Историја српскога народа (С. Станојевић) 8

←< 7. глава

ИСТОРИЈА СРПСКОГА НАРОДА Писац: Станоје Станојевић

9. глава >→

VIII
БОРБА СРПСКОГА НАРОДА С ТУРЦИМА.

Док су Милутин, Дечански и Душан, у првој половини XIV века, стварали велику државу, која је по плану цара Душана требало да замени византиску империју, дошли су на Балканско Полуострво Турци, као савезници Кантакузинови против цара Јована и против Срба. А док је краљ Твртко, у другој половини XIV века, радио на остварењу свога плана, по коме би Босна постала средиште нове српско-хрватске државе, основана је на Балкану турска држава; она је у то доба већ била освојила многе земље на југу и сломила отпор Лазареве државе.

Већ неколико векова пре тога почело је турско племе у Малој Азији окупљати у једну политичку заједницу околне народе, претапајући у себе сва она многа племена, која су доцније формирала турски народ. Тај процес етничког стапања вршио се неприметно можда још у оно време, кад је Византија владала оним крајевима. Она наравно у то доба није ништа предузимала против тога; њој су та мало-азиска племена била потребна, јер су она у сва времена давала империји врло знатан контигенат војске. За етнички развитак тих племена било је врло важно доба, када су Сарацени владали оним крајевима; онда су и Турци и сва околна сродна племена прешли на ислам. После тога почело је и стварање политичке заједнице, које је Византија у више махова покушавала да спречи, али наравно без успеха. Напоредо са снажењем српскога народа и српских држава од XII века, ширила се и снажила и турска држава у Малој Азији.

Одлично организована, са фанатизованом, добро извежбаном и дисциплинованом војском, турска је држава у ХШ веку стално напредовала и освајала, претапајући у турско племе сва она племена, која су ушла у састав те нове државе. Почетком XIV века Турска је већ била у Азији сила првога реда (1326 год. освојили су Турци Никеју и Никомидију), и изнуреној Византији је с те стране претила велика опасност. Византија је у то доба већ увелико водила борбу са Турцима, који су стално освајали њене покрајине. Слаба да им се сама одупре, она је тражила помоћи против њих; тако је и Милутин на молбу византиског двора слао војску у Малу Азију против Турака. За време грађанских ратова у Византији, у другој четврти XIV века, Турци су више пута прелазили на Балкан, позивани од појединих зараћених страна, и пљачкали по балканским покрајинама, не бринући се често за то, да ли су то земље њихових савезника или непријатеља. Као савезници Кантакузинови имали су Турци један сукоб и са српском војском и разбили су том приликом Србе. У исто доба почели су Турци » пљачкати и по обалама готово целог Средиземног Мора, тако да се у западној Европи већ у то доба, дакле пре него на Балканском Полуострву, увиђала опасност, која прети од Турака. Тамо се већ радило на образовању лиге против Турака и помишљало на крсташки рат против њих. На Балкану се, међутим, та опасност још није увиђала, ма да је већ Душан, наравно из политичких разлога, тражио од папе назив вође у борби против Турака. Последњих година владе Душанове Турци су, освојив Галипољ, који је услед земљотреса било немогуће одбранити, утврдили своје господство у Европи и основали своју државу на Балканском Полуострву.

Доласком њиховим у Европу решена је била већ судбина народа и држава на Балкану. Јер Турци су били у сваком погледу у надмоћности према свима народима на Балканском Полуострву. Византија је била сасвим измождена и неспособна да се бори и са много слабијим непријатељем, но што су тада били Турци. Бугарску су растрзале међусобне распре и растројство је узимало све више маха. Рашка се, после смрти Душанове, почела распадати, особито стога што се поједине провинције, за кратко време док су биле под Рашком, нису могле прилагодити једна другој и слити у чврст државни организам. Иста је судбина, под крај XIV века, постигла и Босну.

Слабим и растројеним државама на Балкану стала је на супрот млада и снажна Турска. Она је у то доба имала добро организовану и дисциплиновану војску, запојену дивљим верским фанатизмом, имала је у Малој Азији неисцрпан резервоар материјала за војску, и то материјала, који је у сваком погледу и у сваком роду оружја надмашао онај, којим су располагале балканске државе. Осим тога у Турској је целом државом управљала воља једнога човека и цео државни организам функционисао је тачно и прецизно, а велике војске кретале су се брзо и лако, руковођене вољом и планом само свог врховног команданта. Јединство воље и рада и брза акција са великим, добро извежбаним војскама, то је била највећа снага Турака, то је био главни разлог њихових успеха. А успех им је био тим више осигуран, што у то доба, када су Турци освајали на Балкану, код народа и држава балканских није никако било ни јединства воље ни јединства рада.

Утврдив се на Балкану последњих година владе Душанове (1354 год. освојили су Галипољ), Турци су, у доба када се Душанова царевина, услед слабе владе цара Уроша, почела распадати, стално освајали на Балкану и ширили своје границе на рачун Византије и Бугарске. Год. 1369 заузео је султан Мурат I Једрене и преместио је из Азије овамо своју престоницу. Премештање турске престонице у Европу показује, да су Турци у то доба већ сматрали да је тежиште њихове државе на Балкану и да је у Европи њихова будућност. Опасност, која је свима запретила с те стране, прво су увиделе и осетиле српске династе у јужним крајевима, особито краљ Вукашин и Угљеша. После пада Једрена, за њих је морало бити јасно, да ће ускоро и на њих доћи ред. Стога се они почну спремати на борбу. После две године дошло је до рата између Срба и Турака. Вукашин, ма да је у то доба био у рату са Балшићима, господарима Зете, скупи доста велику војску и пође Турцима на сусрет. На Марици код Чрномена Турци нападну изненада ноћу српску војску и разбију је сасвим; у боју погине и краљ Вукашин (26 септембра 1371 год.).

Победа Турска на Марици један је од најважнијих догађаја у историји Балканског Полуострва; њоме је дефинитивно утврђено турско господство на Балкану и решена за векове судбина балканских народа. Сви покушаји после тога да се Турци истерају из Европе нису имали реалну подлогу и нису, према политичком положају на Балкану и у Европи, могли имати успеха, тим пре што Турци од овога времена имају у Европи не само војску, него и своју јаку популацију и што је од тога времена интерес многих фактора, и на Балкану и у Европи, везан за турско господство.

Непосредне последице битке на Марици биле су врло велике; све покрајине на југ од Шаре признале су султанову врховну власт. Династе, које су сада владале у јужним крајевима некадање Душанове царевине, постале су вазали турскога султана, са обавезом да плаћају данак и да га у ратним походима помажу извесним контингентом војске. После тога за дуги низ година већина тих крајева била је поприште готово сталне борбе, коју су међу собом водиле разне династе. У ту борбу радо су се уплетали и Млечићи, тежећи да добију што више утврђених тачака на јадранском приморју, а још више Турци, који су готово стално нападали на све стране, робећи, палећи и пљачкајући.

У српским земљама некадање Душанове царевине владао је међутим хаос и анархија, која је у главном и омогућила сразмерно лако продирање Турака. Када је, ускоро после битке на Марици, умро цар Урош (2 децембра 1371 год.), последњи директни потомак Немањине династије, остали су крајеви на северу од Шаре, у којима је дотле како-тако признавана власт Урошева, без законитог Господара. У тим су крајевима, већ за живота Урошева, кад је настало опште расуло и кад је централна власт изгубила сваки значај и авторитет, поједини феудни господари вршили пуну државну власт. А било је и у тим крајевима династа, који су се били сасвим одметнули од Уроша; тако Балшићи у Зети, који су, надајући се да ће у папској курији наћи ослонца и потпоре за своје сепаратистичке тежње, прешли (1369 год.) у католичку веру. После Урошеве смрти још је било изгледа и наде, да ће се распаднути делови Душанове царевине опет спојити у једну целину и да ће опет неко бити признат за цара и завладати целом државом; на то су били спремни чак и Балшићи.

Али ни један од династа, који су после смрти Урошеве остали као самостални господари на земљишту Душанове царевине, није имао ни легитимитета ни авторитета, да окупи расуте српске покрајине и да изведе уједињење. Тако је и даље сваки дииаста владао самостално у својој области: Краљевић Марко, Дејановићи и други у Македонији, као вазали турски; кнез Лазар на Копаонику, Шари и Јастрепцу, Вук Бранковић у Дреници и на Косову, Балшићи у Зети, Никола Алтомановић на Руднику и Златибору. Они су чак и ратовали једни с другима. Тако су Балшићи 1372 год. освојили од краља Марка Призрен.

И по географском положају своје државе и по авторитету и по политичком таленту, највише је кнез Лазар имао изгледа да обнови Немањићку државу. Он је на томе радио смишљено и истрајно за све време своје владе. Вук Бранковић је, кад се оженио Лазаревом ћерком Маром (око 1372 год.), признао Лазареву врховну власт. Год. 1374 Лазар је, свакако у савезу са баном Твртком, разбио Николу Алтомановића и добио један део његових земаља. После тога Лазар се већ сматрао за главног наследника државе Немањића, па је извео измирење српске и грчке цркве. Што се Твртко ускоро после тога крунисао за краља рашког и тиме истакао своје право и своје претензије на државу Немањића, то Лазара није много бунило; он није марио за формалности, него је радио и даље на томе да постане фактички наследник Немањића. Радећи даље у томе правцу, Лазар је једно за другим, на разне начине, савлађивао властелу, која је још била остала самостална. Тако је год. 1379 победио Радича Бранковића, господара Браничева и заузео је његову државу, а наскоро после тога, после смрти Ђурђа Балшића (1379 год.), заузео је Призрен, Хвосно и Будимље.

У то доба су Турци већ увелико продирали у јужне покрајине Балканског Полуострва и пљачкали тамо. Опасност је с те стране за Лазареву државу бивала све већа. Стога је Лазар своју престоницу преместио на север, у Крушевац, и за своју задужбину, Раваницу, изабрао место далеко од оних крајева, у којима су некада српски владаоци дизали своје главне задужбине.

