Историја српскога народа (С. Станојевић) 7

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА СРПСКОГА НАРОДА
Писац: Станоје Станојевић


VII
ПРЕВЛАСТ СРПСКОГА НАРОДА НА БАЛКАНСКОМ ПОЛУОСТРВУ.

У XIV веку дошле су обе српске државе, Рашка и Босна, једна за другом до врхунца своје моћи. Рашка је у првој, а Босна у другој половини XIV века постала сила првога реда, тако да је до пред крај тога столећа српски народ био најважнији фактор на Балканском Полуострву. То је најсјајније доба у прошлости српскога народа, доба политичке снаге и великог културног полета. У то је доба српски народ почео примати у пуној мери савремену културу запада и истока, асимилисао је потпуно и прилагодио себи и својим особинама, додајући јој своје културне елементе и мењајући у њој по гдешто према својим особинама, приликама и потребама. Али се тај процес није могао извршити ни лако ни брзо. Кад је, после врхунца политичке снаге, у обе српске државе опала централна власт, а хетерогени елементи, каквих је у феудним државама, као што су биле и Рашка и Босна увек доста било, добили превагу, те је настало растројство и слабост, — дошла је на Балкан нова једна држава и нов један, млад и снажан народ, чију навалу српски народ није могао издржати.

Последњих година XIII века краљ Милутин је опет ударио на Византију, заузео Драч и продро, у друштву са византиским одметником војводом Котаницом, у Македонију. Византија је била сасвим немоћна да одоли Милутину. После дужих преговора буде уговорен између Рашке и Византије мир, по коме Византија призна Милутину сва старија освојења, Милутин врати све што је заузео у последњем рату, а добије за жену цареву ћер, седмогодишњу Симониду (1299 г.).

Сада је Милутин био на врхунцу своје моћи. Први пут је сада рашки владалац готово диктовао мир Византији, први пут је сада Византија Рашкој и формално признала освојене покрајине, први пут је византиски цар морао дати своју ћер за жену српском владаоцу. Рашка је сада била најважнији фактор на Балканском Полуострву.

Угарска је у последњој десетини XIII века била заузета династичким борбама и грађанским ратовима, који су паралисали сву снагу државну и народну. Она је у тај мах била неспособна ма за какву озбиљнију акцију споља; тако је у то доба с те стране била сигурна не само Рашка него и Босна. За време борбе у Угарској оснажио се јако хрватски бан Павле Шубић и његова браћа, због чега су се о њих отимали разни претенденти на угарски престо. Павле је у династичким борбама држао страну претенденту Карлу Роберту. Помоћу његовом осилио се Павле још више, тако да је 1298 год. овладао Босном, коју онда да на управу свом сину Младену. У Бугарској су такође биле на дневном реду династичке борбе, због којих се и она није могла одупрети снажењу Рашке. И Византија је, за слабе владе Андроника II (1282–1328 год.), била сасвим немоћна; ситничарске догматске распре раздирале су државу, благајне су биле празне, а војска је била сасвим занемарена и запуштена.

Тако су све државе, које су могле утицати на политичке прилике на Балкану, биле крајем XIII века у рђавом стању и тешком положају. Једино је Рашка била снажна, те је Милутин господарио ситуацијом.

Али се ускоро и његов положај погоршао. Год. 1305 отме му Филип тарентски Драч. Убрзо после тога (1308 год.) уговорио је Милутин савез против Византије са Карлом Валоа, претендентом на византиски престо. Уговором са Карлом добила је Рашка његово признање на многе крајеве. Али тај савез није имао никаква практична резултата. Међутим је Милутин, и после тога савеза, остао са Византијом у врло добрим односима, чак јој је слао војску у помоћ против Турака.

Осећајући се снажним и јаким, Милутин је помишљао на то, да погази уговор с Драгутином, по коме је Драгутинов најстарији син имао наследити српски престо. Милутин је хтео прогласити за престолонаследника свога најстаријег сина Стевана, који се за време грађанских ратова међу Татарима ослободио ропства, вратио у Рашку и добио на управу Зету. Али Драгутин није био вољан да напусти своје право и да жртвује престо свога сина, него се спремао да са оружјем у руци брани уговор, који је Милутин хтео погазити. Милутин је у овај мах био у врло великој опасности, јер га је, не зна се из ког разлога, била напустила скоро сва властела. Ипак се он спасао из незгодног положаја и измирио са Драгутином.

Некако одмах после тога устао је на Милутина његов син Стеван, управник Зете, можда због питања о наслеђу, али по свој прилици највише због спољне политике Милутинове, јер је он, под утицајем Симонидиним, почео сувише попуштати Византији. Можда је Стеван, дижући се на оца, рачунао на помоћ властеле која су недавно, у сукобу са Драгутином, била напустила Милутина; али се преварио, јер су они овом приликом остали верни Милутину, те је устанак Стеванов брзо и лако савладан. Стевана је Милутин дао ослепити, па га је онда послао у Цариград на заточење, а Зетом је почео сам управљати. У то доба умрла је и краљица Јелена (8 фебруара 1314 год), те Милутин заузме и оне крајеве, којима је она дотле управљала.

Када је после две године умро и Драгутин (12 марта 1316 год.), Милутин упадне с војском у његову државу са намером да заузме и те крајеве. Али су у то доба прилике у Угарској биле већ доста сређене, а на угарском престолу седео је агилни и издржљиви Карло Роберт (1308–1342 год.), који није лако напуштао права и претензије угарских краљева. Он је и Милутину оспорио право на Драгутинову државу и узео је Срем и Славонију, али је Милутин ипак заузео Браничево и Мачву са Београдом.

Крајеве Драгутинове државе у Босни посео је међутим Младен Шубић, који је наследио свога оца Павла († у мају 1312 год.). Младен се у то доба измирио са знаменитим властелином босанским Стеваном Котроманом, зетом краља Драгутина, са којим се Павле био завадио. Кад Стеван Котроман умре, онда Младен да Босну на управу његовом сину Стевану Котроманићу, који је у то доба био још малолетан, те је за њега управљала његова мати Јелисавета, кћи Драгутинова.

Губитак и неуспехе на северу накнадио је Милутин на југу; год. 1319 освојио је он поново Драч. Успеси Милутинови нагнали су Карла Роберта, краља угарског, Младена Шубића, бана хрватског, и Филипа тарентског да уговоре савез против Рашке. За акцију против Милутина задобили су они још и многе племенске главаре у Зети и по Албанији. Али је од савезника једино Карло Роберт ударио на Милутина и успео да му отме, ма да је Милутин развио био јаку агитацију у Јужној Угарској, Београд и Мачву. Младен и Филип, заузети другим пословима, нису могли ништа озбиљније предузети, а племенски главари су брзо и лако савладани, чак је Милутин освојио неке градове у Албанији.

Кад је Милутин умро (29 октобра 1321 год.), оставио је државу проширену и знатно увећану. Кад је примио владу, била је граница рашке државе потиснута до Липљана, а кад је умро, биле су промакнуте државне границе далеко и на југ и на север.

Међутим, стање у земљи није одговарало спољашњем сјају. Консолидовање у самој држави није било изведено, хетерогених елемената је било врло много, авторитет власти није био утврђен, а властела, особито зетска и арбанашка, увек спремна да државне интересе жртвује својим користима, била су се осилила јако. Због таквих је прилика, после смрти Милутинове, завладала анархија у држави, тако да су разбојничке чете нападале и на пратњу, која је спроводила мртво тело краљево.

