Istorija srpskoga naroda (S. Stanojević) 3

←< 2. glava

ISTORIJA SRPSKOGA NARODA Pisac: Stanoje Stanojević

4. glava >→

III
PRVE SRPSKE DRŽAVE.

Južni Sloveni nisu imali nikakve veće vojne organizacije; oni nisu imali velike dobro organizovane vojske, sa kojima bi mogli biti velike bitke, polaziti na osvajanja i obarati države. Za sve vreme njihova prodiranja na Balkan nema pomena ni o jednoj velikoj bitci, u kojoj bi uzela učešća kakva veća slovenska vojska, kao što je to bilo kod naroda, koji su bili vojno organizovani, kod Gota, Huna, Langobarda, Avara, Bugara i dr. Stoga nije sačuvano ni jedno ime kog znatnijeg slovenskog vojskovođe, kao što je to slučaj kod plemena i naroda, koji su bili vojno organizovani.

Veće su vojske obrazovala slovenska plemena samo pri napadima na pojedine vizantiske gradove; u takvim prilikama češće se udruživalo više plemena za zajednički napadaj. Inače je svako pleme kretalo samo svoje ljude, kad je i kako je bilo potrebno. U pojedinim plemenima obrazovane su od vremena na vreme čete, koje su, od početka VI veka, prelazile na Balkan i tamo pljačkale. Razbijeni tako u male plemenske vojne jedinice, koje su se češće bile i krvile i među sobom, Sloveni se gotovo nikada nisu mogli uspešno odupreti većoj neprijateljskoj vojsci, nego su uvek ili pod-legali ili se povlačili. Tako je bilo kad su Avari 578 god. napali na njih, tako i kad su Vizantinci, krajem VI veka, preduzeli protiv njih energičnu akciju. Samo tako se može razumeti i njihovo vekovno robovanje Avarima, koji su bili brojno svakako mnogo slabiji od pokorenih Slovena.

Ni oni Sloveni, koji su bili pod Avarima i stanovali u južnim krajevima današnje Ugarske, ni slobodni Sloveni na donjem Dunavu, nisu dakle imali nikakve veće vojne organizacije. Oni su bili podeljeni na plemena, a pojedina plemena bila su zasebno organizovana: imala su svoju vojsku, svoje plemenske starešine i t. d. Ta su plemena živela svako svojim zasebnim životom; veze su među njima bile žive, ali je do veće zajednice retko dolazilo, svakako češće pri zajedničkoj opasnosti, nego za zajedničku akciju.

Kada su posle 602 god., pošto je severna vizantiska granica ostala otvorena i neposednuta, prvo Sloveni sa donjeg Dunava, a zatim avarski Sloveni, počeli prodirati i naseljavati se na Balkanskom Poluostrvu, onda je i to naseljavanje, i slobodnih i avarskih Slovena, izvršeno po plemenima. Isto su tako i docnije migracije i seobe na samom Balkanskom Poluostrvu vršene u glavnom po plemenima, bilo da su se one dešavale spontano ili nasilno. I Bugari su, kada su osnovali na Balkanu svoju državu, a isto tako i pojedini vizantiski vladaoci, kretali i preseljavali većinom pojedina slovenska plemena u celini. Broj i veličina slovenskih plemena na Balkanskom Poluostrvu nisu poznati; zna se samo da je na zemljištu što su ga Bugari, kad su došli na Balkan, zauzeli, i gde su osnovali svoju državu, dakle između Dunava i Balkana, Iskra i Crnoga Mora, bilo svega osam slovenskih plemena. Inače su poznata samo imena pojedinih plemena; za većinu se od njih zna i gde su od prilike stanovala.

Sloveni su dakle naselili Balkansko Poluostrvo kao populacija, po plemenima, koja su imala svoju plemensku organizaciju. Kada su velike etničke promene na Balkanskom Poluostrvu, tokom VIII veka, u glavnom završene, bilo je gotovo celo Balkansko Poluostrvo naseljeno raznim slovenskim plemenima. U toj masi plemena izdvojila su se već vrlo rano osobito dva plemena, koja su se, po svoj prilici, od početka istakla svojim fizičkim i intelektualnim osobinama, možda i svojom organizacijom i geografskim položajem, i počela okupljati oko sebe okolna, naravno u svakom pogledu vrlo srodna, plemena. Jedno od tih plemena bili su Hrvati, negde u severo-zapadnim krajevima Balkanskog Poluostrva; drugo pleme su bili Srbi, naseljeni negde između Ibra i Lima. Treće središte, oko koga su se okupljala u državnu zajednicu slovenska plemena, osnovali su Bugari.

Tako se, možda već u VII, a svakako u VIII veku, počelo vršiti okupljanje slovenskih plemena oko ta tri etnička i politička središta, oko Bugara, Srba i Hrvata. Proces koncentracije vršio se kod plemena, koje su Bugari pokorili ili pokušali da obuhvate u svoju državu, u državo-pravnom pravcu brže nego kod Srba i Hrvata. Zato je opet etnički proces nivelisanja srodnih elemenata išao kod Srba i Hr-vata lakše i prirodnije, nego kod Bugara, gde pretapanje raznih elemenata u jednu, i etničku i državnu, celinu, nije moglo biti izvedeno bez otpora, kriza i trzavica.

Centralno srpsko pleme i ostala, etnički gotovo identična, plemena, koja su docnije primila za svoje nacionalno ime naziv toga plemena, došla su na Balkan sa masom i u masi ostalih slovenskih plemena iz današnje Ugarske, gde su živela pod Avarima. Ta su se plemena oslobodila od Avara možda još pre prelaza na Balkan, a možda tek u novoj svojoj otadžbini, ili po svoj prilici baš tom seobom. Kada su ta plemena došla na Balkansko Poluostrvo, ona su se naselila u njegovim zapadnim i severo-zapadnim krajevima, zauzela su dakle zemlje, koje su pripadale Vizantiji. Istina, Vizantija u to doba, razriveia i oslabljena dugim i teškim ratovima i raznim unutrašnjim krizama i borbama, nije faktički dr-žala te zemlje, i Srbi su ih naselili bez odobrenja iz Vizantije i protiv njene volje. Ali su oni, kad su te zemlje zauzeli, svakako vrlo dobro znali, da one pripadaju Vizantiji.

Još od vremena stare velike rimske imperije varvari su znali samo za dve države: za rimsku i persisku. Samo su to bile zakonite države, koje su svoju vlast osnivale na pravu. Prema tom shvatanju na zemljištu, koje je ma kad bilo pod vlašću rimskoga naroda, nije bila ni jedna vlast zakonita, ako nije bila dobivena ili priznata od predstavnika rimske države. Varvari su, istina, znali i za druge države, viđali su oni kako Huni i Avari i Bugari pobeđuju Vizantiju; ali je svest o vizantiskom legitimitetu bila jača od prolaznog i trenutnog stanja stvari. Na zapadu, gde je rimska vlast ranije propala, počela se ta svest, bar o faktičnom legitimitetu, ranije i brže kolebati, nego na istoku, gde je još uvek bila Vizantija naslednik i predstavnik rimskog legitimiteta i gde je pravo rimske države još uvek po gdekad, ma i privremeno i lokalno, vaspostavljano.

Kada su Sloveni naselili Balkansko Poluostrvo, oni su svakako znali da su ušli u tuđu i stranu državu, kojoj su po pravu pripadale zemlje, što su ih oni zauzeli. Formalno, oni pravo Vizantije nisu ni sporili. Vizantija međutim nije u taj mah ni tražila da joj se to pravo i faktički prizna, jer je ona u prvo doba slovenskog i srpskog života na Balkanu bila tako zamorena i istrošena dugim i napornim ratovima na drugoj strani i zauzeta unutrašnjim krizama, da nikako nije imala vremena i moći da svoje pravo ostvari.

