Историја хришћанске цркве за средње школе по Смирнову, Победоносцеву и другим писцима 2

Извор: Викизворник
ИСТОРИЈА ХРИШЋАНСКЕ ЦРКВЕ ЗА СРЕДЊЕ ШКОЛЕ ПО СМИРНОВУ, ПОБЕДОНОСЦЕВУ И ДРУГИМ ПИСЦИМА
Писац: непознати аутор


ПЕРИОД ДРУГИ (323 - 988 Г.)

Глава прва: Од цара Константина Великог до одвојења Западне цркве од Источне.[уреди]

Обраћање и радња Константина Великог у корист цркве. Гонење Ликинија.[уреди]

Константин Велики наследио је своје добро расположење према хришћанима од свога оца, Константина Хлора и матере Јелене. Отац његов говорио је о хришћанима да људи верни Богу, не могу бити неверни своме Господару. Одважност хришћанских мученика, коју је Константин приликом свога бављења у никомидијском дворцу, очима својим гледао, још већма га расположи према хришћанима. У време рата са Максенцијем и сам се потпуно уверио о божанствености Оснивача хришћанске вере Исусу Христу. Кад је молио небо, да му помогне победити непријатеља, у сред дана, видео је с војском својом крст, обасјан светлошћу с натписом овим побеђују (τουτω νιχα). Друге ноћи јави му се Господ у сну и обећа му победу, ако на војничким заставама истакне крст. Константин, послуша заповест Божју и победи непријатеља. Максенције не само буде потучен, већ у бежању с разбијеном војском преко р. Тибра, мост се под њим сруши и у валима р. Тибра сви се удаве, где је и Максенције свој живот окончао. Кад су римски грађани у знак одржане победе, подигли на тргу споменик Константину, место скиптра, држао је цар у руци крст са натписом на споменику: „овим победним знаком Рим се ослободио тешкога јарма“.

У то време (312 г.) Константин је у договору с Ликинијем прогласио слободу свију вероисповеди. Ну, како у указу није било речено о дозволи прелажења у хришћанство, Константин, друге године изда други указ, дозвољавајући свима, да прелазе и исповедају какву хоћеју веру, и свакоме је слободно примати хришћанство. Али овим указом, Константин није лично изменуо своје односе према незнабоштву. Примајући у службу хришћане, у исто време задржао је код себе и незнабошце. Дозвољавајући хришћанима, да обнављају и подижу порушене у време гонења цркве, није дирао у незнабошке храмове. Кад је заратио са Ликинијем, он се онда придружио и сјединио са хришћанима.

Размирице, које су Константин и Ликиније имали због граница, подозревајући један на другога, и опасности од тога, прекинули су њихову дотадашњу дружбу. Већ 314 године, ратовали су један против другога, и у првој битци, Ликиније је био потучен, а друга је остала не решена. Кад је мир закључен, Ликиније, морао је да уступи Контантину већи део својих земаља у Европи. Од тога доба, они су сваки за се имали своје погледе на хришћане. Ликиније, сматрајући их као тајне другове Константина, старао се да што већма привуче на своју страну партију незнабожаца, како би себе оснажио, за наступајућу борбу против Константина; зато је исмевао, кињио, гонио и кажњавао хришћане. Тако, заповедио је да у црквама мушкиње од женскиња буду одвојени преградом (решетком); забранио је хришћанима да свршавају св. службу у Никодимији и неким већим градовима; а у другим местима затварао и рушио је хришћанске цркве под изговором, што се хришћани не моле Богу за њега, већ за Константина. Обласне старешине, видећи мржњу Ликинија против хришћана, да би му угодили, не чекајући заповест, отпочну гонења на хришћане, – и крв се хришћана поново проливала на Истоку.

За време ових гонења, мученички је страдао и умро св. Василије, епископ севастијски, коме су гвозденим гребенима, живоме чупали месо са грбаче, по том му главу осекли са још четрдесет мученика, који су тада погубљени; сви су били војници. Да би их силом нагнали да се одрекну Христа, свукоше их голе и ноћу истераше да стоје на залеђеном језеру; кад су и после ових мука остали стални у вери, све их мачем погубе.

Ови поступци Ликинија, побуде Константина, да хришћане заштити. Отуда се изроди рат, који носи на себи обележје верске или религијске војне. Ликиније се сматрао као позван, да обнови стару многобожачку религију у империји, а Константин, да уведе у њој нову, – хришћанску веру. Пред рат, један је принашао крваве жртве идолима, а други је молио распетом Исусу и на својим војничким заставама наместио крст. Константин надвлада свога противника и завлада свом империјом. У лицу Константина и хришћанство је одржало победу над незнабоштвом.

После победе над Ликинијем (323 г.), Константин почне отворено радити против незнабоштва у корист хришћана. Један незнабожачки храм, који се славио богаством и лепотом, претвори у хришћанску цркву; друге, у којима су обављене неморалне службе и обреди, затвори или поруши. Државним властима забрани учешће у јавном принашању идолопоклоничких жртава; гладијаторске игре и све крваве и неморалне преставе забрани, а казну распињања на крст, уништи; најзад из незнабожачког Рима, пренесе своју столицу у Константинопољ (Византију), данашњи Цариград.

Константин је учинио много добра хришћанској вери и цркви. Законом је установио празновање Недеље у свој империји; подизао је многе цркве и поклањао знатне суме новаца из градских доходака; ослободио их порезе, коју су дотле плаћали и одобрио да се прилозима и завештањима богате; дао је цркви право склоништа, које су дотле имали незнабожачки храмови; одобрио је да хришћане у споровима могу, по пристанку њиховом, судити и пресуђивати епископи, и њихове одлуке имале су законску силу. Сем тога, још је дозволио епископима, да сами или преко пуномоћника, посредују у делима, која нађу да су по њиховом мишљењу неправично пресуђена.

По његовој жељи, мати његова, побожна царица Јелена, пропутовала је Палестину, пронашла Крст на коме је Христос био распет, и над овим светим местима, подигла величанствену цркву Васкресња Христова; подизала је цркве и по другим местима Палестине, нарочито онима, која су везана успоменом из живота и рада Исуса Христа на земљи, као: у Витлејему, Назарету, Кани Галилејској и на гори Тавору.

Константин је умро у 65 год. свога живота у Никомидији (337 г.). Недељу дана пред смрт, крстио га епископ никомидијски Евсевије. Црква га хришћанска, заједно са његовом мајком Јеленом, поштује за свеца и празнује 21 маја сваке године.

Гонење Јулијана и пад незнабоштва.[уреди]

Деца Константина Великог, нису била онако мудра и обазрива, као њихов отац, у поступању према незнабошцима, Констанције, сматрао је незнабошце за људе опасне по државу; затварао им богомоље, одузимао им имања и кажњавао смрћу за принашање жртве идолима. Само у Риму, Александрији и Атини, јако су се одупирали овој наредби царској и указ није могао бити остварен. Али ове строге државне мере, само су одвраћале боље незнабошце од хришћанства. Оданост старој, народној религији, била је у очима незнабожаца знак патриотизма и образованости. У самој пак ствари, незнабоштво је имало јакога ослонца у томе, што су његови представници били свестрано и класички образовани људи, у којих су и сами хришћани принуђени били да се уче, ако су желели да се обуче философији и теоријски образују. Од познатих незнабожачких научењака и философа тога доба најчувенији су били: Јамвлих († 333), Ливаније († 395), Хемерије и Темистије (390).

У личности Јулијана Отпадника, незнабоштво је још и последњи пут, ступило у борбу за хришћанством.

Пре ступања на императорски престо, Јулијан запојен учењем грчких софиста, страшно је мрзео хришћанство и само се по имену звао хришћанин, а у ствари је био највећи незнабожац. Кад се зацарио, објавио је незнабожачку религију за владајућу у Империји. Свако јутро принашао је жртве идолима; установио је по примеру хришћана, уз идолске храмове, добротворне заводе; увео је обред кајања са тумачењем старе митологије, која је замењивала хришћанску проповед.

Да би оборио божанственост хришћанске вере, Јулијан је супротно предсказивању Спаситеља у разорењу Јерусалима, намеравао да обнови стари Јерусалимски храм. Много се трудио и новаца утрошио, да оствари своју замисао, али по причању незнабожачког писца Амијана Марцелина, на месту где су Јудеји ударили темељ, да би обновили храм, избила је из земље ватра и опалила грађевинаре, и они су морали одустати од рада.

Ну овај неуспех, изазивао је још већу злобу и мржњу Јулијана. Он одузме хришћанским црквама знатни део имања, која им Константин беше поклонио; хришћанима није давао да се уче у школама, а учитељима хришћанским забранио је проповедање. Све хришћане, који су били у већим државним службама отпустио је и заповедио, да хришћани обнове порушене незнабожачке јарамове; а цркве које су подигли хришћани на развалинама незнабожачких храмова, да сруше. Полазећи у бој против Персијанаца и принашајући жртву идолима, заклео се био, ако победи, да ће све хришћане принети на жртву незнабожачким боговима. Али стрела га смртно погоди и осујети његову злобну намеру. „Ту си ме победио Галилејанине!“ узвикнуо је купајући се у крви, овај оптадник Христов, при свом издисају.

Покушај Јулијана да обнови незнабоштво, свршио се поразом. Наследник његов Јовинијан чим ступи на престо, скине забрану, коју је његов злобни претходник ударио био на хришћане. Теодосије Велики нареди законом, да се идолопоклонство уврсти у ред кривичних преступа; а Јустинијан, пошто прогна из империје све незнабошке философе, сасвим уништи незнабоштво, које се тек по неким местима одржало и то за кратко време. Хришћанство је тада одржало коначну победу над незнабоштвом и завладало свом римском империјом.

Страдање цркве у V-VII века од дивљачких народа и Персијанаца.[уреди]

С падом незнабоштва у Римској Империји страдање хришћанске цркве није се сасвим прекратило. Од V и VII века, она је заједно са империјом страдала од дивљачких народа, Персијанаца и Мухамеданаца.

Од дивљачких народа, који су у то време нападали на Империју, црква је највише страдала од Хуна, Вандала и Англосакса.

Хуни, предвођени Атилом, опустоше Германију, Галију и Италију до Рима. Атила се спремао да разруши и овај град, али папа Лав Велики, умоли грозног освајача да поштеди Рим. Све земље, преко којих је прешао Атила с војском, биле су поробљене, а градови и цркве, које су у њима, биле су до темеља порушене; становници беху поубијани и исечени или заробљени, а остали се по шумама и гудурама разбегоше. Многи народи и племена, кренуше се са својих станишта, навалише на западну римску империју и довршише њен пад.

–  Вандали, опустоше Шпанију, поробе Рим и освојивши картагенске покрајине, пуних сто година мучили су њене становнике, гонећи их да приме Аријеву јерес, које су се они држали.

–  Англосакси, униште Брите, поруше још од првих векова подигнуте хришћанске цркве и уведоше поново незнабоштво.

