Istorija srpskoga naroda (S. Stanojević) 8

←< 7. glava

ISTORIJA SRPSKOGA NARODA Pisac: Stanoje Stanojević

9. glava >→

VIII
BORBA SRPSKOGA NARODA S TURCIMA.

Dok su Milutin, Dečanski i Dušan, u prvoj polovini XIV veka, stvarali veliku državu, koja je po planu cara Dušana trebalo da zameni vizantisku imperiju, došli su na Balkansko Poluostrvo Turci, kao saveznici Kantakuzinovi protiv cara Jovana i protiv Srba. A dok je kralj Tvrtko, u drugoj polovini XIV veka, radio na ostvarenju svoga plana, po kome bi Bosna postala središte nove srpsko-hrvatske države, osnovana je na Balkanu turska država; ona je u to doba već bila osvojila mnoge zemlje na jugu i slomila otpor Lazareve države.

Već nekoliko vekova pre toga počelo je tursko pleme u Maloj Aziji okupljati u jednu političku zajednicu okolne narode, pretapajući u sebe sva ona mnoga plemena, koja su docnije formirala turski narod. Taj proces etničkog stapanja vršio se neprimetno možda još u ono vreme, kad je Vizantija vladala onim krajevima. Ona naravno u to doba nije ništa preduzimala protiv toga; njoj su ta malo-aziska plemena bila potrebna, jer su ona u sva vremena davala imperiji vrlo znatan kontigenat vojske. Za etnički razvitak tih plemena bilo je vrlo važno doba, kada su Saraceni vladali onim krajevima; onda su i Turci i sva okolna srodna plemena prešli na islam. Posle toga počelo je i stvaranje političke zajednice, koje je Vizantija u više mahova pokušavala da spreči, ali naravno bez uspeha. Naporedo sa snaženjem srpskoga naroda i srpskih država od XII veka, širila se i snažila i turska država u Maloj Aziji.

Odlično organizovana, sa fanatizovanom, dobro izvežbanom i disciplinovanom vojskom, turska je država u HŠ veku stalno napredovala i osvajala, pretapajući u tursko pleme sva ona plemena, koja su ušla u sastav te nove države. Početkom XIV veka Turska je već bila u Aziji sila prvoga reda (1326 god. osvojili su Turci Nikeju i Nikomidiju), i iznurenoj Vizantiji je s te strane pretila velika opasnost. Vizantija je u to doba već uveliko vodila borbu sa Turcima, koji su stalno osvajali njene pokrajine. Slaba da im se sama odupre, ona je tražila pomoći protiv njih; tako je i Milutin na molbu vizantiskog dvora slao vojsku u Malu Aziju protiv Turaka. Za vreme građanskih ratova u Vizantiji, u drugoj četvrti XIV veka, Turci su više puta prelazili na Balkan, pozivani od pojedinih zaraćenih strana, i pljačkali po balkanskim pokrajinama, ne brinući se često za to, da li su to zemlje njihovih saveznika ili neprijatelja. Kao saveznici Kantakuzinovi imali su Turci jedan sukob i sa srpskom vojskom i razbili su tom prilikom Srbe. U isto doba počeli su Turci » pljačkati i po obalama gotovo celog Sredizemnog Mora, tako da se u zapadnoj Evropi već u to doba, dakle pre nego na Balkanskom Poluostrvu, uviđala opasnost, koja preti od Turaka. Tamo se već radilo na obrazovanju lige protiv Turaka i pomišljalo na krstaški rat protiv njih. Na Balkanu se, međutim, ta opasnost još nije uviđala, ma da je već Dušan, naravno iz političkih razloga, tražio od pape naziv vođe u borbi protiv Turaka. Poslednjih godina vlade Dušanove Turci su, osvojiv Galipolj, koji je usled zemljotresa bilo nemoguće odbraniti, utvrdili svoje gospodstvo u Evropi i osnovali svoju državu na Balkanskom Poluostrvu.

Dolaskom njihovim u Evropu rešena je bila već sudbina naroda i država na Balkanu. Jer Turci su bili u svakom pogledu u nadmoćnosti prema svima narodima na Balkanskom Poluostrvu. Vizantija je bila sasvim izmoždena i nesposobna da se bori i sa mnogo slabijim neprijateljem, no što su tada bili Turci. Bugarsku su rastrzale međusobne raspre i rastrojstvo je uzimalo sve više maha. Raška se, posle smrti Dušanove, počela raspadati, osobito stoga što se pojedine provincije, za kratko vreme dok su bile pod Raškom, nisu mogle prilagoditi jedna drugoj i sliti u čvrst državni organizam. Ista je sudbina, pod kraj XIV veka, postigla i Bosnu.

Slabim i rastrojenim državama na Balkanu stala je na suprot mlada i snažna Turska. Ona je u to doba imala dobro organizovanu i disciplinovanu vojsku, zapojenu divljim verskim fanatizmom, imala je u Maloj Aziji neiscrpan rezervoar materijala za vojsku, i to materijala, koji je u svakom pogledu i u svakom rodu oružja nadmašao onaj, kojim su raspolagale balkanske države. Osim toga u Turskoj je celom državom upravljala volja jednoga čoveka i ceo državni organizam funkcionisao je tačno i precizno, a velike vojske kretale su se brzo i lako, rukovođene voljom i planom samo svog vrhovnog komandanta. Jedinstvo volje i rada i brza akcija sa velikim, dobro izvežbanim vojskama, to je bila najveća snaga Turaka, to je bio glavni razlog njihovih uspeha. A uspeh im je bio tim više osiguran, što u to doba, kada su Turci osvajali na Balkanu, kod naroda i država balkanskih nije nikako bilo ni jedinstva volje ni jedinstva rada.

Utvrdiv se na Balkanu poslednjih godina vlade Dušanove (1354 god. osvojili su Galipolj), Turci su, u doba kada se Dušanova carevina, usled slabe vlade cara Uroša, počela raspadati, stalno osvajali na Balkanu i širili svoje granice na račun Vizantije i Bugarske. God. 1369 zauzeo je sultan Murat I Jedrene i premestio je iz Azije ovamo svoju prestonicu. Premeštanje turske prestonice u Evropu pokazuje, da su Turci u to doba već smatrali da je težište njihove države na Balkanu i da je u Evropi njihova budućnost. Opasnost, koja je svima zapretila s te strane, prvo su uvidele i osetile srpske dinaste u južnim krajevima, osobito kralj Vukašin i Uglješa. Posle pada Jedrena, za njih je moralo biti jasno, da će uskoro i na njih doći red. Stoga se oni počnu spremati na borbu. Posle dve godine došlo je do rata između Srba i Turaka. Vukašin, ma da je u to doba bio u ratu sa Balšićima, gospodarima Zete, skupi dosta veliku vojsku i pođe Turcima na susret. Na Marici kod Črnomena Turci napadnu iznenada noću srpsku vojsku i razbiju je sasvim; u boju pogine i kralj Vukašin (26 septembra 1371 god.).

Pobeda Turska na Marici jedan je od najvažnijih događaja u istoriji Balkanskog Poluostrva; njome je definitivno utvrđeno tursko gospodstvo na Balkanu i rešena za vekove sudbina balkanskih naroda. Svi pokušaji posle toga da se Turci isteraju iz Evrope nisu imali realnu podlogu i nisu, prema političkom položaju na Balkanu i u Evropi, mogli imati uspeha, tim pre što Turci od ovoga vremena imaju u Evropi ne samo vojsku, nego i svoju jaku populaciju i što je od toga vremena interes mnogih faktora, i na Balkanu i u Evropi, vezan za tursko gospodstvo.

Neposredne posledice bitke na Marici bile su vrlo velike; sve pokrajine na jug od Šare priznale su sultanovu vrhovnu vlast. Dinaste, koje su sada vladale u južnim krajevima nekadanje Dušanove carevine, postale su vazali turskoga sultana, sa obavezom da plaćaju danak i da ga u ratnim pohodima pomažu izvesnim kontingentom vojske. Posle toga za dugi niz godina većina tih krajeva bila je poprište gotovo stalne borbe, koju su među sobom vodile razne dinaste. U tu borbu rado su se upletali i Mlečići, težeći da dobiju što više utvrđenih tačaka na jadranskom primorju, a još više Turci, koji su gotovo stalno napadali na sve strane, robeći, paleći i pljačkajući.

U srpskim zemljama nekadanje Dušanove carevine vladao je međutim haos i anarhija, koja je u glavnom i omogućila srazmerno lako prodiranje Turaka. Kada je, uskoro posle bitke na Marici, umro car Uroš (2 decembra 1371 god.), poslednji direktni potomak Nemanjine dinastije, ostali su krajevi na severu od Šare, u kojima je dotle kako-tako priznavana vlast Uroševa, bez zakonitog Gospodara. U tim su krajevima, već za života Uroševa, kad je nastalo opšte rasulo i kad je centralna vlast izgubila svaki značaj i avtoritet, pojedini feudni gospodari vršili punu državnu vlast. A bilo je i u tim krajevima dinasta, koji su se bili sasvim odmetnuli od Uroša; tako Balšići u Zeti, koji su, nadajući se da će u papskoj kuriji naći oslonca i potpore za svoje separatističke težnje, prešli (1369 god.) u katoličku veru. Posle Uroševe smrti još je bilo izgleda i nade, da će se raspadnuti delovi Dušanove carevine opet spojiti u jednu celinu i da će opet neko biti priznat za cara i zavladati celom državom; na to su bili spremni čak i Balšići.

Ali ni jedan od dinasta, koji su posle smrti Uroševe ostali kao samostalni gospodari na zemljištu Dušanove carevine, nije imao ni legitimiteta ni avtoriteta, da okupi rasute srpske pokrajine i da izvede ujedinjenje. Tako je i dalje svaki diiasta vladao samostalno u svojoj oblasti: Kraljević Marko, Dejanovići i drugi u Makedoniji, kao vazali turski; knez Lazar na Kopaoniku, Šari i Jastrepcu, Vuk Branković u Drenici i na Kosovu, Balšići u Zeti, Nikola Altomanović na Rudniku i Zlatiboru. Oni su čak i ratovali jedni s drugima. Tako su Balšići 1372 god. osvojili od kralja Marka Prizren.

I po geografskom položaju svoje države i po avtoritetu i po političkom talentu, najviše je knez Lazar imao izgleda da obnovi Nemanjićku državu. On je na tome radio smišljeno i istrajno za sve vreme svoje vlade. Vuk Branković je, kad se oženio Lazarevom ćerkom Marom (oko 1372 god.), priznao Lazarevu vrhovnu vlast. God. 1374 Lazar je, svakako u savezu sa banom Tvrtkom, razbio Nikolu Altomanovića i dobio jedan deo njegovih zemalja. Posle toga Lazar se već smatrao za glavnog naslednika države Nemanjića, pa je izveo izmirenje srpske i grčke crkve. Što se Tvrtko uskoro posle toga krunisao za kralja raškog i time istakao svoje pravo i svoje pretenzije na državu Nemanjića, to Lazara nije mnogo bunilo; on nije mario za formalnosti, nego je radio i dalje na tome da postane faktički naslednik Nemanjića. Radeći dalje u tome pravcu, Lazar je jedno za drugim, na razne načine, savlađivao vlastelu, koja je još bila ostala samostalna. Tako je god. 1379 pobedio Radiča Brankovića, gospodara Braničeva i zauzeo je njegovu državu, a naskoro posle toga, posle smrti Đurđa Balšića (1379 god.), zauzeo je Prizren, Hvosno i Budimlje.

U to doba su Turci već uveliko prodirali u južne pokrajine Balkanskog Poluostrva i pljačkali tamo. Opasnost je s te strane za Lazarevu državu bivala sve veća. Stoga je Lazar svoju prestonicu premestio na sever, u Kruševac, i za svoju zadužbinu, Ravanicu, izabrao mesto daleko od onih krajeva, u kojima su nekada srpski vladaoci dizali svoje glavne zadužbine.