Ipak je bilo vremena, kad je Vizantija pokušavala da bar neka slovenska plemena, ona čiju je nepokornost osećalo stanovništvo bliže prestonici, osobito plemena oko Strume i Vardara, primora da svoje odnose prema Vizantiji utvrde i realnijim vezama, nego što je formalno priznavanje njenog legitimiteta. Ona je u tome po nekad, bar donekle i privremeno, i uspevala. Nema sumnje da je Vizantija rad u tome pravcu razvila i kod ostalih slovenskih plemena. Što su ta plemena bila dalje od državnog središta, u krajevima u ovo doba manje važnim za državu i u predelima teže pristupačnim, u koliko je dakle manje bilo izgleda, da će država svoje pravo, ako joj se ospori, moći nasilnim merama ostvariti, — u toliko se vizantiska vlada više zadovoljavala manjim i formalnim koncesijama od strane novih došljaka.

Prema geografskom položaju što ga je zauzelo centralno srpsko pleme i okolna, njemu srodna plemena, koja su sva zajedno vremenom obrazovala srpski narod, može se pretpostaviti da je veza, koja je između njih i Vizantije postojala u to doba, najviše značila formalno priznanje vizantiske vrhovne vlasti. Inače su njima samoupravno i dalje vladali njihovi plemenski glavari.

Međutim su se za vreme od jednoga i po veka, od kad su se srpska plemena stalno naselila na Balkanskom Poluostrvu, pa dok nisu pojedina od njih počela ulaziti u veće kombinacije u međunarodnim odnosima, desile velike promene u njihovu životu. To je bilo doba prilagođavanja novim prilikama i novom terenu. I ako su se Srbi, kad su se doselili na Balkan, bavili i stočarstvom i zemljoradnjom, ipak je trebalo u novoj otadžbini mnogo što šta prilagoditi novom zemljištu i novim prilikama, a po negde je trebalo ući u sasvim nov život i početi drugi rad na novom terenu. Mnoga su se plemena, koja su bila navikla na život u ravnici, morala sada navikavati na brdske krajeve, a plemena, koja su stala u primorju, odala su se pomorskom životu, sasvim novom za njih i po naporima i po raznolikosti i po dobiti. A svima se dolaskom u novu otadžbinu otvarali novi vidici i širio horizonat na sve strane.

Burni događaji i ratovi za vreme velike seobe naroda i propasti rimske imperije, ostavili su duboka traga i u svima pokrajinama Balkanskog Poluostrva. Tu su građanski ratovi i ratovanja Gota, Huna, Avara, Slovena i drugih varvara, pro-redili i potamanili staro stanovništvo, ostavili čitave krajeve zapuštene, puste i neobrađene i porušili gotovo sve ono, što su bili digli i sagradili Jelini i Rimljani. Ipak su Srbi, kad su se naselili u svojoj novoj postojbini na Balkanu, našli tu još dosta ostataka stare kulture. Te kulture nije nestalo sasvim i bez ikakvih tragova. Još su kao materijalni ostatci te kulture stajale nekada gusto naseljene, sada opustele, varoši i sela, stajali su gradovi sa debelim zidovima i jakim tvrđavama, mostovi i putevi, utvrđenja i postaje. Bilo je tu još uvek ostataka starog ilirskog stanovništva i polupodivljalih potomaka nekada kulturnih rimskih građana. Suzbijani od novih došljaka, oni su se povukli u planine, odali se stočarstvu i naselili, u gušćim i ređim kolonijama, sve planinske vence od Istre pa do Crnoga Mora i do Jelade. To stanovništvo, Vlasi i Cincari, bili su važan elemenat u životu srpskoga naroda. Njih je u velikom broju bilo u svima srpskim državama i oni su vršili jak uticaj na Srbe u svakom pogledu, u razvitku njihove materijalne kulture, jezika i t. d.

Kad su srpska plemena došla na Balkansko Poluostrvo, trebalo je da prođe dosta vremena, dok su se privikla novom terenu, novim prilikama i novom životu. U novoj otadžbini svojoj oni su zadržali svoju staru plemensku i župsku organizaciju, i ako je po svoj prilici i u tom pravcu moralo u novoj postojbini biti po gdešto izmenjeno. Kad i kako su rešeni odnosi njihovi prema starosedeocima, nije poznato. Bilo je krajeva, gde je taj odnos regulisan brzo i povoljno po obe strane; ali svakako on nije svuda na isti način i u isto vreme rešen. U opšte je to prvo doba života srpskih plemena na Balkanskom Poluostrvu vrlo nejasno. Može se samo sa dosta razloga i verovatnoće pretpostaviti, da je prvi vek i po života srpskih plemena na Balkanu prošao u glavnom u borbi i prilagođavanju. Svakako su u to doba do Srba stizali glasovi o krupnijim događajima, koji su se dešavali u njihovoj blizini, a i van Balkanskog Poluostrva. Oni su znali šta se događa u Bugarskoj i kod Avara, borba njihovih saplemenika protiv prevlasti avarske bila im je bez sumnje poznata; dopirali su do njih glasovi i sa bojišta saracensko-vizantiskih, a već događaje na Balkanu neposredno su osećali.

Za to vreme Vizantija se trudila da svoje odnose prema novim došljacima na Balkanu uredi i da ih privoli ma i na formalno priznanje njene vrhovne vlasti. Vizantija je u tom pogledu po nekad i uspevala, osobito posle većih političkih i vojnih uspeha. Tako su svakako i srpski knezovi 680 god., kad je Vizantija sklopila sa Saracenima povoljan mir na trideset godina, pohitali da joj preko svojih poslanika izjave pokornost. Takvi su se slučajevi ponavljali po svoj prilici većinom i posle ratnih pohoda, što su ih pojedini vizantiski vladaoci preduzimali protiv Slovena, koji su se bili naselili na Strumi i Vardaru. Ali je to priznavanje vizantiske vrhovne vlasti bilo uvek samo formalno i privremeno, a život, državni i nacionalni, osobito kod plemena, koja su dalje stanovala, tekao je svojim prirodnim tokom, bez jakog i neposrednog političkog uticaja iz Vizantije. Jak je uticaj međutim vršila na srpska plemena vizantiska i duhovna i materijalna kultura, a svakako i kultura svih onih faktora, koji su dolazili u dodir sa srpskim plemenima. U tome pravcu se počinjao vršiti, postepeno i polagano ali stalno, preobražaj, koji će do pune snage dospeti nekoliko vekova docnije.

U to doba se počeo vršiti, bar kod nekih srpskih plemena, i jedan politički i etnički proces, koji je bio od velikih posledica za budućnost srpskoga naroda. U to doba počelo je ono pleme, koje je nosilo srpsko ime i koje se bilo nastanilo negde između Ibra i Lima, okupljati oko sebe okolna, vrlo srodna plemena, koja su u to doba još imala svoja zasebna plemenska imena. Na koji način i u kakvim prilikama se to pretapanje i stapanje centralnog srpskog plemena sa okolnim plemenima vršilo, nije poznato. Sa dosta verovatnoće može se pretpostaviti, da je srpsko pleme, s jedne strane, zbog zgodnog geografskog položaja, a s druge, svojim fizičkim i intelektualnim sposobnostima, dosta brzo posle dolaska u novu postojbinu počelo okupljati oko sebe okolna plemena u svima pravcima i podčinjavati ih, i politički i kulturno, svom uticaju, ma da je bez sumnje kadikad i samo podlegalo jačem uticaju pojedinih plemena u po gdekom pravcu. Taj proces pretapanja i podčinjavanja okolnih plemena počeo se vršiti možda još u VII, svakako u VIII veku. Ali je on u to doba, pa često i docnije još uvek pokazivao nepouzdane rezultate i zahvatao je često neka plemena samo privremeno.

Borba između etničkog imena, koje je počinjalo vrlo rano da ovlađuje i da apsorbuje okolna plemenska imena, i starih provincijalnih naziva, vođena je više vekova sa promenjivim rezultatima. Pa i kad je srpsko ime, posle duge i uporne borbe, pobedilo, ostalo je još dugo vremena dosta snažno sećanje na ono doba, kada su razni plemenski i pokrajinski nazivi bili živi i borili se o prevlast. Teško je reći, koji su faktori presudno uticali u toj borbi, ali se može utvrditi, da je u njoj bilo raznih mena, plima i oseka, i raznih uticaja, i u samim plemenima i sa strane. Borba srpskoga imena sa drugim raznim plemenskim i pokrajinskim imenima i nazivima, rešena je u glavnom krajem VIII i početkom IX veka u korist srpskoga imena. U to su doba neka plemena primila srpsko ime i stopila se sa centralnim srpskim plemenom u etničku, a privremeno i u političku, celinu, koja je u ostalom možda najviše pomogla i etničkom stapanju.

