Историја хришћанске цркве за средње школе по Смирнову, Победоносцеву и другим писцима 3

Извор: Викизворник
ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ ЗА СРЕДЊЕ ШКОЛЕ ПО СМИРНОВУ, ПОБЕДОНОСЦЕВУ И ДРУГИМ ПИСЦИМА
Писац: непознати аутор


ПЕРИОД ТРЕЋИ (988 - 1453 Г.)

Глава прва: Одвојење Западне цркве од Источне и покушаји њиховог измирења.[уреди]

Најважнији догађај у историји хришћанства средњега века, јесте несрећни раздвој, што је у IX и XI веку извршила западна црква, оделивши се сасвим од источне.

До краја VIII века, сав хришћански свет под управом византијске империје, живео је у најтешњој црквеној заједници. Седми васељенски сабор (788), био је последњи сјајан споменик, ове опште заједнице хришћанске. После овога сабора, римска црква, мало по мало, почела се удаљавати од духовног јединства са источном црквом. Узрок овоме, била је отворена тежња папа, да неограничено владају на истоку као што владаху на западу. Ова тежња њихова, најочитије се обелоданила у спору са цариградским патријархом Фотијем.

Ну, и пре тога, јавља се међу њима раздор, коме узрок ваља тражити у давнашњој народној мржњи између Римљана и Грка, – од када Римљани (146 г. пре Р. Х.) освојише Грчку, и даље, од када цар Константин (332 год.) пренесе столицу царства из Рима у Византију, а Теодосије велики (392 г.) подели царевину на источну и западну полутину између своја два сина. Доцније пак, настави се црквена несугласица још и тиме, што римски епископи (папе) потражише и нађоше закриља у западних франачких краљева, против домаћих талијанских (ломбардских) кнезова, па и против грчког цара. А борба због икона, побила беше јако цену грчкој влади у Италији и уздигла моћ папину. Но сем тога, ближи узроци раздору били су, што су се римпапе и патријарси често препирали због старешинства, тражећи сваком приликом повод, да један другога унизе; а то је нарочито чинио римпапа, доказујући старешинство Рима, над свима другим метрополама тиме, што је тамо била најпре столица царева римских, а по предању, тамо је гроб св. Петра. Овим уздизањем римске цркве над осталима – саборским и равно – апостолским црквама, променуо се мало по мало и устав западне цркве, сасвим по монархијско-аристократском кроју, побивши уважење саборима, епископима, као и нижем свештенству; римпапа је постао црквени а после и светски деспота, а епископи, кардинали и легати његови чиновници.

Уз то се на западу, увукоше и где која одступања у догмама православне вере како нам је остала од св. отаца и васељенских сабора, па за тим су дошле мање и веће разлике у обредима црквеним. Све ово чињено је од стране папа с намером, да се нађе што више повода за раздвој; и да се западни хришћани привикну, да гледају на источну цркву као на шизматичку (одпадничку), а у римпапи да виде јединога правог и законитог, црквеног поглавара хришћанства.