Kako je opasnost od Turaka bila sve veća i sve očevidnija, — oni su u to doba počeli prodirati i u primorje i u Podunavlje, — Lazar je sistematski radio na tome, da obrazuje veliki savez protiv Turaka. Ceo njegov rad kretao se u dva pravca: da okupi oko svoje države i oko sebe sve one dinaste, koje nije mogao pokoriti, i da obrazuje savez protiv Turaka. Na ostvarenju oba ta plana radio je on pre svega udajom svojih ćeri. Jednu je udao za Vuka Brankovića, jednu za Đurđa Stracimirovića-Balšića, jednu za sina bugarskog cara, a jednu za sina ugarskog palatina Nikolu Gorjanskog. Ceo taj plan i rad Lazarev bio je dobro smišljen i preko potreban, jer su Turci stalno napredovali i prodirali. Lazar je donekle uspešno suzbijao pojedina njihova pljačkaška odeljenja. Tako su na Dubravnici Lazareve vojvode Crep i Vitomir razbili Turke (25 decembra 1380 god.). Ali kad su Turci 1385 god. udarili, na poziv Karla Topije, kome su Balšići bili osvojili Drač, na Zetu i razbili Balšiće, bilo je jasno da će uskoro navaliti svom silom i na državu Lazarevu. Odmah iduće godine udare oni zaista na Niš i osvoje ga (1386 god). Od toga vremena polazile su pojedine turske čete u pljačku u krajeve države Lazareve; tako pođe jedan odred turske vojske iz Niša Toplicom, ali bude od Srba kod Pločnika sasvim satrven (1387 god). Naravno da od te pobede nije bilo velike koristi.

Akcija Lazareva protiv Turaka bila je oslabljena tim, što je on u to doba, u savezu sa kraljem Tvrtkom, počeo pomagati ustanike u Ugarskoj i Hrvatskoj, koji su se digli na Ludvigovu ćer Mariju i njenoga muža Žigmunda. Borba se tamo u glavnom vodila dosta nepovoljno po Lazara. Žigmund je u proleće 1389 god. prodro bio čak u Gružu.

Međutim je car Murat sa velikom vojskom krenuo na Lazarevu državu. Knez Lazar sa Vukom Brankovićem i Vlatkom Vukovićem, koji je doveo bosansku vojsku, izađe na Kosovo, gde je 15 juna 1389 god. došlo do velike bitke između Srba i Turaka. U početku su Srbi napredovali i srpsko desno krilo, kojim je komandovao Vuk. Branković, potislo je tako snažno tursko levo krilo, da se u jedan mah smatralo da su Srbi pobedili. Glasnici, koji su za vreme bitke poslati bili kralju Tvrtku, javljali su o pobedi srpske vojske, tako da je on o svojoj pobedi izvestio neke države na zapadu. Ali u odsudnom trenutku prestolonaslednik Bajazit udari sa rezervom u bok srpskog desnog krila i razbije ga; centar kojim je komandovao knez Lazar, bude onda savladan, a levo krilo, kojim je upravljao Vlatko Vuković, bude posle toga lako razbijeno. Za vreme bitke ubije cara Murata jedan srpski vlastelin po imenu Miloš, a knez Lazar bude uhvaćen i, zajedno sa zarobljenom vlastelom, pogubljen.

Posledice bitke na Kosovu, koja se od svih događaja u srpskoj istoriji najviše urezala u narodnu pamet i koju je narodna tradicija najviše i najbolje obradila, bile su velike i teške. Bajazit se istina odmah posle bitke, u kojoj je i turska vojska jako stradala, povukao u prestonicu, da osigura sebi vlast. Ali je za kneginju Milicu, koja je za svoje maloletne sinove Stevana i Vuka uzela državnu upravu u svoje ruke, i za one, koji su ostali živi, a imali učešća i uticaja na državne poslove, bilo jasno, da se moraju miriti sa Turcima. To je u ovaj mah bilo tim potrebnije, što su se Balšići, koji su, i posle udaje ćeri Lazareve za Đurđa Stracimirovića-Balšića, bili vrlo nepouzdani saveznici Lazarevi, sasvim odcepili od Lazareve države, a isto se tako sasvim odvojio od Lazarevih naslednika i Vuk Branković, koji je hteo, naslanjajući se na Ugarsku, nastaviti borbu s Turcima. Osim toga i Žigmund je mislio da može zgodno za sebe upotrebiti tešku političku situaciju, u kojoj su se nalazili naslednici Lazarevi, pa je u jesen 1389 god. upao u severne krajeve Lazareve države. Sve je to primoralo Milicu da se miri sa Bajazitom. Uslovi, pod kojima je sklopljen mir između Milice i Bajazita, bili su za Lazarevu državu vrlo teški. Milica se obvezala da plaća Turcima danak i da u većim pohodima šalje Bajazitu u pomoć jedan odred vojske; osim toga morala je dati svoju najmlađu ćer, Oliveru, u harem Bajazitov.

U svima srpskim zemljama bilo je stanje nesigurno i nesređeno; svi su krajevi bili stalno u opasnosti od Turaka, koji su, u manjim i većim četama, neprestano prodirali i pljačkali na sve strane, čak i po Bosni i Ugarskoj. A otpor srpskoga naroda Turcima bio je gotovo sav paralisan međusobnom borbom, koja je, posle bitke na Kosovu, zahvatila sve srpske zemlje. U državi je Dušanovoj istina ta međusobna borba, koja je bila mestimice dobila oblik stalnog gerilskoga rata, počela još odmah posle njegove smrti. Utišala se bila ona donekle u nekim krajevima, kad je knez Lazar počeo okupljati rasturene delove nekadanje države u jednu celinu. Ali su i onda još, i u Makedoniji i u krajevima koji su spadali u sferu Lazarevih političkih interesa, pojedine oblasti, pojedini velikaši i gradovi ratovali jedni sa drugima. Posle smrti Lazareve i Tvrtkove pošlo je sve još mnogo više u tom pogledu na gore. Vuk Branković se razišao i zavadio sa naslednicima Lazarevim; ta međusobna borba i omraza dovela je docnije i do oružanog sukoba. Sa Balšićima takođe nisu ni Lazarevići ni Brankovići bili u prijateljstvu. Do smrti Tvrtkove bar je u Bosni bilo sređeno stanje. Bosna je u doba, kad je u južnim srpskim zemljama već uveliko separatizam bio oteo maha i kad su se pojedine srpske dinaste, ne uviđajući da im od Turaka svima preti opasnost, počeli biti i krvaviti među sobom, izgledala još snažna i konsolidovana. Ali se odmah posle Tvrtkove smrti (1391 god.) u državnom organizmu nove kraljevine javljaju klice, koje su stvorile i u Bosni isto stanje, kakvo je nastupilo u Raškoj posle smrti Dušanove.

Iste su prilike, i političke i ekonomne i socijalne, izazvale rasulo u obe države. I u Bosni je, kao i u Raškoj, državna organizacija bila izvedena po feudnom sistemu; i u Bosni je, kao i u Raškoj, moć feudiih gospodara stalno rasla. Kad je država došla do vrhunca političke moći, pojedine velikaške porodice i pojedini velikaši imali su čitave oblasti, kojima su vladali. Sasvim je prirodno da su ti gospodari, koji su imali čitave države u državi, težili da dođu do što većeg učešća i uticaja u državnim poslovima. Dušanu i Tvrtku je polazilo za rukom da suzbiju njihove težnje, ali su njihovi slabi naslednici morali podleći uticaju feudnih gospodara, koji su naposletku razbili državni organizam i uništili snagu i avtoritet centralne vlasti u državi.

Raška se država pod Urošem raspala; u Bosni nije istina odmah posle smrti Tvrtkove došlo dotle, ali je već naslednik njegov, njegov mlađi brat Dabiša, postao igračka u rukama velikaša. Zle posledice anarhije, koja je počela da ovlađuje u Bosni, brzo su se osetile. Nova kraljevina i inače nije stajala na čvrstoj podlozi. Krajevi, oblasti i gradovi, što ih je Tvrtko osvojio, nisu mogli biti tako brzo stopljeni u jednu čvrstu celinu; u državi je posle smrti Tvrtkove bilo mnogo heterogenih elemenata sa posebnim interesima i posebnim težnjama. Sve je to dalo samo još više povoda vlasteli, da oslabi kraljevsku vlast, da dođe do što većeg uticaja u državi i da još jače istakne svoje separatističke težnje. Taj haos u Bosni još je pojačan verskim rasprama, koje su, u ovo doba slabosti i anarhije, počele opet uzimati maha. Takve prilike baš u ovaj mah bile su sudbonosne. Mađari i Turci su i inače imali računa da u Bosni bude što više unutrašnjih kriza. Kralj Žigmund je osobito imao interesa, da Bosna bude slaba i nesposobna za ozbiljnu akciju, jer je u Ugarskoj još uvek bile mnogo Žigmundovih protivnika, koji su, u borbi protiv njega, uvek nalazili oslonca u Bosni.

Međutim je i kralj Vladislav napuljski, pretendent na ugarski presto i protivnik Žigmundov, koji je dotle u borbi protiv Žigmunda bio voljan da radi zajedno sa bosanskim kraljem, promenio svoju politiku prema Bosni. Videći da je Tvrtko akciju njegovih pristalica u Ugarskoj upotrebio na svoju korist, a obavešten o prilikama u Bosni, Vladislav je počeo tražiti oslonca i pristalica među moćnom vlastelom. U prvom redu se obratio na Hrvoja Vukčića, čija je moć bila vrlo velika.

Dabiša je bio u vrlo teškom položaju. Protiv njega su bili i Turci i Žigmund i Vladislav i vlastela u državi. Protiv svih njih Dabiša se nije mogao boriti; on se morao rešiti da traži savez sa jednim od tih faktora. Vladislav je bio daleko i njegova je faktička sila bila u pitanju; sa vlastelom se nije mogao nikako složiti, jer su se interesi kraljevi i interesi feudnih gospodara u taj mah neposredno i sasvim ukrštali: vlastela je htela da što više skuči kraljevsku vlast, a kralj je hteo da što više suzbije moć vlastele. Dabiši u taj mah nije ostalo ništa drugo do da paktira sa Žigmundom, čija je moć, pokraj svih nezgoda, iz dana u dan rasla i koji je stoga postajao za Bosnu sve opasniji. Dabiša se dakle pogodi s njim; na sastanku u Đakovu (u julu 1393 god.) načine oni ugovor, po kome je Dabiša priznao ugarsku vrhovnu vlast, a Žigmund priznao Dabišu za kralja; od zemalja je svaki zadržao što je u taj mah imao. Najgore je bilo što je u đakovački ugovor ušla jedna odredba, po kojoj je, posle smrti Dabišine, bosanski presto imao naslediti Žigmund. Neka vlastela u Bosni nije htela priznati đakovački ugovor, nego mu se oduprla, po svoj prilici u dogovoru sa hrvatskim ustanicima, koji su nastavili i dalje borbu protiv Žigmunda. Ali kad su pohvatane vođe ustaničke u Doboju (1394 god.), ceo ustanak i otpor bude ugušen.

Međutim su se u to doba dogodile velike i važne promene na istoku Balkanskog Poluostrva. U leto 1393 god. pošao je car Bajazit na Bugarsku, prodro je bez otpora do bugarske prestonice, Trnova, i posle kratke opsade izdajom ušao u grad (17 jula). Padom Trnova nestalo je bugarske države; Turci su sada gospodarili velikim delom Balkanskog Poluostrva. Posle pada Bugarske, u kojoj je, pokraj svih trzavica poslednjih decenija, književnost i nauka, pod uticajem učenog patrijarha Jevtimija, sa mnogo uspeha negovana, pobegli su mnogi od učenika Jevtimijevih u državu Lazarevih sinova, gde su našli utočišta i darežljive i snažne potpore, osobito kod Stevana Lazarevića.

