan „vaseljenski“ sabor u rimskoj crkvi – dakle ima ih dvadeset i jedan.]
  4. U IV veku, dodato je liturgiji: a) Pesma – „Jedinorodni sine i slove Božji“ koju je napisao imperator Justinijan protiv jeretika: Nastorija i Evtihija; b) Pesma: „Svjati Bože“; v) Heruvika i g) Pevanje ili čitanje simbola vere.