Историја српскога народа (С. Станојевић) 4

←< 3. глава

ИСТОРИЈА СРПСКОГА НАРОДА Писац: Станоје Станојевић

5. глава >→

IV
ЗЕТА КАО ПОЛИТИЧКИ ЦЕНТАР СРПСКОГА НАРОДА.

Још од онога времена, кад је централно српско племе почело окупљати око себе околна сродна племена и покоравањем околних области стварати прве основе за већу државну заједницу, ишао је рад у том правцу много лакше код жупа и области, које су биле удаљене од мора, него у приморским крајевима, који су више били свикли на независан живот. Кад се, почетком деветог века, српско државно средиште утврдило у Рашкој, приморске области биле су много мање вољне, но остале жупе, да се приклоне новом политичком средишту Почетком X века било је шта више у Поморју области, које су се, у борби о првенство у српском народу, донекле успешно такмичиле са рашким областима.

Када је, после смрти Часлављеве, Рашка била покорена од Византије, остало је и после тога још нешто слободног државног живота у Поморју. Чак се у то доба, како изгледа, тамо радило на ослобођењу осталих српских земаља. Цар Самуило је истина уништио слободу српских државица у Поморју, али су вероватно готово све српске области и под Самуилом имале автономију на доста широкој основи; оне су већином и даље задржале своје династе и жупане.

Међу тим приморским српским областима истиче се од почетка XI века све више Зета, која је, у првом реду због свога географског положаја, била у стању да храброст својих синова и увиђавност своје владалачке куће употреби на то, да се одупре Самуилу и да добије, кад већ не може сачувати потпуну слободу, бар што ширу автономију. Зета је, и ако није узела активног учешћа у борби против Самуила, ипак била у опозицији према његовој држави, и Владислав је можда с правом мислио да се треба од стране Зете обезбедити, па је насилно уклонио са света њенога владаоца, за кога је мислио да му је опасан. Али то није помогло. Тежња за слободом била је у Зећана већ толико развијена, да је било само питање времена, кад ће се она остварити. После пропасти Самуилове државе, кад је Византија завладала готово свима српским областима, Зећани су систематски радили на проширењу своје автономије. Али су прошла била она времена, када су се српске области задовољавале самоуправом под влашћу Византије. Сада већ више Србима није било доста ни оно, што је Часлав имао. Хоризонат се промакао, идеје су постале шире, планови смелији; сада се свесно ишло за тим, да се добије држава, потпуно независна и сасвим слободна. Требало је поћи само за корак напред у ономе, што се већ некада имало и о чему је било живих и јаких традиција, па да се добије оно, за чим се тежило.

Али је то, специјално у овај мах, било тешко извести. Византија је из велике борбе са Самуилом изашла као победилац и покорила је и оне области, које већ дуго времена нису биле поседнуте византиском војском. Није било изгледа да ће, у овај мах и под онаквим приликама, једна област, која би предузела акцију за своју независност, моћи успети у борби са целом империјом. Али су се, с друге стране, стварале и гомилале прилике, које су ипак давале наду на успех у акцији против Византије. После смрти цара Василија II (15 децембра 1025 год.), настале су у Византији велике трзавице, особито због интрига у владалачкој породици и због борбе византиског племства против династије. Док је, с једне стране, већ због тога била ослабила државна снага и паралисана готово свака акција, дотле је, с друге стране, исто тако шкодила држави странка, која је била против милитаризма и која је радила против војске и војних установа. А незадовољство и врење било је у земљи велико, особито у крајевима у којима је некада било државне и политичке слободе и које је Византија сада, осим тога што се са становништвом окрутно поступало, економно ужасно експлоатисала.