Pad Vugarske i stalno prodiranje turskih četa u Bosnu, Vlašku, — gde je Bajazit razbio vojvodu Mirča u bitci na Rovinama (10 oktobra 1394 god.), u kojoj je poginuo Kraljević Marko, — i Ugarsku nagnalo je Žigmunda na energičnu akciju protiv Turaka. Posle dugih pregovora sa državama, koje su mogle doći u kombinaciju za rat protiv Turaka, dobije Žigmund dosta vojske iz zapadne Evrope, osobito iz Francuske, pa pođe u leto 1396 god. protiv Turaka. Ali u krvavoj bitci kod Nikopolja na Dunavu budu hrišćani razbijeni (25 septembra); sam Žigmund se jedva spasao.

Posle bitke na Nikopolju pregnu Turci da još bolje utvrde svoju vlast u srpskim zemljama. Vuka Brankovića, koji ih nije hteo pomagati u raznim ratovima, zbace sa prestola, a državu njegovu, pošto su jedan deo ostavili nauživanje ženi i deci njegovoj, dadu kao nagradu Stevanu Lazareviću, koji je verno ispunjavao svoje kletveničke dužnosti i u bitci kod Nikopolja sa svojom odabranom vojskom mnogo doprineo turskoj pobedi. Zbog toga je naravno nastala još veća omraza između ove dve, već i inače zavađene, porodice.

U Zeti je, za vreme ropstva Đurđa II Balšića kod Turaka, počeo građanski rat, u koji se upleo i kralj Dabiša; njegov je vlastelin Sandalj Hranić davao pomoći Đurđevom odmetniku Radiču Crnojeviću, kad je ovaj pokušao da zavlada Zetom. Kad se Đurađ oslobodio ropstva, on zauzme Skadar i Drivast, pa ih ponudi Mlečićima, nadajući se da će na taj način, kad između njegove države i Turske bude mletačka teritorija, biti miran od turskih napadaja. Mletačka Republika, koja je već vekovima sistematski radila da se utvrdi na istočnoj obali Jadranskog Mora, ali je uvek samo privremeno u tome uspevala, — rado je prihvatila Đurđevu ponudu i rešila da zauzme ponuđene gradove. Siguran od strane Turaka na taj način, Đurđe se odmah krene na Radiča, i savlada ga (25 aprila 1396 god.)

Iz Bosne Radič ovoga puta nije dobio pomoći, jer je tamo posle smrti Dabišine (7 septembra 1395) izabrana za vladarku njegova žena Jelena-Gruba (1395–1398 god.), pod čijom je slabom vladom prevlast pojedine vlastele sasvim uzela maha i anarhija se zacarila. Pojedini feudni gospodari postali su sasvim nezavisni; vladalac je izgubio svaki avtoritet, centralne vlasti nestalo je skoro sasvim; vlastela je ratovala među sobom i vodila svoju zasebnu spoljnu politiku. Osobito su silni bili Hrvoje Vukčić, Sandalj Hranjić i Pavle Radenović; njih trojica su upravo vladali Bosnom u ovo doba. Sasvim je u njihovim rukama bio i po njihovim intencijama radio Stevan Ostoja, koji je posle Jelene-Grube izabran za kralja (1398–1404 god.), jer se, u borbi protiv Žigmunda i raznih pretendenata, na njih oslanjao. Agitacija za Vladislava napuljskog vođena je u to doba u Ugarskoj i Hrvatskoj vrlo energično; za njega su bili i Hrvoje i Ostoja. Stoga je naposletku i Žigmund morao preduzeti u Bosni nešto, da suzbije svoje neprijatelje.

Možda s tom Žigmundovom akcijom stoji u vezi i pokušaj Stevana Lazarevića da se oslobodi turske vrhovne vlasti i da se osloni na zapad, u prvom redu na Ugarsku, pa da pomoću njenom suzbije Turke. Ali prilike u Lazarevoj državi nisu još bile dosta konsolidovane. Dinaste, koji su posle Uroševe smrti postali nezavisni, pa ih je knez Lazar pokorio, sada su, svakako više iz opozicije prema Lazarevom sinu, nego stoga što su bili uvereni da državnim i narodnim interesima bolje odgovara za ovaj mah turkofilska politika, ustali protiv toga, da se menja spoljna politika i javili su Bajazitu šta Stevan namerava. Tako je plan Stevanov o emancipaciji od Turaka propao. Jedva je ličnoj intervenciji kneginje Milice pošlo za rukom da spase državu svojoj deci.

U isto doba je Žigmund bio napao na Bosnu, ali je vrlo rđavo prošao; Hrvoje ga je suzbio i uzeo mu neke krajeve (1398 god.). Taj neuspeh još je više osnažio i Vladislavljevu stranku i Hrvoja i Ostoju. Vladislavljeva stranka počela je vrlo energičnu agitaciju; već su se počeli praviti planovi o njegovu dolasku u Ugarsku. Kralj Ostoja je, naravno bez uspeha, 1400 god. tražio od Dubrovčana, koji su još uvek priznavali Žigmunda, da prime zaštitu i priznadu vrhovnu vlast bosanskog kralja. Videći nemoć Žigmundovu, a sve jače snaženje Vladisavljeve stranke, Ostoja je svoj zahtev ponovio i 1402 god., naravno opet bez uspeha. Međutim, dok su gospodari Bosne, i Hrvoje i Ostoja, bili zauzeti borbom protiv Žigmunda i angažovani u akciji Vladislavljevoj, koji je u to doba bio poslao u Dalmaciju svoga zastupnika, da preduzme u njegovo ime vladu, — dotle su se u Turskoj desili događaji, koji su izazvali velike političke promene na Balkanskom Poluostrvu.

Tatarski vladalac Timur-Lenk osnovao je veliku i snažnu državu u srednjoj Aziji i šireći je došao do turske granice, pa 1402 god. udario na Bajazita. Bajazit mu pođe u susret sa turskom vojskom, u kojoj su sa svojim trupama bili i Brankovići i Lazarevići. U bitci kod Angore (28 jula 1402 god.) budu Turci do noge potučeni, a sam Bajazit zarobljen. Stevan Lazarević, koji se sa svojim odeljenjem tako junački borio, da je izazvao divljenje Timur-Leikovo, spase se s Brankovićima i ode u Carigrad.

U Turskoj je posle ovog poraza nastalo rastrojstvo i građanski rat među sinovima Bajazitovim. Stevan je video da je sada vrlo zgodan momenat za njega. U Turskoj je vladao haos, a država je, i inače i zbog rata sa Timur-Lenkom, bila sasvim oslabljena. Ali su Stevanu vrlo velika smetnja bili Brankovići, koji su bili u krvnoj zavadi s Lazarevićima i mogli omesti njegov rad na oslobođenju od Turaka. Stevan je stoga u Carigradu izradio da vizantiska vlada uhapsi Đurđa Vukovića.

Stevan dobije tom prilikom od zastupnika cara Manojla, koji Je u to doba putovao po zapadnoj Evropi da traži pomoći protiv Turaka, naziv despota, koji je od toga vremena uvek nosio. Pri povratku iz Carigrada on ostane u Mitileni, zbog svoje ženidbe. Đurđu Vukoviću, međutim, pođe za rukom da pobegne iz zatvora. On stupi u pregovore sa Sulejmanom, ubedi ga da je u njegovu interesu da pomaže njega protiv Stevana, dobije od njega vojske i pođe u svoju državu.

Međutim stigne i Stevan u Zetu, gde sazna da Đurađ sa Turcima ide na njega, pa sa vojskom, koju je dobio od Đurđa Stracimirovića i od matere, krene Đurđu u susret. Na Kosovu, blizu Gračanice, sukobio se Stevan sa Đurđem i Turcima (21 novembra 1402 god.). Obe vojske bile su podeljene na dva dela; njima je komandovao na jednoj strani despot Stevan i njegov brat Vuk, a na drugoj Đurađ Vuković i jedan turski vojvoda. Stevan, ma da je imao manju vojsku, razbije Turke, ali Vuk bude od Đurđa pobeđen. Kad su se Lazarevići posle bitke sastali u Novom Brdu, napadne Stevan Vuka zbog taktičkih pogrešaka, što ih je učinio, a Vuk, ljut zbog toga, ode Sulejmanu. Kneginja Milica pođe za njim, da ga vrati; pošto ga nije mogla stići, ode i ona Sulejmanu i izmiri ga sa Stevanom. Tom prilikom dobiju Brankovići natrag svoju državu.

Stevan je, međutim, mislio da je sada zgodan trenutak da se približi zapadu, te da, pomoću zapada, suzbije Turke. U Turskoj je istina zavladao Sulejman, ali su mu braća sporila pravo na presto. U Maloj Aziji je neprestano trajao rat između Sulejmana i njegove braće. Osim toga država je bila oslabljena već i porazom Bajazitovim. Prilike su dakle za borbu protiv Turaka bile povoljne. Ali protivnici Turaka nisu mogli iskoristiti te prilike, jer su sve države, koje bi mogle povesti akciju protiv Turaka, bile slabe same sobom ili su bile, usled građanskih ratova i drugih raznih međusobica, nesposobne za intenzivnu borbu.

Vizantija je bila slaba, da sama preduzme ma kakvu ozbiljnu akciju. U Raškoj su se borili među sobom Vukovići i Lazarevići, a i u Stevanovoj državi nije bilo sve kako treba. U Ugarskoj je bila u jeku borba između Žigmunda i Vladislava, koji je došao bio u Dalmaciju i krunisao se u Zadru za kralja ugarskog (5 avgusta 1403 god.). Bosna je, bez jake centralne vlasti; pod raznim uticajima moćnih oblasnih gospodara, a u sukobu sa Dubrovnikom, bila sasvim nemoćna. Ona je imala razloga da strahuje i od Žigmunda i od Vladislava.

Dok je kod hrišćana vladala nemoć i rastrojstvo, dotle je sultan Sulejman jasno uvideo u kakvu je opasnost poslednjim događajima dovedena turska vlast u Evropi. On je stoga pregao da spase koliko se može spasti, radeći u tom pravcu energično, istrajno i vrlo smišljeno; nije prezao od intriga, nije se plašio žrtava, nije se bojao nepopularnih postupaka, samo da spase državu. Prilike kod hrišćana, i na Balkanu i u ostaloj Evropi, išle su mu na ruku; on je uspeo da Turcima u ovoj, od kad su došli u Evropu, najopasnijoj krizi spase i sačuva državu.

Krajem 1403 god. pošlo je naposletku Žigmundu za rukom da umiri Ugarsku, pa se počeo spremati na energičnu akciju na jugu, osobito u Bosni. U isto doba on je sklopio savez sa despotom Stevanom i ustupio mu Mačvu i Beograd. Žigmund je šta više, ma da je u isti mah i sam polazio u Bosnu, slao Stevanu u pomoć vojsku, sa kojom je Stevan udario na Turke i zauzeo od njih i od Vukovića neke krajeve. Uskoro posle toga došlo je međutim između Sulejmana i Stevana do mira, po kome je Stevan zadržao, što je bio osvojio.

Kad je Žigmund, primiriv Ugarsku, pošao na Bosnu (1403 god.), kralj Ostoja, uveren da se sa Žigmundom ne može uspešno boriti, pokorio mu se i priznao je ugarsku vrhovnu vlast. Ali sada ustanu na Ostoju mnogi bosanski velikaši, osobito Hrvoje, koji su bili protivnici Ugarske i Žigmunda. Protiv njega se udružio sa bosanskom vlastelom i Dubrovnik, koji je istina uvek verno držao uz Žigmunda, ali su u ovaj mah, u borbi protiv Ostoje, koji je neprestano udarao na Dubrovnik, njegovi interesi bili identični sa interesima Žigmundovih protivnika u Bosni. Prema takvoj situaciji pošlo je dosta brzo i lako nezadovoljnicima za rukom, da zbace kralja Ostoju s prestola (1404 god). Za kralja bosanskog bude izabran Tvrtko II Tvrtković (1404–1408 god.), koji je bio u svakom pogledu samo vršilac volje i slepo oruđe u rukama bosanskih velikaša, u prvom redu Hrvoja Vukčića i Sandalja Hranjića.