Како је опасност од Турака била све већа и све очевиднија, — они су у то доба почели продирати и у приморје и у Подунавље, — Лазар је систематски радио на томе, да образује велики савез против Турака. Цео његов рад кретао се у два правца: да окупи око своје државе и око себе све оне династе, које није могао покорити, и да образује савез против Турака. На остварењу оба та плана радио је он пре свега удајом својих ћери. Једну је удао за Вука Бранковића, једну за Ђурђа Страцимировића-Балшића, једну за сина бугарског цара, а једну за сина угарског палатина Николу Горјанског. Цео тај план и рад Лазарев био је добро смишљен и преко потребан, јер су Турци стално напредовали и продирали. Лазар је донекле успешно сузбијао поједина њихова пљачкашка одељења. Тако су на Дубравници Лазареве војводе Цреп и Витомир разбили Турке (25 децембра 1380 год.). Али кад су Турци 1385 год. ударили, на позив Карла Топије, коме су Балшићи били освојили Драч, на Зету и разбили Балшиће, било је јасно да ће ускоро навалити свом силом и на државу Лазареву. Одмах идуће године ударе они заиста на Ниш и освоје га (1386 год). Од тога времена полазиле су поједине турске чете у пљачку у крајеве државе Лазареве; тако пође један одред турске војске из Ниша Топлицом, али буде од Срба код Плочника сасвим сатрвен (1387 год). Наравно да од те победе није било велике користи.

Акција Лазарева против Турака била је ослабљена тим, што је он у то доба, у савезу са краљем Твртком, почео помагати устанике у Угарској и Хрватској, који су се дигли на Лудвигову ћер Марију и њенога мужа Жигмунда. Борба се тамо у главном водила доста неповољно по Лазара. Жигмунд је у пролеће 1389 год. продро био чак у Гружу.

Међутим је цар Мурат са великом војском кренуо на Лазареву државу. Кнез Лазар са Вуком Бранковићем и Влатком Вуковићем, који је довео босанску војску, изађе на Косово, где је 15 јуна 1389 год. дошло до велике битке између Срба и Турака. У почетку су Срби напредовали и српско десно крило, којим је командовао Вук. Бранковић, потисло је тако снажно турско лево крило, да се у један мах сматрало да су Срби победили. Гласници, који су за време битке послати били краљу Твртку, јављали су о победи српске војске, тако да је он о својој победи известио неке државе на западу. Али у одсудном тренутку престолонаследник Бајазит удари са резервом у бок српског десног крила и разбије га; центар којим је командовао кнез Лазар, буде онда савладан, а лево крило, којим је управљао Влатко Вуковић, буде после тога лако разбијено. За време битке убије цара Мурата један српски властелин по имену Милош, а кнез Лазар буде ухваћен и, заједно са заробљеном властелом, погубљен.

Последице битке на Косову, која се од свих догађаја у српској историји највише урезала у народну памет и коју је народна традиција највише и најбоље обрадила, биле су велике и тешке. Бајазит се истина одмах после битке, у којој је и турска војска јако страдала, повукао у престоницу, да осигура себи власт. Али је за кнегињу Милицу, која је за своје малолетне синове Стевана и Вука узела државну управу у своје руке, и за оне, који су остали живи, а имали учешћа и утицаја на државне послове, било јасно, да се морају мирити са Турцима. То је у овај мах било тим потребније, што су се Балшићи, који су, и после удаје ћери Лазареве за Ђурђа Страцимировића-Балшића, били врло непоуздани савезници Лазареви, сасвим одцепили од Лазареве државе, а исто се тако сасвим одвојио од Лазаревих наследника и Вук Бранковић, који је хтео, наслањајући се на Угарску, наставити борбу с Турцима. Осим тога и Жигмунд је мислио да може згодно за себе употребити тешку политичку ситуацију, у којој су се налазили наследници Лазареви, па је у јесен 1389 год. упао у северне крајеве Лазареве државе. Све је то приморало Милицу да се мири са Бајазитом. Услови, под којима је склопљен мир између Милице и Бајазита, били су за Лазареву државу врло тешки. Милица се обвезала да плаћа Турцима данак и да у већим походима шаље Бајазиту у помоћ један одред војске; осим тога морала је дати своју најмлађу ћер, Оливеру, у харем Бајазитов.

У свима српским земљама било је стање несигурно и несређено; сви су крајеви били стално у опасности од Турака, који су, у мањим и већим четама, непрестано продирали и пљачкали на све стране, чак и по Босни и Угарској. А отпор српскога народа Турцима био је готово сав паралисан међусобном борбом, која је, после битке на Косову, захватила све српске земље. У држави је Душановој истина та међусобна борба, која је била местимице добила облик сталног герилскога рата, почела још одмах после његове смрти. Утишала се била она донекле у неким крајевима, кад је кнез Лазар почео окупљати растурене делове некадање државе у једну целину. Али су и онда још, и у Македонији и у крајевима који су спадали у сферу Лазаревих политичких интереса, поједине области, поједини великаши и градови ратовали једни са другима. После смрти Лазареве и Тврткове пошло је све још много више у том погледу на горе. Вук Бранковић се разишао и завадио са наследницима Лазаревим; та међусобна борба и омраза довела је доцније и до оружаног сукоба. Са Балшићима такође нису ни Лазаревићи ни Бранковићи били у пријатељству. До смрти Тврткове бар је у Босни било сређено стање. Босна је у доба, кад је у јужним српским земљама већ увелико сепаратизам био отео маха и кад су се поједине српске династе, не увиђајући да им од Турака свима прети опасност, почели бити и крвавити међу собом, изгледала још снажна и консолидована. Али се одмах после Тврткове смрти (1391 год.) у државном организму нове краљевине јављају клице, које су створиле и у Босни исто стање, какво је наступило у Рашкој после смрти Душанове.

Исте су прилике, и политичке и економне и социјалне, изазвале расуло у обе државе. И у Босни је, као и у Рашкој, државна организација била изведена по феудном систему; и у Босни је, као и у Рашкој, моћ феудиих господара стално расла. Кад је држава дошла до врхунца политичке моћи, поједине великашке породице и поједини великаши имали су читаве области, којима су владали. Сасвим је природно да су ти господари, који су имали читаве државе у држави, тежили да дођу до што већег учешћа и утицаја у државним пословима. Душану и Твртку је полазило за руком да сузбију њихове тежње, али су њихови слаби наследници морали подлећи утицају феудних господара, који су напослетку разбили државни организам и уништили снагу и авторитет централне власти у држави.

Рашка се држава под Урошем распала; у Босни није истина одмах после смрти Тврткове дошло дотле, али је већ наследник његов, његов млађи брат Дабиша, постао играчка у рукама великаша. Зле последице анархије, која је почела да овлађује у Босни, брзо су се осетиле. Нова краљевина и иначе није стајала на чврстој подлози. Крајеви, области и градови, што их је Твртко освојио, нису могли бити тако брзо стопљени у једну чврсту целину; у држави је после смрти Тврткове било много хетерогених елемената са посебним интересима и посебним тежњама. Све је то дало само још више повода властели, да ослаби краљевску власт, да дође до што већег утицаја у држави и да још јаче истакне своје сепаратистичке тежње. Тај хаос у Босни још је појачан верским распрама, које су, у ово доба слабости и анархије, почеле опет узимати маха. Такве прилике баш у овај мах биле су судбоносне. Мађари и Турци су и иначе имали рачуна да у Босни буде што више унутрашњих криза. Краљ Жигмунд је особито имао интереса, да Босна буде слаба и неспособна за озбиљну акцију, јер је у Угарској још увек биле много Жигмундових противника, који су, у борби против њега, увек налазили ослонца у Босни.

Међутим је и краљ Владислав напуљски, претендент на угарски престо и противник Жигмундов, који је дотле у борби против Жигмунда био вољан да ради заједно са босанским краљем, променио своју политику према Босни. Видећи да је Твртко акцију његових присталица у Угарској употребио на своју корист, а обавештен о приликама у Босни, Владислав је почео тражити ослонца и присталица међу моћном властелом. У првом реду се обратио на Хрвоја Вукчића, чија је моћ била врло велика.

Дабиша је био у врло тешком положају. Против њега су били и Турци и Жигмунд и Владислав и властела у држави. Против свих њих Дабиша се није могао борити; он се морао решити да тражи савез са једним од тих фактора. Владислав је био далеко и његова је фактичка сила била у питању; са властелом се није могао никако сложити, јер су се интереси краљеви и интереси феудних господара у тај мах непосредно и сасвим укрштали: властела је хтела да што више скучи краљевску власт, а краљ је хтео да што више сузбије моћ властеле. Дабиши у тај мах није остало ништа друго до да пактира са Жигмундом, чија је моћ, покрај свих незгода, из дана у дан расла и који је стога постајао за Босну све опаснији. Дабиша се дакле погоди с њим; на састанку у Ђакову (у јулу 1393 год.) начине они уговор, по коме је Дабиша признао угарску врховну власт, а Жигмунд признао Дабишу за краља; од земаља је сваки задржао што је у тај мах имао. Најгоре је било што је у ђаковачки уговор ушла једна одредба, по којој је, после смрти Дабишине, босански престо имао наследити Жигмунд. Нека властела у Босни није хтела признати ђаковачки уговор, него му се одупрла, по свој прилици у договору са хрватским устаницима, који су наставили и даље борбу против Жигмунда. Али кад су похватане вође устаничке у Добоју (1394 год.), цео устанак и отпор буде угушен.

Међутим су се у то доба догодиле велике и важне промене на истоку Балканског Полуострва. У лето 1393 год. пошао је цар Бајазит на Бугарску, продро је без отпора до бугарске престонице, Трнова, и после кратке опсаде издајом ушао у град (17 јула). Падом Трнова нестало је бугарске државе; Турци су сада господарили великим делом Балканског Полуострва. После пада Бугарске, у којој је, покрај свих трзавица последњих деценија, књижевност и наука, под утицајем ученог патријарха Јевтимија, са много успеха негована, побегли су многи од ученика Јевтимијевих у државу Лазаревих синова, где су нашли уточишта и дарежљиве и снажне потпоре, особито код Стевана Лазаревића.