У драчкој области је народ, можда подстицан од зетског кнеза Војислава или уверен у његову потпору, устао на оружје против византиске власти. Војислав је одмах похитао у помоћ устаницима и побуњене крајеве придружио својој области. Али је за тако крупну акцију било још рано, и Војислав је морао брзо напустити своје планове и вратити Византији за-узете земље. Византиска влада је тражила да он своју покорност империји покаже и тиме, што ће доћи у Цариград и поклонити се цару. Војислав је тај захтев испунио, ма даму је било јасно у како се тешкој и незгодној ситуацији у тај мах Византија налазила. Јер је велико незадовољство избијало на површину на више места, особито у Италији и на Балканском Полуострву. Због таквог политичког положаја настали су ускоро догађаји, који су омогућили остварење Војислављевих планова. Услед нових намета букнули су 1040 год. у Византији устанци на све стране. Тада су се дигли на оружје и Словени у Повардарју.

Још је, и после коначног покорења, било у некадањој Самуиловој држави много њих, особито међу старом властелом, који су тежили са слободом и који су били за борбу са Византијом. Стога је устанак, који се јавио у Повардарју (1040 год.) брзо захватио велики део земаља, које је Самуило некада био окупио у својој држави. Изгледа да је у тим крајевима још била у снази одлична организација Самуилове државе. Устаници су у почетку имали много успеха, али је ускоро настао раздор међу устаничким вођама, те је устанак сразмерно брзо и лако савладан. Византија је, међутим, била слаба да одмах после савладанога устанка, предузме што и против Војислава, који је, без сумње помагао устанике и употребио слабост Византије, да прошири своју државу.

Али када је на царски престо сео Константин IX (1042–1055 год.), нареди он драчком стратигу да пође на Војислава, а у исти мах рашком жупану и босанскоме бану, да се са својом војском придруже хумском жупану Љутовиду, па да сви заједно ударе на Војислава, Војислав крене прво целу своју војску на Византинце, који су продирали према Бару, па их потуче до ноге. После те славне победе Хум, Босна и Рашка при-знаду његову врховну власт. Војислав онда пође на југ и освоји тамо још неке византиске земље.

Сада је Војислав владао готово свима српским земљама; у његовој држави био је готово цео српски народ. Први пут је сада српски народ имао своју државу, која је била потпуно слободна и независна. За Војислава и за његову државу била је међутим срећа, што је Византија, одмах после тога, за дуго времена била заузета грађанским и другим ратовима. Војвода Манијак прешао је био из Италије на Балкан и продро од Драча преко Битоља и Орида до Острва, где је разбио византиску војску. Он је истина одмах подлегао рани, добивеној у боју (у пролеће 1043 год.), али је после тога сва византиска војска била десетак година заузета тешким и напорним ратовима против Нормана, који су 1042 год. основали у Јужној Италији своју државу, и Руса, Турака и Печенега, који су нагртали са свих страна на империју.

За то време био је српски народ миран, и Војислав је могао мирно радити на консолидовању у држави. Онда је такође учињено доста и на томе, да се изгладе разлике међу појединим племенима и областима. Али је и влада Војислављева ипак била и сувише кратка, да изведе потпуну, и етничку и културну и политичку, нивелацију. Још увек је било доста хетерогених елемената, још су биле јаке традиције о племенској и обласној самосталности, још је било династа, којима јединство није ишло у рачун, још је било пуно укрштених интереса. То се у осталом најбоље опет показало, кад је умро Војислав.

Када је наиме Војислав, који је још имао и снаге и авторитета, да одржи у јединству све области, умро (око 1050 год.), настали су раздори у владалачкој породици. Сепаратистичке тежње појединих области избиле су опет на површину, а Византија је хтела употребити разривено стање у српској држави на своју корист и спремала се да удари на Зету. Ипак је, покрај свих тих криза, централна власт још била толико јака, да је савладан устанак у Травунији, где се, можда иницијативом или помоћу Византије, јавио покрет за независност. Кад је тај покрет савладан, синови Војислављеви успели су чак и да учине нека освојења у Хуму и да на тој страни прошире државу.