Највише је том анархистичком стању допринело нерешено питање о наслеђу. Стеван, најстарији син Милутинов, вратио се из Цариграда и добио је опет од Милутина једну област на управу. Он није био сасвим ослепљен; стога је мислио да и може и треба да наследи очев престо. Због несреће, која га је снашла, и због своје благе нарави, имао је он доста присталица у народу и међу свештенством и властелом. Млађи син Милутинов, Константин, сматрао је, међутим, да је Стеван, због слепоће, неспособан за владу и да он треба да наследи круну. Али се јавио и трећи претендент. Владислав, син Драгутинов, мислио је да, на основу уговора између Драгутина и Милутина, њему припада право на престо у Рашкој. Тако је у Рашкој, одмах после смрти Милутинове, плануо грађански рат.

У исти мах беснео је грађански рат и у другој српској држави. Велика моћ Младена Шубића изазвала је Против њега савез свих оних, који су га се бојали и који су му завидели. Тако су се против њега удружили његов брат Павле и моћна хрватска породица Курјаковића. После дужег опирања придружио им се и штићеник Младенов, босански бан Стеван Котроманић, те они сви заједно ударе 1322 г. на Младена и разбију га. Младен се обрати Карлу Роберту и затражи од њега помоћ. Али га Карло ухвати и задржи код себе до смрти, задовољан што се на тако лак начин опростио човека, који му је могао бити опасан. И у Хрватској је у то доба био грађански рат у јеку; тамо су поједине моћне породице ратовале и међу собом и против Карла Роберта, удруживши се са Млечићима, којима је та прилика добро дошла да се утврде на далматинској обали.

Када је Карло Роберт уредио ствари у Угарској, почео је радити на томе да савлада Хрватску и да истисне из Далмације Млетачку Републику. Радећи на томе, Карло је тражио помоћи и од босанског бана Стевана Котроманића. Њему је Карло, кад је ухватио Младена Шубића, дао готово целу Босну на управу. Стеван је због тога био захвалан Карлу и био је спреман да му помаже. Али је Стеван Котроманић радо помагао Карлу Роберту још и стога, што је том приликом могао, макар и посредно, узети учешћа у решавању хрватских и далматинских ствари, а то је за њега имало великог политичког значаја.

Док се то догађало у Босни, успео је Стеван да савлада једног претендента. Млађи брат Стеванов, Константин, погинуо је у боју. За време нереда и грађанског рата у Рашкој заузео је међутим Филип тарентски опет Драч. Стеван је покушао да добије Филипову кћер за жену, можда са надом да на тај начин добије натраг Драч, али су ти преговори остали без резултата.

У Бугарској је у то доба (1323 год.) изабран за цара Михаило, син Шишманов, који је имао за жену сестру Стеванову. Михаило је сасвим правилно увидео, да ће се Бугарска ускоро морати борити са Рашком, која је стално јачала и продирала на југ, не само о вардарску и струмску долину, него у опште о превласт на Балкану.

Угарска је, доласком на престо анжујске династије, ушла у послове средње Европе и била је тамо заузета толико, да није могла водити скоро никакву акцију на Балкану. Византија је већ и иначе била доста немоћна, а осим тога у то је доба почео рат између цара Андроника и његовог унука Андроника млађег. Тај рат је трајао више година и довео је Византију до руба пропасти. Босна се, међутим, после много година мучне и бесплодне борбе, тек почињала опорављати и снажити.

Остала је дакле само Бугарска и Рашка, да се боре о наслеђе византиске империје и о превласт на Балкану. Михаило је, како изгледа, то добро увидео и зато је хтео изазвати сукоб што пре, док Рашка није сувише ојачала. Али је краљ Стеван видео, да је за Рашку моменат за рат врло незгодан. Он је знао да Рашка за тај рат, до кога мора доћи, треба боље да се спреми, и да пре свега треба да реши династичко питање, јер се Владислав још увек држао у северним крајевима. Стога је Стеван гледао да ма на који начин за сада спречи рат. Посланику његовом, познатом књижевнику и доцнијем архиепископу Данилу, пошло је за руком да отклони за сада сукоб.

Владислав је можда рачунао на то, да заједно са Бугарима предузме акцију против Стевана, али се његова нада није испунила. Стога се обратио на свога рођака, бана Стевана Котроманића, који је био вољан да му помогне. Стеван је, међутим, ипак успео да савлада Владислава, да заузме његове земље и да га изагна у Угарску, где је и умро, Али је за време те борбе Стевану Котроманићу пошло за руком да заузме Хум (око 1325 год.).

У борби између Андроника II и његовог унука Андроника III, била је Рашка на страни Андроника старијег, чијом се унуком Стеван био оженио, док су Бугари помагали Андроника III. Стеван је свом савезнику послао био војводу Хрељу са једним одељењем војске, али је та помоћ доцкан стигла, јер је Андроник III савладао свог деду и завладао сам државом (24 маја 1328 год.). Стеван је, за време грађанског рата у Византији, успео да заузме Велес, Просек и још неке градове. Андроник III је сада јасно увиђао да Византији прети велика опасност од Рашке, која је већ дуже времена систематски радила на томе, да се утврди у вардарској долини, Бугари су ту опасност видели већ и пре. Заједничка опасност упутила је Михаила и Андроника једног на другог. Тако је дошло до савеза између Бугара и Византије против Рашке.

Док су се Срби и Бугари спремали на борбу, од које ће зависити будућност оба народа и која ће решити судбину Повардарја и јужних крајева Балканског Полуострва, дотле је Угарска, у савезу са Стеваном Котроманићем, водила борбу против хрватских великаша. Ту је борбу употребила Млетачка Република, да задобије за себе један по један далматински град. На тај начин добила је она под своју власт готово цело далматинско приморје од Велебита до Цетине. Али је у исти мах и Стеван Котроманић радио на томе, да се утврди у приморју и успео је да, осим Хума, освоји још неке крајеве у Далмацији.

У то је време и папска курија опет почела енергичније радити у Босни. Од средине XIII века у Босни је мало рађено против богомила, тако да су се они тамо доста оснажили. Онда је и православна вера ухватила у Босни јача корена. И бан Стеван Котроманић био је православан. Ма да је папа енергично радио на томе да га наговори или натера да остави православље, он је ипак остао чврст у вери, можда из страха од противника католицизма, који су налазили ослонца у Рашкој.

Таман је папска курија хтела предузети енергичније мере против богомила и против православних у Босни, кад плану свом снагом распра између католичких калуђера Доминиканаца и Фрањеваца око тога, који од њих имају права да раде у Босни. Та распра, која је трајала више година, онемогућила је готово сваки рад католичке пропаганде. За то се време богомилска јерес јако раширила, не само по Босни и Хуму, него и по Хрватској и Далмацији.

Међутим је дошло између Рашке и Бугарске до одсудне борбе, која је решила питање о превласти на Балкану и за дуги. низ година судбину јужних земаља. Сада је требало да се дефинитивно реши питање о томе, ко ће бити господар у Македонији, на Вардару и на Струми.