Овако је било стање ствари, кад се око половине IX века укаже прилика, да се запети односи између једне и друге цркве, готово сасвим раскину. За време младољетства гркога цара Михаила III (сина царице Теодоре), управљао је државом његов ујак и намесник Варда (Барда), зао и покварен човек. Тадашњи цариградски патријарх Игњатије, јавно је изобличавао безакоња дворска, па једном приликом (857 г.), не даде намеснику Варди причешће. На то силни великаш у име царево збаци Игњатија и постави за патријарха Фотија, врло учена и способна човека, који је био пре тога државни секретар. Нови патријарх, по старинском обичају, извести тадашњег римског папу Николаја I о своме постављању. Овај папа био је моћан, одрешит и властољубив човек; он је све западне епископе био себи подвластио, па сада једва дочека прилику, да се умеша у послове источне цркве. Он не хтедне да призна Фотија за законитог патријарха, већ захтеваше да се врати Игњатије. С једне и с друге стране раздраженост постане још већа, када бугарски цар Борис (Михаило), бивши у рату с Грцима, започне с римпапом да преговара, како би Бугарску одвојио, не само од политичке, већ и црквене везе с Византијом, и подчинио је црквеном старешинству Рима. Из тога се заподене између патријарха и папе јетка писмена препирка, која се изметне брзо у узајамну грдњу и анатемисање путем посланица и прогласа свима осталим епископима, а најпосле и на црквеном сабору скупљеном у Цариграду од источне, а у Риму – од западне цркве. На сабору у Цариграду (867 г.), Фотије оптужи поглаваре западне цркве због разних јереси, н. пр. што су допустили да се у симболу вере увуче доцнији погрешни додатак о произлажењу св. Духа од Оца и Сина (filioque), што уводе другчије посте (у Суботу), што не допуштају свештенству да се жени, и т. д. – Тиме се пређашња лична распра између папе и патријарха, изметула сада у догматску распру између грчке и латинске цркве. Цариградски сабор прокуне римпапу Николу и осуди, да се збаци, но ова осуда, наравно, није имала на западу снаге. Међутим грчки цар Михаило биде убијен, а на његово место постане цар Василије Маћедонац. Овај опет поврати патријарха Игњатија, па замоли новога папу Адријана II, да се цео спор наново извиди. Услед тога, буде поново сазван црквени сабор у Цариграду (869) и осуди патријарха Фотију. Ну, добри односи између Рима и Цариграда, нису дуго трајали, јер се распра због Бугарске опет настави. По смрти патријарха Игњатија (878.), Фотије опет седне на патријаршески престо, па сад се пусти у мирне преговоре са папом; но пошто је овај неодступно тражио, да бугарску подчини црквеној власти Рима, то се даљи преговори и односи између Рима и Цариграда прекину, и папа прокуне патријарха Фотију и његове присталице.

После тога, није се више заподирала распра до половине XI века. А тада, патријарх Михаило Ћеруларије почне опет јавно да изобличава јерес и властољубље римских првосвештеника, па у посланици (писму) упућеној јужно-талијанским епископима, сем оних преступа, што је пре два века Фотије осудио, оптужи папу још и за употребу пресног леба у причешћу, за грешно присвајање власти, некаквог Христовог и св. Петра – намесника на земљи и других неправилности у цркви. Тада (1053 г.), бејаше римски папа Лав IX, који је већ смишљао, како би се папска власт уздигла над свима осталим црквама и световном влашћу хришћанства. У томе га је руководио лукави и смели његов секретар Хилдебрант, доцније папа Глигорије VII. На то папа одговори анатемом на патријарха и сву источну цркву. Посланици (легати) папини, не успевши да претњом склоне патријарха да се покори, баце писану анатему (булу) на престо св. Софије; а Ћеруларије са осталим источним патријарсима, одговори папи истим начином, – проклетством (1054 г.). И од тога доба, источна и западна црква остале су формално раздвојене, на велику штету хришћанства; а нарочито на штету словенских народа, што се најбоље огледа у страсној (фанатичкој) мржњи Хрвата против своје рођене браће – Срба.

Крсташки ратови, нарочито четврти, свршио се заузећем Цариграда крстоносцима. Тим је појачана била давнашња мржња између Грка и Латина. Крсташи освојивши Цариград, протераше из престонице патријарха и све грчко свештенство, опљачкаше све драгоцености и позатвараше православне цркве, гонећи хришћане, да признаду над собом папску власт. На острву Кипру, спаљиваху живе хришћане, који не хтедоше признати папу за свога црквеног старешину. Кад су Грци поново заузели Цариград, императори су неколико пута покушали, да се обе цркве измире, али у томе не успеше. Од многих, нарочито су значајни покушаји чињени за време Палеолога: Михаила VII и Јована VII.

Михаило Палеолог, пошто истера крсташе из Цариграда, да би се одржао у власти, науми да подчини грчку цркву римпапи; а кад се свештенство и народ успротиве томе, Михаило почне силом приморавати противнике, да признаду папу. Три патријарха, један за другим, беху збачени, због сталности у православној вери. Други су јавно били шибани, мучени, тучени, прогоњени, у заточење одвођени или убијани. Најзад, скупише некакав акт са потписима о пристанку за измирење и тадашњи папа Григорије X сазове, тим поводом, назови Васељенски Сабор у Лиону (1274 г.). Императорски изасланици, дошав у Лион, без сваког размишљања и отпора од своје стране, признадоше папу и потписаше римски симбол вере са уметком од Оца и Сина (filioque). Међутим, сабор одобри Грцима, да и даље могу у својим црквама, употребљавати симбол без уметка и вршити црквене обреде по старом обичају и практици црквеној. У томе умре Михаило и измирење цркава пропадне. Шта више, православно свештенство не хтеде учествовати при његовој сахрани, а на Латине поново бацише проклетство.