Политику Војислављеву наставио је најбоље његов син Михаило, који је, после кратког времена, успео да сву власт узме у своје руке. У то је доба византиска војска разбила Печенеге, који су већ дуже време пљачкали по Балкану и тиме спречавали сваку војну акцију Византије на другој страни. Кад су Печенези сузбијени, остале су Византији одрешене руке на Балканском Полуострву. Михаило се с правом морао бојати, да ће се сада Византија окренути против Зете. Опасност је за Зету била тим већа, што је драчка војна област, операциона база за рат против Зете, сада била одлично организована због опасности од Нормана, који су тежили да из јужне Италије пређу на Балкан, па да старим римским путем од Драча преко Битоља продру у срце државе. У драчку област су сада слане најбоље војсковође византиске, тамо је стално било доста војске и много ратнога материјала.

Видећи да је свршетком печенешког рата настала велика опасност за Зету, Михаило је настао, да спречи кризу и да отклони опасност, која му је претила. Он је ступио у преговоре са Византијом и најзад с њом склопио неку врсту савеза. Том приликом је Михаило свакако признао врховну власт византиску. Као награду за то он је добио титулу протоспатара и једну царску рођаку за жену (1053 год.). Јамачно је Михаило том приликом тражио и добио и слободу акције у другим српским покрајинама.

Обезбеђен од стране Византије, а можда и по одобрењу из Цариграда, Михаило одмах за тим пође с војском у Рашку и освоји је. Одмах после тога Византија је за доста дуг низ година била заузета борбом са Мађарима, Куманима и Печенезима, који су прелазили на византиску територију и пљачкали, те је Михаило могао слободно и мирно радити на консолидовању своје државе, на организацији и на што бољем утврђењу веза међу појединим покрајинама, особито међу Зетом и осталим српским областима, које су сада биле под њом. Али се дипломатски и организаторски таленат Михаилов показао особито у његовим црквеним реформама.

После тешких криза и борбе са православном црквом, римокатоличка црква почела се у то доба снажити, рад на утврђењу и ширењу њене науке и њених принципа добио је полета. Али је на папској курији готово увек владало уверење, да су Словени, особито због њихове тежње, да се дозволи употреба народног језика у служби, опасни за католичку цркву. Како је у овај мах на папској курији владала странка која је била против Словена, забрањена је на црквеном сабору, који је 1059 год. држан у Сплету, употреба словенског језика у католичкој цркви. Тај закључак изазвао је јако врење код свих Словена у приморју, где је већина становништва признавала католичку веру и папску власт. То незадовољство употребио је Михаило да изведе свој план_; по коме је самостална српска држава требала да добије и самосталну црквену управу.

Можда је већ Војислав предузимао нешто у том правцу, али је, како изгледа, Михаило довршио преговоре са папском куријом у том питању. До тога времена северне су српске земље, у којима је било католика, потпадале под власт сплетске архиепископије; јужне су земље у VI и УП веку биле под Скадром, а од VIII века под Драчем. Папска курија није била вољна да српске земље одузима од старих дијецеза, па да их даје новој архиепископији, коју је тек требало основати, јер она није радо крњила јурисдикцију старих дијецеза и нерадо је кидала, без довољно разлога, са старим традицијама. С тога је, пре свега, требало наћи јаких разлога у опште за оснивање самосталне српске католичке цркве, а требало је, осим тога, то оснивање везати за традицију о каквом старинском праву. Српски су државници нашли обоје.

Као практичан разлог за оцепљење наведене су, по традицији, незгодне комуникационе везе међу земљама, које су биле на југу, са онима на северу. Истицано је, да су у тим крајевима врло честе буре, и да су се и недавно епископи, који су с југа путовали у Сплет на сабор, сви подавили, кад им се брод у бури разбио. Осим тога пронађено је, да је и по традицијама оправдано оснивање самосталне архиепископије у јужним крајевима, јер су те земље, како су српски државници тврдили, некада потпадале под дукљанску архиепископију; оне су, дакле, имале још у стара времена своју самосталну црквену управу.