Dubrovnik je sa novim vladaocem sklopio mir pod povoljnim uslovima. Ali je Žigmund, koji je Ostoju pomagao čim su se Bosanci bili digli na njega, bio sada voljan da silom vrati na presto u Bosni svoga privrženika, ma da je on bio neprijatelj njegovih vernih Dubrovčana, a da otera kreaturu Hrvojevu i Sandaljevu, njegovih najvećih neprijatelja i pristalica Vladislavljevih. Ali Žigmundova akcija nije ovoga puta imala uspeha. Rad svojih pristalica protiv Žigmunda pomagao je ovoga puta i Vladislav odašiljanjem svoje flote u dalmatinsko primorje (1405 god.).

U to doba je Balša, koji je posle smrti svoga oca (u aprilu 1403 god.) zavladao u Zeti, uveren da od Turaka nema više opasnosti po njegovu državu i da prema tome nema više razloga, koji su nekada nagnali njegova oca da preda Mlečićima zetske gradove, naumio da natrag osvoji te gradove. U borbi oko toga on je proveo ceo svoj vek i borba protiv Mletaka ispunjava gotovo celu njegovu vladu (1403–1421 god.). U prvom ratu, koji je počeo 1405 god., Balša nije imao sreće; on je u jedan mah došao bio zbog Kotora, koji je bio napao, u sukob i sa Bosnom, čije je pretenzije u Zeti pomagao i kralj Vladislav. Do mira je Zeta došla tek u jesen 1412 god.

Vreme relativnog mira, posle bitke kod Angore, upotrebio je despot Stevan, da izvede mnoge, vrlo važne, reforme u svojoj državi i da je osnaži i spremi za borbu protiv Turaka, čija invazija, kako je bivalo sve jasnije, nije bila prolazna, kao što se to u početku njihovih osvajanja moglo misliti. Rad Stevanov bio je u prvom redu upravljen na to, da svoju državu osnaži politički (što tešnjom vezom sa Ugarskom, Vizantijom i Mlecima), ekonomno (povećanjem državnih prihoda, što jačim razvitkom trgovine, i izvoza i uvoza, i što boljom eksploatacijom rudnika), kulturno (pomaganjem književnosti i književnika) i vojno (dizanjem gradova i reformama u vojsci). U to je doba Stevan utvrdio Beograd i dao mu velike trgovačke povlastice i podigao je monumentalnu zadužbinu i grad Resavu (Manasiju), koja je bila i vrlo važna strategiska tačka i znamenito kulturno središte.

Za sve to vreme uzimao je despot Stevan učešća u svima pregovorima i planovima za borbu protiv Turaka. Rad u tome pravcu išao je vrlo teško, jer su se interesi pojedinih faktora, koji su bili pozvani da tu stvar vode, tako ukrštali, da je bilo nemoguće organizovati išta ozbiljnije. Zeta je bila u borbi sa Mlecima, u Stevanovoj državi bilo je mnogo nezadovoljnika, kojima je na čelu stajao njegov brat Vuk. U Bosni je oligarhija sve više otimala maha, a opasnost od rata sa Ugarskom bila je stalna. U Dalmaciji i Hrvatskoj se još uvek držala, pomagana od Bosanaca, stranka kralja Vladislava. Mleci su težili za Jadranskim Primorjem i smatrali su da je za njih važnije pitanje o vlasti na dalmatinskoj i zetskoj obali, nego pitanje o akciji protiv Turaka, o kojoj su inače oni jedini imali realne i pravilne poglede. Žigmund je. istina, neprestano radio na tome da organizuje akciju protiv Turaka, jer je uviđao opasnost, koja je pretila s te strane. Ali on sam nije bio dosta ozbiljan i uvek u raznim, i finansiskim i političkim, krizama; položaj njegov je, osobito zbog opozicije u zemlji i zbog akcije Vladislavljeve stranke, još uvek bio nesiguran, tako da nije mogao mnogo učiniti.

God. 1408 postigao je, međutim, Žigmund u borbi protiv Bosne veliki uspeh. On je pre svega mislio da Bosna najviše podržava i pomaže akciju Vladislavljevih pristalica; osim toga on je smatrao da Bosna po pravu pripada Ugarskoj, osobito po onoj tačci đakovačkog ugovora, po kojoj je Dabišu imao on da nasledi. U doba kad je trebalo ispuniti tu tačku, Žigmund nije bio u stanju da silom natera Bosance na izvršenje đakovačkog ugovora. Ratni pohodi, što ih je on posle toga više puta preduzimao u Bosni, da izvojuje priznanje ugarske vrhovne vlasti, nisu imali ili nikakva ili bar ne trajna uspeha. U ovaj mah njemu je pošlo za rukom da uveri papu, kako on polazi u Bosnu da iskoreni bogomile i da utvrdi katoličku veru, pa je i od njega dobio pomoći. On je onda prodro sa dosta velikom vojskom u Bosnu i razbio Bosance (septembra 1408 god.).

Ova pobeda Žigmundova bila je od vrlo velikih posledica. Stranka Vladislavljeva bila je i inače dosta oslabljena odlaskom njegovim iz Dalmacije, njegovim neodlučnim držanjem i mlitavom akcijom, a ovom pobedom Žigmundovom bila je sasvim uništena. I najogorčeniji protivnici Žigmundovi, i u Bosni i u Dalmaciji, bili su sada primorani da napuste Vladislava i da se pomire sa stvorenom situacijom. Tako se sada Žigmundu pokorio i Hrvoje i Sandalj i cela Dalmacija, osim Zadra.

Ali se Bosanci nisu tako lako i brzo hteli izmiriti sa novim stanjem stvari. Opozicija tuđinskoj vlasti i tuđem uplivu istakla je kao svoga kandidata proteranog kralja Ostoju, koji je, za kraljevsku krunu, bio voljan da promeni politiku, zbog koje je nekada izgubio presto. Tako je Ostoja, ma da je Hrvoje bio protiv njega, ponovo izabran za kralja (u novembru 1408 god.), osobito pomoću humske vlastele, u prvom redu Sandalja Hranjića. Kralj Vladislav, bez energije i malodušan i inače, izgubio je sada svaku nadu na uspeh. To njegovo raspoloženje upotrebili su Mlečići na svoju korist i kupili su, posle dužih pregovora (9 jula 1409 god.), za sto hiljada dukata od Vladislava Dalmaciju, u koliko je ona bila u njegovoj vlasti, i sva prava na nju. Ovom kupovinom dobili su Mleci opet Dalmaciju, za kojom su, iz trgovačkih i strategiskih obzira, toliko težili i iz koje su do sada svagda istiskivani. Ali je i ovoga puta, kao i uvek do tada, Republika, zbog pokušaja da dođe do Dalmacije, morala ratovati, u prvom redu sa Žigmundom, koji nije priznavao ni prava Vladislavljeva, ni prava Mletačke Republike. Taj sukob između Mletaka i Žigmunda bio je za Hrišćane tim štetniji, što je naskoro posle toga došlo u Turskoj do građanskog rata, koji je paralisao za nekoliko godina svu snagu turske države i oslabio je u svakom pogledu. To je bio opet momenat, kada je zajednička akcija hrišćanskih država i naroda protiv Turaka mogla imati izgleda na neki uspeh. Ali je i taj momenat propušten, zbog ukrštenih interesa zainteresovanih faktora na Balkanu.

U isto doba je i Stevanova država, posle nekoliko godina mira i oporavljanja, postala ponovo poprište borbe i ratova. Još od bitke na Kosovu bilo je u Stevanovoj državi dosta njih, koji su, iz raznih uzroka, bili uverenja, da je, u prilikama kakve su bile, najbolje držati se Turske i voditi lojalnu politiku prema njoj. Na čelu te stranke stajao je u ovo doba mlađi brat Stevanov, Vuk. Despot Stevan je bio drugog uverenja; on je držao s Turcima, kad je i koliko je morao, ali je glavna njegova težnja bila da pomoću zapada, u prvom redu pomoću Ugarske, istisne Turke iz srpskih zemalja. Držanje Stevanovo prema Turcima nije bilo lojalno, i to njegovo držanje mogli su uvek njegovi, i lični i načelni, neprijatelji upotrebiti protiv njega. Tako je Vuk, ne zna se kojim povodom, početkom 1409 god. otišao Sulejmanu, pa se vratio sa turskom vojskom, tražeći da mu Stevan ustupi polovinu države. U prvi mah Vuk nije uspeo. Ali kad je, u leto iste godine, ponovo udario na Stevana, napuste Stevana mnogi njegovi ljudi. Zbog toga je Stevan morao popustiti i ustupiti Vuku polovinu svoje države.

Uskoro je međutim došlo opet do velikih promena u Turskoj. Na Sulejmana je ustao njegov brat Musa. Nezadovoljni Sulejmanom, i Lazarevići i Vukovići pristali su uz njegovog brata Musu. Ali u bitci između njih dvojice, koja je bila pod Carigradom, iznevere Vukovići i Vuk Lazarević Musu, te on bude potučen (u junu 1410 god.). Stevan Lazarević, koji je ostao veran Musi, sklonio se posle bitke u Carigrad, a njegov brat Vuk i Lazar Vuković pođu kući, ali budu uz put od Musinih ljudi uhvaćeni i Musa ih obojicu da pogubiti (11 jula 1410 god.). Posle toga Stevan sklopi mir sa Musom i dobije natrag deo svoje države, koji je bio ustupio Vuku.

U to doba, kad je počela međusobna borba turskih pretendenata, koja je trajala skoro tri godine i koja je jako oslabila Tursku, došao je Žigmund, zbog Dalmacije, u otvoren sukob sa Mlecima. Videći da će, po svoj prilici, morati zaratiti sa Republikom, Žigmund je mislio da prvo mora sasvim savladati Bosnu, koja je, i posle poslednjeg poraza, još uvek pokazivala jasnu težnju da bude slobodna i nezavisna, a ta težnja morala ju je dovoditi u sukob sa pretenzijama i interesima ugarskim. God. 1410 i 1411 udarao je Žigmund više puta na Bosnu, prodro je u zemlju i savladao otpor Bosanaca. Pokorenu Bosnu podelio je na više delova; neke oblasti je dao svojim velikašima, a nešto Hrvoju i Stevanu Lazareviću (Srebrnicu). Kralju Ostoji ostali su samo južni krajevi, u kojima je posle ovoga rata i gubitka tolikih zemalja, vladala potpuna anarhija. U tim krajevima je onda, usled slabosti centralne vlasti, porasla još više moć pojedinih velikaša, osobito Sandalja Hranjića.

Novi turski vladalac, Musa, nije bio čovek, sa kojim se moglo raditi. On je brzo zaboravio na usluge, što mu ih je učinio despot Stevan, pa je počeo napadati na njegovu državu (u toku 1411, 1412 i 1413 god.). Despot Stevan je onda stupio u pregovore sa pretendentom Mehmedom, koji se već spremao da i u Evropi zavojšti na Musu. U ratu između njih dvojice pobedio je Mehmed, osobito pomoću despota Stevana, i zavladao celom državom (jula 1413 god.). Stevan je odmah načinio vrlo povoljan ugovor s njim. Od toga doba sve do smrti Mehmedove (1421 god.) bio je Stevan na miru od Turaka, jer je Mehmed bio uveren da mu je on verno odan.