Na taj način je uz bugarsko državno središte, koje je u ostalom u to doba tek počelo bivati i etničko, obrazovano i srpsko, a na isti način, u severo-zapadnim krajevima Balkanskog Poluostrva, i hrvatsko državno središte. Sva ta tri državna središta radila su odmah od početka, i svesno i instinktivno, na tome, da okupe oko sebe, da vežu i podčine sebi što više od onih okolnih plemena, koja još nisu bila ni politički ni etnički pokorena. A početkom IX veka bilo je svuda, oko već proširenog srpskog plemena, još dosta plemena, koja su etnički još uvek bila samostalna. Tako ceo jug Balkanskog Poluostrva, naseljen Slovenima sa donjega Dunava, još nije bio ušao, ni u politički ni u etnički, sastav ni bugarske ni srpske države. Isto su se tako i plemena u Podunavlju i Posavini i neka plemena u primorju, još uvek držala ili svoga zajedničkog slovenskog imena ili svojih plemenskih i pokrajinskih imena.

Ali se u to doba, bilo iz straha od opasnosti, koja se sada javila sa više strana, bilo stoga, što je svest o zajednici, i etničkoj i političkoj, počela ovlađivati, opaža jača težnja za grupisanjem u veće zajednice, osobito oko jačih središta. Te veće etničke jedinice morale su sada svakako privući pažnju onih država, koje su bile zainteresovane na Balkanu. Tako su u to doba i Franci, koji su težili da se utvrde na Balkanu, i Bugari, koji su išli za tim, da prošire svoju vlast na sve strane, i Vizantinci, koji su hteli obnoviti svoje gospodstvo na celom Balkanskom Poluostrvu, morali računati i sa Srbima, a isto tako i sa onim srodnim plemenima, koja u to doba, ni politički ni etnički, još nisu bila ušla u sastav srpskoga naroda.

Posle propasti langobardske države (774 god.) i posle osvojenja Frijaula (776 god.), moralo je doći do sukoba između Franaka i Vizantije, jer je franačka država pod vladom Karla Velikoga, bila u najvećem naponu, te se nije mogla zadovoljiti dotadanjim osvajanjima. Do konflikta je moralo doći, jer su se interesi franačke države i Vizantije ukrštali, a Vizantija je uvek vrlo žilavo branila ne samo svoje zemlje, nego i svoja prava. Ma da je i vizantiski i franački dvor gotovo stalno želeo da se konflikt izbegne, i ma da se diplomatskim putem radilo da se ukloni ili bar odloži sukob, ipak su državni interesi bili jači nego miroljubive želje vizantiskih i franačkih državnika.

Odmah u početku toga sukoba videlo se jasno da je franačka suvozemna vojska daleko nadmoćna vizantiskoj, ali da je Vizantija mnogo jača na moru. Stoga su, odmah od početka pa za sve vreme sukoba i borbe franačko-vizantiske, Franci gotovo stalno uspešno prodirali i u Italiji i na Balkanu, dok su se uvek, kadgod je Vizantija bila u stanju ili dospe-vala da opremi protiv njih svoju flotu, morali povlačiti.

Posle osvojenja Istre (788 god.) i osobito posle propasti avarske države (796 god.), bilo je još više povoda za sukobe sa Vizantijom, nego do tada. Ali su osvajanjem avarske države Franci došli na istoku u dodir i sa Bugarima, koji takođe nisu bili voljni da dopuste širenje franačke moći u krajevima, koje su računali u sferu svojih interesa. Tako su Franci, prodirući iz Istre, sa Alpa i niz Dunav na istok, morali biti spremni na borbu i sa Vizantijom i sa Bugarima. A borba se u glavnom vodila o zemlje, koje je, već u to doba ili u budućnosti, zauzeo srpski narod. Franci su u ostalom za celo vreme ove borbe na Balkanu bili srećni, što su i dva njihova neprijatelja, Vizantija i Bugari, u to doba stalno ratovali među sobom, te se nisu mogli složiti protiv njih, i što je stvaranje i srpske i hrvatske države bilo tek u začetku, te i s te strane nisu naišli na ozbiljan otpor.

Prvih godina IX veka Franci su vrlo energično i vešto radili na tome, da obezbede svoju vlast u zapadnim krajevima bivše avarske države i da se utvrde u Mlecima. Mleci su bili vrlo važna strategiska tačka, osobito kao pristanište za flotu. Ali oni u ovo doba već počinju dobivati važnost i kao trgovački i politički centar. Zadobiv za sebe Mlečiće, Franci su uspeli da ovi, u ime Franaka i za račun njihov, dobiju Dalmaciju (805 god.). Naravno da je taj uspeh bio privremen, jer je vizantiska flota uskoro bez velikih napora ponovo osvojila vizantiske zemlje na jadranskom primorju. Ali ni Karlo Veliki nije bio voljan da olako napušta jednom osvojene zemlje. Spremajući se u to doba za rat protiv Bugara, vizantiski car Nićifor, da se obezbedi od strane Franaka, bio je voljan učiniti velike ustupke Karlu. Kada je Vizantiska vojska od Bugara uništena i Nićifor poginuo (26 jula 811 god.), bio je novi vizantiski car, nesposobni Mihailo I (811–813 god.), zadovoljan što je Karlo Veliki pristao da obnovi i potvrdi franačko-vizantiski mir, po kome je Vizantija dobila od Franaka Mletke i dalmatinske primorske gradove, Istru i Dalmaciju. Samo je jedan, formalan ali veliki, ustupak morao tom prilikom učiniti Mihailo Karlu: morao ga je priznati za cara (u leto 812 god.).

Krajem druge desetine IX veka osetilo se jako kretanje i vrenje među slovenskim plemenima u Podunavlju i Posavlju. Bugari su počeli, po svoj prilici posle uspešnih ratova sa Vizantijom, širiti svoju vlast i na zapad i pokorili su Timočane i Braničevce, svakako do Kolubare. Banat su bili zauzeli još ranije, po svoj prilici za vreme avarsko-franačkih ratova. Franci su međutim imali u svojoj vlasti mnoga slovenska plemena do Tise i do Kolubare. I Franci su i Bugari vrlo rđavo postupali sa pokorenim Slovenima. Stoga su, skoro u isti mah, ustali Braničevci i Timočani na Bugare (818 god.), a posavski Sloveni, pod svojim knezom Ljudevitom, na Franke (819 god.). Slabi brojno, a uvereni da im pod Francima ne može biti gore nego pod Bugarima, Timočani i Braničevci su se prvo hteli obratiti na moćne franačke susede, sa predlogom da im se podlože i molbom da ih oni oslobode bugarskog jarma. Ali je u isto doba i Ljudevit bio ustao na Franke, čiju su pomoć Braničevci i Timočani tražili, a ustao je iz istih razloga, sa kojih su se i oni bunili protiv Bugara.

Ljudevit je bolje ocenio situaciju nego plemenske starešine Timočana i Braničevaca. On je video da promenom gospodara Sloveni neće ništa dobiti i da je vlast i Bugara i Franaka podjednako rđava i opasna za slovenska plemena. Stoga je on načinio plan za akciju na široj osnovi. Kada je već digao ustanak na Franke i počeo uspešno ratovati s njima, Ljudevit je ne samo okupio oko sebe nezadovoljna plemena pod Francima, nego je i ubedio Timočane i Braničevce, da će im gospodstvo franačko biti isto tako teško, ako ne i teže, nego bugarsko.

Za vreme energične borbe sa Francima (818–822 god) Ljudevit je uspeo da stvori dosta veliki savez slovenskih plemena, u prvom redu onih, koja još nisu bila prišla ni srpskom ni hrvatskom političkom i etničkom središtu, i da prvi put pokuša organizovati na široj osnovi narodnu državu na slovenskom jugu. Ali je za ostvarenje takvoga plana bilo još rano, i Ljudevit je, posle skoro četiri godine odvažne borbe, u kojoj je često imao i uspeha, morao podleći energičnim kombinovanim napadajima Franaka (822 god.).