Михаило је, наравно из чисто политичких мотива, радио на томе, да његова држава добије самосталну црквену управу. Али је и папској курији, и из политичких и из верских разлога, ишло у рачун да оствари и испуни оно што је Михаило тражио. Михаило је владао великом државом, у којој је само један део становништва, поглавито у приморју, пристајао уз римокатоличку цркву; испуњавајући оправдане захтеве Михаилове, папска курија је не само њега лично и своје верне у његовој држави чвршће везивала за себе, него је могла интензивније радити на томе, да број својих присталица тамо повећа. Напротив, одбијајући захтеве Михаилове, папска курија могла се с правом бојати, да ће Михаило и у верском погледу прићи Византији, као што је у политичком већ био учинио, па да ће у његовој држави ојачати православље на рачун католицизма. Стога се папска курија радо одазвала жељи Михаиловој и основала је, или управо бајаги обновила, стару дукљанску архиепископију у Бару и подложила јој све земље од Саве и скоро од Цетине до Бојане и Дрима (пре 1067 год.). Само је Дубровнику остала самостална црквена управа. Добитак самосталне цркве био је велики политички успех, јер је тек сада Михаило био потпуно господар у својој држави,

Византија је, међутим, долазила све у тежи положај. Криза је било много и на све стране. У Италији су Нормани напредовали све више и сузбијали византиску власт, Турци су у Малој Азији продирали све даље и освајали, Печенези и Мађари су непрестано прелазили Дунав и пљачкали, а незадовољство је све више узимало маха у држави. Михаило је увиђао да то није више она Византија, од које је он имао разлога да се боји и са којом је морао да склапа савез и да везује пријатељство. Он је сада имао одрешене руке и могао је удешавати спољну политику према својим потребама.

Промењене прилике и државне потребе упућивале су Михаила на борбу са Византијом, на коју су у овај мах са свих страна нагртали непријатељи, спремни да као плен поделе међу собом последњи остатак римске империје. А и у самој држави је врило на све стране. У средишту некадање Самуилове државе спремала је устанак против Византије нова генерација, која није више осећала поразе устанка од пре три деценије, а која је трпела сву тежину притиска византиског, особито администрације и фискалних мера. Живот је био тежак, а традиције о слободи и слави биле су још свеже; још су били ту остатци чврсте организације Самуилове, која је створила и одржавала снажну државу од разнородних елемената.

Та нова генерација имала је више разлога да рачуна на успех у борби са Византијом, него она која је била ушла у борбу пре тридесет година. Сада је Византија била слабија но онда, а опасност од непријатељâ, особито од Нормана у Италији, била је много већа но у време првог устанка. Печенези су непрестано нападали на Балканско Полуострво, Турци су, после битке код Манзикерта (у септембру 1071 год.), стално напредовали у Малој Азији, тако да су 1073 год. дошли чак до Цариграда. У држави је међутим владало незадовољство и растројство. Осим тога седео је у Цариграду на престолу Михаило VII (1071–1078 год.), који се више бринуо за науку него за војску. Али је највећа разлика у положају устаника год. 1040 и год. 1073 била у томе, што су они у првом устанку имали да се боре против велике државе, која је владала готово целим Бал-канским Полуострвом, до Дунава и Саве. Ни једна од држава, које су дотле у борби против Византије биле основане, није се могла одржати. Онда је требало много смелости и много самопоуздања, да се, без наде у ичију помоћ, уђе у борбу против целе империје.

Сада су, међутим, ствари друкче стајале. У земљама, које су некада биле у саставу Самуилове царевине, постојала је сада једна независна држава, која је своју слободу извојевала у борби против Византије. У њој су сада устаници гледали свога помагача, од ње су у првом, реду морали тражити помоћи. Можда је Михаило радио већ и на припремама за устанак и обећао устаницима своју помоћ, али је свакако, чим је устанак букнуо (1073 год.), узео активна учешћа у њему и почео помагати устанике. Чим је устанак плануо, устаници су се обратили Михаилу тражећи да се његов син Водин стави на чело устанка. По њиховој молби Михаило им пошаље Бодина са одабраном пратњом. Устаници га одмах прихвате и извичу, у вези и са реминисценцијама на Самуилову државу, за цара.