Despot Stevan je međutim uzimao živa učešća u svima projektima za akciju protiv Turaka, koji su u to doba pravljeni, osobito na carigradskom i budimskom dvoru. Do nameravane i projektovane zajedničke akcije nije međutim došlo, jer su se interesi pojedinih zainteresovanih faktora, Mletaka i Ugarske, i Mletaka i Vizantije, ukrštali. Stoga se za vreme građanskog rata u Turskoj, kada je bio vrlo zgodan momenat za akciju protiv Turaka, Vizantija uzalud trudila da organizuje koaliciju i da izazove akciju. Bliži interesi su ometali sav taj rad.

Kriza je bilo puno i na sve strane. Osim borbe sa Mlecima zbog Dalmacije, bio je Žigmund zauzet i Husovim pokretom, koji je počeo da uzbuđuje duhove na zapadu. I u Bosni nije nikako moglo doći do mira. Hrvoje je u ovaj mah dominirao u zemlji. Ali je bilo mnogo njih, koji su želeli i radili da ga sruše. Žigmund se bojao njegove sile u ovaj mah osobito zbog toga, što je Hrvoje, ma da mu se bio pokorio, stajao neprestano u dobrim odnosima sa Mlecima, te se Žigmund s pravom bojao njihove zajedničke akcije. Ugarski i hrvatski velikaši su mrzeli Hrvoja zbog sile i ugleda njegova i zavideli mu. I Bosanci su, kao opozicija tuđinskom režimu, sada bili protiv Hrvoja zbog toga što se pokorio Žigmundu i priznao njegovu vrhovnu vlast. Jedini je Sandalj bar donekle bio uz njega. Ali je i njega Hrvoje otuđio od sebe, jer je, dok je Sandalj (u maju 1413 god.) pomagao Stevanu u borbi protiv Muse, upao bio u njegovu državu i opljačkao neke krajeve. Stoga i Sandalj ustane protiv Hrvoja i, sa ostalim njegovim neprijateljima, izradi kod Žigmunda, te on Hrvoja proglasi za izdajnika i liši ga svih časti i imanja (u junu 1413 god.). Hrvoje se prvo branio kod Žigmunda od optužaba svojih neprijatelja, ali bez uspeha, zatim je tražio pomoći iz Mletaka, naravno isto tako bez uspeha. Jedino je uspeo da se izmiri sa Ostojom; njih dvojicu su u ovaj mah zajednički interesi upućivali jedno na drugo.

Žigmund je u to doba bio zauzet husitskim pitanjem tako, da nije mogao ni pomišljati na akciju u Bosni. Zato on pošalje u Bosnu protiv Ostoje i Hrvoja Tvrtka II, usled čega u Bosni plane građanski rat. Ratna sreća se u početku kolebala, ali kad na Hrvoja pođu Jovan Gorjanski i Jovan Morovićki sa velikom vojskom, Hrvoje, videći da im neće moći odoleti, zatraži pomoći od Turaka, Dobivši dosta vojske od Turaka, Hrvoje razbije ugarske vojvode kod Doboja (u julu 1415 god.). Ali se Bosna ni posle ovoga nije smirila. U to doba je poginuo, kao žrtva zavere, vojvoda Pavle Radenović, te je planuo rat između Pavlovih sinova, koji su pozvali u pomoć Turke, i Ostoje, uz koga je bio Sandalj. U toj borbi Turci su osvojili Vrhbosnu i utvrdili se u njoj. Taj uspeh turski primora i Pavloviće i Sandalja da priznadu tursku vrhovnu vlast. U to umre Hrvoje (aprila 1416 god.), a kralj Ostoja uzme njegovu udovicu za ženu, misleći da će mu to pomoći da se utvrdi na prestolu. Ali se u to svi dignu na njega. Car Mehmed pokuša da izmiri kralja i vlastelu, ali bez uspeha, jer zbor velikaša bosanskih reši da uhapsi Ostoju. Stoga Ostoja pobegne; iduće godine, istina, ponovo zavlada Humom, ali uskoro posle toga umre (1418 god).

Dok je na taj način u Bosni gotovo uništen uticaj Žigmundov, a turski uticaj sve više prevlađivao, došli su i Mleci u sukob s Turcima, zbog toga što su Turci pljačkali mletačke posede, i potukli su tursku flotu kod Galipolja (29 maja 1416 god.). Car Manojlo je radio sada na tome da omete tursko-mletačke pregovore, i da, pomoću pape, krene zapadnu Evropu protiv Turaka. Ali su prilike za zajedničku akciju bile vrlo nepovoljne. Zetski gospodar Balša se 1419 god. ponovo digao na Mlečiće i za kratko vreme osvojio sve mletačke gradove u zetskom primorju, osim Skadra; odnosi Mletaka sa Žigmundom takođe nisu bili sređeni. Sve to primoralo je Republiku, da bi dobila slobodne ruke za akciju u Zeti i protiv Ugarske, da sklopi sa Turcima mir (7 novembra 1419).

Novi bosanski kralj, Stevan Ostojić (1418–1421 god.), nudio je, istina, Mlecima savez protiv Balše i protiv Žigmunda, ali je Republika volela da sama suzbije i savlada Balšu i pregla je na to svom snagom, osobito kad je na ponovljenu ponudu Kotorana primila njihov grad (marta 1420 godine), za kojim su težili i Bosanci i Sandalj, a najviše Balša. Balša udari onda na Kotor, ali ga Mlečići odbiju, a posle toga, pošto je bio već duže vremena bolestan i osećao da neće dugo živeti, ode despotu Stevanu i umre kod njega (28 aprila 1421 god.), ostaviv u nasleđe despotu Stevanu Zetu i rat sa Mlecima.

Stevan je primio nasleđe Balšino i nastavio rat protiv Mlečana, koji su, u vreme Balšine smrti, vrlo uspešno vojevali u Zeti i, pre nego što je despot Stevan preduzeo protiv njih akciju, osvojili gotovo sve zetske gradove. Rat između Mletaka i despota Stevana vođen je više godina dosta mlitavo i sa promenljivom srećom, dok nije Stevanova vojska pod Skadrom bila razbijena (decembra 1422 god.). Posle toga poraza Stevan je morao popuštati; 12 avgusta 1423 god. sklopljen je između Stevana i Republike mir, po kome su Mlecima priznati Skadar, Ulcinj i Kotor, a Stevanu Drivast, Bar i Budva. Ali je, i posle ovoga mira, ostalo dosta nerešenih pitanja, koja su uvek mogla izazvati sukob. Stevan je do pred kraj svog života radio na tome, da dobije natrag zetsko primorje, nadajući se da će doći do sukoba između Ugarske i Mletaka i da će on taj sukob moći upotrebiti, da ostvari svoje težnje. Kad je video da mu se ta nada i želja neće ispuniti, on je sklopio sa Republikom definitivan mir, kojim su uklonjene sve nesuglasice (u julu i novembru 1426 god.).

Međutim su se Mleci, već i za vreme rata sa Balšom i sa Stevanom, a osobito posle prvog sklopljenog mira sa despotom Stevanom, sve više utvrđivali u Dalmaciji. Jedan po jedan grad padao je u njihove ruke. U isto doba dobili su oni od Vizantinaca i Solun (14 septembra 1423 god.). U Dalmaciji im je sada jedini protivnik bio knez Nelipić; on je hteo da suzbije mletački uticaj i da spreči njihovo napredovanje. U strahu zbog zetskog i solunskog pitanja, Republika je 1423 god. ponudila savez protiv Nelipića Tvrtku II, koji je 1421 god. suzbio Stevana Ostojića i zauzeo opet bosanski presto, najviše pomoću Sandaljevom, koji je sada bio najvažnija ličnost u Bosni. Ali kad su Tvrtko i Sandalj, u dogovoru sa Mlecima, hteli napasti na Nelipića, prodre Radivoj, sin Stevana Ostojina, sa Turcima u Bosnu (u maju 1424 god.). Turski je uticaj poslednjih godina bio oslabljen, pa su oni jedva dočekali priliku da se opet upletu u unutrašnja bosanska pitanja. Turci istina budu odbijeni, ali se Tvrtko sa razlogom bojao, da se, usamljen kako je bio, neće moći stalno održati protiv Radivoja i Turaka. Stoga se on odmah posle toga izmirio sa Žigmundom i sklopio, uz velike žrtve, s njim savez za odbranu od Turaka (u julu 1425 god.). Po tom ugovoru Tvrtko je morao ne samo priznati vrhovnu vlast ugarsku, nego i imenovati za svoga naslednika u Bosni ugarskog velikaša Hermana Ciljskog. Ali nada Tvrtkova, da će na taj način lakše voditi borbu protiv Turaka, nije se ispunila; on je u borbi s Turcima ostao opet usamljen, jer je Žigmund bio zauzet husitskim ratom, pa mu nije mogao pomoći. Tvrtko je stoga bio primoran da se opet pogađa s Turcima i da im popušta.

Ali pri svem tom što je bio u tako teškim prilikama, Tvrtko ipak nije hteo lokalne i lične interese podčiniti opštim interesima. Kada je naime despot Stevan, koji se bio izmirio sa Đurđem Vukovićem, video da mu bolest dosađuje i da može skoro umreti, proglasi on, sa pristankom Žigmundovim, na saboru u Srebrnici (u julu 1426 god.) za svoga naslednika Đurđa Vukovića. Kada je zbog toga Murat II udario na Stevanovu državu, tvrdeći da on treba da nasledi Stevana, upotrebi Tvrtko nezgodu, u kojoj se Stevan tada nalazio, i napadne na Srebrnicu. Turci se međutim uskoro, zbog bune u Maloj Aziji, povuku, a i Tvrtko bude odbijen od Srebrnice.

Kad iduće godine umre despot Stevan (19 jula 1427 god.), udare Turci na despota Đurđa, a Žigmund, koji je, i pored stalnih raspra sa Mlecima, neprestano radio na obrazovanju koalicije protiv Turaka, i koji je poslednjih godina više puta preduzimao pohode protiv njih, zauzme, radi bolje odbrane svojih granica, Mačvu s Beogradom (u septembru). Golubac, koji je takođe trebalo da zauzme Žigmund, preda vojvoda Jeremija Turcima, koji, u miru koji su odmah zatim posle kratkog rata zaključili sa Đurđem, zadrže još i Kruševac.

U to doba su Dubrovčani završili pogodbe sa bosanskom vlastelom radi kupovine nekih zemalja. Time je dovršeno širenje dubrovačke teritorije i utvrđene su stalne granice dubrovačke.

Posle gubitka Beograda, Golupca, Niša i Kruševca despotu Đurđu nije ostao ni jedan znatniji grad; stoga on, za odbranu zemlje i za svoju odbranu, sazida 1430 god. na izlazu moravske doline u Dunav grad Smederevo. U vreme kad je Đurađ dovršavao zidanje Smedereva, koje je bilo vrlo važna strategiska tačka u borbi protiv prodiranja turskog na sever, osvojili su Turci (13 marta 1430 god.) od Mletaka Solun.

Dok je despot Đurađ, posle ovoga, sa velikim naporom spremao svoju državu na otpor Turcima i dok su Turci stalno napredovali, u Bosni je i dalje trajala anarhija. Kralj Tvrtko zaratio je opet na Nelipića (u avgustu 1430 god.), ali je morao da prekine taj rat, pa da se krene na jug, gde je vojvoda Radoslav Pavlović bio udario na Dubrovnik. Kad je Dubrovniku zapretila od Radoslava velika opasnost, pošlo mu je za rukom da zadobije u savez protiv njega Sandalja i kralja Tvrtka, jer je njima obojici išlo u račun da Radoslav što više oslabi. Tvrtko, međutim, uskoro istupi iz saveza i njegovom intervencijom dođe do mira između Radoslava i Dubrovnika (25 oktobra 1432 god.).