Хришћанска црква у Персији, у IV веку, имала је огроман број својих чланова и присталица; стајала је у најтешњој вези са црквом сиријанском и зависила од патријарха антиохијског. Први и главни епископи њени седели су у градовима: Селвекији и Кетезитону. До Константина Великог, на њу нису насртали нити гонили. Кад је хришћанство проглашено у свој Римској Империји као владајућа религија, персијска влада, због непријатељства с Римом, осумњичи и све хришћане, своје подајнике. Писмо Константина Великог, Саперу II (309), у коме моли за заштиту хришћана у Персији, још већма изазове сумњу против хришћана. Шеснаест хиљада хришћана умрло је у најжешћим мукама, не бројећи оне, којима се имена не знају. Кетезитонски епископ, Симеун, са стотинама других духовника, уморен је на најгрознијим мукама. Таква је судба постигла и два његова следбеника, после чега, за двадесет година није био у том месту епископа. Са највећом жестином гонење је настављено и после Сапера, под Берамом V (420–438). Победе Теодосија Великог, а још више патриотски поступак епископа амадијског (у Месопотамији) Акакија, који је за откуп 7 000 заробљеника, продао све скупоцене црквене ствари, и новцем склонио Берама, да обустави гонења против хришћана. Али обустављајући гонења, персијски цареви из политичких побуда, примаху у заштиту несторијанце, који су били протеривани из источне империје. Поплава несторијанаца у Персији, привукао је и персијску цркву да отворено пређе (499) у несторијанство. Од тога доба, персијски хришћани, за разлику од хришћана православне цркве назваше се халцејски хришћани.

Ратови Персијанаца и Грка, прдужаваху се с променљивом срећом и после Берама V. Године 591. Хозроје II (611–632) отме од Грка Сирију, Палестину, Мисир и сву Малу Азију. При освајању Јерусалима, храм „Васкрсења Христова“, који је подигла св. Јелена на гробу Спаситеља, био је спаљен; Часни Крст на коме је био разапет Христос, запљенише Персијанци и однесоше у Персију; а патријарха јерусалимског са хиљадама верних хришћана заробише и одведоше у ропство. Скоро десет година стојао је Хозроје улогорен на обалама Босфора, грозећи и самом Цариграду. Грчки император Ираклије, прикупи сву снагу империје, да одбије Хозроја и најзад га победи. Побеђеног Хозроја убију његови рођени синови. Наследник његов Сироест, принуђен је био да тражи мир у Ираклија; вратио је часни крст Христов, ослободио све заробљене хришћане и предао Грцима њихове земље, које је Хозроја у ратовању био од њих отео.

Страдање цркве од мухамеданаца.[уреди]

У VII веку, хришћанска се црква сукобила са новим непријатељима – мухамеданцима. Абдул – Казем Мухамед (рођ. 570 по р. Хр.), прогласио се био у Меки за Божијег пророка и отпочео проповедати нову веру, склопљену из јудејске, хришћанске и сабеистичке религије. Принуђен да бежи из Меке (15 јула 622 г. Хеџра), где су га као лажног пророка хтели убити, он се склони у град Медину. Овде му пође за руком и придобије већи број присталица, па у друштву с њима, покори Меку и у „Ћаби“, старој незнабошкој светињи Арапа, заснује своју нову религију и напише „Коран“ који је доције, његов таст Абубекер средио и обнародовао. Пред смрт Мухамеда (632 г.), сва је Арапска исповедала његову веру и њему се покоравала. Пошто је Мухамед својим следбеницима заповедио да веру шире мачем, то су његови наследници силом оружја отимали од источне империје једну област за другом и хришћанске цркве у њима преобраћали у џамије. Тако, покоре: Сирију (639), Палестину, Мисир (640 г.) Персију (651 г.), Северну Африку (707 г.) и Шпанију (711 г.). Даље нису ишли са освајањем, јер с једне стране Цариград, а с друге франачки владари, задржали су их од даљих освајања. Једном су били опсели Цариград, али их Грци нападоше (669–676 и 717–718 г.) изненада и помоћу „грчке ватре“ одагнаше; два пута су упадали из Шпаније у Француску, како би одатле завладали западном Европом, али оба пута беху разбијени и јуначком одбраном Карла Мартела, отерани преко Пиринеја. Власти мухамеданаца подчињени беху три патријарха: александријски, антиохијски и јерусалимски; све азијске цркве, услед навале мухамеданаца, опустеше. У покореним земљама мухамеданци су трпели хришћане под условом, да им плаћају данак. Дозвољено им је било да служе у црквама, али нове не смеју подизати нити у звона звонити. Забрањено им је било да јавно износе крст и свете књиге, да несмеју носити хаљине као мусолмани, нити одвраћати хришћане да прелазе у мухамеданску веру. Поред свега овога, хришћани ипак нису били поштеђени од гонења. Стрепња за живот и имање, нагонио је многе да пређу у мухамеданску веру, која им је давала слободу, почасти и имовну безбедност.

Учење Корана.[уреди]

Учење Корана, разликује се од хришћанског, у овоме: Супрот незнабожачком многобоштву и хришћанском учењу о Св. Тројици, Коран учи клањању једном Богу. Један је Бог и сем њега, нема другога Бога, – то је омиљена изрека Корана. Бог се у разна времена јављао људима, нарочито народу Јеврејском, преко различитих лица, као: Еноха, Аврама, Мојсија, Исуса Навина и других, али Јевреји су гонили и убијали његове пророке, а писма њихова кварили. Зато је Бог послао највећег из пророка, који се пре Мухамеда јави и то је био Исус Христос, син Марије. Он је дужан био да одржи закон Мојсијев и објави људима божију вољу. Исус је зачет и рођен надприродно, обдарен необичном силом чудотворства и био без греха. Ну, Јевреји су довршили своју жестину, одметањем овога пророка и заслепљени од Бога, распеше, – али другога, а не Христа. Као што Јевреји нису разумели божанског Помазаника, тако га не разумеше и хришћани, признавајући га за Сина Божија и искварише његову науку. Да успостави чисту, божанску истину, позван је био Мухамед. Он је последњи и највећи из пророка. О њему је предсказивао Мојсије и Исус, али Јевреји и хришћани избрисаше из својих светих књига ово предсказивање. При крају, Христос ће понова доћи, да победи антихриста и утврди истиниту веру т. ј., религију Мухамеда. Затим ће настати васкрсење, суд, вечно блаженство и осуда. Неваљали људи или грешници, мораће прелазити преко моста, узаног као сечиво мача, одакле ће се сурвати у пакао, где ће вечно горети у огњу, а кожа ће им се једнако обнављати. Добри или праведници, пиће са извора воде живе и уживаће у свима насладама телесним.

Око престола Божијег стоје безброј ангела, створених пре човека од чистога огња; они непрекидно славе Господа. Најглавнији су: Гаврил (ангел откровења), Михаил (заштитник младости), Израфил (весник последњега суда). И сотона је ангел, који је пао због гордости и обмануо људе, али нема никакве власти над вернима. Бог је створио људе од земље, једне беле, друге црне, а треће бакарне боје; њихове су душе честице божанског бића; њихово тело треба да се обреже, по примеру Исмаила, у тридесетој години. Бог је предодредио занимање и судбину сваком човеку.

Морално учење Корана, односи се већином на спољашње богопоштовање и мало обраћа пажњу на унутарње расположење и истиниту светлост. У главноме, препоручује и тражи ова добра дела: а) седам молитава за дан, окренутим лицем према Меки. молитва је по учењу Мухамеда, пут на небо; б) пост; он узноси на небо; в) милостиња; она отвара врата раја. Мушкиње и женскиње, дужни су бар једном у животу, да путују у Меку; највећа заслуга верних састоји се у рату са неверницима. Сваки може имати четири жене, не рачунајући робиње. Који нема довољно средства да се жени слободном девојком, може узети робињу. Развод брака зависи од воље мужа.

Друштвено уређење, по учењу Мухамеда, мора бити теокрација. Један је Бог, један пророк и један Калифа. Калифи, као представнику Божијем на земљи, припада потпуна власт како духовна тако и грађанска. Зато Ислам забрањује да мухамеданци имају организовану и самосталну црквену управу (клип). Тек у време османлијске владавине, створено је нешто налик на духовни сталеж, корпорацијом Улема са Муфтијом, као поглавицом. Али, према теократском начелу мухамеданства, они су у исто време и богослови, и проповедници, духовници и судије. Службу у џамијама врше прости људи, већином занатлије, без икаквог богословског знања и клерикалног карактера. Аскетисам, мухамеданство не признаје (искључујући пост), али 657 године чувени Увајс, основао је дружину мухамеданских аскета (дервиша), јадно и жалосно угледање на хришћанско монаштво. Празнични је дан у недељи; – Петак; а годишњи празници: два бајрама, један се свршава постом у месецу Рамадану, а други је успомена о принашању Аврамове жртве.

Ширење хришћанства у IV-IX века.[уреди]

Из Римске Империје, хришћанство се шири и по осталим земљама и народима, ван њених граница: по Азији, Африци и удаљеним покрајинама Европе.

У Азији, обраћени су у веру хришћанску Јермени и Грузинци. Јерменима је проповедао и крстио их у IV веку Глигорије, прозвани просветитељ Јерменаца. Он је приволео њиховог цара Тиридата да прими хришћанску веру и за тим, основао многе цркве и школе за тамошње хришћане. У V веку Мисроб је изнашао за јерменски језик писмена и превео Свето Писмо (Библију) на јерменски. – Грузинце је обратила у хришћанство побожна хришћанка Нина, која је тога ради дошла из Јерусалима. Пошто је приволела цара грузинског Миријама да се покрсти, он заповеди да и сви његови поданици приме хришћанску веру, а за уређење своје цркве, молио је Константина Великог, да му пошаље грчке епископе и пресвитере.

У Аравији (Арапској), хришћанска вера, коју је основао Апостол Павле, наилазила је на сметње од Јевреја, који су тамо живели. Године 350, император Констанције, изаслао је посланике старешини Хомерита или Сабејаца (у јужној Аравији), шаљући му поклон с молбом да дозволи слободу богослужења хришћанским трговцима о одобри, да могу себи цркву подићи. Вођа изасланика био је епископ Теофило, инђијанац из Диу-е, који је нарочито васпитаван у Цариграду, ради мисије у Арапској. Старешину Сабејаца том приликом, обрати Теофило у хришћанство, подигне о своме трошку три цркве и то: у главним местима – Татару, Адену и Ормузду. Палестински испосници, Иларион (у IV в.) Јевтимије (у V в.) и Симеун Столпник,, својим испосничким животом, чудесима и доброчинством, обратише у хришћанство, сва дивљачка племена номада.

У Инђији, почетком IV века, заузимањем персијских хришћана, основане су многе хришћанске општине. Козма Индикоплес (најпре трговац а доцније монах), нашао је на Цеилону и Малабарским остврвима хришћане (335 г.), а у Калској, – епископа. Пошто су хришћанске општине у Инђији зависиле од персијске цркве, то су и оне примиле несторијанску јерес. Свештеник Јавалан (636 г.) проповедао је Еванђеље у Китају и успео, да га император прими у заштиту. У Африци, двојица хришћанских младића, Фуменције и Едезија, беху заробљени Абисинцима и својим проповедањем хришћанства, основаше прву цркву у Абисинији, одакле се доцније хришћанство ширило по Нубији и Етиопској.

У Европи, хришћанство се ширило међу Готе и друга германска племена.