Пад Вугарске и стално продирање турских чета у Босну, Влашку, — где је Бајазит разбио војводу Мирча у битци на Ровинама (10 октобра 1394 год.), у којој је погинуо Краљевић Марко, — и Угарску нагнало је Жигмунда на енергичну акцију против Турака. После дугих преговора са државама, које су могле доћи у комбинацију за рат против Турака, добије Жигмунд доста војске из западне Европе, особито из Француске, па пође у лето 1396 год. против Турака. Али у крвавој битци код Никопоља на Дунаву буду хришћани разбијени (25 септембра); сам Жигмунд се једва спасао.

После битке на Никопољу прегну Турци да још боље утврде своју власт у српским земљама. Вука Бранковића, који их није хтео помагати у разним ратовима, збаце са престола, а државу његову, пошто су један део оставили науживање жени и деци његовој, даду као награду Стевану Лазаревићу, који је верно испуњавао своје клетвеничке дужности и у битци код Никопоља са својом одабраном војском много допринео турској победи. Због тога је наравно настала још већа омраза између ове две, већ и иначе завађене, породице.

У Зети је, за време ропства Ђурђа II Балшића код Турака, почео грађански рат, у који се уплео и краљ Дабиша; његов је властелин Сандаљ Хранић давао помоћи Ђурђевом одметнику Радичу Црнојевићу, кад је овај покушао да завлада Зетом. Кад се Ђурађ ослободио ропства, он заузме Скадар и Дриваст, па их понуди Млечићима, надајући се да ће на тај начин, кад између његове државе и Турске буде млетачка територија, бити миран од турских нападаја. Млетачка Република, која је већ вековима систематски радила да се утврди на источној обали Јадранског Мора, али је увек само привремено у томе успевала, — радо је прихватила Ђурђеву понуду и решила да заузме понуђене градове. Сигуран од стране Турака на тај начин, Ђурђе се одмах крене на Радича, и савлада га (25 априла 1396 год.)

Из Босне Радич овога пута није добио помоћи, јер је тамо после смрти Дабишине (7 септембра 1395) изабрана за владарку његова жена Јелена-Груба (1395–1398 год.), под чијом је слабом владом превласт поједине властеле сасвим узела маха и анархија се зацарила. Поједини феудни господари постали су сасвим независни; владалац је изгубио сваки авторитет, централне власти нестало је скоро сасвим; властела је ратовала међу собом и водила своју засебну спољну политику. Особито су силни били Хрвоје Вукчић, Сандаљ Храњић и Павле Раденовић; њих тројица су управо владали Босном у ово доба. Сасвим је у њиховим рукама био и по њиховим интенцијама радио Стеван Остоја, који је после Јелене-Грубе изабран за краља (1398–1404 год.), јер се, у борби против Жигмунда и разних претендената, на њих ослањао. Агитација за Владислава напуљског вођена је у то доба у Угарској и Хрватској врло енергично; за њега су били и Хрвоје и Остоја. Стога је напослетку и Жигмунд морао предузети у Босни нешто, да сузбије своје непријатеље.

Можда с том Жигмундовом акцијом стоји у вези и покушај Стевана Лазаревића да се ослободи турске врховне власти и да се ослони на запад, у првом реду на Угарску, па да помоћу њеном сузбије Турке. Али прилике у Лазаревој држави нису још биле доста консолидоване. Династе, који су после Урошеве смрти постали независни, па их је кнез Лазар покорио, сада су, свакако више из опозиције према Лазаревом сину, него стога што су били уверени да државним и народним интересима боље одговара за овај мах туркофилска политика, устали против тога, да се мења спољна политика и јавили су Бајазиту шта Стеван намерава. Тако је план Стеванов о еманципацији од Турака пропао. Једва је личној интервенцији кнегиње Милице пошло за руком да спасе државу својој деци.

У исто доба је Жигмунд био напао на Босну, али је врло рђаво прошао; Хрвоје га је сузбио и узео му неке крајеве (1398 год.). Тај неуспех још је више оснажио и Владислављеву странку и Хрвоја и Остоју. Владислављева странка почела је врло енергичну агитацију; већ су се почели правити планови о његову доласку у Угарску. Краљ Остоја је, наравно без успеха, 1400 год. тражио од Дубровчана, који су још увек признавали Жигмунда, да приме заштиту и признаду врховну власт босанског краља. Видећи немоћ Жигмундову, а све јаче снажење Владисављеве странке, Остоја је свој захтев поновио и 1402 год., наравно опет без успеха. Међутим, док су господари Босне, и Хрвоје и Остоја, били заузети борбом против Жигмунда и ангажовани у акцији Владислављевој, који је у то доба био послао у Далмацију свога заступника, да предузме у његово име владу, — дотле су се у Турској десили догађаји, који су изазвали велике политичке промене на Балканском Полуострву.

Татарски владалац Тимур-Ленк основао је велику и снажну државу у средњој Азији и ширећи је дошао до турске границе, па 1402 год. ударио на Бајазита. Бајазит му пође у сусрет са турском војском, у којој су са својим трупама били и Бранковићи и Лазаревићи. У битци код Ангоре (28 јула 1402 год.) буду Турци до ноге потучени, а сам Бајазит заробљен. Стеван Лазаревић, који се са својим одељењем тако јуначки борио, да је изазвао дивљење Тимур-Леиково, спасе се с Бранковићима и оде у Цариград.

У Турској је после овог пораза настало растројство и грађански рат међу синовима Бајазитовим. Стеван је видео да је сада врло згодан моменат за њега. У Турској је владао хаос, а држава је, и иначе и због рата са Тимур-Ленком, била сасвим ослабљена. Али су Стевану врло велика сметња били Бранковићи, који су били у крвној завади с Лазаревићима и могли омести његов рад на ослобођењу од Турака. Стеван је стога у Цариграду израдио да византиска влада ухапси Ђурђа Вуковића.

Стеван добије том приликом од заступника цара Манојла, који Је у то доба путовао по западној Европи да тражи помоћи против Турака, назив деспота, који је од тога времена увек носио. При повратку из Цариграда он остане у Митилени, због своје женидбе. Ђурђу Вуковићу, међутим, пође за руком да побегне из затвора. Он ступи у преговоре са Сулејманом, убеди га да је у његову интересу да помаже њега против Стевана, добије од њега војске и пође у своју државу.

Међутим стигне и Стеван у Зету, где сазна да Ђурађ са Турцима иде на њега, па са војском, коју је добио од Ђурђа Страцимировића и од матере, крене Ђурђу у сусрет. На Косову, близу Грачанице, сукобио се Стеван са Ђурђем и Турцима (21 новембра 1402 год.). Обе војске биле су подељене на два дела; њима је командовао на једној страни деспот Стеван и његов брат Вук, а на другој Ђурађ Вуковић и један турски војвода. Стеван, ма да је имао мању војску, разбије Турке, али Вук буде од Ђурђа побеђен. Кад су се Лазаревићи после битке састали у Новом Брду, нападне Стеван Вука због тактичких погрешака, што их је учинио, а Вук, љут због тога, оде Сулејману. Кнегиња Милица пође за њим, да га врати; пошто га није могла стићи, оде и она Сулејману и измири га са Стеваном. Том приликом добију Бранковићи натраг своју државу.

Стеван је, међутим, мислио да је сада згодан тренутак да се приближи западу, те да, помоћу запада, сузбије Турке. У Турској је истина завладао Сулејман, али су му браћа спорила право на престо. У Малој Азији је непрестано трајао рат између Сулејмана и његове браће. Осим тога држава је била ослабљена већ и поразом Бајазитовим. Прилике су дакле за борбу против Турака биле повољне. Али противници Турака нису могли искористити те прилике, јер су све државе, које би могле повести акцију против Турака, биле слабе саме собом или су биле, услед грађанских ратова и других разних међусобица, неспособне за интензивну борбу.

Византија је била слаба, да сама предузме ма какву озбиљну акцију. У Рашкој су се борили међу собом Вуковићи и Лазаревићи, а и у Стевановој држави није било све како треба. У Угарској је била у јеку борба између Жигмунда и Владислава, који је дошао био у Далмацију и крунисао се у Задру за краља угарског (5 августа 1403 год.). Босна је, без јаке централне власти; под разним утицајима моћних обласних господара, а у сукобу са Дубровником, била сасвим немоћна. Она је имала разлога да страхује и од Жигмунда и од Владислава.

Док је код хришћана владала немоћ и растројство, дотле је султан Сулејман јасно увидео у какву је опасност последњим догађајима доведена турска власт у Европи. Он је стога прегао да спасе колико се може спасти, радећи у том правцу енергично, истрајно и врло смишљено; није презао од интрига, није се плашио жртава, није се бојао непопуларних поступака, само да спасе државу. Прилике код хришћана, и на Балкану и у осталој Европи, ишле су му на руку; он је успео да Турцима у овој, од кад су дошли у Европу, најопаснијој кризи спасе и сачува државу.

Крајем 1403 год. пошло је напослетку Жигмунду за руком да умири Угарску, па се почео спремати на енергичну акцију на југу, особито у Босни. У исто доба он је склопио савез са деспотом Стеваном и уступио му Мачву и Београд. Жигмунд је шта више, ма да је у исти мах и сам полазио у Босну, слао Стевану у помоћ војску, са којом је Стеван ударио на Турке и заузео од њих и од Вуковића неке крајеве. Ускоро после тога дошло је међутим између Сулејмана и Стевана до мира, по коме је Стеван задржао, што је био освојио.

Кад је Жигмунд, примирив Угарску, пошао на Босну (1403 год.), краљ Остоја, уверен да се са Жигмундом не може успешно борити, покорио му се и признао је угарску врховну власт. Али сада устану на Остоју многи босански великаши, особито Хрвоје, који су били противници Угарске и Жигмунда. Против њега се удружио са босанском властелом и Дубровник, који је истина увек верно држао уз Жигмунда, али су у овај мах, у борби против Остоје, који је непрестано ударао на Дубровник, његови интереси били идентични са интересима Жигмундових противника у Босни. Према таквој ситуацији пошло је доста брзо и лако незадовољницима за руком, да збаце краља Остоју с престола (1404 год). За краља босанског буде изабран Твртко II Твртковић (1404–1408 год.), који је био у сваком погледу само вршилац воље и слепо оруђе у рукама босанских великаша, у првом реду Хрвоја Вукчића и Сандаља Храњића.