Према извештајима, што их је Стеван добио, кад је почео рат, цар је Михајло имао намеру да од Видина преко Ниша упадне у Стеванову државу. Према томе Стеван је наредио, да се српска војска искупи на Добричу код Ниша. Али када се српска војска већ почела окупљати, сазна Стеван, да је Михаило пошао према Софији, у намери да одатле пође на југ и да с југа нападне на Србе. Стеван онда, и не сачекав да се окупи сва војска, пође Бугарима на сусрет.

Код Велбужда се обе војске сукобе и Бугари буду до ноге потучени; сам цар Михаило погине у боју (28 јуна 1330 год.). У битци се особито одликовао, и личном храброшћу и тактичким знањем, престолонаследник Душан. Кад је цар Андроник III, који је као савезник Михаилов такође пошао на Стевана и заузео неке градове на граници, добио извешће о поразу бугарске војске, он се врати натраг.

Бугари су после битке код Велбужда, као и увек после пораза, изгубили главу; изгубити војску значило је за њих и овога пута, у осталом као увек, изгубити државу. Бугарски су великаши не само малодушно предавали српској војсци редом градове, него су чинили Стевану предлоге и о потпуном подчињењу. Стеван је био толико мудар, да те примамљиве предлоге не прихвати; он је хтео да се задовољи реалним и трајним добицима. Рашка је добила нишки крај, а Бугарска је дефинитивно истиснута из Струме и Вардара. Једно одељење српске војске дошло је у Трново и попело тамо на престо протерану сестру Стеванову, Ану и њена и Михаилова сина, Стевана. После победе над Бугарима Стеван је прионуо живље, да доврши своју задужбину Дечане.

Али популарност његова, добивена великом победом над Бугарима, није дуго трајала. Властела у Рашкој, а особито престолонаследник Душан, који је управљао Зетом, били су незадовољни, што се из победе над Бугарима није извукло доста користи, нарочито према савезнику бугарском Аидронику. Такво држање према Византији сматрала је властела као последицу утицаја краљичина, која је осим тога радила и на томе, да место Душана њен син, Синиша, наследи престо.

Ако су Душан и властела у Зети, већ због свега тога, мислили да треба учинити крај онаком режиму, промена у Бугарској, која се убрзо догодила, још је ускорила катастрофу. Већ неколико месеца после битке код Велбужда, протерана је Ана и њен син, а за бугарског цара проглашен Јован Александар. Тај преврат, који је претио да уништи све користи, које је Рашка могла имати од победе над Бугарима, изазвао је велико незадовољство према раду и политици Стевановој. Зетска властела, која је увек тежила да игра велику улогу у држави и која је била увек у опозицији према сваком режиму у Рашкој, била је и овог пута готова да помогне Душана, кад је пошао на свога оца, а сва је прилика да га је она и подстицала на то. У први мах је пошло Стевану за руком да се измири с Душаном, али су, одмах после тога, поново избиле несугласице. Душан је онда са својим присталицама из Зете изненада напао на оца и заробио га. После кратког времена Душан се крунисао за краља (8 септембра 1331 год.), а Стеван је наскоро после тога у тавници умро (13 новембра).

Душан је један од најзнатнијих владалаца српских; под његовом владом достигао је српски народ врхунац политичке моћи. Он је успео да оствари многе од оних идеала, који су лебдели пред очима Урошу и Милутину и који су их на рад подстицали. Он је чак, благодарећи повољним приликама и свом политичком темпераменту и таленту, постигао много више, но што су они могли и замишљати. Дубоке политичке мудрости није у њега било, али је он имао природне бистрине, да схвати непосредну ситуацију и да је искористи. Осим тога, он је схватао потребу и корист добре организације, ма да сам није био велики организатор.

Одговарајући жељи странке, која га је довела на престо, Душан је одмах ударио на Византију. Српска војска је продрла, не наишав ни на какав отпор, чак до Сереза и Солуна. Помоћу грчког војводе Сергијана, који је пребегао Душану, освојио је он, готово без отпора, многе градове у Македонији, међу којима Прилеп, Орид, Воден, Костур и Струмицу, а опсео је Солун. Како се у тај мах угарски краљ Карло Роберт спремао да зарати на Рашку, Душан је пристао на мир, који му је Андроник понудио. По том миру задржао је Душан северне крајеве, а јужне је вратио Византији (26 августа 1334 год.).

Сузбивши Мађаре, који су средином 1335 год. били напали на Рашку и допрли чак до Жиче, Душан заузме један део Мачве. Рат је на тој страни и даље трајао још више година, али је вођен млитаво. Ускоро међутим Душан удари на арбанашке кнезове по Албанији и северном Епиру и, у току од четири године, заузме без великог отпора све до Јанине (1336–1340 год.).

Кад је 15 јуна 1341 год. умро цар Андроник, настао је у Византији дуг и крвав рат о престо, услед кога је завладала потпуна анархија и држава ослабила тако, да је тај грађански рат дефинитивно упропастио Византију. Ослабљена сасвим, она није могла спречити Душана да освоји редом Све покрајине, са којима је Рашка граничила. Намесник малолетног сина Андроникова, Јована V, Кантакузин, завадио се са удовом царицом Аном, отишао из Цариграда и прогласио се и крунисао за цара (26 октобра 1341 год.).

У то време Душан је опсео Воден. Кантакузин, знајући да је слаб, да се сам бори са законитим царем, дође Душану (крајем јула 1342 год.) и уговори с њим савез, по коме је требало да обојица заједно ударе на крајеве, који су признавали цара Јована, а сваки да задржи што освоји. Али тај савез није дуго трајао; царица Ана радила је систематски на томе, да добије Душана на своју страну и да га одбије од Кантакузина. Како је Кантакузин својском, што је од Душана добио, врло несрећно војевао, расло је, услед свега тога, неповерење међу њима двојицом. У то Кантакузин одмами себи краљичину гарду, састављену од најамника, па удари на неке Душанове градове. После тога Душан почне преговоре са царицом Аном, а зарати на Кантакузина (у лето 1343 год.). Услед тога Душан напусти сваку акцију на северу према Угарској, где су ствари по Србе од тада рђаво пошле. Кантакузин међутим склопи савез са Турцима, који му пошаљу једно одељење војске у помоћ против Душана. Српска се војска сукоби с Турцима код Стефанијане, али буде разбијена (почетком 1344 год.). Ипак је Душан, и поред тога пораза, освајао и даље на југу град за градом, док у октобру 1345 није освојио и Сер.

Сада је била у његовим рукама цела Македонија, осим Солуна, и цела Албанија и Епир; он је господарио великим делом покрајина византиског царства. У осталим византиским земљама, које још нису признавале његову власт, владала је једна жена и један узурпатор, који су ратовали једно с другим. Душан је према таквој ситуацији сматрао, да је он сада прави наследник круне Константинове, па се чим је заузео Сер, прогласио за цара Срба и Грка (у октобру 1345 год.).

Тим је актом и формално обележен нов правац у политици рашке државе. Рашка треба да наследи Византију, која је неспособна за живот, — то је девиза и идеал Душанов. Идуће године о Ускрсу (16 априла 1346 год.) крунисан је Душан у Скопљу за цара, а син његов Урош за краља. Како је крунисање на царство могао извршити само патријарх, прво је на сабору проглашен архиепископ Јанићије за патријарха, па је онда он крунисао Душана.