Ali nije samo franačka vojska osujetila ostvarenje Ljudevitog plana, nego su njemu uspeh onemogućili još više knezovi nekih okolnih slovenskih plemena, koja su bila pod Francima. Oni nisu shvatili planove Ljudevitove i nisu mogli pojmiti, da je ona ideja, na čijem je ostvarenju on radio, jedino spasonosna i za njih. Oni su, bilo stoga što su bili uvereni da se ne može u toj borbi uspeti, bilo iz antagonizma prema Ljudevitu, vodili oportunističku politiku prema Francima i pomogli im u borbi protiv njega. Tako su Sloveni sami najviše učinili da propadne Ljudevitov pokušaj.

Kad je savladan Ljudevitov ustanak, zauzela je franačka vojska njegove zemlje, a Timočani i Braničevci su opet potpali pod Bugare. U takvoj podeli je međutim bila klica za raspre između Bugara i Franaka. Bugari su težili da svoje granice promaknu što više na zapad, a Franci su smatrali da je i ovako podeljenim zemljištem okrnjeno njihovo pravo, po kome Timočani i Braničevci, i stoga što su već bili odustali od Bugara i tražili pomoć franačku, a i kao saveznici Ljudevitovi, treba da potpadnu pod franačku državu.

Trvenja, kojih je već i pre bilo, morala su sada dovesti do otvorenog sukoba. Braničevci, izloženi osveti Bugara, zatražili su franačku pomoć i intervenciju (824 god.) Ovoga je puta diplomatskim pregovorima sukob još za neko vreme bio istina odložen, ali je 827 god. došlo do rata, koji je trajao dve godine i u kome su Bugari u dva pohoda na svojoj flotili prodrli uz Dravu dosta daleko u franačke zemlje i opljačkali mnoge krajeve. Ipak su, i posle toga rata, mnoga pitanja u tim stranama ostala nerešena i nisu, po svoj prilici, formalno rešavana ni sada, a još manje docnije, kada je franačka država, zauzeta i rastrzana unutrašnjim krizama i nemirima, morala napustiti svoju agresivnu politiku i svoje aspiracije na Balkanskom Poluostrvu.

Srbi su međutim za vreme bugarsko-franačkih ratova i dok je Vizantija bila angažovana borbom protiv Saracena, koji su u to doba osvojili Krit i počeli napadati na Siciliju i južnu Italiju (825–7 god.), upotrebili priliku da zbace i formalnu podčinjenost Vizantiji. U to doba borbe bugarsko-franačke i saracensko-vizantiske postala je prva srpska država.

Već dosta davno su predstavnici ondašnje kulture, hrišćanski misionari, prvo oni iz Rima, pa onda iz Vizantije, dolazili u srpske zemlje, da tamo propovedaju novu veru. Državna vlast je pomagala njihov rad i oni su imali uspeha, naravno ne samo kod onih, koji su pristajali za njima iz uverenja, nego i kod onih, koji su rado prihvatili sve što je novo i kod onih, koji su imali računa da rade ono, što im se naređuje ili su to činili iz straha. Ali je, kao uvek i svuda, pored tih pristalica nove vere, bila masa populacije, koja je grčevito držala veru predaka i fanatički branila stare tradicije, i koja je smatrala da je hrišćanstvo, uza sve drugo, i simvol ropstva i podčinjenosti.

Kad su u srpske zemlje, u trećoj desetini IX veka, počeli stizati glasovi o porazima vizantiskim, a znalo se da su i druga dva faktora, koji su mogli neposredno uticati na prilike kod Srba, Bugari i Franci, zauzeti međusobnom borbom, konzervativna stranka i protivnici nove vere dobili su prevlast. U vodopađi Tare, Lima, Pive i Ibra, a možda i na većem prostoru, proterani su onda hrišćanski misionari. Time je uklonjeno sve što je bilo predstavnik hrišćanstva i vizantiske vlasti u srpskim zemljama, nestalo je i onoga što je faktički i onoga što je formalno značilo zavisnost od Vizantije. Taj pokret obuzeo je i dalje slovenska plemena u Pomorju. Kod njih je sloboda i nezavisnost od Vizantije dobila izraza u jačem gusarenju, koje su oni vršili u celom Jadranskom Moru sa mnogo istrajnosti, veštine i energije i koje ih je često dovodilo u sukob sa Mletačkom Republikom.

Tako je, u drugoj desetini IX veka, od samoupravnih oblasti ustankom protiv Vizantije osnovana pod Vlastimirom prva slobodna srpska država. Vizantija, zauzeta u to doba sva teškom borbom sa Saracenima, nije imala ni snage ni vremena da spreči proklamovanje srpske državne nezavisnosti, ili da je, kad je već bila proklamovana, uništi.

Ali obrazovanje srpske države nije išlo u račun ni Bugarima. Oni su sada bili sigurni i od Franaka, koji su bili zauzeti krizama u svojoj državi i zbog toga onesposobljeni u ovaj mah za veću akciju i za agresivnu politiku na Balkanu, i od Vizantije, koja je bila zauzeta ratom protiv Saracena. Stoga su Bugari, bilo što su u novoj srpskoj državi gledali takmaca kod okolnih slovenskih plemena, koja još nisu bila, ni politički ni etnički, ušla u sastav bugarske države, a za koje je srpska država, zbog etničke srodnosti,mogla biti vrlo velika privlačna snaga, — bilo iz prirodnog nagona za osvajanjem, napali na novu srpsku državu. Opasnost je za Srbe bila velika, jer je trebalo odbijati napadaje dobro organizovane i dobro izvežbane bugarske vojske. Ali su šume i planine štitile one hrabre brđane, koji su tada prvi put branili svoju slobodu, i posle borbe, koja je trajala tri godine, neprijatelj je bio suzbijen. Za vreme tog srpsko-bugarskog rata pokušali su ponovo i posavski Sloveni da se oslobode franačke vlasti (838 god.), ali su brzo savladani. Novi bugarski vladalac, Boris, udario je ponovo na Srbiju, ali je bio opet odbijen.

Tako je nova srpska država pokazala, odmah u početku svoga života, mnogo žilavosti i sposobnosti za borbu. Odbivši i po drugi put neprijateljski napadaj, ona je stekla i ugleda i samopouzdanja.

Saraceni su, međutim, ovladali svima morima u oblasti vizantiske imperije, počeli ulaziti i u Jadransko More i pljačkati gradove u primorju. Tako su 841 god. opljačkali Budvu, Risan i Kotor. Ti napadaji Saracena na jadransko primorje trajali su nekoliko decenija; mletačka flota je više puta bivala od njih pobeđena, a Sloveni u primorju upotrebili su tu priliku, kad je bezvlašće tamo otimalo maha, da gusare na sve strane.

Kada su Bugari odbijeni od srpskih granica, Srbi su svakako pomišljali na to, da od srpske države obrazuju centar, koji će okupiti u jednu zajednicu okolna plemena, da se na taj način stvori snažna organizacija, koja će, pošto trenutno od Franaka i Vizantije nije bilo nikakve opasnosti, preduzeti energičnu akciju protiv Bugara. U tom pravcu je počeo uspešno raditi već župan Vlastimir, ali se njegovi planovi nisu mogli ostvariti, jer je prva srpska država bila vrlo kratkoga veka.

U polovini IX veka počinju Bugari da jačaju i da napreduju u svima pravcima; oni polaze agresivno i na Franke i na Vizantiju, osobito u Makedoniju, i na Srbe. U to doba vrši se kod njih veliki preobražaj: slovenski elemenat dobiva sve više uticaja i prevagu u državi, stranka koja je zauzeta za primanje kulture, u prvom redu hrišćanstva, dobiva sve više pristalica; Bugarska, jaka svojom vojskom i osnažena politički, stupa primanjem hrišćanstva (864 god.) u red evropskih država i o nju se otimaju Rim i Carigrad.