Дубровник је са новим владаоцем склопио мир под повољним условима. Али је Жигмунд, који је Остоју помагао чим су се Босанци били дигли на њега, био сада вољан да силом врати на престо у Босни свога приврженика, ма да је он био непријатељ његових верних Дубровчана, а да отера креатуру Хрвојеву и Сандаљеву, његових највећих непријатеља и присталица Владислављевих. Али Жигмундова акција није овога пута имала успеха. Рад својих присталица против Жигмунда помагао је овога пута и Владислав одашиљањем своје флоте у далматинско приморје (1405 год.).

У то доба је Балша, који је после смрти свога оца (у априлу 1403 год.) завладао у Зети, уверен да од Турака нема више опасности по његову државу и да према томе нема више разлога, који су некада нагнали његова оца да преда Млечићима зетске градове, наумио да натраг освоји те градове. У борби око тога он је провео цео свој век и борба против Млетака испуњава готово целу његову владу (1403–1421 год.). У првом рату, који је почео 1405 год., Балша није имао среће; он је у један мах дошао био због Котора, који је био напао, у сукоб и са Босном, чије је претензије у Зети помагао и краљ Владислав. До мира је Зета дошла тек у јесен 1412 год.

Време релативног мира, после битке код Ангоре, употребио је деспот Стеван, да изведе многе, врло важне, реформе у својој држави и да је оснажи и спреми за борбу против Турака, чија инвазија, како је бивало све јасније, није била пролазна, као што се то у почетку њихових освајања могло мислити. Рад Стеванов био је у првом реду управљен на то, да своју државу оснажи политички (што тешњом везом са Угарском, Византијом и Млецима), економно (повећањем државних прихода, што јачим развитком трговине, и извоза и увоза, и што бољом експлоатацијом рудника), културно (помагањем књижевности и књижевника) и војно (дизањем градова и реформама у војсци). У то је доба Стеван утврдио Београд и дао му велике трговачке повластице и подигао је монументалну задужбину и град Ресаву (Манасију), која је била и врло важна стратегиска тачка и знаменито културно средиште.

За све то време узимао је деспот Стеван учешћа у свима преговорима и плановима за борбу против Турака. Рад у томе правцу ишао је врло тешко, јер су се интереси појединих фактора, који су били позвани да ту ствар воде, тако укрштали, да је било немогуће организовати ишта озбиљније. Зета је била у борби са Млецима, у Стевановој држави било је много незадовољника, којима је на челу стајао његов брат Вук. У Босни је олигархија све више отимала маха, а опасност од рата са Угарском била је стална. У Далмацији и Хрватској се још увек држала, помагана од Босанаца, странка краља Владислава. Млеци су тежили за Јадранским Приморјем и сматрали су да је за њих важније питање о власти на далматинској и зетској обали, него питање о акцији против Турака, о којој су иначе они једини имали реалне и правилне погледе. Жигмунд је. истина, непрестано радио на томе да организује акцију против Турака, јер је увиђао опасност, која је претила с те стране. Али он сам није био доста озбиљан и увек у разним, и финансиским и политичким, кризама; положај његов је, особито због опозиције у земљи и због акције Владислављеве странке, још увек био несигуран, тако да није могао много учинити.

Год. 1408 постигао је, међутим, Жигмунд у борби против Босне велики успех. Он је пре свега мислио да Босна највише подржава и помаже акцију Владислављевих присталица; осим тога он је сматрао да Босна по праву припада Угарској, особито по оној тачци ђаковачког уговора, по којој је Дабишу имао он да наследи. У доба кад је требало испунити ту тачку, Жигмунд није био у стању да силом натера Босанце на извршење ђаковачког уговора. Ратни походи, што их је он после тога више пута предузимао у Босни, да извојује признање угарске врховне власти, нису имали или никаква или бар не трајна успеха. У овај мах њему је пошло за руком да увери папу, како он полази у Босну да искорени богомиле и да утврди католичку веру, па је и од њега добио помоћи. Он је онда продро са доста великом војском у Босну и разбио Босанце (септембра 1408 год.).

Ова победа Жигмундова била је од врло великих последица. Странка Владислављева била је и иначе доста ослабљена одласком његовим из Далмације, његовим неодлучним држањем и млитавом акцијом, а овом победом Жигмундовом била је сасвим уништена. И најогорченији противници Жигмундови, и у Босни и у Далмацији, били су сада приморани да напусте Владислава и да се помире са створеном ситуацијом. Тако се сада Жигмунду покорио и Хрвоје и Сандаљ и цела Далмација, осим Задра.

Али се Босанци нису тако лако и брзо хтели измирити са новим стањем ствари. Опозиција туђинској власти и туђем упливу истакла је као свога кандидата протераног краља Остоју, који је, за краљевску круну, био вољан да промени политику, због које је некада изгубио престо. Тако је Остоја, ма да је Хрвоје био против њега, поново изабран за краља (у новембру 1408 год.), особито помоћу хумске властеле, у првом реду Сандаља Храњића. Краљ Владислав, без енергије и малодушан и иначе, изгубио је сада сваку наду на успех. То његово расположење употребили су Млечићи на своју корист и купили су, после дужих преговора (9 јула 1409 год.), за сто хиљада дуката од Владислава Далмацију, у колико је она била у његовој власти, и сва права на њу. Овом куповином добили су Млеци опет Далмацију, за којом су, из трговачких и стратегиских обзира, толико тежили и из које су до сада свагда истискивани. Али је и овога пута, као и увек до тада, Република, због покушаја да дође до Далмације, морала ратовати, у првом реду са Жигмундом, који није признавао ни права Владислављева, ни права Млетачке Републике. Тај сукоб између Млетака и Жигмунда био је за Хришћане тим штетнији, што је наскоро после тога дошло у Турској до грађанског рата, који је паралисао за неколико година сву снагу турске државе и ослабио је у сваком погледу. То је био опет моменат, када је заједничка акција хришћанских држава и народа против Турака могла имати изгледа на неки успех. Али је и тај моменат пропуштен, због укрштених интереса заинтересованих фактора на Балкану.

У исто доба је и Стеванова држава, после неколико година мира и опорављања, постала поново поприште борбе и ратова. Још од битке на Косову било је у Стевановој држави доста њих, који су, из разних узрока, били уверења, да је, у приликама какве су биле, најбоље држати се Турске и водити лојалну политику према њој. На челу те странке стајао је у ово доба млађи брат Стеванов, Вук. Деспот Стеван је био другог уверења; он је држао с Турцима, кад је и колико је морао, али је главна његова тежња била да помоћу запада, у првом реду помоћу Угарске, истисне Турке из српских земаља. Држање Стеваново према Турцима није било лојално, и то његово држање могли су увек његови, и лични и начелни, непријатељи употребити против њега. Тако је Вук, не зна се којим поводом, почетком 1409 год. отишао Сулејману, па се вратио са турском војском, тражећи да му Стеван уступи половину државе. У први мах Вук није успео. Али кад је, у лето исте године, поново ударио на Стевана, напусте Стевана многи његови људи. Због тога је Стеван морао попустити и уступити Вуку половину своје државе.

Ускоро је међутим дошло опет до великих промена у Турској. На Сулејмана је устао његов брат Муса. Незадовољни Сулејманом, и Лазаревићи и Вуковићи пристали су уз његовог брата Мусу. Али у битци између њих двојице, која је била под Цариградом, изневере Вуковићи и Вук Лазаревић Мусу, те он буде потучен (у јуну 1410 год.). Стеван Лазаревић, који је остао веран Муси, склонио се после битке у Цариград, а његов брат Вук и Лазар Вуковић пођу кући, али буду уз пут од Мусиних људи ухваћени и Муса их обојицу да погубити (11 јула 1410 год.). После тога Стеван склопи мир са Мусом и добије натраг део своје државе, који је био уступио Вуку.

У то доба, кад је почела међусобна борба турских претендената, која је трајала скоро три године и која је јако ослабила Турску, дошао је Жигмунд, због Далмације, у отворен сукоб са Млецима. Видећи да ће, по свој прилици, морати заратити са Републиком, Жигмунд је мислио да прво мора сасвим савладати Босну, која је, и после последњег пораза, још увек показивала јасну тежњу да буде слободна и независна, а та тежња морала ју је доводити у сукоб са претензијама и интересима угарским. Год. 1410 и 1411 ударао је Жигмунд више пута на Босну, продро је у земљу и савладао отпор Босанаца. Покорену Босну поделио је на више делова; неке области је дао својим великашима, а нешто Хрвоју и Стевану Лазаревићу (Сребрницу). Краљу Остоји остали су само јужни крајеви, у којима је после овога рата и губитка толиких земаља, владала потпуна анархија. У тим крајевима је онда, услед слабости централне власти, порасла још више моћ појединих великаша, особито Сандаља Храњића.

Нови турски владалац, Муса, није био човек, са којим се могло радити. Он је брзо заборавио на услуге, што му их је учинио деспот Стеван, па је почео нападати на његову државу (у току 1411, 1412 и 1413 год.). Деспот Стеван је онда ступио у преговоре са претендентом Мехмедом, који се већ спремао да и у Европи завојшти на Мусу. У рату између њих двојице победио је Мехмед, особито помоћу деспота Стевана, и завладао целом државом (јула 1413 год.). Стеван је одмах начинио врло повољан уговор с њим. Од тога доба све до смрти Мехмедове (1421 год.) био је Стеван на миру од Турака, јер је Мехмед био уверен да му је он верно одан.

Деспот Стеван је међутим узимао жива учешћа у свима пројектима за акцију против Турака, који су у то доба прављени, особито на цариградском и будимском двору. До намераване и пројектоване заједничке акције није међутим дошло, јер су се интереси појединих заинтересованих фактора, Млетака и Угарске, и Млетака и Византије, укрштали. Стога се за време грађанског рата у Турској, када је био врло згодан моменат за акцију против Турака, Византија узалуд трудила да организује коалицију и да изазове акцију. Ближи интереси су ометали сав тај рад.