Готи упознаше хришћанску веру од заробљених хришћана још у III веку. У IV веку (360 г.) епископ Гота, Улфила, саставио је готску азбуку и превео Свето Писмо на готски језик. Кад су западни Готи потискивани Хунима, по одобрењу цара Валенте иселили се у Мизију и Тракију, по жељи императора, примише аријанство. Од западних Гота, аријанство су примили источни Готи, Свеви, Вандали, Бургунци и Лонгобарди. Вандали, пошто завладају картагенском облашћу и у њој се одомаће, жестоко су гонили хришћане. Ово је трајало до зацарења Велизарија (533 г.), који их покори. Идућег столећа, сва је северна Африка била под влашћу мухамеданаца и црква картагенска, која се славила својим чувеним учитељима: Тертулијаном, св. Кипријаном и блаженим Августином, беше опустела и под притиском мусолманске силе, сасвим пропала. Источни Готи држаху се аријанства до времена Велизарија (553. г.), који царство њихово уништи и покори својој власти. Западни Готи, одрекоше се аријанства и пређоше у православну цркву, у време краља Рекареда на Толедском сабору (589 г.). Још раније учинише то исто Свеви и Бургунци. Најдуже се одржало аријанство у Лонгобарда и тек у време краља Гримоалда (671 г.), сасвим се одрекоше јереси.

У Галији, хришћанство је и раније било познато; али у V веку, доселише се са Рајне у Галију нови народи: Бургунци и Франкомани: Бургунци су били аријанци а Франкомани, – незнабошци. Кћи бургунског краља Клотилда, уда се за франачког краља Клодвига, и том приликом уведе у двору хришћанско богослужење, покрсти своју децу и својски се заузме, да и свога мужа преведе у хришћанску веру. Непрекидно срдачно опхођење Клотилде са својим мужем које је предочила велика чудеса, извршена на гробу Св. Мартииа Турског, одобровоље Клодвига, да прими хришћанску веру. У боју са Алеманима, кад се битка решавала, он се обрати с молитвом хришћанском Богу и надбије непријатеља. Тада се одлучи да прими веру хришћанску (496. г) и православни архиепископ рајнски, Св. Ремигије, свечано крсти Клодвига и преведе у нову веру; за њиме се кретоше и остали. Године 517 (по наговору бечког епископа Авита), Бургунци се одрекоше аријанства и придружише католичкој цркви.

У Британији, хришћанска вера била је готово сасвим искорењена оружјем ненабожаца Англосакса. Задржала се само у планинским пределима, на западном крају острва, – Валесу и Корнвалесу. Из њених развалина, изникла је сјајна црква у Ирланду. Онивач њен, био је британац Патриције. Руковођен ванредним дејством Промисла Божијег, живећи у највећој сиротињи, у њему се још у младости развило дубоко богопоштовање и потпуна оданост Исусу Христу. Зато се осећао позван и желео, да обрати Ирландесце у хришћанство. У том циљу, створио је најпре за Ирландески језик писмена, увео хришћанско певање, основао манастире са семинарима, отварао народне школе и установио катедру епископску у граду Арма-у. Његов племенити и богобојажљиви рад, донео је обилати плод. Његове манастирске школе рачунале се међу првим у свему хришћанству; а Ирландска црква беше се уздигла на такву висину, да је у Европи, Ирландија названа: „Острво Светих“.

Из Ирландске, хришћанство се крајем VI века прешло у Шотландску (Скотску). Ирландски монах, абат Колумбан, досели се са 12 калуђера на једно Хебријтско острво (Гу)[1] и оснује монастир (565 г.); ту је проповедао и својим испосничким животом, придобио Шотландесце да приме хришћанску веру.

У Енглеској, хришћанство је пренесено из Рима. Папа Глигорије Велики, дознавши о женидби кентискога краља Етелберта са франачком принцесом Бетром, изашље тако мисију од 40 монаха, под вођством абата Августина. Августин склони Етелберта и многе његове одличне поданике да приме хришћанство и постне први епископ кентеберијски. Али у држави Хептархији, па и самом Кенту, хришћанство се одомаћило тек после 70 година и то с тешком муком.

У Германији, од римских војених колонија, постадоше знатни радови са римском образованошћу. Већ у III и IV веку спомињу се епископи Келна, Трира, Мајница, Вормса, Базела, Студгарта и Љутиха. Проповедници ирландски и франачки први су засновали веру хришћанску у племенима првих Германаца. Из њих, познати су као одлични проповедници Еванђеља: Вилиброд, просветитељ дивљачки Фриза и оснивач архиепископије утрехтске и св. Бонифације. Он је био први апостол Германије. Његово је право име било Винфрид; рођен је (680 г.) у Енглеској и упућен од родитеља на грађанску службу. Али владајућа тада црква у Енглеској и жудња за мисионарством, овладаше његовим срцем. Његов први мисионарски покушај у Фрисланду (715 г.) био је без успеха; политичке мутње, које владаху у томе крају, нагнаше га, да напусти мисију и врати се кући. Али љубав за ширењем хришћанства није му давала мира. Године 718 предузме друго своје путовање. Видећи, да без помоћи римског првосвештеника не може ништа успети, он се прво упути у Рим и добије од папе Григорија II благослов, да може проповедати у Германији. После тога, живео је и радио три године међу Фризима, под надзором Вилиброда, а 722 год. пређе у Хесен и Тирингију, где је крстио два незнабожачка кнеза и основао монастир. Одатле га папа Григорије дозове у Рим и пошто га закуне на верност римској цркви, посвети га за епископа свију цркава, које буде основао у Германији, давши му писмену препоруку, упућену Карлу Мартелу. Помаган од тада папом и вођом франачким, постане одважнији и предузимљивији у раду, и пошто својеручно сруби и бори свети Дуб (раст) у Гајсмару, који је био обожаван незнабожцима, својом проповедничком речитошћу обрати у хришћанство све Хесенце и Тиринговце. За тим се постара да обнови порушене Аварима цркве у баварској и подигне још неколико нових. За овај свети рад, папа награди Бонифација чином архијепископа све Германије. Бонифације смести се са својом катедром у Мајнцу и под његову власт дођу сви 12 епископа иза архиепископије Германске. Ради узајамних сношаја и заједнице епископа, Бонифације је сазивао често саборе и на првом таквом сабору, узео је пристанак свију њему подчињених епископа, да се закуну на верност римскоме папи. Да би у својој власти одржао и оне покрајине, у којима хришћанство није био сасвим утврђено, Бонифације позове у помоћ, енглеске монахе и оснује за њих многе монастире. Пошто среди све црквене послове у Германији, Бонифације преда архиепископство своме ученику Лули, а сам оде да проповеда Фризима. Тамо је и умро мученичком смрћу од мача дивљачких Фриза у 75 години живота. Римска црква убројава га у ред светаца.

Саксонце је обратио у хришћанство, оружаном силом Карло Велики, после тридесетогодишње крваве војне, која се продужавала до 805 године.

Апостол Скандинавских народа, био је Ансагрије, монах корвејскога манастира на Везеру. Прогнати дански краљ Гаралда, пошто се помоћу Лудвика Благочестивог врати на престо, крстио се (826 г.) у Мајнцу и за обраћање својих поданика у хришћанство, поведе са собом побожног и мудрог Ансагрија. Овај чим дође у Данску, оснује у Шлезвингу мисионарску школу од урођеника. Ну, после две године, Гаралда опет протерају и сва нада Ансагрија, да у Данској оснује и распространи хришћанство, морала је пропасти. Он се тада придружи изасланицима, које је Лудвик Благочестиви одаслао у Шведску, и ту, Ансагрије са највећом опасношћу свога живота, успе да обрати у хришћанство многе Шведе и подигне неколико цркава. Међутим, Лудвик Благочестиви оснује епископат у Хамбургу и одреди, да буде мисионарски центар, за њихову радњу на северу. Ансагрије буде постављен за архиепископа и папског легата, Даније, Шведске и Норвешке. Кад је јутландски краљ порушио Хамбург, Ансагрије пређе у Бремен и тада епископство хамбуршко и бременско споје се и дођу под једну власт. У ширењу хришћанства по Данској и Шведској, наилазио је на велике тешкоће. Хришћанске општине, које је он био установио, неколико су пута биле нападане од дивљачких незнабожаца и сасвим уништаване. Четрдесет и две године, провео је Ансагрије у најтежем раду. Трошећи из својих доходака за издржавање мисионара и давајући богате поклоне незнабожачким кнезовима, сам је умногоме оскудевао. После његове смрти (865 г.), сарадници његови, продуже њиме започето дело. Данска црква, основана Ансагријем, издржала је много гонења од Ерика III и Хорма Старога, док је најзад Канут Велики (1014–1035) сасвим утврдио и подчини папској власти. У то време, кад је Канут утврђивао цркву Христову у Данској, Олаф Свети, краљ шведски и норвешки, покрстио се и основао хришћанство у својим земљама (1019 г.). Један његов потомак Ерик IX (1155–1160 г.), основао је архиепископију Упсалску, и први, њен архиепископ био је апостол Финладезаца – Хеирик, чија је епископска катедрала из Рандамеска, пренесена била у Або (1200 г.). – Исландија је пронађена Норманима (861 год.). У хиљадитој години, на народном сабору договоре се Исландци и приме хришћанство од саксонских и норвешких проповедника, одакле је исте године хришћанство пренесено било на тек пронађени Гренланд.

Глава друга: Учење Цркве.[уреди]

Први Васељенски сабор.[уреди]

Црквено учење у овом периоду, било је у пуном свом развићу и одређености. Свети оци и учитељи црквени беху изазвани на ову одлучност у раду разним јересима тога доба, а највише јеретичким учењем о св. Тројици и сједињењу две природе у Исусу Христу. Први је отпочео лажно учити јеретик Арије.

Александријски свештеник Арије, хотећи да доведе у сугласност учење о св. Тројици са јединственом Божјим, сасвим је одрицао божанственст другог лица Св. Тројице. „Син Божиј“ – Исус Христос, по његовом мишљењу „није био ништа друго, већ највише створење Божанства, чијом је помоћу створен свет. Што се друго лице назива у светоме писму Син Божиј, то је по усиновљењу, а не по његовој природи“. Архиепископ александријски Александар, старао се с почетка да мирним путем обавести Арија, а кад то није помогло и јерес се почне ширити у Александрији и околини, он свечано одлучи Арија од цркве. После тога, Арије оде у Палестину; тамо га узме у заштиту његов школски друг Евсевије, епископ Никомидије, који је имао велики уплив у царскоме двору. Јерес Аријева, помагана Евсевијем, ширила се на све стране и свуда се због ње јављао раздор, неслога и метеж. Император Константин Велики, да би учинио крај овим нередима у цркви, реши се да сазове епископе из свега тада познатог света на Сабор који би имао да реши спорно питање. На сабор је дошло, по позиву цареву, 318 епископа. Сабор је отворен 325 год. у Никеји. Император Константин, лично је присуствовао његовом открићу. На сабору, архиђакон александријски цркве Атанасије, свечано је оборио лажно учење Арија и на основу тога, присутни на сабору оци цркве, прокуну (анатемишу) јерес Аријеву и напишу првих седам чланова Символа вере. Овај су симбол потписали сви чланови сабора, сем Арија и двојице мисирских епископа. Јеретици су били одлучени из цркве и по заповести императора, прогнати у заточење.

Сем тога, још је на овом сабору узакоњено, да се празник Пасхе (Ускрс), светкује у свима хришћанским црквама у одређено време и то: у прву недељу после пунога месеца, која дође за пролетњом равнодневицом. Издато је двадесет правила о уређењу црквене јерархије и дисциплине. Изједначени су у правима епископи: римски, александријски и антохијски; а јерусалимски епископ добио је почасан назив егзарха.