Византинци су тек 1352 год. доспели да баце анатему на цара Душана, на патријарха Јанићија и на сав сабор, који је прогласио патријаршију и царство. Међутим је и код Срба, особито међу свештенством, било доста њих, који овај поступак нису одобравали и који су били противни томе, да се руше традиције, наслеђене од светога Саве. Та је странка после, кад је зла судба стала да бије српски народ и кад су се стале низати несреће једна за другом, још више ојачала.

Док је Душан освајао по Византији, био је српски народ и у другој српској држави, у Босни, непрестано у борби. Стеван Котроманић је, кад је на угарски престо дошао син Карла Роберта, Лудвиг (16 јула 1342 год.), био склон да се еманципује од Угарске и да приступи савезу против Лудвига, који би образовали Млеци, Рашка, хрватско-далматински великаши и Босна (1343 год.). Али до тога савеза није дошло, а Лудвиг је толико оснажио Угарску, да се ускоро могао успешно борити и против бунтовника у Хрватској и против Млетака.

Поред тежње да савлада устанак у Хрватској и да истисне Млечиће из Далмације, хтео је Лудвиг и да скучи Душана, јер је моћ његова могла постати опасна по Угарску. Стеван Котроманић, који се донекле ангажовао за савез са Рашком и Млецима против Угарске, кад је видео да се Душан осилио тако да му је могао постати опасан, а да је Лудвик доста снажан да га брани од Душана, напустио је сасвим мисао о савезу са Рашком и пришао је Лудвигу (средином 1344 год.). Год. 1344–1348 испуњене су борбом Лудвиговом са хрватским великашима и Млетачком Републиком; у тој борби узимао је већином учешћа и Стеван Котроманић, или као савезник угарски или као посредник. У то је доба Лудвиг опет почео ударати и на Душанову државу, али је са Душаном у другој половини 1346 год. склопио мир. Уз доста велико учешће Стеваново дошло је на послетку до примирја и између Угарске и Млетака на осам година.

Међутим, Душан је још у току 1348 год. ударио на југу на крајеве, које још није био освојио. Тако је до краја 1348 год. освојио Етолију, Акарнанију и Тесалију. Кантакузин, који је у то доба (3 фебруара 1347 год.) завладао Цариградом, био је немоћан да ишта предузме против Душана, а камоли да спречи његово напредовање.

У време тог освајања на југу, Душан је дошао у оштар сукоб и са босанским баном Стеваном. Већ давно су били односи међу Босном и Рашком затегнути. Душан је желео да добије натраг Хум и помагао је због тога босанске богомиле, који су разривали државу, а бан Стеван се бојао да Душан не стави у свој програм и освојење Босне. Тај антагонизам изазивао је чешће сукобе, који су по неки пут били доста озбиљни. Тако су се односи између ове две српске државе, баш оне године кад се Душан крунисао за цара (1346 год.), тако заоштрили, да је Стеван, бојећи се да Душан не зарати на Босну, молио Млечиће, да посредују и да се код Душана заузму за њега. Овога пута био је сукоб још одгођен, највише због тога што је Душан имао да сврши освајања на југу, али је, почетком 1349 год. постао поново акутан. Посредовање Млетака није овога пута имало успеха. Како је Лудвиг у тај мах био заузет на другој страни, Душан нападне на Стевана и продре пљачкајући у Хум (у јесен 1350 год.). И ако се бан Стеван није смео упустити у отворену борбу са Душаном, него се повукао у утврђена места, ипак Душан није имао велика успеха. Опљачкао је, истина, неке крајеве, али главну намеру своју није постигао: Хум није освојио, бар не цео.

За време сукоба с Босном одржао је Душан сабор у Скопљу, који је саставио и објавио Законик (1349 год.). У том Законику извршена је, наравно под утицајем византиског законодавства, кодификација старијих законских одредаба н обичајног права, свакако са изменама и допунама које је сабор решио. После пет година (1354), на сабору у Серезу, Законик је допуњен неким новим законским чланцима.

У Византији, међутим, раздор међу царем Јованом и Кантакузином никако није престајао, а 1352 год. дошло је опет до рата. Цар Јован је склопио савез против Кантакузина са бугарским царем Александром и са царем Душаном. Али Кантакузину дођу и овај пут у помоћ Турци и нападну савезнике код Димотике на Марици; Бугари побегну, а Срби и Грци буду до ноге потучени (у јесен 1352 год.). Тај пораз је јако утицао на Душана, тако да он после тога на тој страни није више предузимао акцију.

У лето 1354 год. удари угарски краљ Лудвиг са великом војском на Душана, да изглади своје неуспехе у борби са Рашком. Међутим су се Турци све више утврђивали на Балкану и пљачкали на све стране. У Византији је истина још увек трајала борба, али је ипак Душан могао доћи у велику опасност, ако га нападну у исти мах и Лудвиг и Турци, а можда и Кантакузин. Папа Иноћентије VI (1352–1362 год.) схватио је опасност за цео хришћански свет, а особито за Балканско Полуострво, од Турака, па је већ био организовао отпор Турцима. Стога Душану није било тешко задобити Иноћентија за себе, особито кад му је обећао да ће признати папску власт и да ће заратити на Турке. На тај начин мислио је Душан да спречи опасност, која му је претила од Угарске. Папа је био готов да поради енергично код Лудвига, да не предузима ништа против Душана. Рад папин у томе правцу имао је наравно успеха; Душана је тако минула велика опасност, која му је претила.

Почетком идуће године била је политичка ситуација сасвим измењена. У децембру 1354 год. Кантакузин је приморан да се одрече престола и да се закалуђери; на престолу је остао цар Јован V. И ако су овом променом наступиле редовније прилике у Византији, ипак је та промена за Душана била повољна. Опасан противник је за њега био Кантакузин, а не Јован, који је био слаб и као човек и као владалац. Јован је осим тога био и обвезан Душану, јер је Душан доста допринео паду Кантакузиновом. Осим тога Турци су, ако би наставили своје надирање на Балкан, морали сада прво доћи у сукоб са Византијом, која није више могла настављати према њима политику Кантакузинову. Византија сама била је, међутим, сасвим слаба и требало је да прође доста времена, док би се прилике у држави средиле тако да она постане способна за какву озбиљнију акцију. Душан је дакле и с те стране био прилично сигуран.

Остала је само Угарска, која је могла бити опасна. Али се и ту ситуација изменила у корист Душанову. Примирје између Угарске и Млетака, закључено на осам година, приближавало се крају. Како су обе стране хтеле да добију Далмацију у своју власт, спремала се и Угарска и Млетачка Република на рат. Млеци, који су годинама и у више прилика одбијали Душанове предлоге за савез против Византије, зато што им није ишло у рачун да Византију замени једна снажна држава, а још мање да Цариградом, за којим су и сами тежили, завлада евентуално цар Душан, — били су сада склони да раде са Душаном против Угарске.

Душан је дакле сада могао прекинути започете везе са папом. С тога је папа после тога не само одобравао Лудвигову акцију против Душана, него је покушао и да поквари млетачко-српски савез, али без успеха, јер је Млечићима био важнији њихов политички интерес, него верски интереси папске курије. Крајем 1355 год. били су односи у Приморју тако затегнути да је морало доћи до борбе. Тек што је ратовање почело у Хрватској и Далмацији, кад Душан на пречац умре у најбољим годинама (20 децембра 1355 год.). Рат између Угарске и Млетака настављен је после смрти Душанове без учешћа Рашке и завршио се после три године миром, по коме је Угарска добила целу Далмацију и Дубровник (18 фебруара 1358 год.).