Криза је било пуно и на све стране. Осим борбе са Млецима због Далмације, био је Жигмунд заузет и Хусовим покретом, који је почео да узбуђује духове на западу. И у Босни није никако могло доћи до мира. Хрвоје је у овај мах доминирао у земљи. Али је било много њих, који су желели и радили да га сруше. Жигмунд се бојао његове силе у овај мах особито због тога, што је Хрвоје, ма да му се био покорио, стајао непрестано у добрим односима са Млецима, те се Жигмунд с правом бојао њихове заједничке акције. Угарски и хрватски великаши су мрзели Хрвоја због силе и угледа његова и завидели му. И Босанци су, као опозиција туђинском режиму, сада били против Хрвоја због тога што се покорио Жигмунду и признао његову врховну власт. Једини је Сандаљ бар донекле био уз њега. Али је и њега Хрвоје отуђио од себе, јер је, док је Сандаљ (у мају 1413 год.) помагао Стевану у борби против Мусе, упао био у његову државу и опљачкао неке крајеве. Стога и Сандаљ устане против Хрвоја и, са осталим његовим непријатељима, изради код Жигмунда, те он Хрвоја прогласи за издајника и лиши га свих части и имања (у јуну 1413 год.). Хрвоје се прво бранио код Жигмунда од оптужаба својих непријатеља, али без успеха, затим је тражио помоћи из Млетака, наравно исто тако без успеха. Једино је успео да се измири са Остојом; њих двојицу су у овај мах заједнички интереси упућивали једно на друго.

Жигмунд је у то доба био заузет хуситским питањем тако, да није могао ни помишљати на акцију у Босни. Зато он пошаље у Босну против Остоје и Хрвоја Твртка II, услед чега у Босни плане грађански рат. Ратна срећа се у почетку колебала, али кад на Хрвоја пођу Јован Горјански и Јован Моровићки са великом војском, Хрвоје, видећи да им неће моћи одолети, затражи помоћи од Турака, Добивши доста војске од Турака, Хрвоје разбије угарске војводе код Добоја (у јулу 1415 год.). Али се Босна ни после овога није смирила. У то доба је погинуо, као жртва завере, војвода Павле Раденовић, те је плануо рат између Павлових синова, који су позвали у помоћ Турке, и Остоје, уз кога је био Сандаљ. У тој борби Турци су освојили Врхбосну и утврдили се у њој. Тај успех турски примора и Павловиће и Сандаља да признаду турску врховну власт. У то умре Хрвоје (априла 1416 год.), а краљ Остоја узме његову удовицу за жену, мислећи да ће му то помоћи да се утврди на престолу. Али се у то сви дигну на њега. Цар Мехмед покуша да измири краља и властелу, али без успеха, јер збор великаша босанских реши да ухапси Остоју. Стога Остоја побегне; идуће године, истина, поново завлада Хумом, али ускоро после тога умре (1418 год).

Док је на тај начин у Босни готово уништен утицај Жигмундов, а турски утицај све више превлађивао, дошли су и Млеци у сукоб с Турцима, због тога што су Турци пљачкали млетачке поседе, и потукли су турску флоту код Галипоља (29 маја 1416 год.). Цар Манојло је радио сада на томе да омете турско-млетачке преговоре, и да, помоћу папе, крене западну Европу против Турака. Али су прилике за заједничку акцију биле врло неповољне. Зетски господар Балша се 1419 год. поново дигао на Млечиће и за кратко време освојио све млетачке градове у зетском приморју, осим Скадра; односи Млетака са Жигмундом такође нису били сређени. Све то приморало је Републику, да би добила слободне руке за акцију у Зети и против Угарске, да склопи са Турцима мир (7 новембра 1419).

Нови босански краљ, Стеван Остојић (1418–1421 год.), нудио је, истина, Млецима савез против Балше и против Жигмунда, али је Република волела да сама сузбије и савлада Балшу и прегла је на то свом снагом, особито кад је на поновљену понуду Которана примила њихов град (марта 1420 године), за којим су тежили и Босанци и Сандаљ, а највише Балша. Балша удари онда на Котор, али га Млечићи одбију, а после тога, пошто је био већ дуже времена болестан и осећао да неће дуго живети, оде деспоту Стевану и умре код њега (28 априла 1421 год.), оставив у наслеђе деспоту Стевану Зету и рат са Млецима.

Стеван је примио наслеђе Балшино и наставио рат против Млечана, који су, у време Балшине смрти, врло успешно војевали у Зети и, пре него што је деспот Стеван предузео против њих акцију, освојили готово све зетске градове. Рат између Млетака и деспота Стевана вођен је више година доста млитаво и са променљивом срећом, док није Стеванова војска под Скадром била разбијена (децембра 1422 год.). После тога пораза Стеван је морао попуштати; 12 августа 1423 год. склопљен је између Стевана и Републике мир, по коме су Млецима признати Скадар, Улцињ и Котор, а Стевану Дриваст, Бар и Будва. Али је, и после овога мира, остало доста нерешених питања, која су увек могла изазвати сукоб. Стеван је до пред крај свог живота радио на томе, да добије натраг зетско приморје, надајући се да ће доћи до сукоба између Угарске и Млетака и да ће он тај сукоб моћи употребити, да оствари своје тежње. Кад је видео да му се та нада и жеља неће испунити, он је склопио са Републиком дефинитиван мир, којим су уклоњене све несугласице (у јулу и новембру 1426 год.).

Међутим су се Млеци, већ и за време рата са Балшом и са Стеваном, а особито после првог склопљеног мира са деспотом Стеваном, све више утврђивали у Далмацији. Један по један град падао је у њихове руке. У исто доба добили су они од Византинаца и Солун (14 септембра 1423 год.). У Далмацији им је сада једини противник био кнез Нелипић; он је хтео да сузбије млетачки утицај и да спречи њихово напредовање. У страху због зетског и солунског питања, Република је 1423 год. понудила савез против Нелипића Твртку II, који је 1421 год. сузбио Стевана Остојића и заузео опет босански престо, највише помоћу Сандаљевом, који је сада био најважнија личност у Босни. Али кад су Твртко и Сандаљ, у договору са Млецима, хтели напасти на Нелипића, продре Радивој, син Стевана Остојина, са Турцима у Босну (у мају 1424 год.). Турски је утицај последњих година био ослабљен, па су они једва дочекали прилику да се опет уплету у унутрашња босанска питања. Турци истина буду одбијени, али се Твртко са разлогом бојао, да се, усамљен како је био, неће моћи стално одржати против Радивоја и Турака. Стога се он одмах после тога измирио са Жигмундом и склопио, уз велике жртве, с њим савез за одбрану од Турака (у јулу 1425 год.). По том уговору Твртко је морао не само признати врховну власт угарску, него и именовати за свога наследника у Босни угарског великаша Хермана Циљског. Али нада Тврткова, да ће на тај начин лакше водити борбу против Турака, није се испунила; он је у борби с Турцима остао опет усамљен, јер је Жигмунд био заузет хуситским ратом, па му није могао помоћи. Твртко је стога био приморан да се опет погађа с Турцима и да им попушта.

Али при свем том што је био у тако тешким приликама, Твртко ипак није хтео локалне и личне интересе подчинити општим интересима. Када је наиме деспот Стеван, који се био измирио са Ђурђем Вуковићем, видео да му болест досађује и да може скоро умрети, прогласи он, са пристанком Жигмундовим, на сабору у Сребрници (у јулу 1426 год.) за свога наследника Ђурђа Вуковића. Када је због тога Мурат II ударио на Стеванову државу, тврдећи да он треба да наследи Стевана, употреби Твртко незгоду, у којој се Стеван тада налазио, и нападне на Сребрницу. Турци се међутим ускоро, због буне у Малој Азији, повуку, а и Твртко буде одбијен од Сребрнице.

Кад идуће године умре деспот Стеван (19 јула 1427 год.), ударе Турци на деспота Ђурђа, а Жигмунд, који је, и поред сталних распра са Млецима, непрестано радио на образовању коалиције против Турака, и који је последњих година више пута предузимао походе против њих, заузме, ради боље одбране својих граница, Мачву с Београдом (у септембру). Голубац, који је такође требало да заузме Жигмунд, преда војвода Јеремија Турцима, који, у миру који су одмах затим после кратког рата закључили са Ђурђем, задрже још и Крушевац.

У то доба су Дубровчани завршили погодбе са босанском властелом ради куповине неких земаља. Тиме је довршено ширење дубровачке територије и утврђене су сталне границе дубровачке.

После губитка Београда, Голупца, Ниша и Крушевца деспоту Ђурђу није остао ни један знатнији град; стога он, за одбрану земље и за своју одбрану, сазида 1430 год. на излазу моравске долине у Дунав град Смедерево. У време кад је Ђурађ довршавао зидање Смедерева, које је било врло важна стратегиска тачка у борби против продирања турског на север, освојили су Турци (13 марта 1430 год.) од Млетака Солун.

Док је деспот Ђурађ, после овога, са великим напором спремао своју државу на отпор Турцима и док су Турци стално напредовали, у Босни је и даље трајала анархија. Краљ Твртко заратио је опет на Нелипића (у августу 1430 год.), али је морао да прекине тај рат, па да се крене на југ, где је војвода Радослав Павловић био ударио на Дубровник. Кад је Дубровнику запретила од Радослава велика опасност, пошло му је за руком да задобије у савез против њега Сандаља и краља Твртка, јер је њима обојици ишло у рачун да Радослав што више ослаби. Твртко, међутим, ускоро иступи из савеза и његовом интервенцијом дође до мира између Радослава и Дубровника (25 октобра 1432 год.).

У великој кризи, у којој се српски народ у то доба налазио, државници српски изгубили су били сваки осећај за опште интересе; они су у то доба стално и без размишљања били готови да њих жртвују личним, локалним и тренутним интересима. Док је у западној Европи владало свуда растројство, у Италији се биле и крвиле државе и вароши међу собом, у католичкој цркви борба између папе и либералних елемената све више узимала маха, дотле су се и код Срба поједине државе и динаете крвиле међу собом, тако да су српске земље биле стално поприште борбе, и међусобне и са непријатељем. Свако мерило било је изгубљено; Ђурђева држава и Босна ратовале су због Сребрнице, претендент на босански престо, Радивој, упао је са Турцима у Босну, да протера Твртка. Врхунац политичке незрелости показали су деспот Ђурађ и Сандаљ Храњић, кад су купили од султана Босну, па ударили на Твртка и протерали га из земље (1433 год.). У Босни је онда беснео грађански рат и овладала потпуна анархија.