Знаменити оци првог васељенског сабора били су: св. Атанасије Велики, св. Николај, архиепископ мирликијски, св. Спиридон, епископ тримитунтски и св. Пафнутије, епископ тиваидски.

Св. Атанасије Велики, рођен је у Александрији око 296 год. Васпитан у хришћанству; живео је најпре код св. Александра, а кад овај постављен буде за архиепископа александријског, св. Атанасије отиде чувеном пустињику, св. Антонију, и проведе неко време код њега, ради усавршавања у хришћанским врлинама; доцније се опет врати Александру и постане архиђакон александријске цркве. Св. Александар поведе га са собом у Никеју на Сабор, где је својом духовитошћу и темељним знањем св. Писма, и својом речитошћу у препирци са Аријем, задобио поштовање свију присутних отаца никејског сабора. Не гледајући на то, што је био још млад, имао је пресудан утицај на одлуке сабора и тиме навукао на себе мржњу и гонење од аријана, који су доцније отворено радили против њега, кад је по смрти св. Александра постао архиепископ александријски. За све време свога светитељског рада, био је главни вођа православних у борби са аријанцима. Његов бистар ум, племенито срце, тврдо убеђење, јака вера, човекољубље и искрена смерност; беседнички дар и свети живот задобило му је љубав и уважење, и уздигло у хришћанској цркви на највећу висину.

Св. Николај, архиепископ мирликијски, прозван за своја многа чудеса „Чудотворац“, рођен је у ликијском граду Патари, од племенитих и богатих родитеља, васпитан у хришћанским врлинама и побожности. Још као младић, одликовао се смиреношћу, простосрдачношћу, уздржљивошћу, приљежним читањем св. Писма и молитвом. Његов стриц, епископ Патарски, видећи побожност свога синовца, постави га са свештеника и у време свога одсуства повери му управу своје епархије. По смрти својих родитеља, св. Николај, наследи велико богатство и тајно га разда својим суграђанима; затим отпутује у Палестину да се поклони светим местима. Тамо се ода испосничком животу, али га Господ позва одатле да другу службу, – да послужи духовном благу људи. Он напусти Палестину и настани се близу свога места рођења, у граду Миру. Ту, по смрти меснога епископа, по нарочитом благоволењу Божијем, изабран буде за епископа. Поставши епископ, добро је знао да му је дужност, да својим добрим делима светли и примерима хришћанског живота предњачи својој пастви, и зато напусти мрачну ћелију, коју је био јако заволео и у њој живео. Од тада, врата су његова била отворена за све гоњене, патнике и оне, који су тражили од њега помоћ. Он се бринуо не само о духовним већ и телесним потребама своје пастве; заузимао се за сиротињу и неправедно осуђене грађане. Као добротвор и заштитник свију, још за живота, стекао је велико поштовање своје пастве; бринуо се о издржању својих суграђана у време глади, и удомљавао сиротне девојке. У време гонења Диоклицијана, бачен је у тамницу, али Константин Велики, чим ступи на владу, ослободи га затвора и позван буде на никејски сабор. Умро је 6 декембра 324 год. Кад је граду Миру претила опасност од навале Турака, свето тело његово пренесено је у град Бар у Апулији, који је био насељен православним Грцима.

Св. Спиридон родио се на острву Кипру и занимао се сточарством. Не гледајући на скромност његовог занимања и недостатке учености и образованости, он је за свој свети живот, био изабран и постављен за епископа маленога места Тримитунта и часно је служио цркви. Одликовао се необично јаком вером, простотом нарави, детињском простосрдачношћу и необичним даром чудотоворства. Речи његове, испуњавале се с таквом тачношћу, да је најзад принуђен био да не кара и не прети грешницима, ради олакшице у несрећи, која би их због тога могла снаћи. И као епископ до смрти се занимао сточарством и тежачким радовима. Кад је дошао на никејски сабор, многи епископи, знајући његову простоту саветоваху га, да се не упушта у препирку са ученим Аријем; али св. Спиридон, простом и искреном својом исповешћу о једнаком поштовању Сина са Оцем, заћуткао је једнога од најречитијих бранилаца Аријеве јереси, кога не могаше савладати и најученији епископи на сабору. Тиме је показао, колико је надмоћна вера хришћанска и у колико искрено убеђење надмашује човечанско умовање и доказивање.

Св. Пафнутије, епископ горње Тиваиде, био је строги и уздржљиви испосник. У време гонења Диоклицијана, избише му око и осакатише леву ногу. У историји васељенског сабора прочуо се тиме, што је био против предлога неких епископа, који су тражили, да се свештенство не жени. Св. Пафнутије, разложио је тада сабору, да је неупутно, товарити тако тешко бреме на духовна лица, јер ова строга мера, била би штетна по саму цркву, и сабор је ово мишљење усвојио.

Гонења од Аријанаца у време владе Констанција и радња св. Атанасија.[уреди]

Арије је имао јаке присталице у двору и они су тако вешто радили у корист његову, да је император, њиховим наговарањем, заповедио александријском епископу, да врати Арија за свештеника. Св. Александар је тада већ био умро. Његово место заузео је образовани, красноречиви и неустрашиви архиђакон александријски, св. Атанасије. Атанасије изјави императору, да по својој епископској дужности, не може никако примити јеретика у своју цркву. Аријанци га за то оптуже као бунтовника и противника императора, својим подметањем и пањкањем наговоре императора Константина, да Атанасија прогна на заточење у Галију. Али црква александријска напојена духом свога пастира није хтела и после тога, да прими Арија за пресвитера. Онда император заповеди епископу цариградском Александру, да Арија врати у цркву. Побожни старац сву ноћ се молио Богу, да му не допусти осрамотити цркву. У оном тренутку, кад је Арије, праћен руљом својих присталица, свечано пошао да уће у саборну цркву, на један пут осети болове у трбуху и напрасно издане. Али са смрћу његовом јерес није се прекратила.

Присталице његове овладају слабоумним Константиновим наследником – Констанцијем и помагани њиме ширили су јерес на све стране истока и запада. Констанције заповеди да се свима, који се држе никејскога Симбола одузму сва права и прогнају на заточење. Св. Атанасије, који је по смрти Константина враћен био из заточења његовим сином Константином II, сад је понова два пут у застопце био прогоњен. Јулијан врати из прогонства све православне и јеретике, и св. Атанасије опет заузме своје пређашње место. Безбожник – Јулијан враћајући из прогонства православне и јеретике, надао се, да ће црква због унутарњих раздора сама собом пасти и ископати себи гроб; али се у томе јако преварио. Св. Атанасије успео је за кратко време, да умири како своју, тако и остале цркве, које су пропатиле од аријанаца. Наљућени Јулијан, нагна Атанасија да се спасе бегством. Понова је враћен у време Јовијана, али није дуго био на миру. Наследник Јовијана – Валента, био је страсна присталица аријанства, и св. Атанасије морао је опет да бега из Александрије; тек на велику молбу становника допуштено му је, да се врати у Александрију, где је остатак свога живота провео у миру. Свети Атанасије био је епископ 46 година, од којих 20 година је провео у прогонству. Умро је 373 године.

Гонење Валента и радња Св. Василија Великог.[уреди]

У времену кад је св. Атанасије бројао последње дане свога живота, Бог је позвао у помоћ усколебаној цркви нове трудбенике: – Василија Великог и Григорија Богослова.

Св. Василије, који је по вољи Божијој сменуо на службу црквеној св. Атанасија, био је епископ ћесарије кападокијске. При ступању у ову дужност, црква је била у веома тешком положају. Император истока био је Валента, ватрени аријанац. Он се био решио, да по што по то, распространи и утврди јерес у свима областима, којима је управљао. По његовој наредби, силом су морали сви без поговора, примити аријанство, а који су се противили, кажњени су. Услед ове наредбе, православни су тада страдали исто онако, као у време незнабожачких императора. У то време св. Василије, будним оком надгледао је своју паству, обарајући речма и писмено лажну науку аријанаца. Валента, охрабрен победама над многима православним црквама, науми да приволе на своју страну и цркву ћесаријску са њеним архиепископом. Императорски префект послат је био раније, да припреми земљиште за победу. Долазећи у ћесарију, он позове к себи Василија и почне умиљатим речима склањати га аријанству, а кад тиме није могао ништа успети, окрене претњама, да ће му император одузети све имање, а њега послати у заточење; мучити и убити, ако не пристане, да из Никејског Символа избрише реч „јединосуштни“ (једнобитни). Василије одговори, да не пристаје ни јоту да мења у симболу вере, а претња се никаквих не боји. „Узмеш ли моје имање, – нећеш се обогатити, нити ја осиромашити; какву ћеш велику корист имати од мојих старих хаљина и неколико књига, а оне су све моје богаство. Прогонства се не бојим, јер ова земља није моја, већ Божја и отаџбина ми је свуда; за мучења се не бринем, она ће ми испунити жељу, којом тежим. Видиш ли, да готово и немам тела, један ударац довољан је да ме смлави и смрт ће само ускорити мој одлазак богу, ради кога сам већ по себи умро и одавно тежим њему да одем“. Кад је префект све ово испричао императору, он је и нехотице осетио у себи поштовање одважности Василија и зажели да се с њим састане, не као с непријатељем, већ као с поштоваоцем. Последице овога састанка биле су: да је император не само престао гонити цркву ћесаријску, већ је попустио био у насртању на остале цркве. Ускоро умре Валента и гоњена престану. Он је несрећно погинуо у рату са Готима. Готово у исто време умре и св. Василије, кад му је било 50 година (379 г.), ожаљен не само хришћанима, већ и јудејима, и незнабошцима.

Радња св. Григорија у борби са Аријанством. - Други Васељенски Сабор. - Св. Амвросије Медиолански.[уреди]

У време владе Констанција и Валента, цариградска црква била је доведена до најжалоснијег стања и положаја. Опало хришћанство растрзано аријанцима, македоњанима и другим јеретицима, беше изгубило све најбоље храмове у престоници. По несрећи, православни хришћани, нису имало ни свога епископа и то онда, кад им је био најпотребнији. У овим несрећним приликама православни, упрли беху своје очајничке погледе на друга Василијева – св. Григорија, образованог и речитог говорника. Посвећен самим св. Василијем за епископа у Сасиму, и помажући уједно оцу своме у управи назијанске цркве, Григорије по смрти очеве оде у Салвекију и продужи живети у пустињи.

Позван од православних, св. Григорије, напусти своје мирно уточиште и дође у Цариград. Ту одседне код својих рођака и пошто неимађаху своје цркве, он једно одељење у кући претвори у цркву – у част Васкресења Христовог у нади, да васкрсне праву веру. Смерни изглед Григорија и његово просто опхођење није показивало никакву наду на успех. Али, кад се из уста његових чула прва беседничка реч, сви су се изненадили и обрадовали. Његова необична речитост, привукла је многе јеретике и незнабожце и они гомилама долажаху да чују његове одушевљене беседе. Григорије у својих пет беседа изложио је догмат о светој Тројици, једнобитности Сина са Оцем и светим Духом, и исхођењу Духа светог од Оца. Овим беседама, задобио је многе истините поклонике свете Тројице, а себи – глас Богослова, којим се и данас назива, подједнако са Апостолом Јованом.