У Рашкој је после смрти Душанове настало доба трзавица, раздора, расула и слабости. Властела је у то доба имала у својим рукама већ велике комплексе земаља и врло јака утицаја на политику и на државни живот. Под владом Душановом, кад су се државне границе далеко размакле на све стране, множила су се и ширила и властеоска имања, тако да су поједина властела и поједини обласни управници имали у својој руци читаве државе. За живота је Душанова централна власт и владалачки авторитет био јак, те је било могуће одржавати дисциплину и натерати поједине центрифугалне снаге и сепаратистичке елементе, да своје интересе и тежње подреде интересима и тежњама државним. А сепаратистичких интереса и тежњи било је доста, јер је Душанова царевина била састављена из врло разнородних елемената, и по народности и по вери и по традицијами и по култури и по политичким тежњама. А цар Душан није имао ни времена ни снаге ни талента, да уједначи разнородне елементе.

Кад је умро цар Душан, који је својом особом сузбијао све те хетерогене тежње и спречавао расуло, и кад је на престо дошао цар Урош (1355–1371 год.), човек слаб, без воље и без енергије, без талента и авторитета, почело је растројство и расуло отимати маха. Поједина властела је покушавала да се отргне од средишне власти, која је била слаба да свој авторитет одржи. Често се то дешавало стога, што је поједина властела хтела да буде самостална и што је мислила да цепање од државне заједнице захтевају њени лични интереси. Али је исто тако често властелин или обласни господар био само израз тежње и жеља целе области или је само и вршио оно, што је јавно мњење или што су обласни интереси захтевали. Јер поједине покрајине још нису биле јако везане за центар, који је створио Душанову царевину; поједине области у тој великој држави нису се могле за тако кратко време стопити у једну целину, која би имала исте интересе, исте тежње и исте идеале. Живот у другим политичким заједницама, у другим сферама, у другим културним и под другим политичким и верским утицајима, често и са другим националним подлогама, оставио је у појединим областима трагове, који се нису могли тако лако истрти, особито за онако кратко време. Стога су поједине области и саме, независно од својих господара, желеле да дођу до онога, на чему су радили њихови амбициозни феудни господари, који су били увек спремни, да владалачку власт ослабе, а свој утицај да јачају.

Згодно је време за такав рад било у доба владе Урошеве. На престолу је био слаб владалац, без воље и без енергије, а и споља и изнутра било је много криза и пуно нерешених важних питања. Византија је, истина, била слаба да ма шта озбиљније и у већем стилу предузме против царевине, али су поједине области у новој држави, због својих веза, традиција и културе, много више нагињале старом средишту, него новој држави. Друге су опет покрајине, као и поједини феудни господари и обласни намесници, тежили за што већом автономијом или независношћу. Осим Византије, која је и ако слаба, била готова да откине од Рашке колико само може, била је у овај мах и Угарска спремна да зарати на Рашку, због њеног савеза са Млецима и због заузетих покрајина.

И заиста, кад је Лудвиг склопио са Млетачком Републиком мир, по коме су Млеци били истиснути из целе Далмације, он пође на Уроша и отме му Мачву и Београд (у лето 1359 год.). У то доба већ је Душанова држава била изгубила све јужне покрајине, осим Македоније и Албаније, делом што су их Византинци освојили, делом што су поједини покрајински господари прекинули све везе са средишном влашћу у Рашкој, па почели самостално владати. Међу првима, који су се одцепили од средишне власти, били су Урошев стриц Синиша и мати Јелена. Авторитет Урошев био је тако слаб, да су поједина властела ратовала и међу собом и са околним државама.

У току од десет година Урош је упропастио све што је Душан био створио; царевина се распала и појединим крајевима и областима завладали су самовласно разни господари. Неки су се од њих (као Вукашин, који је завладао у Македонији и прогласио се у новембру 1366 год. у Прилепу за краља) одметнули од Уроша, а неки су (као Лазар, у данашњој јужној Србији, Вук Бранковић на Косову, браћа Балшићи у Зети, Никола Алтомановић на Руднику и Златибору) још неко време признавали Уроша. Али, како је он био изгубио сваку власт и авторитет, морали су се они сами бринути за своје покрајине.

Док се у Рашкој, после смрти Душанове, вршио процес дељења и распадања, Босна је такође имала да издржи велику и опасну кризу. За живота Душанова, док је Рашка могла бити опасна за Угарску и крајеве, које је Угарска на југу држала, краљ је Лудвиг подржавао бана Стевана Котроманића и, после његове смрти (1353 год.), његовог наследника, бана Твртка. Босна је у то доба сматрана као равноправан савезник Угарске у борби против Рашке и Млетака. Али кад се, после смрти Душанове, његова царевина почела распадати, и кад је већ било доста јасно, да ће из рата са Млетачком Републиком Угарска изаћи као победилац, Лудвиг је сасвим изменио своје држање и своју политику према Босни. Она му више није била потребна; од досадањег савезника требало је начинити поданика.

Изгледа да је Твртко схватио нову ситуацију у којој се нашао; он је погнуо главу, уверен да би сваки отпор био безуспешан, јер у онај мах за борбу против Угарске није било никаква изгледа на успех. Услови, под којима се Твртко покорио Лудвигу, били су веома тешки. Твртко је морао признати врховну власт угарскога краља, уступио је Угарској Хум између Неретве и Цетине, морао је обећати да ће поћи са војском у помоћ Угарској, кад год буде био позван, да ће гонити богомиле и, напослетку, да ће, ради гарантије за овај уговор, или он сам или његов млађи брат Вук увек бити на двору угарског краља (1357 год.). На тај начин мислио је Лудвиг, да ће имати код себе једног босанског претендента, кога ће увек моћи употребити против босанског бана, ако овај не буде хтео радити што му се наређује.

Босна је дакле била покорена и унижена, она је сада у ствари постала угарска провинција. Али Лудвигу ни то још није било доста; требало је још више Босну понизити, требало је још боље осигурати власт угарску. Лудвиг се све бојао да Босна још није доста сломијена. У јулу 1363 год. он је опет, не зна се зашто, ударио на Твртка. Твртко је био брзо савладан и пристао је без сумње да понови уговор од 1357 год. Али се сада јавио покрет против Твртка у самој земљи. Властела босанска била је незадовољна, што Твртко сувише попушта Угарској, а богомили су били огорчени, што их гони. Незадовољство је расло све више, док почетком 1366 год. није дошло до отвореног устанка. На чело незадовољника ставио се Твртков млађи брат Вук. Већина народа била је уз Вука, али Твртко добије од краља Лудвига војску, сузбије га и заузме поново престо. У јесен 1367 год. опет се дизала нека властела на Твртка, али је брзо савладана.

Савладав, помоћу своје матере, која му је била веран саветник и помагач, све неприлике и буне своје властеле и свога млађег брата, Твртко се утврдио на престолу. Он је сада могао приступити раду на консолидовању и снажењу државе и на проширењу њених граница. Твртко је први од свих босанских владалаца савладао унутрашње незгоде, отклонио, бар до некле, опасности од нападаја на Босну и водио успешне офанзивне ратове. Његов се рад кретао у два правца.