U velikoj krizi, u kojoj se srpski narod u to doba nalazio, državnici srpski izgubili su bili svaki osećaj za opšte interese; oni su u to doba stalno i bez razmišljanja bili gotovi da njih žrtvuju ličnim, lokalnim i trenutnim interesima. Dok je u zapadnoj Evropi vladalo svuda rastrojstvo, u Italiji se bile i krvile države i varoši među sobom, u katoličkoj crkvi borba između pape i liberalnih elemenata sve više uzimala maha, dotle su se i kod Srba pojedine države i dinaete krvile među sobom, tako da su srpske zemlje bile stalno poprište borbe, i međusobne i sa neprijateljem. Svako merilo bilo je izgubljeno; Đurđeva država i Bosna ratovale su zbog Srebrnice, pretendent na bosanski presto, Radivoj, upao je sa Turcima u Bosnu, da protera Tvrtka. Vrhunac političke nezrelosti pokazali su despot Đurađ i Sandalj Hranjić, kad su kupili od sultana Bosnu, pa udarili na Tvrtka i proterali ga iz zemlje (1433 god.). U Bosni je onda besneo građanski rat i ovladala potpuna anarhija.

Sve je to naravno išlo na ruku Turcima. Posle smrti Sandaljeve i Nelipićeve (1435 god.) Turci prodru u Bosnu i utvrde se ponovo u Vrhbosni, a u isto doba napadnu preko Vlaške na Erdelj (1436 god.). Ugarska vojska pređe na to Dunav i prodre do Kruševca, a pri povratku razbije kod Smedereva jednu tursku vojsku, koja je bila pošla da joj odseče odstupnicu. Ali je sve to hrišćanima malo koristi donelo. Kad je umro kralj Žigmund (9 decembra 1437 god.), u Ugarskoj nastanu borbe, a antagonizam između Nemaca i Mađara tako uzme maha, da su te međusobne borbe i razna unutrašnja pitanja paralisala svu državnu snagu. Žigmundov naslednik Albreht (1437–1439 god.) nije, pokraj sve dobre volje i napora, bio u stanju krenuti akciju protiv Turaka.

Videći rastrojstvo i slabost kod onih, koji bi mogli da mu se odupru, sultan, za koga je Đurađ bio udao svoju mlađu ćer Maru (1435 god.), zatraži da mu se preda Smederevo (1438 god.), Đurađ naravno nije mogao ispuniti ovaj zahtev, te Turci sa velikom vojskom udare na Đurđevu državu. Ugarska mu nije mogla pomoći, jer je tamo vladao haos, a Đurađ je sam bio i suviše slab da se sa uspehom bori protiv Turaka. Južni krajevi despotovine su istina uspešno odbijali napadaje turske vojske, ali to nije ništa pomoglo: Smederevo je brzo bilo primorano na predaju (18 avgusta 1439 god.). Despot Đurađ je sa svojom porodicom, već pre toga, bio prebegao u Ugarsku, da traži tamo pomoći protiv Turaka.

Ali su u Ugarskoj prilike za akciju bile vrlo nepovoljne, jer je posle smrti Albrehtove (27 oktobra 1439 god.) nastala borba o presto između njegove udovice Jelisavete, koja je htela da sačuva krunu svom sinu Vladislavu Posmrčetu, i Vladislava, kralja poljskog, koji je bio izabran za ugarskog kralja. Videći da zbog te borbe nema od Ugarske šta da očekuje, Đurađ ode u zetsko primorje (u julu 1440 god.), da odande brani ostatke svoje države na jugu. Ali je položaj i tih krajeva bio vrlo težak; posle junačke odbrane palo je Novo Brdo (27 juna 1441 god), a zatim i ostali gradovi, tako da se samo još Zeta držala. U isto doba udarili su Turci i na Bosnu. Kralj Tvrtko, koji je pokazivao volju da se otrgne od turskog uticaja, bio je sada u tako očajnom položaju, da je svoju državu ponudio Mletačkoj Republici, da je ona zauzme i brani od Turaka (januara 1441 god.).

Turci su u to doba napadali i prodirali prema Ugarskoj u dva pravca, preko pokorene Đurđeve države i preko Vlaške u Erdelj. U Ugarskoj se stoga, pokraj svih trzavica i unutrašnjih kriza, sve više osećala potreba snažne akcije protiv Turaka; tu ideju je pomagala i papska kurija. Ali je izvođenje toga plana išlo vrlo teško i sporo, jer su se interesi najvažnijih faktora često sukobljavali, a gotovo svaki od njih imao je i na domu dosta briga i neprilika.

Posle nekoliko pobeda nad Turcima, što ih je, osobito 1442 god., izvojevao u Erdelju Sibinjanin Janko, bilo je i u Ugarskoj i u Evropi dosta volje za rat protiv Turaka. Ipak je sve išlo sporo i sa nategom. Naporima Sibinjanina Janka i despota Đurđa jedva je, posle velikih teškoća, pošlo za rukom da savladaju smetnje i da spreme veliki pohod na Turke. Kako je sultan u taj mah bio zauzet savlađivanjem ustanka u Maloj Aziji, ugarska vojska prodre čak do Sofije (početkom decembra 1443 god.), potukav nekoliko puta tursku vojsku. Kad je došla zima, hrišćanska vojska se povuče, u nameri da na proleće nastavi rat. Sultan ponudi međutim kralju Vladislavu vrlo povoljan mir. Posredovanjem despota Đurđa, bude onda u Segedinu zaključen mir između Turske i Ugarske na deset godina (krajem jula 1444 god.). Tim mirom dobio je despot Đurađ natrag celu svoju državu.

Javno mnjenje u Ugarskoj i narodi na zapadu, a osobito papska kurija, bili su vrlo nezadovoljni, što je ovaj i ovaki mir zaključen. Svi su se, posle velikih pobeda hrišćanske vojske, ne poznavajući prilike, zanosili fantastom idejom o proterivanju Turaka iz Evrope, uvereni da će se to lako moći ostvariti, te su navaljivali da se rat nastavi. Ljudi, koji su bolje poznavali prilike, uzalud su dokazivali, da ne treba kršiti zaključeni mir, jer će teško biti ostvariti tu želju, i da je za uspešnu borbu protiv Turaka potrebna veća i ozbiljnija akcija. Vest, da je hrišćanska flota stigla u Galipolj, da spreči Turcima prelaz u Evropu, i energična akcija papskog nuncija Cezarinija, koji je vrlo živo radio i na organizaciji prošlogodišnje ekspedicije i koji se u Segedinu jako bio zauzimao, da se ne zaključuje mir sa Turcima, učinili su, da je nadvladala stranka, koja je bila za nastavak rata (u proleće 1444 god.). Cezarini je razbio i poslednju sumnju kralja Vladislava, rasrešiv ga, u ime papino, zakletve, koju je bio položio pri zaključku segedinskog mira.

Despot Đurađ, koji je odmah posle zaključka mira otišao bio da primi svoju državu, našao se sada u vrlo nezgodnom položaju. On je u prošlom pohodu video, da Ugarska neće ni moći ni hteti povesti akciju protiv Turaka, koja bi mogla računati na trajan uspeh. On je u ostalom bio uveren da je Ugarska sama slaba za takvu akciju. Poslednjih godina, kad je kao izgnanik živeo van svoje države, Đurađ je dobro upoznao prilike, ne samo u Ugarskoj nego i na zapadu. On je video, da je zapad tako pocepan posebnim ukrštenim interesima, da će do zajedničke akcije teško doći, a jedino bi zajednička akcija mogla izvesti ono za čim se težilo, jedino bi se tako moglo doći do stvarnih i trajnih rezultata u borbi protiv Turaka. Stoga je despot Đurađ i radio na tome, da se načini mir sa Turcima, smatrajući da se uslovima, koje su Turci nudili, dobiva najviše od onoga što se u opšte može dobiti. Iz istih razloga on je bio i protiv kršenja već utvrđenog mira. Kad je ugovor bio raskinut i pogažen, on je imao da se reši, ili da pođe s Ugarskom protiv Turaka ili s Turcima protiv Ugarske. Uveren, da je postupak ugarskih državnika lakomislen i da celo ovo poduzeće ne može imati uspeha, a zamoren izgnanstvom i istrošen spremanjem za poslednji rat, — Đurađ se rešio za ovo poslednje. Događaji su pokazali da je despot Đurađ imao pravo što je tako postupio: u bitci kod Varne ugarska vojska bila je satrvena (10 novembra 1444 god.).

Dobivši natrag svoju državu, despot Đurađ je, odmah po svom povratku, pregao da uredi sve što je bilo potrebno i da vrati svojoj državi sve što joj je oteto u doba, kada su je Turci osvajali i držali. Izmiriv se sa Stevanom Vukčićem, despot je došao, zbog Zete, u sukob sa Mletačkom Republikom. Ona je, posle ugarskog poraza na Varni, radila na tome da se izmiri sa Turcima, a kad je došla u sukob sa Đurđem, izmirila se i sa hercegom Stevanom, sa kojim je već duže vreme bila u ratu (1445 god.). Mir je međutim i hercegu Stevanu sada bio potreban, jer je bio opet zauzet prilikama u Bosni.

U Bosni je, posle smrti Tvrtka II (novembra 1443 god.), izabran bio za kralja Stevan Tomaš (1444–1461 god.), nezakoniti sin Stevana Ostoje. Dolaskom njegovim na presto planule su u Bosni opet borbe i međusobni ratovi. Pod utiskom ugarskih pobeda u zimu 1443–4 god., a i stoga što je neka vlastela, koja je držala s Turcima, bila protiv njega, Tomaš je odmah pristao uz Ugarsku i poslao kralju Vladislavu u pomoć jedno odeljenje vojske, Ali je njegov položaj bio vrlo težak. Odmah kad je izabran za kralja, ustao je na njega jedan deo bosanske vlastele i Stevan Vukčić, a radio je protiv njega i Herman Ciljski, koji je, po ugovoru, trebalo posle smrti kralja Tvrtka II da nasledi bosanski presto. U samoj državi imali su presudni uticaj bogomili, koji su uvek bili protiv svakog kralja i protiv kraljevske vlasti u opšte. U takim prilikama Tomaš je morao tražiti negde pomoći. Osloniti se međutim samo na Ugarsku, specijalno na Sibinjanina Janka, koji je bio takmac Hermanu Ciljskom, nije bilo dosta. Stoga je Tomaš potražio jačeg oslonca svojoj vlasti i svojoj državi.

Papska kurija je bila uvek gotova da pomaže u Bosni svakoga, ko je bio voljan da prizna papsku vlast. Posle uspešnog ugarsko-turskog rata, papska je kurija rado počela pregovore sa kraljem Tomašem radi prelaza u katoličku veru, tim pre što se bogomilska jeres u Bosni u poslednje vreme opet bila osnažila i raširila. Pod utiskom ugarskih pobeda, a u želji da se nasloni na Ugarsku i papsku kuriju, Tomaš je priznao papinu vlast.

Ali je posle bitke kod Varne morao menjati svoje držanje. Bogomili su bili moćni u zemlji, a herceg Stevan, kao turski vazal, mogao mu je biti vrlo opasan. Stoga se on, posle ugarskog poraza, približio hercegu Stevanu i bogomilima; oterao je svoju prvu ženu i uzeo ćer hercega Stevana. Tomaš je istina tražio da ona pređe u katoličku veru, ali je, znajući koliko su bogomili snažni i koliko imaju pristalica u zemlji, morao da ih trpi i da im popušta. Zbog takog njegovog držanja prema bogomilima, optužili su ga revnosni katolički misionari papskoj kuriji. Ali su na papskoj kuriji u taj mah bili uviđavni i prihvatili su razloge, koje je kralj Tomaš naveo u svoju odbranu. Papa je odobrio njegovo držanje prema bogomilima, zbog teških prilika u kojima se Bosna u taj mah nalazila. To je papska kurija učinila u taj mah tim pre, što se u to doba Ugarska, energičnim zauzimanjem neumornoga borca protiv Turaka, Sibinjanina Janka, spremala ponovo na rat, pa je svima stalo bilo do toga, da ne oteraju bosanskog kralja u naručje Turcima.