Теодосије I поставши император Истока и Запада, утврдио је Григорија за цариградског архиепископа и ради повраћаја мира у цркви реши са да сазове нов Сабор. Сазивање сабора било је од преке потребе, не само због утврђивања догмата никејских Отаца о божанству Исуса Христа, већ и ради осуде јереси Македонија, који је одрицао божанство светог Духа и називао га створењем Божијим, који је Сину Божјем на службу придодат. Овај други васељенски сабор састао се 381 године, на коме је присуствовало 150 отаца црквених. На њему је утврђен Символ никејски и допуњен са још пет нових чланова, у којима је између осталог протумачено истинито учење о једнобитности св. Духа са Оцем.

Теодосије одузме јеретицима све цркве у Цариграду и врати их православнима. Тако је Православље најзад, одржало потпуну победу над аријанством. Григорије, пошто сврши посао, за који је био позван, умоли императора да га од дужности разреши и поново оде у пустињу да се испашта.

На овом сабору расправљано је питање о старешинству цариградског патријарха и признато му је право, да буде по реду, први после римскога; његовој црквеној области подпадну митрополије: Понта, Мале Азије и Тракије.

На западу Аријева јерес није била тако снажна и осиона као на Истоку. Тамо је нашла на јаког противника, знаменитог епископа медиоланског, св. Амвросија. Сам је промисао избрао био њега за одбрану Христове цркве. Будући пореклом од знатне породице, био је одлично васпитан још из детињства и пре свога ступања у црквену дужност, био је префект горње Италије, као старешина неколике области. Као чувар реда, једном је присуствовао избору епископа у Медиолану. Бирачи, – аријанци и православни, не могаху се никако сложити у избору и у један пут, чу се глас, налик на детињи: „Амвросије Епископ!“. Присутни на збору, примише то као глас највише воље и поновише сви у глас „Амвросије Епископ!“. Овај неочекивани догађај, изненадио је самога Амвросија, који је тада био тек у реду оглашених. Дуго се опирао и противио овом избору; најзад по заповести императора морао се примити ове узвишене и свете дужности. Поставши епископ, показао се као будни стражар своје пастве, одличан говорник и црквени писац. Приложивши све своје имање у корист сиротиње, он је свима био прави отац и друг невољних и невино гоњених. Поред све мирноће и добродушности, показао је необично јаку вољу и карактер, кад је Теодосија Великог одлучио од цркве и нагнао, да се јавно каје за неправедно гонење Тесалијанаца. Такву исту одважност, показао је у борби са аријанцима. Његовом сталном противљењу јереси треба приписати, што је аријанство у свој Италији пропало. Он је уништио и последње остатке незнабоштва у Италији. Године 382, указом је наређено, да се из римскога сената изнесе статуа (кип) победе, а жрецима и весталкама одузето је заједничко издржање. Како је у сенату било неколико њих – незнабожаца, они пошаљу своје изасланике императору с молбом, да врати сва права старој религији Рима. Амбросије у исто време изађе пред императора, заузме се за веру Христову и верне сенаторе, и тако, изасланици незнабошки буду одбијени. После две године дана, понова дођу у Медиолан изасланици незнабожачких сенатора и с њима чувени беседник и сенатор Симах, који пред императором изговори сјајну беседу у одбрану незнабоштва. Амвросије преда императору свој одговор на њу и успешно обори све софисме незнабошког беседника, после чега и незнабоштво пропадне.

Трећи Весељенски Сабор.[уреди]

Пошто је учење (догмат) о светој Тројици, на оба претходна сабора било утврђено, Оци и учитељи цркве обратише своју пажњу на обреде, које се тицаху личности Исуса Христа, – његову божанску и човечанску природу. Поводом овога, цариградски патријарх Несторије, почне учити, да се Мати Божја погрешно назива „Богородица“. Подвајајући Исуса Христа у два лица: божанско и човечанско, Несторије је тврдио, да се Исус Христос родио као обичан човек, а Божанство се доцније њему присајединило, због његовог светог живота; зато и Матер Божју, не треба звати „Богородица“, већ Христородица. Ова заблуда још у самом почетку наишла је на јаке противник: св. Ћирила патријарха јерусалимског и Целестина папу римског. Ради пресуђења спора, император Теодосије II сазове у Ефесу, трећи васељенски сабор. Сакупљени оци цркве, на броју 200, осуде науку Несторија и установе да се у Исусу Христу признају обе природе заједно од самога зачетка његовог и да је Он једно лице, а мати Божја, да се назива Богородица. Сабор је понова потврдио никејско-цариградски Символ вере и строго забранио да се у њему што допуњује или поправља.

Сем св. Атанасија и Василија Великог, Григорија Богослова и Амвросија Медиоланског, у црквеној књижевности овога времена на истоку и западу, чувени су били као црквени писци: св. Пларије, св. Григорије нијски, Евсебије кесаријски, Ћирил јерусалимски, Теодорит кирски, преподобни Јеврем сиријски и блажени Јероним.

Св. Илирије био је епископ у Поаћију, у Галији. Био је велики противник аријеве јереси на западу, као св. Атанасије на истоку. Констанције га прогна у Фригају, где је четири године провео у заточењу и тада написао против Арија 12 књига „о св. Тројици“. Сем тога, написао је Констанцију три писма, у којима је описао све будалаштине учења аријеваца, супротна Еванђељу, којима се они служе и бране. Аријевци увиђајући да је за њих опасно бављење Иларија на западу у близини двора, врате га у Галију. Заузевши своје пређашње место, Иларије сасвим ичисти Галију од аријеве јереси.

Св. Григорије епископ нијски, брат св. Василија Великог, био је један од главних радника на другом Васељенском сабору. Ораторски списи његови задахнути су живошћу, одликују се необичном јасношћу и лепотом стила. У његовим догматским списима, од којих су најчувенији 12 беседа против Евмонија и његовом Катихизису, огледа се дубина мисли и досетљивост; али више су философске него богословске расправе, јер се у њима он стара, да све објасни по начелима разума, износећи свачему узрок и последице у мислима. Много је претрпео од аријана, за владе цара Валента, побијајући науку Аријеву.

Св. Ћирило епископ јерусалимски, због борбе са аријанцима, више пута одузета му је била епископска катедра. Чувен је због својих 23 беседе за оглашене, који се спремаху да се покрсте. У њима св. Ћирило са необичном јасношћу, простотом и тачношћу излаже потпуно учење о вери, по реду чланова старога символа, и тумачи обредну страну св. Тајана. Писао је још против незнабоштва и јереси Несторија.

Св. Јеврем сиријски, рођен у околини Низибије од сиротних родитеља и још у младости био је живог карактера, али промисао Божија упути га у пустињу, да се испашта. Св. Василије зађакони га и хтеде поставити за епископа, али св. Јеврем одбије ову понуду, претварајући се суманутим. Св. Јеврем, тако звани „сиријски пророк“, знаменит је пре свега као одличан тумач светога писма, јер је владао добро сиријским и јеврејским језицима, и упознат био са обичајима источних народа. За тим као црквени беседник, – са своје обилатости у мислима и срдачне топлине, китњастих и фигурних израза, јачине и краткоће беседничке. Главни предмет његових поука био је: кајање, подсећање на смрт и страшни суд, страх пред Богом, пажња према себи и смерност. Све ове поуке, прожете су биле простосрдачношћу и скрушеношћу о себи самом тако, да су му у говору очи биле пуне суза, а срце пуно љубави према Богу. Најзад, чувен је и као „песнопевац“ или песник црквени. Видећи, како становнике Едеса, привлачи музика и певање на јеретичке скупове, он напише црквене песме (антифоне) и обучи девојчице да их наизменице за певницама у цркви певају. Тада већина грађана напусти јеретичке скупове, које су дотле похађали и отпочну долазити у цркву, да слушају певање св. Јеврема.

Блажени Јероним родио се у Стридону (330 г.) на граници Паноније и Далмације од богате и знатне породице, која се одликовала великом побожношћу. Упућен у Рим на науке приљежно је изучавао римску и грчку књижевност, и философију тадашњег доба. Ради свестранијег образовања кренуо се на пут у Галију и пропутовао исток. У Антиохији га увати грозница и види у сну, – као што сам прича, – као да су га извели на суд и упитали за веру, а он их одговори да је хришћанин, али најстарији из судија рече му: „лажеш! ти ниси хришћанин, већ цицеронац; где је благо твоје, тамо је и срце твоје.“ Јероним после тога, напусти књижевност и ода се читању и изучавању светога Писма. Живећи у пустињи, да би угушио у себи јаку уобразиљу, у својој 44-ој години почне учити јеврејски језик. Дознавши о раздору између Антиохијске и Римске цркве, упути се у Антиохију, где га изберу за пресвитера и ступи у блиске сношаје с папом Дамасом. Из Антиохије отпутује у Палестину, да се поклони христовом гробу и у повратку сврати у Цариград, где је пуне две године пробавио поучавајући се у Григорија Богослова, преводећи кронике Евсевија и списе Оригена за западне цркве. Одатле отпутује у Рим и кад му је било 55 година, крене се у Мисир, да чује тадашњег чувеног богослова слепца Дидима. По повратку из Мисира настани се у тескобној витлејемској пештари и сам се ода изучавању св. Писма. Тада је написао своја тумачења на књиге старозаветних пророка и превео Нови Завет с грчког, а Стари Завет с јеврејског на латински језик. Искварени доцније, превод Јеронима, под именом Wulgata, примила је римска црква и данас се њиме служи у цркви.

Св. Епифаније био је покрштени јеврејин ученик великог испосника Иларијона. У 60 години свога живота постао је епископ саламински. Као епископ живео је скромно и помагао сиротињу. Због доброте срца, многи су злоупотребљавали његову издашност и за љубав архиепископа александријског Теофила, прешао је на страну његову, у размирици са св. Јованом Златоустим. Знатнији су списи св. Спифана: Анкорат (котва спасења) у коме излаже важност догмата хришћанских и Паиарија (домаћа апотека), која садржи историју и одговоре на 20 јереси пре рођ. Христова и 80 хришћанских.

Јерес Пелагија и борба с њим блаженога Августина.[уреди]

У исто време са несторијанством, јавља се на западу јерес Пелагија. Британски калуђер Пелагије, дође у Рим а потом у Картагену и почне (412) учити: да прародитељски грех није наследан, да се човек може пред Богом оправдати помоћу својих сопствених заслуга и без помоћи благодети Божије. У Картагени, устане против њега бл. Августин, бранећи учење православне цркве од јереси Пелагија.

Блажени Августин родио се (13 нов. 354 г.) у нумидијском граду Тегести. Мати његова Моника, још из детињства васпитавала га у вери и побожности. Али у младости, ода се Августин свакојаким страстима и неваљалом животу. Ступајући у 17. години у Картагенску школу, предао се био сав уживању. Случајно читајући један спис Цицерона, сасвим га обузму друге мисли и отада почне тежити да нађе истину. Ну пошто његов ум, обузет страстима није могао да појми реч Божју, он падне у јерес манихејсву; али дознавши њене заблуде, остави и њу, губећи сваку наду, да позна истину, коју је узалуд дотле тражио. Зато почне читати Платонову философију, и у њој нађе идеале мудрости и врлине, и то га охрабри и занесе. У времену ове унутарње борбе са самим собом, проповед св. Амбросија и причања о испосничком животу, обрате Августина на пут хришћанства и св. Амвросије, крстио га 387 год. Благодет Божја, сасвим је препородила Августина. Остављајући дужност учитеља, коју је имао у Картагени, а доцније у Риму и Медиолану, врати се у Африку и ода се усамљеном животу, – посту, молитви и писању побожних књига. Пошто је собом испитао слабост човекове природе у моралном животу он је страсно устао против Палегија и у својим списима, изнео је преку потребу божанске благодети, ради успевања у хришћанском животу и вечном спасењу. Сабор картагенски (418 г.) осудио је јерес Палагија, а трећи васељенски Сабор, то је одобрио и потврдио.