Српској држави се, благодарећи смишљеној политици Војислављевој и Михаиловој, отварала сада врло лепа будућност, Заједничка династија у бившој Самуиловој држави и у Зети, која је успела да окупи око себе и да споји у једну целину готово све српске области, спајала би државе сродних племена, а на челу тог савеза словенских држава стајала би зетска српска држава.

Али је тај лепи план Михаилов пропао. Византија је била жилавија и још увек јача, него што је Михаило мислио. Устанак је у почетку имао успеха и Бодин је код Призрена до ноге потукао једну византиску војску, која је била пошла на устанике. После те победе послао је Бодин војводу Петрила са једним одељењем на Скопље, док је он сам пошао на Ниш. Петрило освоји Скопље и продре далеко на југ, али код Костура буде разбијен. Бодин, међутим, освоји Ниш и побуни многа српска племена, која су још била ван Михаилове државе. На глас да је Петрило потучен и да је византиска војска освојила Скопље, Бодин пође од Ниша ка Скопљу, али код Пауна буде до ноге потучен и заробљен. Погибијом Бодиновом устанак је завршен: све је поново приклонило главу и признало византиску власт.

После савладаног устанка запретила је опасност и Михаилу. Византија није могла због помагања устаницима оставити Михаила некажњеног. Стога је, када је устанак савладан, постављен за стратига у Драчу један од најбољих војвода византиских, Нићифор Вријеније, који је и савладао устанак. Њему је наређено да одмах удари на Михаила. Михаило се византиској војсци одупро, како је и колико је могао, али је јачој сили морао подлећи. Византинци се, међутим, кад су заузели неке градове на граници, нису смели, сећајући се својих пораза пре неколико десетина година, упустити дубље у земљу. Тако је Михаило прошао без велике штете.

Међутим су се на западу развијали догађаји светско-историског значаја. Генијални папа Гргур VII почео је борбу о првенство са световном влашћу. Борба се дуго припремала и Гргур је, напоредо са радом на снажењу католичке цркве и пропагирању католичке вере, радио и на томе, да изолује свога главног непријатеља, немачког цара Хенрика IV. Он је задобио за себе Угарску и Ческу, ступио у тешње везе са Византијом, спремао рат против Сарацена у Шпанији и Сицилији, везао за себе Пољску, давши краљевску круну Болеславу, а имао је јаких веза и са Русима и с Данском.

У круг његових планова улазило је и Балканско Полуострво. Ту је било згодно поље за рад у свима правцима, ту су се могле задобивати нове присталице за католицизам, ту се могло борити против цариградског утицаја, ту су се могли добити савезници против Хенрика. И Гргур је заиста развио врло живу акцију у том правцу. У октобру 1076 год. дао је крунисати Дмитра Звонимира за хрватског краља, а исте или идуће године послао је знаке краљевске власти и Михаилу.

За српску државу је добитак круне из Гима био догађај врло великог значаја. Досадањим српским државама, и Властимировој и Часлављевој и Војислављевој, недостајала је правна основа за независност, јер се право на слободну државну власт могло добити само из Рима или из Цариграда. А из Рима се већ одавно систематски радило на томе, да то право остане само у рукама папске курије. Дајући краљевску круну Михаилу, Гргур је хтео да задобије за себе једну моћну државу на Балкану, и то државу, која је била природни непријатељ Византије, да утврди папски утицај на Балкану и да заведе праксу, по којој и на Балкану владаоци добивају право на власт и самосталност из Рима. За Михаила је овај чин имао још већи значај. Потпуна независност, која је истина фактички већ постојала, добила је сада и формалну санкцију, и то онаку какву су добивали и сви остали владаоци. Српска држава је први пут призната за потпуно слободну и независну и први пут је ушла као таква у међународни саобраћај.