Све је то наравно ишло на руку Турцима. После смрти Сандаљеве и Нелипићеве (1435 год.) Турци продру у Босну и утврде се поново у Врхбосни, а у исто доба нападну преко Влашке на Ердељ (1436 год.). Угарска војска пређе на то Дунав и продре до Крушевца, а при повратку разбије код Смедерева једну турску војску, која је била пошла да јој одсече одступницу. Али је све то хришћанима мало користи донело. Кад је умро краљ Жигмунд (9 децембра 1437 год.), у Угарској настану борбе, а антагонизам између Немаца и Мађара тако узме маха, да су те међусобне борбе и разна унутрашња питања паралисала сву државну снагу. Жигмундов наследник Албрехт (1437–1439 год.) није, покрај све добре воље и напора, био у стању кренути акцију против Турака.

Видећи растројство и слабост код оних, који би могли да му се одупру, султан, за кога је Ђурађ био удао своју млађу ћер Мару (1435 год.), затражи да му се преда Смедерево (1438 год.), Ђурађ наравно није могао испунити овај захтев, те Турци са великом војском ударе на Ђурђеву државу. Угарска му није могла помоћи, јер је тамо владао хаос, а Ђурађ је сам био и сувише слаб да се са успехом бори против Турака. Јужни крајеви деспотовине су истина успешно одбијали нападаје турске војске, али то није ништа помогло: Смедерево је брзо било приморано на предају (18 августа 1439 год.). Деспот Ђурађ је са својом породицом, већ пре тога, био пребегао у Угарску, да тражи тамо помоћи против Турака.

Али су у Угарској прилике за акцију биле врло неповољне, јер је после смрти Албрехтове (27 октобра 1439 год.) настала борба о престо између његове удовице Јелисавете, која је хтела да сачува круну свом сину Владиславу Посмрчету, и Владислава, краља пољског, који је био изабран за угарског краља. Видећи да због те борбе нема од Угарске шта да очекује, Ђурађ оде у зетско приморје (у јулу 1440 год.), да оданде брани остатке своје државе на југу. Али је положај и тих крајева био врло тежак; после јуначке одбране пало је Ново Брдо (27 јуна 1441 год), а затим и остали градови, тако да се само још Зета држала. У исто доба ударили су Турци и на Босну. Краљ Твртко, који је показивао вољу да се отргне од турског утицаја, био је сада у тако очајном положају, да је своју државу понудио Млетачкој Републици, да је она заузме и брани од Турака (јануара 1441 год.).

Турци су у то доба нападали и продирали према Угарској у два правца, преко покорене Ђурђеве државе и преко Влашке у Ердељ. У Угарској се стога, покрај свих трзавица и унутрашњих криза, све више осећала потреба снажне акције против Турака; ту идеју је помагала и папска курија. Али је извођење тога плана ишло врло тешко и споро, јер су се интереси најважнијих фактора често сукобљавали, а готово сваки од њих имао је и на дому доста брига и неприлика.

После неколико победа над Турцима, што их је, особито 1442 год., извојевао у Ердељу Сибињанин Јанко, било је и у Угарској и у Европи доста воље за рат против Турака. Ипак је све ишло споро и са натегом. Напорима Сибињанина Јанка и деспота Ђурђа једва је, после великих тешкоћа, пошло за руком да савладају сметње и да спреме велики поход на Турке. Како је султан у тај мах био заузет савлађивањем устанка у Малој Азији, угарска војска продре чак до Софије (почетком децембра 1443 год.), потукав неколико пута турску војску. Кад је дошла зима, хришћанска војска се повуче, у намери да на пролеће настави рат. Султан понуди међутим краљу Владиславу врло повољан мир. Посредовањем деспота Ђурђа, буде онда у Сегедину закључен мир између Турске и Угарске на десет година (крајем јула 1444 год.). Тим миром добио је деспот Ђурађ натраг целу своју државу.

Јавно мњење у Угарској и народи на западу, а особито папска курија, били су врло незадовољни, што је овај и оваки мир закључен. Сви су се, после великих победа хришћанске војске, не познавајући прилике, заносили фантастом идејом о протеривању Турака из Европе, уверени да ће се то лако моћи остварити, те су наваљивали да се рат настави. Људи, који су боље познавали прилике, узалуд су доказивали, да не треба кршити закључени мир, јер ће тешко бити остварити ту жељу, и да је за успешну борбу против Турака потребна већа и озбиљнија акција. Вест, да је хришћанска флота стигла у Галипољ, да спречи Турцима прелаз у Европу, и енергична акција папског нунција Цезаринија, који је врло живо радио и на организацији прошлогодишње експедиције и који се у Сегедину јако био заузимао, да се не закључује мир са Турцима, учинили су, да је надвладала странка, која је била за наставак рата (у пролеће 1444 год.). Цезарини је разбио и последњу сумњу краља Владислава, расрешив га, у име папино, заклетве, коју је био положио при закључку сегединског мира.

Деспот Ђурађ, који је одмах после закључка мира отишао био да прими своју државу, нашао се сада у врло незгодном положају. Он је у прошлом походу видео, да Угарска неће ни моћи ни хтети повести акцију против Турака, која би могла рачунати на трајан успех. Он је у осталом био уверен да је Угарска сама слаба за такву акцију. Последњих година, кад је као изгнаник живео ван своје државе, Ђурађ је добро упознао прилике, не само у Угарској него и на западу. Он је видео, да је запад тако поцепан посебним укрштеним интересима, да ће до заједничке акције тешко доћи, а једино би заједничка акција могла извести оно за чим се тежило, једино би се тако могло доћи до стварних и трајних резултата у борби против Турака. Стога је деспот Ђурађ и радио на томе, да се начини мир са Турцима, сматрајући да се условима, које су Турци нудили, добива највише од онога што се у опште може добити. Из истих разлога он је био и против кршења већ утврђеног мира. Кад је уговор био раскинут и погажен, он је имао да се реши, или да пође с Угарском против Турака или с Турцима против Угарске. Уверен, да је поступак угарских државника лакомислен и да цело ово подузеће не може имати успеха, а заморен изгнанством и истрошен спремањем за последњи рат, — Ђурађ се решио за ово последње. Догађаји су показали да је деспот Ђурађ имао право што је тако поступио: у битци код Варне угарска војска била је сатрвена (10 новембра 1444 год.).

Добивши натраг своју државу, деспот Ђурађ је, одмах по свом повратку, прегао да уреди све што је било потребно и да врати својој држави све што јој је отето у доба, када су је Турци освајали и држали. Измирив се са Стеваном Вукчићем, деспот је дошао, због Зете, у сукоб са Млетачком Републиком. Она је, после угарског пораза на Варни, радила на томе да се измири са Турцима, а кад је дошла у сукоб са Ђурђем, измирила се и са херцегом Стеваном, са којим је већ дуже време била у рату (1445 год.). Мир је међутим и херцегу Стевану сада био потребан, јер је био опет заузет приликама у Босни.

У Босни је, после смрти Твртка II (новембра 1443 год.), изабран био за краља Стеван Томаш (1444–1461 год.), незаконити син Стевана Остоје. Доласком његовим на престо плануле су у Босни опет борбе и међусобни ратови. Под утиском угарских победа у зиму 1443–4 год., а и стога што је нека властела, која је држала с Турцима, била против њега, Томаш је одмах пристао уз Угарску и послао краљу Владиславу у помоћ једно одељење војске, Али је његов положај био врло тежак. Одмах кад је изабран за краља, устао је на њега један део босанске властеле и Стеван Вукчић, а радио је против њега и Херман Циљски, који је, по уговору, требало после смрти краља Твртка II да наследи босански престо. У самој држави имали су пресудни утицај богомили, који су увек били против сваког краља и против краљевске власти у опште. У таким приликама Томаш је морао тражити негде помоћи. Ослонити се међутим само на Угарску, специјално на Сибињанина Јанка, који је био такмац Херману Циљском, није било доста. Стога је Томаш потражио јачег ослонца својој власти и својој држави.

Папска курија је била увек готова да помаже у Босни свакога, ко је био вољан да призна папску власт. После успешног угарско-турског рата, папска је курија радо почела преговоре са краљем Томашем ради прелаза у католичку веру, тим пре што се богомилска јерес у Босни у последње време опет била оснажила и раширила. Под утиском угарских победа, а у жељи да се наслони на Угарску и папску курију, Томаш је признао папину власт.

Али је после битке код Варне морао мењати своје држање. Богомили су били моћни у земљи, а херцег Стеван, као турски вазал, могао му је бити врло опасан. Стога се он, после угарског пораза, приближио херцегу Стевану и богомилима; отерао је своју прву жену и узео ћер херцега Стевана. Томаш је истина тражио да она пређе у католичку веру, али је, знајући колико су богомили снажни и колико имају присталица у земљи, морао да их трпи и да им попушта. Због таког његовог држања према богомилима, оптужили су га ревносни католички мисионари папској курији. Али су на папској курији у тај мах били увиђавни и прихватили су разлоге, које је краљ Томаш навео у своју одбрану. Папа је одобрио његово држање према богомилима, због тешких прилика у којима се Босна у тај мах налазила. То је папска курија учинила у тај мах тим пре, што се у то доба Угарска, енергичним заузимањем неуморнога борца против Турака, Сибињанина Јанка, спремала поново на рат, па је свима стало било до тога, да не отерају босанског краља у наручје Турцима.

У то је доба деспот Ђурађ, поред рата што га је, у друштву са херцегом Стеваном, водио у Зети против Млетака, почео и рат против Босне, због Сребрнице, коју су му Босанци били отели. Ђурађ је у овом дуготрајном рату, који је у осталом с обе стране млитаво вођен, имао успеха, јер је одмах у почетку рата освојио Сребрницу, а год. 1448 разбио је једну босанску војску. Али је и тај рат, исто као и зетски, и после тога, настављен млитаво, без већих предузећа и важнијих догађаја.