U to je doba despot Đurađ, pored rata što ga je, u društvu sa hercegom Stevanom, vodio u Zeti protiv Mletaka, počeo i rat protiv Bosne, zbog Srebrnice, koju su mu Bosanci bili oteli. Đurađ je u ovom dugotrajnom ratu, koji je u ostalom s obe strane mlitavo vođen, imao uspeha, jer je odmah u početku rata osvojio Srebrnicu, a god. 1448 razbio je jednu bosansku vojsku. Ali je i taj rat, isto kao i zetski, i posle toga, nastavljen mlitavo, bez većih preduzeća i važnijih događaja.

Sibinjanin Janko je međutim uspeo da opet krene akciju protiv Turaka. U jesen 1448 god. krenula se velika ugarska vojska na Kosovo, sa namerom da odatle pođe u Albaniju, gde je hrabri Skender-beg već više godina uspešno vojevao sa Turcima. Despot Đurađ našao se u teškom položaju, kao i pre četiri godine. Uveren da je i ovo neozbiljno poduzeće, koje ne može imati uspeha, Đurađ je odbio učešće i u ovom ratu. Stoga je ugarska vojska, prolazeći kroz Đurđevu državu, pljačkala i pustošila po njoj. U velikoj bitci na Kosovu (18–19 oktobra 1448 god.) ugarska je vojska razbijena. Kad je Sibinjanin Janko, bežeći sa Kosova, došao u Đurđevu državu, bude on, po naredbi Đurđevoj, uhvaćen i zarobljen. Ma da su Turci tražili da im se Janko izda, Đurađ nije hteo to učiniti, nego ga je pustio na slobodu, osigurav za svoju državu i lično za sebe neke koristi. Sibinjanin Janko međutim, i posle ovoga poraza, nije napustio misao o borbi protiv Turaka, nego je i dalje neumorno radio na tome, da organizuje akciju protiv neprijatelja, koji je bivao sve opasniji i za Ugarsku i za celu zapadnu Evropu.

Ali su prilike za ozbiljnu akciju bivale sve gore. Na Balkanu je, zbog ukrštenih interesa, počela u to doba međusobna borba baš onih faktora, koji su u prvom redu bili pozvani da povedu akciju protiv zajedničkog neprijatelja. Bosna, koja je i inače bila rastrojena verskim razdorom, ratuje u to doba gotovo neprestano sa despotom Đurđem zbog Srebrnice; Đurađ se bije u Zeti sa Mlecima; herceg Stevan, koji se većinom naslanja na Turke, u stalnoj je gotovo zavadi i sa kraljem Tomašem i sa Mlecima; u jedan mah on pokušava da izvede ekonomnu emancipaciju svoje države, dolazi zbog toga u sukob sa Dubrovnikom (1451–1454 god.) i vodi rat, u koji su se zapleli i despot Đurađ i Ugarska i Mleci. Ugarska je takođe oslabljena stranačkom borbom i razdorom; Sibinjanin Janko je pravi gospodar u državi; on je u ovo doba u stalnoj gotovo zavadi sa despotom Đurđem. Mletačka Republika, koja i u ovo doba gleda naravno u prvom redu svoje interese, ratuje u Zeti i Albaniji, i sa despotom Đurđem i sa hercegom Stevanom i sa Skender-begom. Zapadne države i narodi vode otvoren rat ili potmulu borbu. Zbog ukrštenih interesa antagonizam je uzeo maha kod onih faktora, koji su najviše bili pozvani da pomognu akciju za oslobođenje Balkanskog Poluostrva. Potmula borba između papske kurije i Mletačke Republike i između Đenove i Mletaka, razrivala je međusobno poverenje, prvi uslov za svaku uspešnu akciju. Ostale državice i dinaste u Italiji bili su gotovo u stalnom međusobnom ratu; isto su tako i car Fridrih III i Ugarska bili neprestano u zavadi.

A Turci su stalno napredovali i osvajali. Velika je opasnost nastala za hrišćane osobito kad je na osmanski presto seo poduzetni Muhamed II (1451 god.). On je odmah pregao da pokori Vizantiju i da osvoji Carigrad. Na zapadu se dobro znalo, da bi pad Carigrada bio težak udar za kulturu i za celo hrišćanstvo. U poslednjem trenutku tu su opasnost osobito uvideli Mleci i papska kurija, pa su, pokraj svih svojih domaćih neprilika, počeli energično raditi da pomognu Carigradu. Ali je sve to već bilo dockan: pre nego što je pomoć sa zapada stigla, osvojili su Turci prestonicu Vizantije (29 maja 1453 god.). Utisak ovog velikog događaja bio je silan. Na zapadu su sada svi osetili da je opasnost od Turaka vrlo velika. A propast država na Balkanu bila je sada samo još pitanje vremena.

Đurđeva država je prva došla na red. Odmah iduće godine (jula 1454) napali su Turci na Đurđeve pokrajine. Ugarsko-srpska vojska razbije istina Turke kod Kruševca (3 oktobra), ali već iduće godine Turci udare ponovo na Đurđevu državu. Tom prilikom udari i bosanski kralj Tomaš na Srebrnicu, a i Mleci upotrebe priliku, te udare na Đurđeve zemlje u Zeti, gde odnosi još nikako nisu bili sređeni. Đurađ je, napadnut sa više strana od neprijatelja, bio primoran da se miri sa Turcima. On je ovom prilikom još jednom uspeo da spase svoju državu, ali su uslovi, pod kojima je dobio mir, bili vrlo teški; ustupio je Turcima sve zemlje na jug od Morave, obvezao se na plaćanje danka i pristao da turska vojska, kad ratuje sa Ugarskom, može prelaziti preko njegove države.

Nisu bile bolje prilike ni u drugim srpskim krajevima. U Bosni se vodila borba o hrvatsku banovinu između Tomaša, hercega Stevana i Mletaka. Godine 1456, baš kad je Muhamed sa velikom vojskom udario na Beograd, borili su se opet u Bosni među sobom kralj Tomaš i Herman Ciljski, koji je jednako težio za bosanskom krunom.

Pobeda Sibinjanina Janka pod Beogradom (22 jula 1456 god.) digla je za trenutak pouzdanje hrišćana. Kralj Tomaš je posle te pobede otkazao Turcima danak i spremao se da zarati na njih. Ali je on sam bio i suviše slab da se nosi sa Turcima, a pomoći nije bilo ni od kuda. U Ugarskoj je, posle iznenadne smrti Sibinjanina Janka (11 avgusta), započela između njegove porodice i porodice grofova Ciljskih borba, kojom je nekoliko godina bila paralisana sva državna snaga. U Đurđevoj državi su posle njegove smrti (24 decembra 1456) nastale takođe raspre i borbe u vladalačkoj porodici, koje su despotovinu u poslednjim danima njenoga života još više oslabile.

Kralj Tomaš se obratio za pomoć zapadu, nadajući se, da će mu se odande moći bar nešto učiniti. Papa je istina hteo učiniti nešto za Bosnu i objavio je krstaški rat protiv Turaka, ali su države i narodi na zapadu bili zauzeti svojim poslovima i svojim brigama. Svi su uviđali potrebu da se nešto učini za hrišćane na Balkanu, ali su njihovi ukršteni interesi sprečavali svaku akciju. Tako je Bosna u borbi s Turcima ostala usamljena. Uviđajući, da u toj borbi ne može uspeti, Tomaš je, posle kratkog otpora, učinio pod vrlo teškim uslovima s Turcima mir. (1458 god.).

Kad je umro naslednik Đurđev, despot Lazar (20 januara 1458), nastala je u despotovini ogorčena borba između stranke, koja je htela da se pomoću Ugarske vodi i dalje borba s Turcima, — na čelu te stranke stajali su Lazareva žena Jelena i stariji brat slepi Stevan, — i turkofilske stranke, koja je dokazivala, da je svaka borba protiv Turaka besmislena i da se prema tome svakako treba pogoditi s Turcima. Vođa te stranke bio je vojvoda Mihailo Anđelković. Za vreme borbe oko tog pitanja u poslednjim danima državnog života u despotovini, Bosanci su opet napali na Srebrnicu i zauzeli je. Tako je unutrašnja borba u despotovini i rat između dve srpske države, kraljevine i despotovine, u oči propasti još više oslabio snagu i otpor srpskoga naroda u borbi s Turcima.

U Smederevu je pobedila stranka, koja je bila za borbu s Turcima (u martu 1458 god.). Oni, koji su sada uzeli državne poslove u despotovini u svoje ruke, uvideli su, kako neposredna opasnost preti državi, pa su se rešili na korak, koji je neobičan, jer se javio u doba potpunog političkog rastrojstva, kad nije bilo svesti o zajedničkim interesima, kada je izgubljeno bilo merilo za moral u politici, kada su lični i lokalni interesi bili preči i od najbitnijih i najvažnijih interesa narodnih i državnih. Srpski dvorovi sporazumeli su se da obe srpske države, despotovinu i kraljevinu, spoje u jednu državu. Taj plan je trebalo da bude ostvaren na taj način, što će prestolonaslednik bosanski Stevan Tomašević, uzeti za ženu Maru, jedinicu pokojnoga despota Lazara i despotice Jelene; u miraz je Stevan imao dobiti despotovinu. Tako je trebalo da posle smrti kralja Tomaša srpska kraljevina i srpska despotovina budu spojene u jednu državu. Ugarski kralj Matija (1458–1490 god.), sin Sibinjanina Janka, odobrio je ovu kombinaciju. U proleće 1459 god. venčali su se kraljević Stevan i despotica Mara; ugarska vojska ušla je onda u Smederevo i proglasila Stevana za despota. Ali je ceo ovaj plan i rad naišao na jaku opoziciju u despotovini. Kad je naskoro posle toga sultan Muhamed pošao na despotovinu, nadvlada u Smederevu turkofilska stranka i preda Turcima grad (20 juna 1459 god.).

Ni jedan događaj, osim pada Carigrada, nije tako uzbudio zapadnu Evropu, kao pad Smedereva. Tamo se sada opet osetilo, kako je velika opasnost, koja od Turaka preti celom hrišćanstvu i kako ta opasnost biva sve veća. Svi su uviđali koliko je veliki udar za hrišćane pad Smedereva i propast despotovine. Pozvani faktori u Ugarskoj i na papskoj kuriji krivili su za pad despotovine bosanskog kralja, što je zbog mlitave odbrane Smedereva omogućio brzu i lako pobedu Turcima. Za odbranu srpskih zemalja nije se moglo u ovaj mah ipak ništa učiniti. Zapad je bio zauzet svojim brigama, papska kurija isto tako. Mlečići su bili već davno na čisto s tim, da u borbi protiv Turaka može biti uspeha samo od velike zajedničke akcije svih zainteresovanih faktora, pa nisu hteli ni ulaziti u manje kombinacije, a kralj Matija, koji je za borbu protiv Turaka bio najviše zainteresovan, vodio je u taj mah rat sa carem Fridrihom III.