Kad je, naskoro zatim, došao na vizantiski presto energični car Vasilije I (867–886 god.), nastao je obrt u vizantiskoj politici. Mesto popuštanja i defanzive počeo je Vasilije voditi agresivnu politiku i prešao je odmah u ofanzivu, u prvom redu protiv Saracena, koji su stalno gusarili po celom Sredizemnom Moru i napadali vizantisko primorje i na Balkanu i u južnoj Italiji. U savezu sa carem Ludvikom II (843–876 god.) vodio je Vasilije, uz učešće srpskih i hrvatskih plemena iz primorja, sa Saracenima u južnoj Italiji upornu borbu, a posle toga je u ratovima, koji su vođeni sa promenjivom srećom, uništio saracenske gusare gotovo u celom Sredizemnom Moru (880 god.).

Snaga i avtoritet Vasilijev bili su istina oslabljeni borbom Rima i Carigrada o prvenstvo u hrišćanskoj crkvi, ali su slovenska plemena na Balkanu, još odmah od početka vlade Vasilijeve, osećala da imperijom vlada čvrsta ruka, koja neće trpeti samostalnost manjih država u svojoj blizini i na svojoj teritoriji. Vasilije je zaista uspeo da primora na priznanje imperatorske vlasti i pomorska plemena, i druge kneževe slovenske i srpske dalje od mora. Među knežinama, koje su morale priznati vizantisku vrhovnu vlast, bile su i one, koje su sačinjavale nekadanju Vlastimirovu državu. Prva je srpska država posle smrti Vlastimirove, zbog međusobne borbe njegovih sinova, sasvim oslabila. Ta je borba istina već početkom vlade Vasilijeve bila završena u korist najstarijeg sina Vlastimirova, Mutimira, ali se on, oslabljen građanskim ratom, morao podložiti Vizantiji. Vasilije je međutim ostavio Srbima potpunu samoupravu; samo je u religioznom pogledu tražio, da se dopusti rad na širenju hrišćanstva.

U tome pravcu je onda u srpskim zemljama zaista i urađeno vrlo mnogo; onda je kod srpskih plemena izvedena organizacija hrišćanske crkve i utvrđeno je hrišćanstvo. Rad u tome pravcu bio je još pojačan krajem IX veka, kada su učenici Ćirila i Metodija, proterani iz Moravske, došli na Balkan i u Makedoniji osnovali kulturna središta, iz kojih se hrišćanstvo i prosveta širila u srpske zemlje. Najslabiji je bio vizantiski uticaj kod pomorskih plemena, koja su se samo privremeno, pod pritiskom sile, pokoravala. Čim bi neposrednog pritiska nestalo, ta su plemena odbacivala hrišćanstvo i dalje gusarila po moru.

Za vlade Vasilija I celo je Balkansko Poluostrvo, osim Bugarske, formalno ili faktički priznavalo vizantisku vrhovnu vlast. Jedino je u verskom pogledu imala Vizantija moćnog takmaca u papskoj kuriji, koja je i u ovo doba sa mnogo energije i sa dosta uspeha potiskivala vizantiski uticaj na Balkanskom Poluostrvu. Ali se i od strane Vizantije radilo s planom, da se taj rad papske kurije omete i osujeti.

Posle smrti cara Vasilija I (29 avgusta 886 god.) i dolaskom na presto u Bugarskoj cara Simeona (893 god.), izmenile su se mnogo prilike na Balkanskom Poluostrvu. Vizantija je počela slabiti i opadati, a Bugarska se pod darovitim carem Simeonom (893–927 god.) osnažila toliko, da je osvojila većinu zemalja na Balkanskom Poluostrvu i postala najsnažnija država na istoku. U takom položaju Bugarska je, kao što je prirodno, morala težiti da pokori i Srbe, da bi s te strane bila sigurna, kad ratuje sa Vizantijom. Ali je, s druge strane, isto tako i Vizantija išla za tim, da zadobije za sebe Srbe i da ih u svoju korist upotrebi protiv Bugara.

U to doba umro je Mutimir (oko 891 god), i u srpskom su narodu opet nastale dinastičke borbe, koje su pomagali i Hrvati i Bugari, ističući, šaljući i pomažući vojskom svoje kandidate protiv vladalaca, koji nisu hteli da vode njihovu politiku. U glavnom su Bugari imali najveći uticaj u srpskim zemljama gotovo za sve vreme vlade Simeonove. Stoga je u to doba bilo dosta manjih srpskih kneževa, koji su svoje interese vezivali sa interesima bugarske države, a svi pretendenti na srpski presto bili su uvek gotovi da pristanu na bugarske uslove, samo da dođu do vlasti.

Tako su Bugari više puta jedno za drugim dovodili svoje kandidate na srpski presto. Ali je prijateljstvo njihovo bilo osigurano samo pod neposrednim oružanim pritiskom. Čim bi se dala mogućnost i ukazala prilika, bugarski kandidati ostavljali bi Bugare i prilazili Vizantiji, uvereni, da je bugarska prevlast smetnja njihovoj narodnoj i državnoj slobodi. Novi srpski vladalac, doveden posle toga od Bugara, slušao bi takođe naredbe iz Preslava samo dok je bugarska vojska bila u stanju da utiče na tok srpske politike. Čim bi Bugari bili zabavljeni na drugoj strani, nastupila bi opet promena u spoljnoj politici: Srbi bi opet prilazili Vizantiji.

I to se tako stereotipno ponavljalo nekoliko puta, dok car Simeon, pri kraju svoje vlade, nije uvideo, da među srpskim pretendentima nema ni jednoga, u koga bi se mogao pouzdati i kome bi mogao verovati. On je došao do uverenja, da će od Srba samo onda biti siguran, kad uništi potpuno i srpsku državu i srpski narod. Kad je od Bugara odustao i knez Zaharija, koga je takođe Simeon doveo na presto, i koji je svakako takođe bio pristao da vodi bugarsku politiku, pošalje Simeon u Srbiju sa bugarskom vojskom pretendenta Časlava, a naredi, te bugarske vojvode uhvate na prevari najviđenije srpske župane i pobiju ih, zatim opustoše celu zemlju, pa je ostave bez uprave (924 god.).

Srpski narod bio je u teškoj krizi. Zemlja je bila opljačkana u građanskim ratovima i zbog napadaja Bugara i Mađara; najviđeniji predstavnici naroda i države bili su pobijeni i zarobljeni, silan se svet razbegao po okolnim krajevima; srpski narod bio je gotovo satrven. Samo je još u primorju bilo samostalnoga života u državi Mihaila Viševića. Preko satrvene Srbije Simeon se tada sukobio sa Hrvatima, ali je nesrećno ratovao s njima.

Smrću Simeonovom (27 maja 927 god.) izmenila se, međutim, potpuno politička situacija na Balkanskom Poluostrvu. Bugarska, čiju je snagu držala i predstavljala, i sada kao i uvek, samo snažna ličnost vladaočeva, nije posle smrti Simeonove dobila za vladaoca čoveka, koji bi mogao zameniti Borisa i Simeona i nastaviti njihov rad; ona je tada počela, zbog unutrašnjih kriza, naglo opadati. Vizantija je, međutim, pod mudrom upravom Romana Lakapena, koji je neko vreme (919–944 god.) bio savladar caru Konstantinu VII Porfirogenitu, sistematski pomagala slabljenje Bugarske na svaki način i u svima pravcima. Po vizantiskom planu i radu u tome pravcu, trebalo je pre svega osnažiti najveće slovensko pleme na Balkanu i prirodnog takmaca bugarskog, Srbe. Stoga je Vizantija vrlo rado pomogla jednog od srpskih pretendenata, Časlava, kada je pobegao iz Bugarske pa došao u Srbiju i tamo počeo okupljati oko sebe viđenije ljude i sazivati begunce (oko 931 god.).

Situacija je, istina, bila izmenjena, ali je još uvek bila mutna; još se nije jasno videlo, da li je slabost Bugarske samo privremena. Stoga je Časlav, kad se rešio da ide u Srbiju, tražio od Vizantije pomoć, obećavajući priznanje vizantiske vrhovne vlasti. Vizantiski su državnici smatrali da će stvaranjem srpske države dobiti prijateljsku državu, čiji će interesi biti vezani za Vizantiju, i koja će se držati Vizantije, dogod joj preti opasnost, bilo od Bugara bilo od Hrvata.