Сибињанин Јанко је међутим успео да опет крене акцију против Турака. У јесен 1448 год. кренула се велика угарска војска на Косово, са намером да одатле пође у Албанију, где је храбри Скендер-бег већ више година успешно војевао са Турцима. Деспот Ђурађ нашао се у тешком положају, као и пре четири године. Уверен да је и ово неозбиљно подузеће, које не може имати успеха, Ђурађ је одбио учешће и у овом рату. Стога је угарска војска, пролазећи кроз Ђурђеву државу, пљачкала и пустошила по њој. У великој битци на Косову (18–19 октобра 1448 год.) угарска је војска разбијена. Кад је Сибињанин Јанко, бежећи са Косова, дошао у Ђурђеву државу, буде он, по наредби Ђурђевој, ухваћен и заробљен. Ма да су Турци тражили да им се Јанко изда, Ђурађ није хтео то учинити, него га је пустио на слободу, осигурав за своју државу и лично за себе неке користи. Сибињанин Јанко међутим, и после овога пораза, није напустио мисао о борби против Турака, него је и даље неуморно радио на томе, да организује акцију против непријатеља, који је бивао све опаснији и за Угарску и за целу западну Европу.

Али су прилике за озбиљну акцију бивале све горе. На Балкану је, због укрштених интереса, почела у то доба међусобна борба баш оних фактора, који су у првом реду били позвани да поведу акцију против заједничког непријатеља. Босна, која је и иначе била растројена верским раздором, ратује у то доба готово непрестано са деспотом Ђурђем због Сребрнице; Ђурађ се бије у Зети са Млецима; херцег Стеван, који се већином наслања на Турке, у сталној је готово завади и са краљем Томашем и са Млецима; у један мах он покушава да изведе економну еманципацију своје државе, долази због тога у сукоб са Дубровником (1451–1454 год.) и води рат, у који су се заплели и деспот Ђурађ и Угарска и Млеци. Угарска је такође ослабљена страначком борбом и раздором; Сибињанин Јанко је прави господар у држави; он је у ово доба у сталној готово завади са деспотом Ђурђем. Млетачка Република, која и у ово доба гледа наравно у првом реду своје интересе, ратује у Зети и Албанији, и са деспотом Ђурђем и са херцегом Стеваном и са Скендер-бегом. Западне државе и народи воде отворен рат или потмулу борбу. Због укрштених интереса антагонизам је узео маха код оних фактора, који су највише били позвани да помогну акцију за ослобођење Балканског Полуострва. Потмула борба између папске курије и Млетачке Републике и између Ђенове и Млетака, разривала је међусобно поверење, први услов за сваку успешну акцију. Остале државице и династе у Италији били су готово у сталном међусобном рату; исто су тако и цар Фридрих III и Угарска били непрестано у завади.

А Турци су стално напредовали и освајали. Велика је опасност настала за хришћане особито кад је на османски престо сео подузетни Мухамед II (1451 год.). Он је одмах прегао да покори Византију и да освоји Цариград. На западу се добро знало, да би пад Цариграда био тежак удар за културу и за цело хришћанство. У последњем тренутку ту су опасност особито увидели Млеци и папска курија, па су, покрај свих својих домаћих неприлика, почели енергично радити да помогну Цариграду. Али је све то већ било доцкан: пре него што је помоћ са запада стигла, освојили су Турци престоницу Византије (29 маја 1453 год.). Утисак овог великог догађаја био је силан. На западу су сада сви осетили да је опасност од Турака врло велика. А пропаст држава на Балкану била је сада само још питање времена.

Ђурђева држава је прва дошла на ред. Одмах идуће године (јула 1454) напали су Турци на Ђурђеве покрајине. Угарско-српска војска разбије истина Турке код Крушевца (3 октобра), али већ идуће године Турци ударе поново на Ђурђеву државу. Том приликом удари и босански краљ Томаш на Сребрницу, а и Млеци употребе прилику, те ударе на Ђурђеве земље у Зети, где односи још никако нису били сређени. Ђурађ је, нападнут са више страна од непријатеља, био приморан да се мири са Турцима. Он је овом приликом још једном успео да спасе своју државу, али су услови, под којима је добио мир, били врло тешки; уступио је Турцима све земље на југ од Мораве, обвезао се на плаћање данка и пристао да турска војска, кад ратује са Угарском, може прелазити преко његове државе.

Нису биле боље прилике ни у другим српским крајевима. У Босни се водила борба о хрватску бановину између Томаша, херцега Стевана и Млетака. Године 1456, баш кад је Мухамед са великом војском ударио на Београд, борили су се опет у Босни међу собом краљ Томаш и Херман Циљски, који је једнако тежио за босанском круном.

Победа Сибињанина Јанка под Београдом (22 јула 1456 год.) дигла је за тренутак поуздање хришћана. Краљ Томаш је после те победе отказао Турцима данак и спремао се да зарати на њих. Али је он сам био и сувише слаб да се носи са Турцима, а помоћи није било ни од куда. У Угарској је, после изненадне смрти Сибињанина Јанка (11 августа), започела између његове породице и породице грофова Циљских борба, којом је неколико година била паралисана сва државна снага. У Ђурђевој држави су после његове смрти (24 децембра 1456) настале такође распре и борбе у владалачкој породици, које су деспотовину у последњим данима њенога живота још више ослабиле.

Краљ Томаш се обратио за помоћ западу, надајући се, да ће му се оданде моћи бар нешто учинити. Папа је истина хтео учинити нешто за Босну и објавио је крсташки рат против Турака, али су државе и народи на западу били заузети својим пословима и својим бригама. Сви су увиђали потребу да се нешто учини за хришћане на Балкану, али су њихови укрштени интереси спречавали сваку акцију. Тако је Босна у борби с Турцима остала усамљена. Увиђајући, да у тој борби не може успети, Томаш је, после кратког отпора, учинио под врло тешким условима с Турцима мир. (1458 год.).

Кад је умро наследник Ђурђев, деспот Лазар (20 јануара 1458), настала је у деспотовини огорчена борба између странке, која је хтела да се помоћу Угарске води и даље борба с Турцима, — на челу те странке стајали су Лазарева жена Јелена и старији брат слепи Стеван, — и туркофилске странке, која је доказивала, да је свака борба против Турака бесмислена и да се према томе свакако треба погодити с Турцима. Вођа те странке био је војвода Михаило Анђелковић. За време борбе око тог питања у последњим данима државног живота у деспотовини, Босанци су опет напали на Сребрницу и заузели је. Тако је унутрашња борба у деспотовини и рат између две српске државе, краљевине и деспотовине, у очи пропасти још више ослабио снагу и отпор српскога народа у борби с Турцима.

У Смедереву је победила странка, која је била за борбу с Турцима (у марту 1458 год.). Они, који су сада узели државне послове у деспотовини у своје руке, увидели су, како непосредна опасност прети држави, па су се решили на корак, који је необичан, јер се јавио у доба потпуног политичког растројства, кад није било свести о заједничким интересима, када је изгубљено било мерило за морал у политици, када су лични и локални интереси били пречи и од најбитнијих и најважнијих интереса народних и државних. Српски дворови споразумели су се да обе српске државе, деспотовину и краљевину, споје у једну државу. Тај план је требало да буде остварен на тај начин, што ће престолонаследник босански Стеван Томашевић, узети за жену Мару, јединицу покојнога деспота Лазара и деспотице Јелене; у мираз је Стеван имао добити деспотовину. Тако је требало да после смрти краља Томаша српска краљевина и српска деспотовина буду спојене у једну државу. Угарски краљ Матија (1458–1490 год.), син Сибињанина Јанка, одобрио је ову комбинацију. У пролеће 1459 год. венчали су се краљевић Стеван и деспотица Мара; угарска војска ушла је онда у Смедерево и прогласила Стевана за деспота. Али је цео овај план и рад наишао на јаку опозицију у деспотовини. Кад је наскоро после тога султан Мухамед пошао на деспотовину, надвлада у Смедереву туркофилска странка и преда Турцима град (20 јуна 1459 год.).

Ни један догађај, осим пада Цариграда, није тако узбудио западну Европу, као пад Смедерева. Тамо се сада опет осетило, како је велика опасност, која од Турака прети целом хришћанству и како та опасност бива све већа. Сви су увиђали колико је велики удар за хришћане пад Смедерева и пропаст деспотовине. Позвани фактори у Угарској и на папској курији кривили су за пад деспотовине босанског краља, што је због млитаве одбране Смедерева омогућио брзу и лако победу Турцима. За одбрану српских земаља није се могло у овај мах ипак ништа учинити. Запад је био заузет својим бригама, папска курија исто тако. Млечићи су били већ давно на чисто с тим, да у борби против Турака може бити успеха само од велике заједничке акције свих заинтересованих фактора, па нису хтели ни улазити у мање комбинације, а краљ Матија, који је за борбу против Турака био највише заинтересован, водио је у тај мах рат са царем Фридрихом III.

У таким приликама, Турцима су, после пада деспотовине, биле слободне руке. Они су сада у првом реду обратили пажњу на Босну. Видећи опасност која му прети, краљ Томаш је морао попуштати и испунити све што су Турци тражили. Тако је Томаш одмах идуће (1460) године начинио с Турцима уговор, по коме је турској војсци био допуштен пролаз кроз Босну. У исто доба су Турци напали и на херцега Стевана. Он је сада опет имао прилике да се увери, да туркофилска политика, коју је целог свог века водио, често против и личних и државних и народних интереса, није донела, ни њему ни његовој држави, трајне ни сигурне користи. Све једно је било у оно доба какву ће политику водити српске династе; свака је доводила до истих резултата: Турци су освајали и оне покрајине, чији су владаоци држали с њима, као и оне, које су војевале против њих. Разлика је само могла бити у времену, кад ће се то догодити, према успеху Турака или њихових противника,

Краљ Томаш је, у опасности од Турака, опет понудио своју државу Млетачкој Републици, да је она заузме и брани. Република је наравно и овога пута одбила ту понуду. Када је умро краљ Томаш (10 јула 1461 год.) и када је на престо сео краљ Стеван Томашевић, били су босанској краљевини већ дани избројани. У исти мах су онда хтели да нападну на Босну и Турци и краљ Матија. Уз то је још и у самој држави владао раздор и борба. Краљ Стеван је видео, да му је држава на прагу пропасти. Он је имао наду, да ће га папска курија још моћи спасти. Стога се обратио папи са молбом за помоћ, истичући, како је Босна у великој опасности и напомињући, како су Турци разним обећањима задобили за себе особито сељаке, те ови нагињу Турцима, а остављају своје господаре. Пред великом опасношћу, коју је јасно видео, краљ Стеван је био вољан да се мири са свима, са којима је био у завади, у првом реду са херцегом Стеваном. И херцег је у овај мах био решен да мења политику, коју је до тада водио, јер су га Турци потискивали са свих страна. Тако су се краљ Стеван и херцег измирили и почели спремати против Турака. Папа је, на молбу краљеву, послао свога легата у Босну, који је Стевана крунисао за краља (у новембру 1461 године). Угарски краљ Матија протестовао је због Стеванова крунисања, али је папи пошло за руком да измири Матију и Стевана.