Наскоро после тога драчки војвода Георгије Мономахат намисли да се одметне од Византије и да се прогласи за цара, па ступи у преговоре са Норманима, који се радо одазову његову позиву. Како је Мономахатова акција и норманска експедиција требала да пође од Драча, коме је свакога тренутка Михаило могао загрозити, Мономахат ступи у преговоре са Михаилом. Између драчког војводе, Нормана и Михаила буде склопљен савез против Византије. То је први већи савез, у коме је учествовала слободна и независна српска држава и у коме је она била важан фактор. Али до акције овом приликом није дошло, јер је Мономахат, свакако стога што се сазнало за заверу, био смењен, па је побегао Михаилу.

Кад је Михаило умро (после 1 априла 1081 год.), настале су у српској држави опет велике распре и борбе око наслеђа. Али се између свих претендената као најспособнији и најенергичнији истакао Бодин, који је своје способности показао још у устанку 1073 год. Он је због свога учешћа у тим борбама имао без сумње доста присталица и у оним крајевима, у којима је војевао, а који су још увек били ван граница српске државе.

Прилике су међутим биле тешке и заплетене и није било лако погодити пут, којим треба повести српску политику, па да држава не дође у опасност, да изгуби све дотадање тековине. Јер Нормани су, после неколико мањих и незнатнијих експедиција, нагрнули свом снагом, а располагали су одличном и флотом и сувоземном војском, на Балканско Полуострво, да се утврде на њему. Како је за Нормане најзгоднија тачка за продирање на Балкан био Драч, било је и за Византију и за Нормане врло важно, како ће се у том рату држати Бодин. Јер Бодин је могао бити колико користан савезник, толико двапут опаснији противник. По положају своје државе, Бодин је могао у одсудном тренутку једној или другој страни ући у бок или заћи за леђа и на тај начин осујетити успех. Папска курија, која је била у савезу са Норманима, радила је без сумње на томе, да образује норманско-српски савез. Млетачка Република, која се бојала Нормана у Јадранском Мору држала је с Византијом, јер се надала да ће тако моћи сузбити Нормане и да ће од Византије, која је још увек била легитимни господар и у Јадранском Мору и у Млецима, добити великих и трговачких и политичких повластица. Она је, заједно с Византијом, радила свима силама на томе, да задобије Бодина за себе.

Добивши без сумње велике концесије од Византије, можда признање независности и одрешене руке за рад у осталим српским земљама, Бодин је пристао да помогне Византију у рату са Норманима, рачунајући да ће то донети користи његовој држави. Али је он свакако био уверен да ће, у случају византиског пораза, и Нормани, да би се обезбедили с леђа, кад од Драча буду продирали на југ, радо пристати да му, за његову неутралност, учине бар исте уступке, које му је учинила и Византија. Можда је у том погледу било нешто и уговорено између Бодина и Нормана. Јер кад су Нормани 1081 год. прешли на Балкан и опсели Драч, и кад је цар Алексије I Комнин (1081–1118 год.) пошао против њих, придружи му се истина Водин, али се у одлучној битци не упусти са својом војском у борбу, те тако можда највише допринесе одлучној победи Нормана. Драч се после тога преда, а Нормани пођу на исток, где заузму Скопље, и на југ, где освоје Орид, Воден, Меглен и продру до Солуна (1082 год.).

У борби између Византије и Нормана, која је идућих неколико година са променљивом срећом вођена на Балкану у близини јужних српских граница, Бодин, како изгледа, није више учествовао. Он је за то време, уверен да му Византија, заузета борбом са Норманима, не може сметати, развио врло јаку акцију у српским земљама, које још нису биле у његовој држави. После смрти Михаилове, за време претендентских криза и размирица, избиле су у појединим српским областима опет сепаратистичке тежње; неке су се области отргле од централне власти и почеле понашати као потпуно независне. За време норманско-византиских ратова међутим, Водин је продро с војском у Рашку и покорио је, па је одатле пошао на Босну и подвргао и њу својој власти. У обе области он је поставио за управнике људе, за које је имао уверење, да ће му бити верни и да ће чувати и бранити државно јединство.