Опасност од Турака, који се са свију страна примицаху Цариграду да га освоје, нагнало је Јована VII Палеолога, да се поново обрти папи и затражи од њега помоћи, жртвујући Православље. Папа Евђеније IV, радо дочека ову прилику и ступи у преговоре о измирењу цркава, сазвавши одмах Сабор у Ферари. (1438 г.). Идуће године, појави се куга у Ферари и сабор буде премештен у Флоренцију. На сабор је дошао и сам император са цариградским патријархом и 20 других епископа источне цркве. Према узвишеном задатку и важности посла, сабор је био састављен из веома незнатног броја чланова, свега 150 представника разних цркава. Источна црква, са својим пространим областима, као: Русијом, Бугарском, Влашком и Молдавском и Грузијом, имала је само по један глас. Три патријарха не дођоше на сабор и место њих, император без икаква пуномоћија и пристанка одсутних патријараха одреди замењенике, који ће их на сабору заступати. С почетка је на сабору све било у реду и спорна питања претресана су свестрано и достојанствено. Али, чим се увидело, да је у спору о исхођењу св. Духа, победа на страни Грка, одмах се прибегло насиљу. Император је заповедао и претио; папа одузме помоћ источним епископима, које је издржавао о свом трошку. Образовани и одважни бранилац православља Марко, епископ ефески био је удаљен из сабор; а осталима је било забрањено да се препиру са Латинима, Таквим начином, принудише епископе источне цркве, који су на сабору флоренским присуствовали, да потпишу уметак „од оца кроз Сина“, и што је најважније, они дадоше и свој пристанак да се јерархија источне цркве, подчини цркви у Риму. Спољна – обредна страна обеју цркава, остала је не дирнута. Акт о саједињењу цркава, није потписао само Марко Ефески и неколико грчких богослова. Ово измирење, било је свечано објављено у катедралној флоренсткој цркви 6. јула 1439. год. Са највећим негодовањем дочекани су били чланови сабора источне цркве, кад су у отаџбину приспели. Већина из њих горко се кајаху за свој издајнички поступак и јавно говораху, да су силом нагнани и обећањима преварени, да потпишу одлуке сабора флорентијског. Патријарси, који не бејаху у Италији, сазову сабор у Јерусалиму и свечано прокуну флорентиску унију (1443 г.). Узалуд је император жртвовао Православље, да придобије наклоност и саучешће запада, он се показао ладан и немаран у судбини Цариграда. Године 1453, маја 29. Цариград су освојили Турци, прешав с војском преко трупа последњег Константина. Мухамед II као победилац, ушао је у престоницу Византије и на цркви св. Софије, најсјајнијем споменику хришћанства, побио месец и претворио у џамију. Побеђени су могли и даље остати у својој вери и бирати себи патријарха, кога је султан по својој вољи утврђивао. Патријарх и епископи, који се тада затекоше, посташе преставници и судије свему грчком народу. Хришћани су у прво време задржали половину својих цркава (храмова); али, у почетку XVI века, султан Селим, преполовио их и претворио у џамије. Иста судба постигла је и остале народе и цркве хришћанске на Истоку, које и данас сносе тешки јарам ропства, насиља и фанатизма турског.

Глава друга: Св. Ћирило и Методије. Ширење хришћанства међу Хазарима, Моравцима, Чесима (Бохемцима) и Пољацима.[уреди]