После смрти цара Уроша (2 децембра 1371 год.), Твртко је сматрао, да је сада он, као унук ћери краља Драгутина и једини непосредни потомак Немањине лозе, наследник рашког престола, па је према томе удешавао целокупну своју политику. С друге стране он је после смрти Лудвигове (14 септембра 1382 год.), у време кад је његова држава ослабила, јер су у Угарској и Хрватској настали велики немири, гледао да освоји Далмацију и да изађе на море.

Док је Душан у првом реду радио на томе, да границе рашке државе промакне на рачун Византије и да створи византиско-српско царство, Твртко је ишао за тим, да веже Босну и Рашку у једну државу, а та нова држава да прихвати у приморју традиције старе хрватске државе. План Душанов је већи са политичког, Твртков је већи са националног гледишта. Од када су Босна и Рашка почеле живети самосталним државним животом, први пут је сада поникла мисао о потреби државног јединства ове две српске државе. Свакако су на то утицали више државни и државо-правни, него национални разлози, али би ипак остварење тога плана било од врло великог значаја и утицаја за националну будућност.

У време кад је Твртко, после смрти Урошеве, почео помишљати на то, да наследи круну Немањића, био је краљ Лудвиг заузет борбом за пољски престо. Ангажован на тој страни и у том послу, он је напустио рад на југу, где по његову мишљењу после смрти Душанове, за њега није више било велике опасности. План Твртков, да он замени Немањину династију, — а остварење тога плана морало би Рашку јако ослабити или је сасвим уништити, — могао је бити само по вољи Лудвигу, који је Твртка сматрао за свог клетвеника. Том плану Тврткову о наслеђу круне Немањине није се противио ни највећи самовласни господар, који се на територији Душанове државе северно од Шаре затекао после смрти Урошеве, кнез Лазар.

Кнез Лазар и Твртко су, напротив, свакако сматрали да се њихови интереси у главном нигде не укрштају, да се програм њихова рада и њихови планови могу сложити и да су њихови интереси једнаки. Тако је Лазар, радећи на томе да сузбије и покори властелу, која су, као и он, после смрти Урошеве самовласно завладала у појединим покрајинама, свакако задобио Твртка за савезника против најсилнијег од њих, Николе Алтомановића. Кад је Алтомановић савладан (1374 год.), поделили су Лазар и Твртко његову државу; Твртко је том приликом добио и један део оних земаља, које су некада сачињавале језгро рашке државе.

Као потомак Драгутинов, а господар једнога дела старе рашке државе, Твртко је мислио да има права на круну Стевана Првовенчаног и да на тај начин може формално прихватити традиције Немањићке државе. По томе се види, да је и у Босни била јака свест о традицијама и о легитимитету Рашке. Како је краљ Лудвиг у то доба непрестано био забављен на северу своје државе, па није могао обраћати довољно пажње на оно што се на југу догађало, нити је у тај мах могао доста енергично интервенисати на тој страни, реши се Твртко да се прогласи краљем Рашке и Босне.

Царска титула није у тај мах била популарна у Рашкој, јер су многи сматрали да је она узурпирана и да од онога доба, од кад се Душан прогласио и венчао за цара, почињу, због тог незаконитог акта, несреће да бију рашку државу. Стога је и Вукашин, кад се одметнуо од Уроша (1366 год.), узео само назив краља. Проглас Вукашинов био је већ преседан, по коме се краљевска титула може пренети из централних рашких земаља на друго место, и тај је факт вероватно доста помогао намеру Тврткову, да се и он прогласи за краља. При томе је Твртко био у много бољем положају него Вукашин. Вукашин је био бунтовник и одметник од законитог владаоца, а Твртко самосталан законити владалац и потомак једног владара из лозе Немањине. Осим тога није било никога ко би Твртку могао спорити право на то. Лудвиг је био заузет, а Лазар, како изгледа, није имао ништа против тога, да се Твртко прогласи за краља.

Занимљив је положај кнеза Лазара у том погледу. Он је у то доба већ морао бити уверен, да ће он бити фактички наследник престола у рашкој држави. После смрти Урошеве и Вукашинове (1371 год.), он је био најачи од свих који су самостално владали у земљама, што су некада чиниле језгро рашке државе.

Прилике су међутим биле мутне, положај неодређен. Смрћу цара Уроша, кога су феудни и обласни господари на северу од Шаре признавали за господара, и ако су у својим областима, због његове слабости, у ствари самостално владали, нестало је законите централне власти у рашкој држави. Самостални обласни и феудни господари вршили су сада сву власт, као и последњих година живота Урошева. Али су они осећали, да ту власт врше у име своје само по невољи и привремено, јер нема легитимног владаоца. Међутим су они имали на уму и истицали, да растурене области рашке државе могу опет, по њихову мишљењу свакако путем избора, добити легитимног господара, који ће обновити централну власт у рашкој држави и који ће бити признат за господара и цара.

Али је у то доба кнез Лазар почео радити на томе, да он окупи око своје државе све покрајине бивше рашке државе, које су, после смрти Урошеве, постале засебне државне целине. Задобив за себе Вука Бранковића, господара Косова, Лазар је вероватно склопио са Твртком савез против Николе Алтомановића, заратио на њега, победио га и поделио његову државу са својим савезником (1374 год.). Остала ситнија властела, која до тога времена није била признала врховну власт Лазареву, морала му се сада покорити. У то доба кнез Лазар је већ имао разлога да сматра себе за фактичког наследника Немањићког престола, те се дао венчати за владаоца.

У областима старе рашке државе било је међутим у народу доста незадовољства, особито због тога, што су проглашењем царства и патријаршије порушене традиције Св. Саве и што је због тога бачена анатема на српску цркву и српску државу. Све несреће, које су после смрти Душанове, задесиле његову државу и народ у њој, сматрао је народ, а свештенство га је у том подржавало, за казну божју, због учињеног преступа и за последицу проклетства, што га је цариградска патријаршија бацила на Душана и његову државу. Стога је нека властела у јужним покрајинама, кад су се после смрти Душанове поједине области почеле одвајати у самосталне државе, одбацила Душанове реформе и подложила се цариградској патријаршији.

Странка, која је била за измирење српске цркве са византиском, задобила је напослетку за себе и кнеза Лазара. Али је много теже било задобити представнике српске јерархије. Кад је и патријархов отпор сломијен, извршено је у Призрену свечано измирење српске и грчке цркве. Цариградска патријаршија је скинула анатему са покојних српских царева, црквених великодостојника и цркве, и признала је српском црквеном поглавици титулу патријарха (1375 год.). Кнез Лазар је на тај начин повољно решио у својој држави једно врло важно питање.

Али је кнез Лазар, тиме што је баш он решио то питање, учинио и лично за себе врло много; он се истакао као представник српскога народа у бившој рашкој држави и као наследник Немањићког престола. Али је и Твртко сматрао да је он позван да наследи круну Немањића, и по сродничким везама са том династијом и по томе што је, после освојења Алтомановићеве државе, и кад је наскоро после тога (1376–7 год.) узео од Балшића све до Котора, имао у својој власти доста земаља, које су некада биле под Немањићима. Ипак између Лазара и Твртка због тога питања није дошло до сукоба, свакако највише зато, што је кнез Лазар био реалан политичар и није никада много полагао на формалности и на успехе, који немају реалне подлоге. Стога се кнез Лазар, како изгледа, није противио Твртковој жељи да се прогласи краљем.