Рат са Турцима постао је међутим неизбежан. Босански емигранти, у првом реду богомилска властела, радили су на турском двору да Турци зарате на Босну, јер су се надали да ће, ако Турци освоје Босну, доћи до својих имања, која су им била одузета. Под утицајем тога рада и из тежње за освајањем, Турци су се почели спремати на Босну. Краљ Стеван је мислио да новац, што га даје Турцима, може сада корисније употребити на одбрану своје државе, кад већ до рата мора доћи, па је отказао данак, што га је плаћао Турској. Знајући шта га сада чека, Стеван је тражио помоћи са запада, али је наравно није добио. Судбина босанске краљевине била је решена.

У пролеће 1463 год. кренула је велика турска војска на Босну. Краљ Стеван био је остављен сам себи. Готово без отпора заузимали су Турци редом градове један за другим. Краљ Стеван буде ухваћен; по његовој изнуђеној наредби предаду се Турцима и остали градови, а Стеван буде после тога погубљен.

У исто доба ударе Турци и на Херцеговину, да покоре и свог некадањег штићеника. Али се Херцеговина храбро бранила, тако да је овај поход остао без успеха. После две године (1465) Турци су поново ударили на херцега. Они су истина и овога пута били одбијени, али је херцег Стеван на самрти († 22 маја 1466 год.) морао бити уверен, да је његова политика, и ако је вођена у противном правцу, донела исте резултате, као и политика државника у деспотовини и у краљевини; он је могао јасно видети да и његова држава неће дуго преживети ове две српске државе, против којих је он често радио, помажући Турке, из уверења да тиме чини добро својој држави и својој династији. Турци су, после тога, 1474 год., ударили на млетачке градове у Зети, којима је притекао у помоћ зетски господар Иван Црнојевић (1465–1490 год.). Заузети борбом у Влашкој (1474–6 год.) и продирањем угарске војске у Босну и у моравску долину (1476 год.), Турци су тек 1477 год. поновили нападај на Зету, и успели да добију Скадар (миром од 23 јануара 1479 године) и да покоре Зету. Иван Црнојевић је после пада Зете побегао у Италију.

После две године, кад су, после смрти цара Мухамеда II (3 маја 1481 год.), настале у Турској борбе око престо, Иван се вратио из Италије, дигао устанак у Зети и завладао поново својом државом. Али је он брзо увидео да се не може надати помоћи са запада и да се против Турака неће моћи борити, па је ускоро признао турску врховну власт (1482 год.). У то доба заузели су Турци и Херцеговину. Убрзо после тога Иван је дошао у сукоб са Млецима. Ослањајући се на Турке, према којима је био увек лојалан, он се хтео осветити својим старим заштитницима, што су му, при повратку на престо, одрекли помоћ и предали га на милост и немилост Турцима, и што су радили на томе, да Зету економно сувише експлоатишу.

После смрти Иванове (1490 год.) његов син Ђурђе дошао је у сукоб са својим братом Стеваном (1495 год.), можда због тога што је вероватно узео био учешћа у акцији, што је француски краљ Карло VIII, освојив 1495 год. напуљску краљевину, хтео да крене против Турака. Компромитован у тој ствари, Ђурађ је морао напустити Зету, коју је добио на управу Стеван (1496 год.). Али је и он убрзо пао у немилост код Турака. Кад је 1499 год. дошло до сукоба између Турске и Млетака, Ђурађ, после многих авантура, оде у Цариград, где буде добро примљен, потурчи се и добије имање у Анадолу. Зета је онда спојена са скадарским санџакатом. Тако су Турци освојили и последњу српску државу.

У другој половини XV века покорили су дакле Турци све српске државе редом: рашку деспотовину (1459 год.), босанску краљевину (1463 год.), Херцеговину (1482 год.) и Зету (1499 год.).

Тако су Турци крајем XV века завладали свим српским земљама, са малим изузетком у приморју, око Београда и у северној Босни. Под њима је сада био готово цео српски народ.

Важнији извори.

1. Похвална и повесна слова кнезу Лазару.

2. Константин филозоф († после 1432 год.), Биографија деспота Стевана Лазаревића.

3. Халкондил († после 1463 год.), Историја Византије и Турске од 1298 до 1463 год.

4. Дука (у XV веку), Историја Византије и Турске од 1341 до 1462 год.

5. Францес (рођен 1401 год.), Историја Турске и Византије од 1258 до 1476 год.

6. Критовул (у XV веку), Историја Мухамеда II од 1451 до 1467 год.

7. Михаило Константиновић (у XV веку), Турски летопис.

8. Акта рашка, босанска, дубровачка, хрватска, бугарска, византиска, румунска, угарска, млетачка, папска, турска итд.: Повеље, писма, извештаји, уговори, летописи, закони, записи, путописи итд.

В. и истоимени одељак VII главе бр. 2, 3, 9.

Важније збирке извора.

В. све у истоименом одељку VII главе — Осим тога:

1. N. Jorga, Notes et extraits pour servir à l’histoire des croisades au XV siècle. I–III 1899 (акта млетачког и дубровачког архива).

2. S. Ljubić, Listine о odnošajih izmedju južnoga Slavenstva i Mletačke Republike. IV 1358–1403 (1874), V 1403–1409 (1875), VI 1409–1412 (1878), VII 1412–1420 (1882), ѴIII 1420–1424 (1886), IX 1423–1452 (1890), X 1453–1463 (1891).

3. Византиски писци (в. истоимени одељак II главе).

Важнија дела.

1. — F. Rački, Pokret na slavenskom jugu koncem XIV i početkom XV stoljeća. 1867–8 (Rad 2, 3, 4).

2. J. Радонић, Западна Европа и балкански народи према Турцима у првој половини XV века. 1905.

3. Ст. Новаковић, Срби и Турци XIV и XV века. 1893.

4. Ст. Новаковић, Ново Брдо и врањско поморавље у историји српској XIV и XV века. 1879 (Годишњица 3).

5. Ј. Мишковић, Један прилошчић Маричком боју 25/26 септембра 1371 год. 1902 (Глас 53).

6. F. Rački, Вој na Kosovu. 1889 (Rad 97).

7. G. Koehler, Die Schlachten von Nicopolis und Warna. 1882.

8. F. Šišić, Vojvoda Hrvoje Vukčić Hrvatinić i njegovo doba (1350–1416). 1902.

9. Ф. Шишић, Битка код Никопоља. 1896 (Гласник Земаљског Музеја 8).

10. G. Kling, Die Schlacht bei Nicopolis im Jahre 1396. 1906.

11. G. Beckmann, Der Kampf Kaiser Sigmunds gegen die werdende Weltmacht der Osmanen 1392–1437. 1902.

12. L. Kupelwieser, Die Kämpfe Ungarns mit den Osmanen bis zur Schlacht bei Mohács, 1526. 1899.

13. Л. Војновић, Дубровник и Османско Царство. I 1898.

14. Љ. Ковачевић, Деспот Стеван Лазаревић за време турских међусобица (1402–1413). 1880 (Отаџбина 4 и 5).

15. St. Stanojević, Die Biographie Stefan Lazarević’s von Konstantin dem Philosophen als Geschichtsquelle. 1896 (Archiv für Slavische Philologie 18).

16. K. Радчепко, Религиозное и литературное движеніе въ Болгаріи въ епоху передъ турецкимъ завоеваніемъ. 1898.

17. О. Schiff, König Sigismunds italienische Politik bis zur Romfart (1410–1431). 1909.

18. Ст. Станојевић, Борба o наследство Баошино (1421–1426 год.) 1902.

19. Ст. Станојевић, Pipo Spano. 1901.

20. В. Spors, Die Beziehungen Kaiser Sigismunds zu Venedig in den Jahren 1433–1437. 1905.

21. A. Huber, Die Kriege zwischen Ungarn und den Türken 1440–1443. 1886.

22. J. Radonić, Der Grossvojvode von Bosnien Sandalj Hranić-Kosača. 1897 (Archiv für Slavische Philologie 19).

23. J. Радонић, O кнезу Павлу Раденовићу. 1902 (Летопис 211 и 212).

24. А. Ивић, Радосав Павловић, велики војвода босански. 1907 (Летопис 245 и 246).

25. Чед. Мијатовић, Деспот Ђурађ Бранковић. I 1880, II 1882.

28. Ст. Новаковић, Деспот Ђурађ Бранковић и оправка цариградског града 1448 год. 1890 (Глас 22).

27. Ст. Новаковић, Царица Мара. 1893 (Летопис 174).

28. Чед. Мијатовић, Пад Цариграда године 1453, 1879 (Годишњица 3).

29. Љуб. Јовановић, Стјепан Вукчић Косача. I 1891 (Глас 28).

30. Љуб. Јовановић, Ратовање херцега Степана с Дубровииком год. 1451–1454. 1888 (Годишљица 10).

31. Joв. Томић, Црнојевићи и Црна Гора (1479–1528). 1901 (Глас 58, 60, 62).

32. F. Miklošich, Die serbischen Dynasten Crnojević. 1886.

33. Л. Томановић, Иван Црнојевић, господар зетски. 1900.

34. Л. Томановић, О Ивану Црнојевићу. 1903.

35. И. Руварац, О цетињској штампарији. 1893 (Глас 40).

36. Љуб. Стојановић, Старе српске штампарије. 1902 (Српски Књижевни Гласник 7).

В. и истоимени одељак VI главе бр. 17, 21, 24, 25, 26, 27, 28, 29, 33, 34.