У времену, кад се западна црква одвајала из заједнице са источном, јављају се нови учитељи и проповедници Православља у земљама западних и јужних Словена, рођена браћа: Свети Ћирило и Методије, просветитељи Словена. Обојица су рођени у Солуну од племенитих и побожних родитеља. Ћирило (до калуђерства Константин), васпитавао се у цариградском двору заједно са малољетним Императором Михаилом III. Чувени научењак, доцније патријарх Фотије, учио их књижевности (литератури) и Логици, за тим су слушали философију и математику. Образован и даровит, Ћирил је могао, помаган двором, заузети велики положај у државној служби, али волео је да буде свештеник и примио се за библиотекара, давајући уз то лекције из философије. Методије пак, ускоро после домаћег васпитања и образовања, примљен буде у војену службу и неколико је година управљао једном грчко-словенском облашћу. У скоро напусти војену службу и оде брату своме Ћирилу у манастир на Олимпу, да се испашта и Богу моли. Године 858. испрати их император Хазарима, да проповедају и обраћају Хазаре у хришћанство. Кад се отуда врате, пошаље их опет император, са истом циљу у Моравску, где за кратко време покрсте све Моравце. Али долазак грчких проповедника у Германију, није био по вољи немачким епископима и свештеницима. Папа Николај, такође их није волео, за то позове Ћирила и Методија у Рим, и они се крену на пут, носећи са собом мошти св. Климента али не затеку папу у животу. Наследник умрлога папе, Адријан, прими их веома љубазно и одобри словенску службу, коју су браћа с грчкога били превели. Св. Ћирило умре у Риму, а Методије се врати Словенима, да настави свој проповеднички рад. Немири, који тада беху у моравској, принуде га да се склони у Панонију. Панонски кнез Коцељ, прими св. Методија и умоли папу, да Методија постави за архиепископа панонског. Немачко свештенство озлојађено овим поступком Коцеља, наговори германског императора и моравског кнеза Светопулка, да Методија прогна и њега затворе. Али папа Јован VIII осуди самовољство немачких епископа, а Методију врати пређашњу власт а по молби Мораваца, постави за архијепископа моравског. Доцније немачко свештенство оптужи Методија папи, да не исповеда симбол вере са уметком и од Сина, да не признаје власт папе и служи на словенском језику св. службу. Услед тога папа забрани словенску службу и позове Методија да дође у Рим. Методије оде у Рим и пред сабором римских епископа, оправда свој поступак и врати се са пређашњим правима и влашћу у Моравску. Немачко свештенство, видећи да им је сав труд био у залуд, наговоре Светопулка да устане против Методија и тада, у најжешћој борби и апостолском раду, умре Методије у Априлу 885 г. По смрти његовој, Немци протерају ученике св. Методија који се склоне у Бугарску.

Хазари из племена старих Турака, становаху из незапамћених времена међу Касписким и Црним морем. Почетком VIII века, освојивши кримско полуострво, које је било под влашћу византијских царева, ступе у ближе односе са Грцима. Хазари издељени беху на многа племена, којима управљаху засебни кнезови, а сви признаваху над собом власт једнога Хана или Кагана. Године 858. хазарски хан обрати се у Цариград с молбом, да му отуда пошаљу учене људе, који би убедили његове подајнике, да је вера хришћанска боља од мојсијевске и мухамеданске, пошто Јудеји и Сарацини једнако наваљују, да их у своју веру обрате. На ову просбу, император Михаило III, отпрати чувеног научењака тога доба Константина Философа. Константин с братом својим Методијем, упознавши се претходно са јеврејским и хазарским језиком у Херсону, изађу пред Хана и после дуге препирке са јеврејским и мухамеданским проповедницима, обрате га у хришћанство. За тим поставе хришћанске свештенике, које су са собом довели из Херсона и одатле се врате у постојбину. Али хришћанство није дуго трајало у Хазара; у X веку, они стално примише веру мухамедову и хришћанство сасвим униште.

Карло Велики, покоривши Моравце, први је отпочео обраћати их у хришћанство. По његовој жељи, епископи салцбуршки и пасавски, послаше им своје мисионаре. Али немачки мисионари или проповедници, нису знали језик словенски, зато служаху службу на латинском језику, који Моравци не разумеше, због чега и њихова проповед није имала успеха. Уз то, давнашња мржња Мораваца према Немцима, побуди моравског кнеза Растислава да се (863 г.) обрати у Цариград с молбом, да му пошаљу у Моравску проповеднике, који знају словенски језик. Император, Михаило III с патријархом Фотијем, одазову се овој молби и пошаљу у Моравску Ћирила и Методија. Пред свој одлазак у Моравску, св. Ћирило и Методије, ради успешнијег обраћања у хришћанство, саставе словенску азбуку (писмена) преведу на словенски језик, одабрана места из Новог Завета, за тим Псалтир, Часловац, Служабник, Октоих и друге црквене књиге. Овако спремни за проповед, чим дођу у Моравску, установе Богослужење на словенском језику, оснују школе и отпочну заснивати хришћанску веру, проповедајући Моравцима, њима разумљивом, словенским језиком. Ово јако обрадује Моравце и они се крсте. Папа Јован VIII, необзирући се на протест немачког свештенства, постави Методија (Ћирил је умро у Риму) за архиепископа моравског и одобри богослужење на словенском језику. Ова, новоустановљена архиепископија са три епископа, подчињена је била непосредно римском папи. У скоро Моравска буде покорена и раздељена међу Бохемце (Чехе) и Маџаре, и тада се трагови ових епархија изгубише. Моравску, папа присаједини области епископа пасавског, а доцније прашкој. Године 1062, основана буде засебна епископија моравска у Олмуцу.