После рата са Норманима Византија је имала да издржи тешку борбу са Куманима и Печенезима, који су од 1086 год. све јаче нападали на Балканско Полуострво и пљачкали по њему, радо дочекивани у многим крајевима од становништва, које их је сматрало за ослободиоце од византиске власти. Цар Алексије је прво, у друштву са Печенезима, победио Кумане, па онда, удружен са Куманима, сатро Печенеге и раселио их по целој држави.

За време борбе са Куманима и Печенезима Бодин је нападао на Византију, особито на драчку област. Али је та област, због опасности која је Византији ту претила од Нормана, била тако добро утврђена, да је Бодин могао постићи тек врло сумњиве успехе.

Видећи да на тој страни неће моћи имати великог успеха, Бодин је кренуо јачу акцију у другом правцу, где је византиска граница била отворенија и мање заштићена. Није било тешко наћи место најзгодније за напад на Византију. Рашка жупанија граничила је са Византијом на Косову; с рашких планина био је Србима отворен улазак у плодно Косово, а готово исто тако лако и у богату Метохију. Међутим, продирање из Византије у Рашку било је са свих страна доста тешко. Осим тога Рашка је имала згодне везе са Зетом и било је готово немогуће одсећи те две области једну од друге. Због свега тога Бодин се, кад није могао продрети у драчку област, решио да из Рашке предузме офанзиву против Византије. Овим планом Бодин је дао правац српском ширењу и српској политици за неколико векова. Природна последица рада у том правцу било је онда и премештање тежишта српског државног живота из Зете у Рашку.

Рашки жупан Вукан, кога ја Бодин на то место поставио и у коме је очевидно имао много поверења, упадао је, свакако по наредби Бодиновој, за време византиско-печенешког ратовања у византиске крајеве, у првом реду на Косово и у Метохију, и пљачкао је тамо. Стога цар Алексије, кад су Печенези сатрвени, крене војску на Бодина. Али он том приликом није пошао на Зету, него на Рашку, једно стога што су још били у свежој успомени порази византиске војске у Зети, а није било изгледа да би она сада боље прошла него пре, а и стога, што се могло претпоставити да је рашки жупан на своју руку повредио границу. Осим тога, вероватно се у Цариграду мислило да је Рашка не само у сфери византиских интереса, него да она још увек по праву припада Византији. Напослетку би се могло претпоставити, да је Алексије хтео прво покорити Рашку и због тога, што је то била, и по снази и по традицијама, најважнија област у Бодиновој држави, а и због тога, што би, кад савлада Рашку, могао напасти на Зету са две стране и тако можда покорити и Бодина.

У лето 1091 год. кренуо је цар Алексије на Рашку, али се путем у Пловдиву задржао због неких завера, тако да те године није могао ништа предузети против Срба, него се задовољио да обиђе границу и да изда наредбе, како ће се она утврдити, да се спрече нападаји Срба, па се онда вратио у Цариград. Али док је Византија после тога ратовала с Турцима, Вукан је опет силазио у Косово и пљачкао. Кад је Алексије због тога опет пошао на Вукана, он се повуче до Звечана. Алексије пође за њим, али није смео улазити у планине, него се врати у Скопље, а Вукан, бојећи се поновног нападаја, понуди мир и таоце. Алексије прими понуде Вуканове, али Вукан не само да није хтео дати таоце, него је почео опет пљачкати византиске области. Алексије онда нареди Јовану Комнину, драчком војводи, да нападне на Вукана. Овај продре до Звечана, изазивајући Вукана на борбу, али се Вукан опет повуче испред Византинаца у планине и опет понуди мир и таоце. Те ноћи међутим удари он изненада са целом својом војском на Византинце и разбије их. После тога продре српска војска до Врање, Скопља и у Полог, али само опљачка оне крајеве, па се врати натраг (1093 год.). Идуће године пође опет сам Алексије на Вукана, али кад је дошао до Липљана на Косову, Вукан опет понуди мир и таоце. Како су се у тај мах спремали варвари на доњем Дунаву да ударе на Византију, Алексије радо прими понуде Вуканове.