Сем борбе, коју је Августин водио усмено и писмено против аријанства, написао је многе списе богословског и философског садржаја. Али из свију његових дела, најзначајнија му је „Исповест“, у којој описује своју унутрашњу душевну борбу и историју својих доживљаја, пре обраћања у хришћанство. У књизи „о граду Божијем“ Августин, потресен страховитом пропашћу Рима, описује утицај Промисла Божја у историји велике империје и све васељене.

Посљедње године живота, биле су за Августина, године тешког искушења. Он је дочекао да буде очевидац пада Рима, који је био опустошен Алариком; и најпосле сведок пропасти и опустошења афричке цркве, Вандалима. Умро је 430 год. – У свима писменим радовима Августина, огледа се његова велика мудрост, темељито знање и философско суђење, зато је назван: ступом цркве, великим светитељем и штитом вере.

Четврти Васељенски Сабор.[уреди]

Архимандрит цариградски Евтихије, обарајући науку Несторија, сам је пао у другу крајност. Он је учио: да Исус Христос није ни имао човечијег тела, него се човечанство у њему изгубило у божанству, и по томе, није био човек, већ само Бог. Патријарх цариградски Флавијан, на обласном (синодском) сабору осуди Евтихија као јеретика, али Евтихије помаган двором, придобије за се и александријског патријарха Дискора, који не пристане на закључак синода и затражи, да се сазове Васељенски Сабор, који би имао да реши спорно питање. На то, император Маркиан сазове сабор у Халкидону (451 г.) на коме је присуствовало 650 епископа. Јерес Евтихијева биде осуђена и понова прокуну и осуде јерес Несторија; Диоскор и Евтихије буду збачени и одлучени из црквене заједнице. Сабор утврди догму (учење) да је Исус Христос истинити Бог и истинити човек; по божанству своје, он се вечно рађа од Оца и у свему је раван Њему; по човештву, рођен је у времену од Пресвете Деве Марије, а по ваплоћењу има једно лице и две природе у себи, које су неразвдвојне и заједничке. Присталице Евтихијеве јереси названи су монофизити (једнојестатвеници), – зато, што су учили, да је Исус Христос имао само једну природу.

Пети Васељенски Сабор.[уреди]

Монофизити, нехтеше се покорити и признати закључке халкидонског сабора, већ осташе и даље у својој заблуди. Множећи се бројно, сваким даном су се бунили у Мисиру, Сирији и Палестини, и власт је морала силом да угушује побуну. Ова очајничка борба са монофизитима, трајала је све до зацарења Јустинијана. Главни узрок њиховом противљењу био је тај, што четврти васељенски сабор, осуђујући Несторија, ништа не помиње о списима, који су писани у њихову одбрану: Ивом едеским, Тодором кирским и Тодором монсујетским. Користећи се овом околношћу, нестројанци су отпочели тумачити одлуке сабора халкидонског у своју корист. Да би се отклонио тај неспоразум о халкидонском сабору, Јустинијан сазове у Цариграду Пети Васељенски Сабор од 165 епископа (533 год.) и поручи му, да размотри дело „о трима главама“ или учитељима сиријске цркве. Дело је било пажљиво прегледано и како списе тако и личности Тодора монсујетског сабор осуди, и за Иву и Тодора кирског ограничи се само на поједина места у њиховим списима, пошто су за остало на хлакидонском сабору ослобођени били сваке одговорности, зато их сабор лично не осуди. Али император, ипак није постигао жељени циљ.

Монофизити, поред толиких уступака, нехтедоше се никако сјединити са православном црквом. Тако исто биле су узалудне и остале мере, које је Јустинијан против јеретика предузимао. За време Јустинијана највише је монофизита било у Мисиру. Мрзећи на Грке – хришћане, они избаце у својим црквама употребу грчког језика и изаберу себи засебног коптског патријарха. Много су помогли Сараценима, да покоре Мисир. Из Мисира, монофизити су се ширили по Абисинији, а из Персије, пређоше у Јерменску. У Сирији и Месопотамији, због оскудице учитеља и гонења Јустинијанова, монофизитство је јако било опало; али избором монаха Јакова Барадеја или Занзала, за епископа, оно се ускоро оправи и толико ојача, да под именом Јаковита, они данас имају своја два патријарха: у Сирији (Антиохији) и Јерменској.

Шести Васељенски Сабор.[уреди]

Тешке политичке прилике тога доба, нагониле су императоре, да се што тешње зближе са монофизитима. Император Ираклије, по савету неких монофизитских епископа, призна једним својим указом у Богочовеку: две природе, а једну вољу. Против овога неправилног тумачења устане јерусалимски патријарх Софроније, јер овај указ императора био је супротан учењу цркве о двема природама Исуса Христа; дакле, нагињао монофизитству. Поново се отпочну спорови и препирке у таквој размери, да је преко потребан био сазив новог васељенског сабора. И одиста, император Константин IV Погонат, сазове сабор у Цариграду (680 г.) од 170 епископа. После дуге и страсне препирке, донесена је одлука: признавати у Исусу Христу без мешања и дељења две воље, саобразно двема природама.

Једанаест година доцније, по жељи Јустинијана II седнице сабора поново отпочну и наставе рад у царском двору (палати) и то у сали под кубетима (трулима), због чега се по месту где се овај сабор састао, назива: „Трулски.“ Епископи, присутни овоме сабору, међу којима је било четири источна патријарха и папски легати, поново осуде Монотелите (једновољце),[2] прегледају правила пређашњих сабора и отаца црквених, те допуњујући их новима, наредише, да се она у сва времена имају употребљавати у цркви васељенској. Пошто је овај сабор био допуна и наставак петог и шестог васељенског сабора, то се он другојачије назива: Пето-шести.

Утврђена на сабору правила, изузимајући ова, која се налазе у светом писму, јесу ова:

а) Осамдесет и пет (85) правила св. Апостола

б) Шест (6) правила васељенских сабора

в) Седам (7) правила помесних сабора, државних у IV и почетку V века.

г) Тринаест (13) правила отаца црквених.

Овима је доцније, црква додала правила седмог васељенског сабора и правила два обласна (помесна) сабора држана у IX веку. Зборник ових правила, чини и данас основу црквеног или канонског права у православној хришћанској цркви.

Страдање цркве од Иконобораца и Седми Васељенски Сабор. - Св. Јован Дамаскин и Теодор Студит.[уреди]

Византиски император Лав III Исавријанин (716–741), пошто јуначки одбије Сарацене од Цариграда, да би у будуће осигурао престоницу од сличних напада, науми да обрати Арављане у хришћанство. Али главна сметња томе, била је одвратност мухамеданаца од поштовања св. икона. То буде повод указу, којим император Лав забрани поштовање и употребу св. икона. Али ова наредба царева, наиђе одмах на јак отпор у свештенству и народу. Тадашњи остарели патријарх Герман, папа Григорије II и чувени богослов и песнопевац св. Јован Дамаскин, успротиве се царској наредби и осуде његов поступак. Ово толико разјари импер. Лава. да је у љутини збацио патријарха оклеветао св. Јована Дамаскина код калифе, у чијој је служби св. Јован тада као доглавник био и нареди, да се убије или отрује папа Глигорије II. Али последње му није пошло за руком. Римљани се заузму за свога папу и отргну испод власти иконоборца. Остали поштоваоци св. Икона, били су по заповести Лава III јако гоњени и свакојако мучени. Ова мучења и гонења продужаваху се и после њега, за време владе Константина Копронима (741–775) и овога сина Лава IV (775–780). Тек по смрти Лава IV, жена његова Јерина, која је у место сина свога Константина владала, као пријатељ Православља и поштоватељка св. Икона, сазове у Никеји седми Васељенски Сабор (787), који противнике св. Икона осуди и прокуне, наређујући у исто време, да се иконе Спаситеља Божије Матере, Анђела и Светитеља поштују и држе у цркви и кућама. Али то је за кратко трајало. Већ 813 г. подигне се Лав V Јерменин (813–820) против икона, прогна патријарха цариградског Нићифора и архимандрита Теодора Студита. Његовим трагом пођоше Михаило II (820–829) и овога син Теофил (829–942), који је најстрожије мере употребљавао да иконе искорени. Најзад царица Теодора, која је место сина Михаила владала, сазове синодски сабор (824) у Цариграду и ту буде поштовање св. икона сасвим враћено и утврђено. У спомен овога догађаја и данас православна црква светкује прву недељу великога поста, под именом: „Недеља Православља“.

У време иконоборства, узнемиравали су цркву на истоку и јеретици Павлићани. Њихова лажна наука, била је слична некојим сектима гностика и манихејаца. У главноме: не признаваху тајне и све спољне обреде црквене, одбациваху јерархију, као непотребну у цркви и не поштоваху ни једну књигу старога завета.

Не знађаху утврдо, ко им је био оснивач секте, да ли који од њихових учитеља или од Апостола Павла, по коме се и називаху, али својој лажној науци крчили су пута по свему истоку, а главно им је седиште било Сирија и Јерменска. Гоњени од тадашњих императора, расељаваху се у разне крајеве, разносећи свуда своју лажну науку. У жестоком прогоњењу, које је владало у време цара Константина Копронима (741–775). Тврди се, да их је том приликом изгинуло од 100 000 сем оних, који су у бегању од глади и умора помрли.

Ова јерес, са неким изменама, прешла је у Бугарску, где је неки поп Богумил (по истини Бог немил) исту ширио међ простим светом. Из Бугарске се Богомилство, брзо разнело по српским крајевима. Краљ српски св. Владимир (1010–1015), стара се да истреби ову јерес, али су у томе успели тек Стеван Немања и његов син св. Сава. Остатак јеретика, пређу у Босну и тамо се угњезде. У Босни је ова јерес била особито силна, и сам босански бан Кулин (1199 г.) беше јој одан. Ту се она најдуже одржала под именом Патарена. Како број јеретика беше велики, јер и сами великаши беху јој одани, то босански банови, не имађаху одважности да је нападају. Тек доцније, неки владаоци босански, пошто се најпре приближише Риму, покушаше, помагани папом и угарским краљевима, да искорене јерес, али не могаху у томе успети. Кад Турци Босну освојише, неста и Богомилске јереси. – Затим се та јерес ширила даље по Италији и Француској, где је позната била под именом: Катара, Патарена и Алибигејаца.