Identični interesi uputili su u ovaj mah Srbe i Vizantiju jedno na drugo. Časlav je tu, po Srbe povoljnu, situaciju vrlo dobro upotrebio i obilno iskoristio. Čim je utvrdio svoju vlast i učvrstio središte stare Vlastimirove države, počeo je okupljati oko tog središta ostala srpska plemena i državice. I ako je taj rad svakako nailazio na otpor, ipak je središte srpskoga plemena, u borbi za slobodu i nezavisnost, koju je ono sa velikim naporom i sa velikim, žrtvama preko pola stoleća vodilo, ojačalo toliko, daje postalo privlačna snaga za sva okolna plemena. U tom je središtu sada bilo dosta moći, da ona plemena, koja nisu bila voljna da svoje interese podrede opštim interesima, silom natera da to učine.

Tako je Časlav pomoću Vizantije uspeo, da suzbije sve separatističke težnje pojedinih srpskih dinasta, država i plemena i da osnuje veliku državu, koja je dopirala od Save i Jadranskoga Mora pa sve do blizu Morave. Prvi put se onda čulo i znalo u svetu za srpski narod i za snažnu srpsku državu. Ali je značaj Časlavljev poglavito u tome, što je njegova država bila prva, koja je okupila u jednu državnu zajednicu gotovo sva srpska plemena i gotovo sve srpske zemlje. Za vlade Časlavljeve počela se prvi put vršiti nivelacija u srpskim plemenima; onda su energično suzbijane separatističke težnje i heterogeni elementi i naterivani svi da rade onako i u onom pravcu, kako je to već više od jednog stoleća radilo centralno srpsko pleme, koje je zbog takog rada i okupilo u jednu državu pod svojim imenom okolna srodna plemena. Pokušaja i rada u tome pravcu bilo je istina svakako i pre, ali je uspeh do tada uvek bio privremen i sumnjiv. I za vlade Časlavljeve nije taj proces potpuno završen; separatističke težnje, i državne i plemenske, bile su još dugo žive i izbijale su u izvesnim trenutcima, zbog jakih reminiscencija na plemensku samostalnost, na površinu. Ali je ipak Časlavljeva država najviše uradila, da srpsko ime ovlada skoro kod svih srpskih plemena, da se proces stapanja ubrza i da svest o narodnoj državi uhvati jaka korena.

Od toga vremena je težnja za samostalnom državom i svest o njoj uvek snažna u svima srpskim oblastima, a srpsko je ime, i onda kada su, docnije, severo-zapadne srpske oblasti obrazovale zasebnu državu, čije je središte postala Bosna, ostalo dominantno kao nacionalno ime u svima srpskim pokrajinama, i ako je, specijalno u tom novom državnom središtu, imalo da izdrži jaku borbu sa oblasnim i državnim imenom.

Za vlade Časlavljeve njegova država i narod u njoj pre-patili su mnogo zbog napadaja Mađara, koji su, utvrdiv se, krajem IX veka, u ravnicama oko Dunava i Tise, polazili na svojim lakim konjima u pljačku na sve strane, pa i na jug u srpske zemlje, u državu Časlavljevu, osobito u Bosnu. Da spreči te napadaje, Časlav pođe na njih, suzbije ih i prodre u Srem, ali tu, po tradiciji, u boju sa njima pogine (oko 960 god.).

I ako je za vlade Časlavljeve urađeno vrlo mnogo za etničku nivelaciju kod srpskih plemena, ipak je doba njegove vladavine bilo i suviše kratko da potpuno uništi posebne težnje i aspiracije pojedinih oblasti i plemena i pojedinih dinasta. I čim je nestalo onog čoveka, koji je bio predstavnik centralne vlasti i koji je tu vlast čvrsto držao, odmah su se pojedine pokrajine počele deliti i cepati od srpske centralne oblasti. Na severu se odvojila Bosna, gde su se počeli stvarati uslovi za obrazovanje samostalne države; u primorju su takođe neke stare župe počele živeti samostalnim životom.

Smrću Časlavljevom nastaju nove prilike u srpskim zemljama. Posle Časlava nije u srpskom narodu bilo čoveka, koji bi ga mogao zameniti. Takav čovek bio je tada tim potrebniji, jer su prilike bivale sve komplikovanije, a položaj Srbije sve teži. Vizantija se sada počela oporavljati i snažiti, vizaitiske vojske, vođene odličnim oficirima, pobeđivale su na sve strane, vizantiska diplomacija je takođe, pomognuta ratnim pobedama, imala mnogo uspeha. Već za vlade Nićifora Foke (963–969 god.) osvajala je Vizantija na istoku i suzbijala Saracene iz starih evojih provincija.

Na Balkanskom Poluostrvu nije u ovaj mah Vizantija, zauzeta na drugoj strani, mogla ništa preduzeti, ma da je Srbija bila rastrojena, a Bugarska sasvim oslabljena. Mesto Vizantije prodro je međutim u Bugarsku njen saveznik, ruski veliki knez Svjatoslav i pokorio je Bugare, ali ne za Vizaitiju, nego za sebe. Kako je Svjatoslav hteo za sebe zadržati pokorene zemlje, car Jovan Cimisk zarati na njega, pobedi ga, pretera preko Dunava i osvoji celu Bugarsku (971 god.). Posle ovog velikog uspeha, raskomadana Časlavljeva Srbija, koja Vizantiji više nije bila potrebna, bila je mala smetnja pobedonosnoj vizantiskoj vojsci. Smrću Časlavljevom nestalo je bilo u državi avtoriteta, koji je mogao držati u zajednici sve one heterogene elemente, koji su sačinjavali ondašnju Srbiju, i koji je suzbijao sve separatističke težnje i razne, oblasne, plemenske i dinastičke, interese podređivao opštim interesima.

Za kratko vreme ostala je stara centralna srpska oblast sasvim usamljena. Ali je ona, i ako oslabljena i usamljena, još uvek smatrana za predstavnika srpske države. Stoga je car Cimisk, kad je pokorio Bugarsku, poslao jedno odeljenje vojske na Rašku, da je pokori i da na taj način uništi i srpsku državu. Ostavljena sama sebi, ne samo od oblasti koje su do skora s njom bile u zajednici, nego i inače bez igde ikakvoga svesnog ili nesvesnog pomagača i saveznika, Raška je trebala da izdrži borbu sa celom vizantiskom imperijom, koja je u to doba bila toliko snažna, da bi izašla na kraj i sa mnogo jačim neprijateljem. O rezultatu borbe nije moglo biti sumnje; ona je bila kratka i nejednaka: Raška je brzo pokorena.

Car Cimisk je, kako izgleda, smatrao, da je padom Raške, koja je bila predstavnik srpskoga naroda, uništena srpska država. Ali nije tako bilo. Kad je uništena sloboda u Raškoj, izbegla su mnoga srpska vlastela i srpske dinaste iz Raške u primorje, u one oblasti, koje su se, posle Časlavljeve smrti, izdvojile bile u zasebne državice i koje su, i do toga vremena a i posle toga, vodile među sobom borbu i takmičile se o prvenstvo. Pomorje postaje sada za srpski narod ono, što je od početka IX do kraja X veka bilo Polimlje. Tu je od sada najintenzivniji i politički i kulturni život; u primorju je težište srpskog života, primorske oblasti su predstavnik srpskoga naroda.

Međutim su pokušaji za formiranje srpske države u primorju i težnja za oslobođenjem bili prekinuti i zadržani za više od pola stoleća obrazovanjem nove slovenske države. Glavnu masu stanovništva u toj državi sastavljala su ona slovenska plemena, koja su tokom VII veka sa donjeg Dunava došla na Balkansko Poluostrvo i koja su etnički ostala nezavisna od državnih i narodnih središta, koja su do tada bila obrazovana. Ta su plemena bila dosta dugo pod Bugarskom i to u doba njezine najveće moći. Zajednički život i uticaj, što ga je bugarska državna uprava na njih vršila, nije bio ni tako dug ni tako snažan, da ih pretopi u bugarski narod, — to je bilo tim teže izvesti, što proces stvaranja bugarskog naroda, stapanjem bugarskih i slovenskih elemenata u jednu celinu, nije u to doba još bio završen ni u samoj Bugarskoj, — ali je on ostavio kod njih duboka traga. Osobito su, kako izgleda, svest o slobodi i državi i sposobnost za organizaciju ostali kao dragocena tekovina iz onoga vremena, kada je Makedonija bila sastavni deo bugarske države. Svest o državi i državnoj nezavisnosti bila je tamo još pojačana emigracijom iz Bugarske, i posle ruskog i posle vizantiskog osvojenja, a isto tako i kolonijama bugarskim, i vojnim i vlasteoskim. Na taj način bilo je u Makedoniji već dosta spremljeno zemljište za borbu za nezavisnost.