Од тога времена био је на тој страни мир између Срба и Византије, највише стога што су у српској краљевској породици избиле несугласице и раздор, те је то онемогућило сваку акцију. Борбу Бодинову са стричевићима, која је за тим настала, хтела је Византија употребити на своју корист, па је радо прихватила Бодинове рођаке, који су избегли из Зете у Дубровник, и одатле се, кад је Бодин због тога ударио на Дубровник, склонили у Цариград (1094–5 год.).

Али за Византију није сада било погодно време да ишта предузме против Бодина, јер је у то доба западне народе захватила идеја о ослобођењу истока из руку неверника, па су баш онда (1096 год.) прве крсташке војске пошле у Палестину, да ослободе Христов гроб. Цео тај покрет могао је очевидно узети врло неповољан обрт по Византију. Стога је Алексије сав био заузет бригом, да уклони зле последице, које би тај покрет могао имати по његову државу, и да се, ако може, њиме што више користи. Питање о Рашкој било је сада незнатно према великим догађајима, који су се спремали у Сирији и Палестини.

Први крсташки рат имао је и непосредног утицаја на српски народ. Један део крсташа ишао је на исток преко српских земаља; неки су ишли моравском долином, а неки кроз Далмацију. Они који су ишли кроз Далмацију прошли су кроз Бодинову државу. Крсташи су се понашали у њој као у непријатељској земљи и пљачкали су немилице, тако да су и Срби били приморани да се бране, те су и они нападали и пљачкали крсташе. Ипак је овај додир Срба са западним светом, без сумње, оставио у српском народу некога трага, бар у материјалној култури, а можда и још у понечем.

Важнији извори.

1. Кекавмен (у XI веку), О тактици (са примерима).

2. Аталијат (у XI веку), Историја Византије 1034–1079 год.

3. Вријеније (око 1062 † после 1137 год.), Биографија Алексија Комнина од 1070–1079 год.

4. Aнa Комнина (1083 † после 1148 год.), Историја Алексија Комнина од 1069–1118 год.

5. Зонара (у XI и XII веку), Хроника од створења света до 1118 год.

6. Манас (у XII веку), Хроника у стиховима од створења света до 1081 год.

7. Глика (у XII веку), Хроника од створења света до 1118 год.

8. Хроника непознатог писца од створења света до 1261 год.

9. Закони, повеље, уговори, писма, саборска акта, новац итд.

В. и истоимени одељак III главе бр. 7, 8, 10.

Важније збирке извора.

В. истимени одељак III главе бр. 1 и 3.

Важнија дела.

1. F. Rački, Borba južnih Slovena za državnu neodvisnost u 11 vieku. 1873–1875 (Rad 24, 25, 27, 28, 30, 31).

2. H. Скабалановичъ, Византійское государство и церковь въ XI вѣкѣ. 1884.

3. L. Bréhier, Le schisme oriental du XI-e siècle. 1899.

4. L. Heinemann, Geschichte der Normannen in Unteritalien und Sicilien. 1894.

5. M. Šufflay, Hrvatska i zadna pregnuća istočne imperije pod žezlom triju Komnena (1075–1180). 1901.

6. J. Marković, Dukljanko-barska metropolija. 1902.

7. W. Martens, Gregor VII, sein Leben und Wirken. I–II 1894.

8. A. Вязигинъ, Очерки изъ исторіи папства въ XI вѣкѣ. 1898.

9. F. Ghalanäon, Essai sur le règne d'Alexis I. Comnène (1081–1118). 1900.

10. A. Hain, Der Doge von Venedig seit dem Sturze der Orseoler im Jahre 1032. bis zur Ermordung Vitale Michiels II im Jahre 1172. 1883.

11. A. Gruhn, Die byzantinische Politik zur Zeit der Kreuzzüge. 1904.

12. R. Röhricht, Geschichte der Kreuzzüge im Umriss. 1898.

13. R. Röhricht, Geschichte des ersten Kreuzzuges. 1901.

14. L. Buchesne, Les premiers temps de l'état portifical. 1904.

B. и у истоименом одељку III главе бр. 1, 8, 13, 22, 23, 28.