Из Моравске, хришћанство пређе у Бохемију (Чешку). Бохемски кнез, удружи се са моравским кнезом Светопулком против Немаца и том приликом упозна и хришћанство. Методије тада крсти Боривоја и сву његову дружину. Помагани св. Методијем, Боривоје и његова жена Љутилда, много се труђаху на ширењу хришћанства у своме народу, а пред смрт одоше у манастир да се испаштају. По одласку њиховом у манастир, Бохемци се поделише на две странке (партије): на хришћане и незнабошце. Вођа првих, бејаше унук Боривоја, св. Венцеслав, а вођа других – млађи брат Венцеслава, Болеслав. Он убије свога брата и почне искорењавати хришћанство у Бохемији; али Отон I, германски император, оружаном силом, нагна Болеслава, да престане са гонењем хришћана. У време Болеслава II Побожног, хришћанство је најзад одржало победу над незнабоштвом у Бохемији, и по одобрењу папе, буде установљена архиепископија у Прагу. Ова дозвола папска, скупо је стала Бохемце, јер се обвезаше, да словенску службу замену службом на латинском језику.

Из Моравске, хришћанство се почело ширити у Пољску, нарочито онда, кад се ученици словенских апостола, морадоше разбећи из државе моравске. Ну, тек за време пољскога кнеза Мјачеслава, пошто се ожени ческом кнегињом Домбровком хришћанство је почело ширити и утврђивати у Пољака (966 г.). По смрти Домбровке, Мјачеслав се ожени ћерком маракгрофа Дитриха; њеним утицајем и настојавањем, црква пољска, дође под власт римског папе и замени словенску службу – латинском. Као проповедник, стекао је лепу заслугу међу Пољацима св. Војтех, по рођењу Чех.

Таквим начином, Римпапа је успео, да покори себи све словенске цркве, основане в. Ћирилом и Методијем и замени словенску службу – богослужењем на латинском језику. Али православним словенским хришћанима, оставише словенски апостоли најскупоценије благо, – превод св. Писма и црквених књига, као залогу словенски заједнице у цркви. Зато их сви православни Словени поштују као прве своје учитеље и просветитеље.

У исто време, примише хришћанство и Мађари. Прво се крстио њихов кнез Ђула у Цариграду (950) и отуда повео са собом мисионаре и епископа Јеротија, који се дуго борио с незнабоштвом и празноверицама мађарског народа. Син Ђулин – Гејза прими хришћанство, али је ипак приносио жртве идолима. Тек Стеван Свети (997 – 1.38) оженив се сестром германског императора Хенрија II утврди хришћанство код Мађара и подчини цркву мађарску папи, који му за то пошаље позлаћену краљевску круну. Али се незнабоштво на многим местима одржало и после св. Стефана и тек у време владе краља Беле, оно је сасвим ишчезло.

У Пруској, први проповедник хришћанства био је Адалберт, који је мученички умро 998 г. Иста судба постигла је и остале мисионаре, који су доцније проповедали хришћанство у Пруској. Почетком XIII века, херцег мазовецки Конрад, ради обраћања Пруса у хришћанство, позове, дошавши из Палестине ритере тевтонског ордена. Пруси су јуначки бранили своју религију, своју слободу и народност од ових дошљака, али расути на ситна племена и без заједничке помоћи, већином изгибоше у крвавој борби са ритерима. Који осташе живи, постадоше робови ритера и подчинише се власти папској. Поробљене и опустошене њихове земље, заузеше Немци и населише их немачким колонијама.

У ово доба примили су веру Христову на северу Европе: Шведи, Норвешци и Данци.

Острво Риген, било је последње склониште идолопоклонства и незнабошке слободе. Године 1168 дански краљ Волдемар освоји острво и спали чувени храм незнабошки на Ригену.