Stoga su i mogli sinovi jednog popularnog bugarskog vlastelina naći odziva kod stanovništva, osobito kod vlastele, u Makedoniji, kada su, se rešili da dignu ustanak. Za samu stvar i za državu, koja je tim ustankom osnovana, bila je sreća, što je od braće, koja su digla ustanak, uskoro ostao samo jedan, energični i izdržljivi Samuilo, koji je brzo organizovao novu državu i koji je uvek znao da okupi oko sebe sposobne ljude. Samuilo je, međutim, bio srećan, što je baš u vreme, kada je trebalo izvršiti organizaciju nove države, Vizantija bila sprečena građanskim ratovima za svaku ozbiljniju akciju. To vreme rastrojstva u Vizantiji upotrebio je Samuilo da organizuje novu državu po bugarskom obrascu i da uredi vojsku, sa kojom je dugo godina osvajao i pobeđivao.

Kada je car Vasilije II (976–1025 god.) pokušao da prodre Maricom do Sofije, pa da odatle udari na centar Samuilove države, bude on od Samuila potučen (17 avgusta 986 god.). Taj neuspeh dao je još više maha nezadovoljnim elementima, kojih je već i inače bilo vrlo mnogo u Vizantiji, te su opet nastale ozbiljne krize i velike trzavice u samoj državi. Osim toga Vizantija je u to doba ratovala na sve strane: sa Nemačkom u Italiji, sa Rusima i sa Saracenima. Stoga je Samuilo desetinu godina bio miran od strane Vizantije, i za to vreme ne samo organizovao svoju državu i uredio svoju vojsku, nego je još stigao i da raširi granice u svima pravcima.

Prvo je Samuilo udario na Drač i osvojio ga. Osvojenjem Drača došao je on u neposredan dodir sa zetskom srpskom državom. Zeta je, sa još nekim srpskim državicama i oblastima u Pomorju, očuvala, i posle pada Raške, neku samostalnost i počela raditi na obrazovanju saveza, u prvom redu primorskih srpskih država, kome bi ona stajala na čelu. Ali je taj rad prekinut osvajanjima Samuilovim. Miran od strane Vizantije, Samuilo je mogao povući svu svoju vojsku na zetsku granicu. Takvoj sili zetski vladalac Jovan Vladimir nije se mogao odupreti; Zeta je bila pokorena. Osvajanje ostalih srpskih oblasti išlo je još lakše, jer je svuda bilo ovladalo rastrojstvo. Tako je Samuilo ubrzo imao u svojoj vlasti gotovo sve srpske zemlje (do 989 god.).

Ali je Samuilo pravilno uvideo, da bi aneksijom srpskih zemalja samo oslabio svoju državu, jer bi nezadovoljni Srbi bili uvek gotovi da se bune i da pomažu svakog njegovog neprijatelja, Stoga se Samuilo rešio da postupi prema Srbima kao što su i Vizantinci postupali: da im u raznim oblastima da avtonomiju. On je bio uveren, da će na taj način vezati za sebe dinaste, koje je ostavio u vlasti_; a da će mu surevnjivost raznih vladara dati mogućnosti, da ih sve drži u pokornosti. Stoga on vrati Zetu Jovanu Vladimiru, čak mu i proširi državu, a isto tako njegovom stricu Dragomiru vrati Trebinje i Hum.

Obezbediv se s te strane, Samuilo počne prodirati na jug. Ali su se u Vizantiji u to doba prilike bile izmenile; prestali su građanski ratovi i dinastičke borbe i država se oporavljala i snažila. Car Vasilije počeo je zavoditi važne reforme i energično reorganizovati vojsku. Cilj njegovoga života bio je da uništi Samuilovu državu. Već 996 god., kad je Samuilo hteo prodreti u Jeladu, bude od vizantiske vojske potučen. Posle tri godine prešli su Vizantinci u ofanzivu. Oni su prodirali u isti mah preko Balkana u Podunavlje, sa namerom da odatle uđu u Povardarje, i s juga na Povardarje i u Tesaliju. God. 1002 osvojio je Vasilije Vidin, pa je odatle pošao na Skoplje, gde je razbio Samuila i zauzeo grad. Ali prilike u Italiji i Aziji primorale su u ovaj mah Vasilija da prekine rat na Balkanu. Tako je Samuilo dobio vremena da se spremi na odsudnu borbu.

U to doba desili su se i u severo-zapadnim srpskim krajevima vrlo važni događaji. Mletačka je Republika, čim se počela i politički i ekonomno snažiti, težila da, i iz trgovačkih i iz strategiskih razloga, ovlada dalmatinskom obalom. Ta je misao još više morala zanimati državnike i trgovce mletačke, kad su, od prve polovine IX veka, Neretljani počeli u većim razmerima gusariti po Jadranskom Moru. Osim toga i stalne razmirice između Slovena i Romana davale su povoda Mlecima, da uzmu u Dalmaciji aktivna učešća.

Ali je dugo vremena Mletačka Republika bila slaba za tako krupno preduzeće. Ratni pohodi protiv Neretljana svršavali su se često porazom mletačkim. Vizantija međutim još nije sasvim bila izgubila nadu, da će opet zavladati celom jadranskom obalom, pa nije bila voljna da svoja prava prenosi na drugoga.

Ali su se u X veku prilike promenile. Mletačka Republika je neprestano jačala, i ekonomno i vojno i politički, a u Vizantiji su trezveni ljudi sve više dolazili do uverenja, da će udaljene i istaknute državne oblasti teško moći održati. Stoga je tamo bez protesta primljena vest da su Mleci, pozvani od romanskih gradova, koje su napali Sloveni, što su im, po nagovoru iz Mletaka, otkazali plaćanje tributa, osvojili dalmatinske gradove (1000 god.). I ako su Mleci, pri svem tom što su imali velikih uspeha, bili još daleko od toga da se time utvrde na obalama Balkanskog Poluostrva, ipak je ovaj mletački pohod prvi ozbiljan pokušaj, da Mletačka Republika ovlada jadranskim primorjem.

Dok je Vizantija odmah za tim bila zauzeta ratom u Aziji i Italiji (1003–1013 god.), Samuilo je upotrebio priliku, da vrati zemlje i gradove, što ih je Vasilije od njega u poslednjem ratu bio osvojio, i da se što bolje spremi za odsudan rat sa Vizantijom. Čim su međutim svršeni ti ratovi, počne Vasilije odsudnu borbu sa Samuilom (u leto 1014 god.). Glavna operaciona baza vizantiske vojske bio je Solun, odakle su Vizantinci prodirali na sve strane. Samuilova vojska, i ako je u jedan mah imala uspeha, pretrpi u nekoliko bojeva poraz. U to Samuilo umre, skran borbom i neuspesima (15 septembra 1014 god.).

Ali smrću Samuilovom nije nestalo njegove države; bilo je u njoj još uvek mnogo snage i života. Hrabri Radomir (1014–1015 god.), koji je posle smrti Samuilove primio državnu upravu, ukopao se u Bitolju i branio se hrabro. Ali on nije imao talenta za rat u većem stilu, i vizantiska je vojska brzo zauzela Prilep i Štip. Kad je Vasilije, u proleće 1015 god., zauzeo i Voden, nije više moglo biti sumnje u svršetak borbe.

Otpornu snagu državnu slabile su, osim neuspeha na bojnom polju, i nesuglasice i borbe u vladalačkoj porodici posle smrti Samuilove. Rastrojstvo je sve više otimalo maha. Jovan Vladislav (1015–1018 god.), sinovac Samuilov, ubije Radomira i njegovu ženu i oslepi njegovog najstarijeg sina, pa onda, da bi se u pozadini, gde se bojao akcije zetskoga kneza Vladimira, obezbedio, da i njega na prevari ubiti (22 maja 1015 god.), pa zauzme Zetu.