Најчувенији противник иконобораца, био је св. Јован Дамаскин. Св. Јован, по месту рођења названи Дамаскин, био је син министра у двору дамаског калифа. Због стечених заслуга и одличног образовања, ускоро постане градоначелник и први министар Калифа. Кад је грчки цар Лав III, забранио указом поштовање св. Икона, св. Јован напише неколико писама у заштиту св. Икона и пошаље у Цариград. Ове су посланице страсно читане и разношене по свему Цариграду, и многе је одржало у Православљу. Лав, дознавши за ова писма и утисак, који су у народу учинили, напише с потписом Дамаскин, лажно писмо Калифи у коме се св. Јован обећава, да преда Дамаск грчкој војсци. Обманути Калифа заповеди да осеку св. Јовану десну руку, као издајнику. Св. Јован, са одсеченом руком, падне пред икону Божије Матере, молећи је за своје оправдање. Кад је од умора и крволиптења заспао, пошто се пробуди, угледа, да му је одсечена рука прирасла. Калифа, после овога понуди св. Јовану пређашњу дужност, али је он не хтеде примити, већ разда своје имање сиротињи, а сам оде у манастир св. Саве освећеног у Јерусалиму. Ту се сав посвети писању црквених песама и другим списима, корисних по цркву. Најважнији су његови списи: а,) Систематско учење православне вере, а нарочито б,) канони (цр. песме), који се певају на Ускрс, Божић, Богојављење и Спасов дан (Вазнесење); в,) Осмогласник (Октоих), у коме су подељене службе недељне у 8 гласова и многе погребне песме, које се и данас певају при опелу умрлих. Као црквени песник, Дамаскин је ненадмашан и зато је назван: „Златострујни“. Умро је у добокој старости, у својој 104 години.

Сем св. Јована Дамаскина, патријарха Германа и Теодора Студита, велики заштитник и бранилац Православља против Иконобораца, био је: патријарх цариградски Нићифор, веома учен и даровити служитељ св. цркве, који је по осуди Лава Јерменина, био прогнат у заточење. – Св. Јосиф, брат Теодора Студита, писац многих црквених песама, био је заједно с братом мучен и затваран, због одбране св. Икона. – Теодор и Теофан, незвани нацртани (ишарани), побожни испосници; нарочито се одликовао Теофан, са својих спеваних, многих канона и песама за умрле. Патријарх јерусалимски, за време иконоборства, посла их беше у Цариград, да бране поштовање св. Икона и чувају Православље од насртања Лава Јерменина. Они се одважно борише против заблуде иконобораца и императора, због чега су три пута протеривани, мучени, опет довођени и по нова, после дугих мучења, протеривани из Цариграда. Од претрпљених мучења, најстрашније је било, кад су их по заповести императора иглама боли и по телу шаре градили (тетовирали), пишући им по челу скаредне стихове, због чега су и називани „нацртани“ – Тако исто, борио се за Православље и св. Методије, доцније патријарх цариградски. Император Теофило заповедио је, да га по образима туку дотле, док му избију вилице, што се доцније по трагу на његовом лицу до смрти познавало. По том га затвори на острву Антигону у најдубљу и влажну тамницу, са још двојицом разбојника. Сав, од главе до пете, био је у води; један од зликоваца умре и његово тело већ усмрдело, не хтедоше изнети, да би смрад и глад уморили св. Методија. Тако је живео седам година, одакле га преведу у Цариград, где је доцније и умро.

Глава трећа: О унутрашњем уређењу цркве.[уреди]

Узајамни односи цркве и државе.[уреди]

Императори, поставши главни заштитници и браниоци хришћанске цркве, давали су јој разна права и повластице. Црква, помагана државом, подизала је храмове, добијала од ње велика имања и новаца за издржавање; ослобођена је била од данка и свих државних и општинских дажбина, и добила искључиво право на завештање приватних лица. Одлуке епископа, признате су као пуноважне и духовенству је дато право суда и управа у цркви. Право заштите гоњених, које су пређе имали неки незнабожачки храмови, признато је било свима хришћанским црквама. Сем тога, епископи су имали право, да обуставе решење световне власти и да посредују за кривце, који су били осуђени. На кратко, црква је постала, уточиште свију пострадалих, гоњених и незаштићених; она је била заштитник удовица и сиротиње.

Императори, бринући се о унутарњем благостању цркве, помагали су јој у исто време и својом влашћу, чувајући истинито учење од јереси и раскола, помажући јој свуда и у свачему. Ради благостања и мира у цркви, императори су сазивали саборе, њихове одлуке озакоњавали и извршивали исте, силом своје власти у свој империји; утврђивали правилно изабране за епископе и т. д.

Одношаји митрополита према епископима - Патријарси. Узвишење папства.[уреди]

Црквена јерархија у овом периоду, била је потпуно уређена. Области јепархија и митрополија, биле су тачно обележене. Круг рада митрополита и епископа, и узајамни одношаји међу њима, били су тачно прописани. Још на првом васељенском сабору, старешинство првосвештеника римског – у Италији, антиохијског – у Малој Азији и александријског – у + Мисиру, било је на основу старог обичајног права узакоњено. С њима су се доцније, на другом васељ. сабору изједначили у правима епископ цариградски, а на халкидонском, епископ јерусалимски. На истом, халкидонском сабору, добили су назив „Патријарси“. Из поштовања према Риму, као старој престоници империје, патријарх римски почестован је по реду први, а цариградски – к +ао епископ новога Рима, по реду други, по називу, али не и по власти. У власти су сви подједнако били равни и независни један од другога.

У IX веку, настала је измена у односима римских папа према осталим патријарсима. У то време, три источна патријарха, један за другим, дођоше под власт мусолмана, а границе цариградског патријарха знатно се смањише; зато области римског првосвештеника увећаше се ширењем хришћанства у Британији, Галији и Германији, и обраћањем западних Гота и Лонгобарда из аријанства у Православље. Постављајући у новообраћеним земљама епископе и одликујући заслужне палиумом, папе су вешто умеле да их подчине својој власти. Пристајући, да круном Меровинга, окруне Пипина, а Карла Великог крунишу за императора, папе су тиме стекле у француским краљевима себи, најмоћније покровитеље и заштитнике, и уз то, добише право, које је некада припадало византијским императорима, назива екзархата равенског. Поставши, по милости Пипина и Карла Великог, самовласници у Италији и раздавачи императорске круне на западу, римски првосвештеници, сасвим природно, не хтедоше и даље да се једначе са осталим патријарсима и почеше радити на томе, како би приграбили духовну власт над свима хришћанима и црквама у свету. За ово још им је требало да нађу какав јак ослонац, који би им помогао, да остваре своју намеру. Ту су им помогле, тако зване „лажне – Исидорове декреталије“, које се појавише у IX веку, у којима се, са пуно непознатих дотле изјава разних епископа, почевши од св. Климента па на даље, доказивало, да врховна управа, у свима црквеним пословима, нарочито право надзора и коначног суда над свима епископима, свагда је припадало римском првосвештенику. У тадашњем затуцаном добу, кад просвета и наука беху на најнижем ступњу, папе су лако могле протурити ове декреталије под праве и истините, и наћи у њима ослонац за безусловну покорност свију тадашњих црквених представника. Против овога незаконитог присвајања и насиља папа, устадоше сложно сви источни патријарси, нарочито цариградски, и то је био почетак несугласица између источне и западне цркве.

Васељенски и обласни или помесни сабори.[уреди]

Главна управа у цркви, којој су подчињени били и сами патријарси, припадала је Васељенским Саборима. Тако се називају ванредни скупови пастира хришћанске цркве, сакупљених из свега света, ради решавања и утврђења правога учења у вери хришћанској и поредку црквеном. Разуме се, нису сви могли нити дужни били, да лично учествују на овим саборима; свака црквена област, слала је већи или мањи број својих представника, по потреби и могућности. – Право решавања и гласања на овим саборима, имали су само епископи, као представници црквене јерархије, Допуштало се, да епископи, место себе, изашиљу пуномоћнике у лицу пресвитера или ђакона, и онда су ови имали једнака права са осталим у Сабору. Кад је установљено звање патријарха, дужност им је била, да или само лично учествују, или преко пуномоћника изјаве своје мишљење о предметима, који ће се на сабору претресати и решавати.

Одлуке Васељенских Сабора, као израз већине, обавезне су биле за све цркве и за сва времена. С тога доцнији сабори нису смели мењати одлуке пређашњих, само су их понављали, а по потреби допуњавали, по духу и правцу пређашњих саборских одлука. Овакву светску важност, нису имале одлуке обласних или помесних сабора, које су се могле временом мењати и на васељенском сабору признати; мењати или одбацити, ако су биле противне већ утврђеним правилима и начелима хришћ. цркве.

Тадашњи римски императори, као господари света, имали су право, да одређују место и време сазива Сабора; да позивају епископе или њихове пуномоћнике на сабор и лично присуствују саборским седницама или изашаљу своје пуномоћнике на сабор. Ово изасланство више је било, ради одржавања реда на сабору; јер и сами императори, кад су на сабору присуствовали, нису узимали непосредно учешће у већању и решавању спорних питања. – Одлуке саборске, добијале су силу закона и објављиване су преко државне власти, по свој империји.

Према овоме, Васељенски Сабори, били су у правом смислу, велике црквене и хришћанске скупштине. Таквих Васељенских Сабора, било је седам[3] који су држани од IV–IX века, када је и римска црква, била у заједници са источном.

Питања о вери и црквеном поредку, тичућа се посебних цркава, обично су решавана на обласним или помесним саборима. Тако се зваху скупови пастира цркве једне или неколико области. Помесни сабори, по старом црквеном (апостолском) правилу, држани су два пута у години; али доцније, због неких тешкоћа, наређено је да се држе само један пут у години. О месту и времену састанка, извештавао је епископе најстарији обласни епископ; он је председавао на сабору. – Предмети рада ових сабора, били су текући пословни у цркви као: подједнако вршење службе, избор нових епископа, жалбе и предлози чланова о разним спорним питањима из црквене практике. Али, било је и таквих помесних сабора, на којима је решавано о делима, која су се односила на све хришћанске цркве и пошто су предходно Васељенским Сабором била одобрена, призната су као обавезна за све цркве. Таквих помесних сабора црква признаје девет. Од њих, осам су држани у IV в. а један, – последњи у IX веку, и то су ови: анкирски (314) неокесаријски (315) картагенски (318) гаргерски (340) антиохијски (341) сардикијски (347) лаодикијски (364) и два цариградска (394 и 861 г.).

Пошто су правила Васељенских Сабора обавезна за све цркве, то скупљена у једно, чине црквено право или Канон Црквени. – У VI в., цариградски патријарх Јован Посник (578 год.) издао је за потребу у источној цркви Номоканон (кормичију књигу) у ком је прикупио све државне законе, тичуће се цркве (νομοί) и правила васељенских сабора (χανονεζ). У истом веку а можда и раније (између 498 и 514 г.), овакав зборник црквених правила и папских декреталија, саставио је на западу римски свештеник Дионисије Мали. Овај зборник црквених закона, доцније је допунио и средио (око 600 г.) Исидор Испалијски (т. ј. из Севиле).

Глава четврта: Хришћански живот и Богослужење.[уреди]

Морални утицај цркве на друштво; борба са поквареношћу века; св. Јован Златоуст.[уреди]

Хришћанска црква, поставши владајућа религија у римској империји, веома је благотворно утицаја на законодавство и правосуђе, на грађански и породични живот Римљана. Гладијаторске игре, неморалне преставе и јавне оргије при преставама незнабожаца, престаше; добротворни се заводи умножише; брачна се веза сматрала за свету и нераскидљиву; самовољни разводи брака. беху забрањени. У народу је завладао хришћански појам о човекољубљу, поштењу и врлинама. На кратко, стари незнабожачки свет, изанђали у безбоштву и разврату, препородио се хришћанством.