Краљ Лудвиг био је у то доба сав заузет приликама у Пољској и Литавској, Лазар није имао амбиције да добије велику титулу, а остале династе биле су и сувише слабе, да ма шта учине против Тврткове намере. Положај и прилике биле су дакле за Твртка врло повољне и он је то искористио. Год. 1377 Твртко се, у Милешеви, на гробу Св. Саве, венчао за краља босанског и рашког.

Прогласом краљевства настају за Босну нове прилике; она сада заузима други, важнији положај у међународним односима и специјално на Балканском Полуострву. Ојачав и проширив своје границе, Босна је, особито после Лудвигове смрти (1382 год.), кад су у Угарској настали нереди и ратови око наслеђа, била у могућности да прошири своје границе и да утврди своју независност.

Време борбе и грађанских ратова у Угарској употребио је Твртко, да се утврди и ојача на другој страни. У то доба је он, како изгледа, саградио или набавио флоту и подигао у Боци Которској град Нови (1382 год.), који је требало да конкурише Дубровнику. У исто доба покушао је да завлада и Котором, али је због тога дошао у сукоб са господарима Зете, Балшићима, који су такође тежили за тим градом. Твртко је међутим после (1385 год.) ипак добио Котор.

У јужној Угарској, Хрватској и Далмацији пламтео је грађански рат. Твртко је још од почетка ових немира са симпатијама пратио рад и борбу устаника, јер је тај рад, који је слабио Угарску, ишао њему у рачун и помагао снажење Босне. Помажући устанике, кадгод је било изгледа да ће из те борбе извући за себе ма какве користи, и борећи се против наследнице Лудвигове, Твртко се могао надати да ће добити Далмацију, можда и Хрватску и Славонију, а то је била његова жеља, то је била најважнија и главна тачка у његову програму и раду, од кад је умро краљ Лудвиг.

Хаотично стање, које је владало у свима покрајинама некадање Лудвигове државе, ишло је само на руку плановима Твртковим. У приморју је у неким местима створена босанска странка, која је радила на томе, да приморски градови, остављени од Угарске, приме заштиту босанскога краља. У појединим местима долазило је и до оштрих сукоба између угарске и босанске странке. Твртко се међутим није задовољио тиме, да створи у Далмацији своју странку, која ће се борити и радити за њега, него је и ступио у акцију, и са великом војском почео нападати поједине далматинске градове.

Неколико година трајала је та монотона борба, у којој је Твртко све више, и с мора и са сува, притешњавао далматинске градове. Особито је у великој опасности био Сплет, који се од увек истицао верношћу према Угарској. Притешњен од Босанаца, Сплет је, без наде да ће из Угарске добити помоћи, предложио далматинским градовима и хрватским кнезовима савез против Босне. Како је Твртко јасно показивао намеру да завлада и Хрватском, пристали су хрватски кнезови на план Сплећана; тако је образован далматинско-хрватски савез против Твртка. Али тај савез није имао никаква успеха; шта више наскоро после тога Твртко је завладао великим делом Хрватске (1388 год.).

Сад је тек краљ Жигмунд увидео опасност, која прети далматинским градовима, па је послао војску у Далмацију против Твртка. Али је та угарска војска разбијена од Босанаца, а Твртко је после тога још више притеснио далматинске градове. После дуге монотоне борбе и опсаде затражили су Сплет и Трогир (у лето 1389 год.) рок, да пошаљу у Угарску посланство, које ће тражити помоћ. Они су обећавали, да ће се, ако у одређеном року не добију помоћи, сматрати решенима свих обавеза према Угарској и да ће се предати. Како је Твртко у то доба, као савезник Лазарев, морао слати војску у помоћ Лазару, кога су Турци били напали, пристао је да дâ Трогиру и. Сплету тражени рок за посланство у Угарску и да за то време буде у примирју са њима.

У јужној Угарској и Хрватској трајао је још увек устанак, који су помагали и Твртко и кнез Лазар. После дугог спремања Жигмунд напослетку крене на устанике и на Твртка и Лазара. Пораз српске војске на Косову (1389 год.) ослабио је истина обе српске државе, али је Жигмунд против Лазареве државе имао ипак врло мало успеха, а борба између њега и Твртка вођена је, и ако су устаници били потучени, у главном са променљивом срећом.

Борба између Твртка и Угарске о Далмацију и далматинске градове била је по вољи Млетачкој Републици, која се надала, да ће та борба заморити и ослабити оба противника, те да ће тако она лако доћи до Далмације, за којом је толико од увек тежила. Млечићи су према томе (1390 год.) почели радити, да добију далматинске градове, али већина далматинских градова није била вољна да прими млетачку власт.

Сплет је, видећи да му Жигмунд не може помоћи, а у страху од Млетака, први отворио капије Твртку (2 јула 1390 год.), који му је одмах потврдио све повластице и утврдио границе, због којих је град имао врло често неприлика и борбе са својим суседима. Одмах после тога предао се Твртку и Трогир, па Врач, Хвар и Корчула. Једино Задар није хтео признати босанског краља, него је остао веран Угарској.

Сада је Твртко био на врхунцу своје моћи. Босна је била највећа и најсилнија држава на Балканском Полуострву; она је доминирала у северо-западу, као што је неколико десетина година пре тога доминирала Рашка на југу и југо-истоку. Ипак је велика разлика и у политичким и културним тежњама ове две српске државе, царевине Душанове и краљевине Тврткове.

Душан је хтео створити српско-византиско царство, државу која ће бити заснована на византиским традицијама и са византиском културом, а у којој ће српски народ и његова држава доминирати. Босна је пак требало да постане српско-хрватска држава, држава која ће спречавати продирање Угарске на Балкан и власт угарску у српском и хрватском народу. Твртко није имао ни снаге ни смелости да као Душан јасно и јавно прогласи принципе своје политике и да их, рушећи освештане традиције, истакне као државни програм.

Душан је у осталом у своме раду имао претходнике, а Твртко није. Традиције о хрватској држави биле су и далеке и компромитоване влашћу Мађара у Хрватској, и Твртко је на другој страни морао тражити основе за свој легитимитет и за традиције, на које ће се ослонити. Он се стога ослонио на право породице Немањине и прихватио, наравно формално, традиције рашке државе. Крунисање његово на гробу Св. Саве јасно показује, где је он тражио ослонца за свој легитимитет. Што формална страна политичког принципа његове државе није одговарала фактичком стању и основицама, на којима је она заснована и створена, то Твртку није много сметало; можда он то није ни опазио: он је био формалиста и њему је било главно, да нађе формулу за своју нову државу. Па ипак је та држава била велико дело и у основи својој реалније замишљена и заснована, него Душанова држава.

Кад је добио далматинске градове, Твртко је својој дотадањој титули додао и назив краља Далмације и Хрватске. Само се на Задру још увек вила угарска застава. Знајући да сам својом снагом не може лако покорити Задар, Твртко се обратио Млечићима; тражио је од њих помоћ и нудио им савез против Задра, не увиђајући, као и Душан, да се њихови интереси укрштају и да Млечићима не иде у рачун, да га помогну при освајању града, за којим су и сами тежили. Млетачка Република је учтивим речима наравно одбила понуде Тврткове.