Međutim su neuspesi u borbi skrali kod mnogih otpornu snagu i uništil i nadu na uspeh. Tako je u Samuilovoj državi obrazovana dosta jaka i velika stranka, koja je dokazivala, da treba napustiti otpor i da se treba pošto-poto miriti sa Vizantijom. Ali je još uvek bilo dosta njih, koji su hteli da se sa Vizantijom vodi do kraja borba. Ta ratoborna stranka je za ovaj mah nadjačala i rat je nastavljen. Vladislav je dobro organizovao otpor, i vizantiska je vojska, i ako je osvojila Orid, bila suzbijena, kad je odatle pošla na Drač. Sada se Vasilije vratio svom starom ratnom planu, da prodre u Podunavlje, pa onda odatle u Pomoravlje i Povardarje. Ali se Vasilije nije više nadao da će sam moći izvršiti taj plan; stoga je sklopio savez sa Rusima, dok je Vladislav opet sklopio savez sa Pečenezima. Ali ni jedan od njih nije imao koristi od svojih saveznika.

Posle novih neuspeha dobila je u Samuilovoj državi naposletku ipak prevlast stranka, koja je htela mir sa Vizantijom. Miriti se značilo je, međutim, u ovaj mah, pokoriti se Vizantiji i predati se na milost i nemilost Vasiliju. To su znali svi, i zato su neki energičniji i otresitiji ljudi u državi još uvek bili za to, da se borba nastavi. Ali je većina bila zamorena borbom i izgubila je samopouzdanje i nadu na uspeh, jer je država bila oslabljena dugim ratom i rastrojena unutrašnjim razdorom. Tako su se gotovo sva vlastela i gradovi predali Vasiliju. Predstavnici ratoborne stranke povukli su se sa svojim pristalicama u planine, u nameri da produže četnički rat, ali je i taj poslednji otpor brzo savladan. Tako je Vasilije pokorio celu Samuilovu državu (1018 god.). Tom prilikom su i sve srpske zemlje, koje su bile pod Samuilom, potpale pod Vizantiju. I one srpske pokrajine, koje su, za vreme borbe između Vasilija i Samuila, sačuvale svoja avtonomna prava ili su stekle neku vrstu nezavisnosti, nisu sada mogle ni pomišljati na to da se odupru Vasiliju.

Tako su sada sve srpske zemlje i gotovo celo Balkansko Poluostrvo bili pod Vizantijom. Ali dok su zemlje, koje su bile van stare srpske države, prosto spojene sa Vizantijom, dobivši samo nešto samoupravnih sloboda, koje su vremenom bile sve veće, dotle je, kako izgleda, centralnim srpskim oblastima i ovoga puta ostavljena oblasna avtonomija u dosta širokom obimu. Jedino je u većini srpskih zemalja crkva, koja je bila pod carigradskom patrijaršijom, podvrgnuta pod oridsku arhiepiskopiju. Oridskoj su arhiepiskopiji sada date velike povlastice i njoj su podložene gotovo sve slovenske zemlje, kojima je vladao car Samuilo.

Važniji izvori.

1. Hamartol (u IX veku), Hronika od Adama do 867 god. Ima nastavaka do 948 god.

2. Genezije (u X veku), Istorija Vizantije 813–886 god.

3. Porfirogenit (car 912–959 god.), Biografija cara Vasilija I; O upravljanju državom; O administrativnom i vojnom uređenju Vizantije.

4. Lav Đakon (rođen oko 950 god.), Istorija Vizantije 959–975 god.

5. Teofanovi nastavljači pisali su Istoriju Vizantije 813–961 god.

6. Simeon magister u logotet, Hronika do 948 god., sa dodatcima do 963 god. U docnijoj preradi Lava Gramatika do 1013 god. i Teodosija Melitinskog.

7. Skilic (u XI veku), Istorija Vizantije 811–1057, u jednoj redakciji do 1079 god.

8. Kedrin (krajem XI ili početkom HP veka), Hronika do 1057 god. Prepisao Skilica.

9. Psevdo-Simeon, Hronika do 963 god.

10. Prezviter Dukljanski (najranije u prvoj polovini XIII veka), Kompilacija raznih dela sa lokalnim tradicijama o prošlosti Južnih Slovena do kraja XI i o istoriji Zete do u drugu polovinu XII veka.

11. Zakoni, saborska akta, povelje, ugovori, pisma, novac i t. d.

V. i istoimeni odeljak II glave br. 12, 13.

Važnije zbirke izvora.

1. F. Rački (v. str. 33).

2. F. Kos (v. str. 33), II 1906 (801–1000 god.).

3. Vizantiski pisci (v. istoimeni odeljak II glave).

Važnija dela.

1. F. Rački, Hrvatska prije XII vieka glede na zemljišni obseg i narod. 1881 (Rad 56 i 57).

2. M. Brašnić, Odlomci iz zemljopisa i narodopisa Hrvatske i Slavonije u 9. stolijeću. 1871 (Rad 16).

3. St. Stanojević, O Južnim Slovenima u VI, VII i VIII veku. 1909 (Glas 80).

4. F. Hirsch, Byzantinische Studien. 1876.

5. A Vasilьevъ, Vizantія i Arabы. I 1900, II 1902.

6. Lj. Jovanovuć, Iz prošlosti Bosne i Hercegovine. 1909.

7. G. Manojlović, Jadransko primorje IX stoljeća u svjetlu istočno-rimske (vizantinske) povijesti. I 1902 (Rad 150).

8. J. Marquart, Osteuropäische und ostasiatische Streifzüge. 1903.

9. A. Vogt, Basile I, empereur de Byzance (867–886) et la civilisatione byzantine à la fin du IX siècle. 1908.

10. D. Hergenröther, Photius, Patriarch von Constantinopel. I–III 1867–1869.

11. St. Novaković, Prvi osnovi slovenske književnosti među Balkanskim Slovenima. 1893.

12. F. PastrneJc, Dějiny Slovanských Apostolů. 1902.

13. J. Gay, L' Italie Meridionale et l'empire byzantin 867–1071. 1904.

13. C. de Boor, Vita Euthymii. 1888.

15. G. Kuun, Relationum Hungarorum cum Oriente gentibusque orientalis originis historia antiquissima. I–II² 1898.

16. E. Haumant, Quid detrimenti ex invasione Hungarorum Slavi ceperint. 1894.

17. A. Rambaud, L' empire grec au dixième siècle. Constantin Porphyrogénit. 1870.

18. K. Grotъ, Izvѣstія Konstantina Bagrяnorodnago o serbahъ i horvatahъ i ihъ razselenіi na Balkanskomъ poluostrovѣ. 1881.

19. M. Drinovъ, Юžnыe Slavяne i Vizantія vъ X vѣkѣ. 1875.

20. St. Novaković, Srpske oblasti X i XII veka, 1880 (Glasniv 48).

21. G. Schlumberger, Un empereur byzantin au dixième siècle. Nicéphore Phocas. 1890.

22. E. Lentz, Der allmähliche Übergang Venedigs von faktischer zu nomineller Abhängigkeit von Byzanz. 1894 (Byzantische Zeitschrift 3).

23. W. Lenel, Die Entstehung der Vorherrschaft Venedigs an der Adria. 1897.

24. O. Kohlschütter, Venedig unter dem Herzog Peter II. Orseolo 991 bis 1009. 1868.

25. G. Schlumberger, L' epopée byzantine à la fin du dixième siècle. Jean Tzimiscès. Les jeunes années de Basile II le tueur de Bulgares (969–989). 1896.

26. G. Schlumberger, L' epopée byzantine à la fin du dixième siècle. Basile II, le tueur de Bulgares. 1900.

27. B. Prokić, Postanak jedne slovenske carevine u Maćedoniji u X veku. 1908 (Glas 76).

28. C. Neumann, Die Weltstellung des Byzantinischen Reiches vor den Kreuzzügen. 1894.

29. St. Novaković, Ohridska arhiepiskopija u početku XI veka. 1908 (Glas 76).

V. i istoimeni odeljak II glave br. 13, 14, 21, 23, 28, 29, 30, 31, 33, 37, 38, 40, 44.