U takim prilikama, Turcima su, posle pada despotovine, bile slobodne ruke. Oni su sada u prvom redu obratili pažnju na Bosnu. Videći opasnost koja mu preti, kralj Tomaš je morao popuštati i ispuniti sve što su Turci tražili. Tako je Tomaš odmah iduće (1460) godine načinio s Turcima ugovor, po kome je turskoj vojsci bio dopušten prolaz kroz Bosnu. U isto doba su Turci napali i na hercega Stevana. On je sada opet imao prilike da se uveri, da turkofilska politika, koju je celog svog veka vodio, često protiv i ličnih i državnih i narodnih interesa, nije donela, ni njemu ni njegovoj državi, trajne ni sigurne koristi. Sve jedno je bilo u ono doba kakvu će politiku voditi srpske dinaste; svaka je dovodila do istih rezultata: Turci su osvajali i one pokrajine, čiji su vladaoci držali s njima, kao i one, koje su vojevale protiv njih. Razlika je samo mogla biti u vremenu, kad će se to dogoditi, prema uspehu Turaka ili njihovih protivnika,

Kralj Tomaš je, u opasnosti od Turaka, opet ponudio svoju državu Mletačkoj Republici, da je ona zauzme i brani. Republika je naravno i ovoga puta odbila tu ponudu. Kada je umro kralj Tomaš (10 jula 1461 god.) i kada je na presto seo kralj Stevan Tomašević, bili su bosanskoj kraljevini već dani izbrojani. U isti mah su onda hteli da napadnu na Bosnu i Turci i kralj Matija. Uz to je još i u samoj državi vladao razdor i borba. Kralj Stevan je video, da mu je država na pragu propasti. On je imao nadu, da će ga papska kurija još moći spasti. Stoga se obratio papi sa molbom za pomoć, ističući, kako je Bosna u velikoj opasnosti i napominjući, kako su Turci raznim obećanjima zadobili za sebe osobito seljake, te ovi naginju Turcima, a ostavljaju svoje gospodare. Pred velikom opasnošću, koju je jasno video, kralj Stevan je bio voljan da se miri sa svima, sa kojima je bio u zavadi, u prvom redu sa hercegom Stevanom. I herceg je u ovaj mah bio rešen da menja politiku, koju je do tada vodio, jer su ga Turci potiskivali sa svih strana. Tako su se kralj Stevan i herceg izmirili i počeli spremati protiv Turaka. Papa je, na molbu kraljevu, poslao svoga legata u Bosnu, koji je Stevana krunisao za kralja (u novembru 1461 godine). Ugarski kralj Matija protestovao je zbog Stevanova krunisanja, ali je papi pošlo za rukom da izmiri Matiju i Stevana.

Rat sa Turcima postao je međutim neizbežan. Bosanski emigranti, u prvom redu bogomilska vlastela, radili su na turskom dvoru da Turci zarate na Bosnu, jer su se nadali da će, ako Turci osvoje Bosnu, doći do svojih imanja, koja su im bila oduzeta. Pod uticajem toga rada i iz težnje za osvajanjem, Turci su se počeli spremati na Bosnu. Kralj Stevan je mislio da novac, što ga daje Turcima, može sada korisnije upotrebiti na odbranu svoje države, kad već do rata mora doći, pa je otkazao danak, što ga je plaćao Turskoj. Znajući šta ga sada čeka, Stevan je tražio pomoći sa zapada, ali je naravno nije dobio. Sudbina bosanske kraljevine bila je rešena.

U proleće 1463 god. krenula je velika turska vojska na Bosnu. Kralj Stevan bio je ostavljen sam sebi. Gotovo bez otpora zauzimali su Turci redom gradove jedan za drugim. Kralj Stevan bude uhvaćen; po njegovoj iznuđenoj naredbi predadu se Turcima i ostali gradovi, a Stevan bude posle toga pogubljen.

U isto doba udare Turci i na Hercegovinu, da pokore i svog nekadanjeg štićenika. Ali se Hercegovina hrabro branila, tako da je ovaj pohod ostao bez uspeha. Posle dve godine (1465) Turci su ponovo udarili na hercega. Oni su istina i ovoga puta bili odbijeni, ali je herceg Stevan na samrti († 22 maja 1466 god.) morao biti uveren, da je njegova politika, i ako je vođena u protivnom pravcu, donela iste rezultate, kao i politika državnika u despotovini i u kraljevini; on je mogao jasno videti da i njegova država neće dugo preživeti ove dve srpske države, protiv kojih je on često radio, pomažući Turke, iz uverenja da time čini dobro svojoj državi i svojoj dinastiji. Turci su, posle toga, 1474 god., udarili na mletačke gradove u Zeti, kojima je pritekao u pomoć zetski gospodar Ivan Crnojević (1465–1490 god.). Zauzeti borbom u Vlaškoj (1474–6 god.) i prodiranjem ugarske vojske u Bosnu i u moravsku dolinu (1476 god.), Turci su tek 1477 god. ponovili napadaj na Zetu, i uspeli da dobiju Skadar (mirom od 23 januara 1479 godine) i da pokore Zetu. Ivan Crnojević je posle pada Zete pobegao u Italiju.

Posle dve godine, kad su, posle smrti cara Muhameda II (3 maja 1481 god.), nastale u Turskoj borbe oko presto, Ivan se vratio iz Italije, digao ustanak u Zeti i zavladao ponovo svojom državom. Ali je on brzo uvideo da se ne može nadati pomoći sa zapada i da se protiv Turaka neće moći boriti, pa je uskoro priznao tursku vrhovnu vlast (1482 god.). U to doba zauzeli su Turci i Hercegovinu. Ubrzo posle toga Ivan je došao u sukob sa Mlecima. Oslanjajući se na Turke, prema kojima je bio uvek lojalan, on se hteo osvetiti svojim starim zaštitnicima, što su mu, pri povratku na presto, odrekli pomoć i predali ga na milost i nemilost Turcima, i što su radili na tome, da Zetu ekonomno suviše eksploatišu.

Posle smrti Ivanove (1490 god.) njegov sin Đurđe došao je u sukob sa svojim bratom Stevanom (1495 god.), možda zbog toga što je verovatno uzeo bio učešća u akciji, što je francuski kralj Karlo VIII, osvojiv 1495 god. napuljsku kraljevinu, hteo da krene protiv Turaka. Kompromitovan u toj stvari, Đurađ je morao napustiti Zetu, koju je dobio na upravu Stevan (1496 god.). Ali je i on ubrzo pao u nemilost kod Turaka. Kad je 1499 god. došlo do sukoba između Turske i Mletaka, Đurađ, posle mnogih avantura, ode u Carigrad, gde bude dobro primljen, poturči se i dobije imanje u Anadolu. Zeta je onda spojena sa skadarskim sandžakatom. Tako su Turci osvojili i poslednju srpsku državu.

U drugoj polovini XV veka pokorili su dakle Turci sve srpske države redom: rašku despotovinu (1459 god.), bosansku kraljevinu (1463 god.), Hercegovinu (1482 god.) i Zetu (1499 god.).

Tako su Turci krajem XV veka zavladali svim srpskim zemljama, sa malim izuzetkom u primorju, oko Beograda i u severnoj Bosni. Pod njima je sada bio gotovo ceo srpski narod.

Važniji izvori.

1. Pohvalna i povesna slova knezu Lazaru.

2. Konstantin filozof († posle 1432 god.), Biografija despota Stevana Lazarevića.

3. Halkondil († posle 1463 god.), Istorija Vizantije i Turske od 1298 do 1463 god.

4. Duka (u XV veku), Istorija Vizantije i Turske od 1341 do 1462 god.

5. Frances (rođen 1401 god.), Istorija Turske i Vizantije od 1258 do 1476 god.

6. Kritovul (u XV veku), Istorija Muhameda II od 1451 do 1467 god.

7. Mihailo Konstantinović (u XV veku), Turski letopis.

8. Akta raška, bosanska, dubrovačka, hrvatska, bugarska, vizantiska, rumunska, ugarska, mletačka, papska, turska itd.: Povelje, pisma, izveštaji, ugovori, letopisi, zakoni, zapisi, putopisi itd.

V. i istoimeni odeljak VII glave br. 2, 3, 9.

Važnije zbirke izvora.

V. sve u istoimenom odeljku VII glave — Osim toga:

1. N. Jorga, Notes et extraits pour servir à l’histoire des croisades au XV siècle. I–III 1899 (akta mletačkog i dubrovačkog arhiva).

2. S. Ljubić, Listine o odnošajih izmedju južnoga Slavenstva i Mletačke Republike. IV 1358–1403 (1874), V 1403–1409 (1875), VI 1409–1412 (1878), VII 1412–1420 (1882), ѴIII 1420–1424 (1886), IX 1423–1452 (1890), X 1453–1463 (1891).

3. Vizantiski pisci (v. istoimeni odeljak II glave).

Važnija dela.

1. — F. Rački, Pokret na slavenskom jugu koncem XIV i početkom XV stoljeća. 1867–8 (Rad 2, 3, 4).

2. J. Radonić, Zapadna Evropa i balkanski narodi prema Turcima u prvoj polovini XV veka. 1905.

3. St. Novaković, Srbi i Turci XIV i XV veka. 1893.

4. St. Novaković, Novo Brdo i vranjsko pomoravlje u istoriji srpskoj XIV i XV veka. 1879 (Godišnjica 3).

5. J. Mišković, Jedan priloščić Maričkom boju 25/26 septembra 1371 god. 1902 (Glas 53).

6. F. Rački, Voj na Kosovu. 1889 (Rad 97).

7. G. Koehler, Die Schlachten von Nicopolis und Warna. 1882.

8. F. Šišić, Vojvoda Hrvoje Vukčić Hrvatinić i njegovo doba (1350–1416). 1902.

9. F. Šišić, Bitka kod Nikopolja. 1896 (Glasnik Zemaljskog Muzeja 8).

10. G. Kling, Die Schlacht bei Nicopolis im Jahre 1396. 1906.

11. G. Beckmann, Der Kampf Kaiser Sigmunds gegen die werdende Weltmacht der Osmanen 1392–1437. 1902.

12. L. Kupelwieser, Die Kämpfe Ungarns mit den Osmanen bis zur Schlacht bei Mohács, 1526. 1899.

13. L. Vojnović, Dubrovnik i Osmansko Carstvo. I 1898.

14. Lj. Kovačević, Despot Stevan Lazarević za vreme turskih međusobica (1402–1413). 1880 (Otadžbina 4 i 5).

15. St. Stanojević, Die Biographie Stefan Lazarević’s von Konstantin dem Philosophen als Geschichtsquelle. 1896 (Archiv für Slavische Philologie 18).

16. K. Radčepko, Religioznoe i literaturnoe dviženіe vъ Bolgarіi vъ epohu peredъ tureckimъ zavoevanіemъ. 1898.

17. O. Schiff, König Sigismunds italienische Politik bis zur Romfart (1410–1431). 1909.

18. St. Stanojević, Borba o nasledstvo Baošino (1421–1426 god.) 1902.

19. St. Stanojević, Pipo Spano. 1901.

20. V. Spors, Die Beziehungen Kaiser Sigismunds zu Venedig in den Jahren 1433–1437. 1905.

21. A. Huber, Die Kriege zwischen Ungarn und den Türken 1440–1443. 1886.

22. J. Radonić, Der Grossvojvode von Bosnien Sandalj Hranić-Kosača. 1897 (Archiv für Slavische Philologie 19).

23. J. Radonić, O knezu Pavlu Radenoviću. 1902 (Letopis 211 i 212).

24. A. Ivić, Radosav Pavlović, veliki vojvoda bosanski. 1907 (Letopis 245 i 246).

25. Čed. Mijatović, Despot Đurađ Branković. I 1880, II 1882.

28. St. Novaković, Despot Đurađ Branković i opravka carigradskog grada 1448 god. 1890 (Glas 22).

27. St. Novaković, Carica Mara. 1893 (Letopis 174).

28. Čed. Mijatović, Pad Carigrada godine 1453, 1879 (Godišnjica 3).

29. Ljub. Jovanović, Stjepan Vukčić Kosača. I 1891 (Glas 28).

30. Ljub. Jovanović, Ratovanje hercega Stepana s Dubroviikom god. 1451–1454. 1888 (Godišljica 10).

31. Jov. Tomić, Crnojevići i Crna Gora (1479–1528). 1901 (Glas 58, 60, 62).

32. F. Miklošich, Die serbischen Dynasten Crnojević. 1886.

33. L. Tomanović, Ivan Crnojević, gospodar zetski. 1900.

34. L. Tomanović, O Ivanu Crnojeviću. 1903.

35. I. Ruvarac, O cetinjskoj štampariji. 1893 (Glas 40).

36. Ljub. Stojanović, Stare srpske štamparije. 1902 (Srpski Književni Glasnik 7).

V. i istoimeni odeljak VI glave br. 17, 21, 24, 25, 26, 27, 28, 29, 33, 34.