Када је Твртко умро (у марту 1391 год.), оставио је своме наследнику велику државу, али је та држава, исто као и Душанова царевина, била врло несређена и неконсолидована у сваком погледу. Моћни феудни господари осилили су се били јако и могло се предвидети, да ће они, чим осете да нема више чврсте руке, која је одржавала у заједници хетерогене елементе и сузбијала сепаратистичке тежње појединаца, изазвати растројство и расуло у држави. Та криза, која је после врхунца снаге и моћи захватила готово у исто доба и рашку државу и Босну, била је у овај мах тим опаснија по српски народ и његове државе, што је баш у то доба дошао на Балканско Полуострво нов један фактор, коме би тешко одолела и заједничка акција обе српске државе и целокупног српског народа.

Важнији извори.[уреди]

1. Грегора (1295 † после 1359 год.), Историја Византије од 1320 до 1359 год.

2. Кантакузин (1341–1355 цар, † 1383 год.), Историја Византије 1320–1356 (са белешкама до 1362 год.).

3. Комнин и Прокле (крајем XIV века), Историја Јанине за српске власти.

4. Данило (в. истоимени одељак VI главе).

5. Ученик Данилов (средином XIV века), Живот Стевана Дечанског, Живот краља Душана (до 1335 год.), Живот архиепископа Данила.

6. Виљем Адам (архиепископ барски 1324–1341 год.), Упутство за пут у Палестину са описом српских земаља и кратким прегледом историје рашке државе од почетка XIII века.

7. Законик Душанов 1349 и 1354 год.

8. Дандоло, Историја Млетачке Републике до 1339 год.

9. Настављачи Данилови (у другој половини XIV века), Кратке биографске белешке о патријарсима Јанићију и Сави.

10. Цамблак († 1452 год.), Живот Стевана Дечанског.

11. Повеље, писма, уговори, закони, записи, путописи и т. д. — В. и истоимени одељак VI главе бр. 6, 7.


Важније збирке извора.[уреди]

Повеље, уговори, даровнице, писма, записи, натписи и т.д. А) На српском језику: В. истоимени одељак VI главе бр. 1, 2, 3, 4. — Летописи: 1. Љ. Стојановић, Српски родослови и летописи. 1883 (Гласник 53). — 2. Љ. Стојановић, Летописи и родослови. 1890 (Споменик 3). — Дубровачка акта: В. истоимени одељак VI главе бр. 1, 6, 7. — 3. Monumenta Ragusina. Libri reformationum. I 1306–1347 (1879), II 1301–1360 (1882), III 1359–1364 (1895), IV 1364–1396 (1896). — 4. J. Gelcich és L. Thallóczy, Diplomatarium relationum reipublicae Ragusanae cum regno Hungariae. 1887. — Млетачка акта: В. истоимени одељак VI главе бр. 8. — 5. S. Ljubić, Listine o odnošajih izmedju južnoga Slavenstva i Mletačke Republike. II 1336–1347 (1870), III 1347–1358 (1872), IV 1358–1403 (1874), V. 1226–1397 (1875). — Папска акта: В. истоимени одељак VI главе бр. 9, 10. — Акта из талијанских архива: В. истоимени одељак VI главе бр. 11. — 6. Византиски писци (в. истоимени одељак II главе ). — 7. Ch. Hopf, Croniques greco-romanes 1873.


Важнија дела.[уреди]

1. V. Klaić, Hrvatski hercezi i banovi za Karla Roberta i Ljudevita I (1301–1382). 1900 (Rad 142).

2. D. Gruber, Nelipić, knez cetinski i kninski. 1886.

3. Ф. Шишић, Пад Младена Шубића. 1902 (Гласник Земаљског Музеја 14).

4. М. Зечевић, Живот и владавина Стевана Дечанскога. I 1903.

5. Т. Флоринскій, Андроникъ младший и Јоаннъ Кантакузинъ. 1879 (Журналъ Министерства Народнаго Просвѣщенія 204–205).

6. Т. Флоринскій, Южные Славяне и Византія во второй четверти XIV вѣка. II Образованіе сербекаго царства. 1882.

7. Т. Флоринскій, Памятники законодательной дѣятельности Душана. 1888.

8. Е. Борхграв, Српски цар Стефан Душан и Балканско Полуострво у XIV в. 1886.

9. Д. Јовановић, Како су се шириле међе српској држави за владе Стефана Душана, и области његове царевине. 1889 (Гласник 68).

10. П. Марковић, Одношаји између Србије и Угарске 1331–1355. 1904.

11. Ј. Gay, Le раре Clément et les affaires d’ Orient (1342–1352). 1904.

12. Ст. Новаковић, Струмска област у XIV веку и цар Стефан Душан. 1893 (Глас 36).

13. Ст. Новакоеић, Прилеп у првој поли XIV века. 1909 (Глас 80).

14. А. Huber, Ludwig I von Ungarn und die ungarischer Vasallenländer. 1884.

15. D. Gruber, Vojevanje Ljudevita I u Dalmaciji (1342–1348). 1898.

16. D. Gruber, Borbe Ljudovika I s Mlečanima za Dalmaciju (1348–1358). 1903 (Rad 152).

17. S. Ljubić, O odnošajih medju Dubravčani i Mletčani za ugar.-hrv. vladanja u Dubrovniku. 1871 (Rad 17).

18. D. Gruber, Dalmacija za Ljudovika 1 (1358–1382). 1907 (Rad 166).

19. C. Jireček, Die Beziehungen der Raguzaner su Serbien unter Car Uroš und König Vukašin (1355–1371). 1885.

20. K. Jireček, Srbský cář Uroš, král Vlkašin a Dubrovčane. 1886.

21. Љуб. Ковачевић, Вук Вранковић (1372–1398). 1888 (Годишњица 10).

22. В. Марковић Односи Дубровчана са Србијом од 1358 до 1362 год. 1907 (Летопис 244).

23. М. Зечевић, Ратовање Војислава Војиновића са Дубровником. 1908.

24. Ч. Мијатозић, Балшићи. 1881 (Гласник 49).

25. Ч. Мијатовић, Балшићи. Генеалошка Студија. 1886 (Гласник 66).

26. G. Gelcich, La Zedda e la dinastia dei Balšidi. 1899.

27. Ђ. Стратимировић, O Балшићима. 1895 (Годишњица 15.).

28. J. Хаџи-Васиљееић, Драгаш и Константин Дејановићи и њихова држава. 1902.

29. Р. Агатоновић, Цар Симеон - Синиша Немањић Палеолог. 1893.

30. И. Руварац, Бановање Твртка бана (1353–1377). 1894 (Гласник Земаљског Музеја 6).

31. И. Руварац, Три додатка к расправи Бановање Твртка бана (1353–1377). 1894 (Гласник Земаљског Музеја 6).

32. Ј. Bratičević, Nastojanje prvog bosanskoga kralja Stjepana Tvrtka da raširi vlast na moru. 1904.

33. И. Руеарац, O кнезу Лазару. 1887.

34. A. Huber, Die Gefangennehmung du Königinnen Elisabeth und Maria von Ungarn. 1885.

35. A. Л-ъ, Изъ исторіи юго-славянскаго монашества XIV столѣтія. 1871.

36. В. Николић, Архиепископ Данило II. 1898.

В. и истоимени одељак VI главе бр. 3, 7, 23, 24, 33, 43, 46, 47.