Ну, од онога доба, кад је законом било наређено, да сваки члан државе, мора бити и члан цркве, била је маса људи, који су примили хришћанство као намет, зато се и не стараху да његове законе извршују и по њима живе. Живот хришћанског друштва био се подвоио: док су једни свесрдно били одани Богу, и били пример хришћанске љубави, моралности и самопрегоревања у животу, други се одаваху светском уживању, страстима и пороцима, живећи горе од незнабожаца. Против ове покварености у хришћанско друштву, борили су се највиђенији представници хришћ. цркве тога доба, као: св. Василије Велики, Григорије Богослов, св. Амвросије, бл. Августни а нарочито св. Јован Златоуст.

Св. Јован Златоуст, родио се (347 г.) од побожне племићке породице у Антиохији. Учио се философији и беседништву, али још из младости, посветио се био на службу Богу. Обдарен од природе необичном способношћу, са својим одличним образовањем, брзо се прочуо, најпре као ђакон, а за тим као пресвитер у Антиохији. Као пресвитер, својим беседама, задобио је уважење и поштовање свега народа и назван „Златоусти“, због своје одличне речитости у бесеђењу. Из Антиохије, император га више силом, а не по жељи Златоуста, одведе и постави за архиепископа цариградског. Љубећи Господа од свега срца, њега су поразиле смутње и покварени живот престонице. Клиром беше завладало частољубље и сујета; у народу глупост, празноверство и спољна побожност. Он се својски заузме, да искорени рђаве навике свештенства и ускоро очисти цркву од недостојних њених служиоца. Није штедио ни „силне мира“ – великаше, до самога престола, шибајући и осуђујући у својим беседама: раскош, разврат и општу поквареност. На његову реч: тркалишта и амфитеатри опустоше; народ, гомилама одлазио је у цркву, да слуша златне речи Јованове. Три пута недељно је проповедао, и по некад, сваки дан узастопце, тумачећи слушаоцима рад и посланице св. Апостола са моралном поуком, изобличавајући при томе лажну науку јеретика. Народ је јако био заволео свога вредног архипастира, али епископи и свештеници којима је због рђава владања одузео био чинове и увређени због јавних прекора – дворјани, нису волели Златоуста. Завидљиви архиепископ александријски Теофило и сама царица Евдоксија омрзоше Златоуста, због његових прекорних беседа против њих и заверише се, да се освете и упропасте овог неуморног раденика у Христовој цркви. Златоусту није помогао ни свети његов живот, ни слава, ни љубав народа; пакост и злоба људска надвладаше овога великана православне цркве. Он је двапут био протериван из Цариграда, најпре у Кукузу – у Малој Азији, а други пут у Потиону, близу данашње Абхасије. Путовање у прогонство наруши му здравље и он умре 407 год. Оставио је многе беседе и поуке, а поглавито тумачења на многе књиге св. Писма и Литургију, која се и данас у православној цркви служи. Као што је Дамаскин ненадмашан у црквеном песништву, тако је Златоуст у беседништву. Историја и данас их спомиње као највећа светила у хришћанству.

Монашки (калуђерски) живот на истоку.[уреди]

Велика тежња за вишим усавршавањем у хришћанском животу, пробудила је неке, да се одаду испосничком или усамљеничком живљењу. Први пример оваквог живљења, показао је на себи преподобни Антоније у Мисиру (251. г. умро 356.).

Оставши у 18. години свога живота без родитеља, тронут читањем у цркви еванђелске приче о богатом младићу, разда све своје имање сиротињи и оде у пустињу. Ту је, далеко од света, живео 40 година, молећи се Богу и савлађујући своје страсти. Године 305. случајно га нађу, и глас о његовим чудесима и светом, испосничком животу, привуче у пустињу многе љубитеље усамљеног живљења. Антоније, за ове дошљаке начини колебе, одреди време заједничког рада и трпезу, а сам оде у планину близу црног мора. Ту је на парчету земље сејао и обрађивао њиву својим рукама. Одатле је чешће надгледао свој, новоустановљени монастир (Писпир), где се стицаху људи свију сталежа, учени и неуки, богати и сиромаси, тражећи од њега помоћи, савета и утехе. Нико одатле није отишао, док се није измирио са својим противником, а ожалошћен – утешио. Болесни су по његовој молитви, враћали се здрави, због чега је преп. Антоније био чувен и поштован од свију тадашњих хришћана. Сам император Константин, често је писао преподобном, обраћајући се свагда као своме оцу, и Антониј, није се устручавао, од његове царске моћи, напомињући у одговору Константину, да је цар свију царева Христос. Антоније, само је два пута остављао пустињу и био у друштву са обичним људима. То је био у време гонења Максимина (311 г.), кад је долазећи у Александрију, храбрио на муке осуђене исповеднике и служио у тамници затворенике. Други пут, дошао је у Александрију (325 г.), да се бори с аријанством, које је државна власт помагала. Овим својим доласком, за неколико дана, успео је да обрати многе незнабошце у хришћанство. Умро је у 105. години свога живота.

Пример преп. Антонија, многе је одвео у пустињу. Знатнији из њих, посташе оснивачи разних манастира. Тако, св. Пахомије, основао је мушки и женски манастир на нилском острву – Тавену; Св. Макарије египатски – у скитској пустињи; Св. Иларион Велики – око Газе у Сирији; Св. Харитон, – први палестински манастир, обитељ фаранску. Сваки у своме манастиру дао нарочити устав (правила), у коме је главно било: безусловна послушност монаха своме старешини – игуману, архимандриту или Ави (оцу), одрицање своје сопствене воље и имања, телесна уздржљивост, непрекидно читање св. Писма, певање црквених песама, молитва и тежачки рад. Први овакав устав, написао је за тивејски монастир св. Похамије, друг и савременик Антонија Великог.

Да би монашки живот користио друштву, св. Василије, а после њега и други епископи, почели су установљавати Киновије или велика здања, у којима би монаси живели у друштву или заједници, под строгим надзором једнога Аве или Архимандрита. Киновити су дужни били, да се у животу строго држе устава, да су у свему послушни и заједничким радовима, унапређују манастир на општу корист. Од тога доба, монастири су постали уточиште свију гоњених и увређених; добротворни заводи за сиротињу, болеснике, путнике, школе за децу и свештенике.

Овим начином, посташе у IV веку, на истоку, два реда калуђерства: а,) пустињаци, који живљаху или сасвим одвојено један од другога или наблизу у повећем друштву, у тако званим Лаврама, сваки у својој колеби или тако званој ћелији; и б,) Киновити, – који становаху под једним кровом у здању, без ичега свога и све им је било заједничко.

Монашки (калуђерски) живот на западу.[уреди]

Св. Атанасије, прогнат од Константина Великог у Галију, својим описом живота св. Антонија, упознао је западне хришћане са монаштвом. Мартин, епископ турски, и Касијан, стараху се, да оснују монаштво у Галији, св. Амвросије и Јероним – у Италији, блажени Августин – у Африци. Али у почетку, на западу мало је њих било, који се одаваху монашком животу. Прво монаштво на западу, основао је св. Венедикт нурсијски (рођ. 480 г.). Васпитавајући се у Риму и видећи велику поквареност тадашњег света, јако омрзне на људе и живот светски, па осећајући наклоност усамљеном животу, затвори се у својој 14 години у једну пећину, пустиње Субиака близу Рима. После три године, нађоше га пастири и одмах се о његовом светом животу пронесе глас, а свет са свију страна нагрне к њему, да га чује и види. Године 529, св. Венедикт оснује на једном брду у Кампанији знаменито братство Монте-Касино и напише за њега правила, која су доцније примили и други западни манастири. Правилима, стављено је било у дужност монасима, да се сем побожности, молитве и читања св. Писма, занимају и науком, занатима, вештинама и васпитавањем деце. Сем тога, св. Венедикт је наредио свима болешљивим и изнемоглим монасима, да преписују корисне списе и тиме је много важних и старинских рукописа сачувано од пропасти.

Правила св. Венедикта била су најподеснија за то доба, због тога га примише и други манастири у Италији, Галији и Шпанији.

Богослужење.[уреди]

Богослужење у овом периоду, потпуно се развило и утврдило.

Саставни делови богослужења (као: читање св. Писма, певање црквених песама, молитве, свршавање св. тајне и проповед), били су као и пре тога, само је избор био тачније обележен. У прво време, избор читања, зависио је од воље црквеног старешине; сад је за све недеље и празнике, одређено било шта ће се кога дана певати и читати. Александријски ђакон Евталије, поделио је Еванђеље и Апостол на „Зачала“ или одељке, коју су поделу све цркве усвојиле. У певању је такође учињена измена. Пре су певали сви присутни у цркви, сад су одређивани били нарочити певачи и напеви су били савршенији. У VIII веку, већ се певало на осам гласова при богослужењу. У истом веку уведене су биле у западној цркви уз певање и оргуље. Број црквених песама, знатно је порастао списима: Јеврема Сиријског, Василија Великог, Григорија Богослова, Амвросија и Јована Дамаскина.

Литургија и остале тајне, које су до тог времена свршаване тајно, сад су изложене биле на писмено. Прву литургију на истоку, написао је Василије Велики; за тим Јован Златоуст, чија се Литургија и данас употребљава у православној цркви изузев неких молитава,[4] које су доцније унете. У VI веку Григорије Двојеслов, написао је Литургију „Пређеосвећену“. Златоуст је установио бдење, литије, молепства или благодарење.

Императори су се надметали у подизању храмова. Из њих најчувенија је црква св. Софије у Цариграду. Многи незнабожачки храмови и базилике, претворене су биле у хришћанске цркве. По примеру Јерусалимског храма, цркве су унутра подељене биле на три дела: Притвор, храм и олтар. Свештеници и ђакони при богослужењу, носили су одежде као и данас (стихар, орар-епитрахиљ, фелон, наруквице, појас, омифар и митра). Број свечаних дана или празника у част Исуса Христа, Богородице, Светитеља и Анђела, знатно је увећан. У IV веку све су цркве празновале Благовести, Сретење и В. Госпојину; у VII веку – Крстов дан (налазак крста Хр.); у VIII веку – Ваведење и Покров Богородичин. У дане недељне, по указу Константина Великог, државни чиновници били су ослобођени службе и радње су биле затворене. Постови: Велики или Ускршњи, Божићни, Госпојински и Петровски, већ су у то време постојали.


  1. [Енглески: Iona, келтски Ě Chaluim Chille. Острво у групи Унутрашњих Хебрида.]
  2. Монотелити, искупљени на гори Ливану око манастира св. Марона, изабраше себи патријарха (први патријарх звао се Јован Мароном) и од тада су познати под именом Маронита. Јуначки су бранили своју независност од Грка и Сарацена; постоје и данас.
  3. Црква римска и после одвојења од источне, држала је још 13 сабора, називајући их васељенским; према томе васељенских сабора римска црква броји до двадесет. [У двадесетом веку одржан је још један „васељенски“ сабор у римској цркви – дакле има их двадесет и један.]
  4. У IV веку, додато је литургији: а) Песма – „Јединородни сине и слове Божји“ коју је написао император Јустинијан против јеретика: Насторија и Евтихија; б) Песма: „Свјати Боже“; в) Херувика и г) Певање или читање симбола вере.