Istorija Rusije (A. Jelačić) 5

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
ISTORIJA RUSIJE
Pisac: Aleksej Jelačić


GLAVA V.
Suzdaljska Rusija. Tatarska vlast nad Rusijom.

Sve do sredine XII stoleća severoistočna ruska oblast zvala se suzdaljska po gradu Suzdalju (pominje se prvi put godine 1023.) ili još i suzdaljsko-rostovskom — po gradu Rostovu Velikom. Ona je bila retko naseljena, i to više od finskih plemena, nego od Slovena. Bilo je, istina, u njoj od vajkada nekoliko ruskih gradova (Rostov, Belo Jezero, Murom, Suzdalj, Vladimir, verovatno osnovan za vreme sv. Vladimira i Jaroslav, tvorevina Jaroslava Mudrog), ali u glavnom taj divlji i siromašni kraj bio je gotovo van velikog toka ruske istorije. Na kneževskoj skupštini u Ljubeču godine 1096. zaključeno je, da se od suzdaljske oblasti stvori posebna kneževina, te je ona dodeljena Vladimiru Monomahu. Knez Vladimir samo se od vremena na vreme javljao u tom dalekom kraju, koji je kasnije. predao svome najmlađem sinu Juriju, zvanom Dolgoruki. Taj je više mario za jug, nego za svoju pokrajinu, iako baš za njegova vremena jača kolonizacija ove oblasti. Sam se Jurije javlja kao aktivan osnivač gradova i sela i graditelj puteva. Još je više radio na napretku rodnog kraja njegov sin Andrija Bogoljupski, prvi veliki knez vladimirski, »prvi Velikorus u istoriji« kao što ga neki zovu, prvi apsolutni vladar u Rusiji. Andrija je na druge kneževe gledao ne kao na braću, odnosno decu, nego kao na sluge; isto tako bio je okrutan i naspram svojih doglavnika, svoje »družine« i dvora, kao i naspram varoške demokratije. Nije trpeo savete kneževa i boljara, nije dopuštao saradnju veća. Borio se na sve strane, naročito sa Novgorocima, koji su onda stvorili svoju, gotovo nezavisnu od velikog kneza, republiku. Njih je uspeo da pobedi samo na taj način, što im je zatvorio dovoz žita, nateravši ih glađu na pokornost. Okrutan i ohol prema najbližoj okolini, on je izazvao zaveru, i to pravu dvorsku zaveru, uz učešće svojih šuraka, a možda i svoje žene; zaverenici su noću napali nenaoružanog velikog kneza u njegovoj spavaćoj sobi i ubili ga i izmrcvarili (1174.). Pobunjeno građanstvo opljačkalo je i spalilo njegov dvor. Andriju, koji nije imao dece, nasledio je njegov brat Svevlad III., zvani »Veliko Gnezdo« zbog mnogobrojne mu porodice. Doveli su ga takozvani »mlađi gradovi« (Vladimir i drugi) protiv gradova starijih (Rostova i Suzdalja), u kojima je bila jaka organizacija veća. Svevlad je nastavio, ali mnogo veštije i opreznije, politiku svoga ubijenog brata i prema kneževima, i prema »družini« i prema varoškoj demokratiji, naročito novgorodskoj, ali je uspeo da se relativno mirno održi na velikokneževskoj stolici kroz dugi niz godina (1174—1212.), da bude slavljen i poštovan širom cele Rusije i van nje.

Karakteristična pojava za vreme Svevlada III. bio je Mstislav Mstislavić zvani Junak (»Удалой«), knez toropski, praunuk Monomahov »anarhista« svoje vrste, večiti borac protiv apsolutizma velikih kneževa vladimirskih, saveznik novgorodske republike. U borbi ove republike i kneza Konstantina, starijeg sina Svevladova, kome je ovaj oduzeo pravo nasleđa nakon savetovanja sa duhovništvom i »svima ljudima« (to je bila neka vrsta zemaljskog sabora), protiv naslednika Svevladova velikog kneza Jurija II, Mstislav je dobio značajnu Lipecku bitku (1216.). Posle Konstantinove smrti (1217.) Jurije se vratio na stolicu velikog kneza vladimirskog, držao je u svojoj vlasti i Novgorod, te je mirno vladao, posredno i neposredno, nad velikim delom Rusije. Todine 1221. on je sagradio grad Njižnji Novgorod (t. j. donji novi grad). Godine 1237. na suzdaljsku Rusiju su napali Tatari, te je u bitci sa njima, na reci Siti, poginuo Jurije II (1238.). Ova je tatarska najezda bila od, velikog značaja za Rusiju, te ćemo se s toga na njoj malo zaustaviti.

Tatare je krajem XII}- i početkom XIII}- stoleća ujedinio Temuđin (1154—1227.), koji se nazvao Džingishan t. j. veliki han (1206.). O Tatarima piše jedan kineski pisac, savremenik Džingishanov, sledeće: »Tatari se rađaju i rastu u sedlu i na konju; oni se sami uče vojničkoj borbi, jer celi svoj život provode u lovu. Zato nemaju pešadije, nego samo konjicu. Vojske se može prikupiti kod njih nekoliko stotina hiljada. Gotovo nema kod njih službenog dopisivanja, ali svi, počev od vrhovnog zapovednika pa do načelnika hiljade, stotine i desetine upravljaju lično. Svaki put kad oni hoće da zauzmu veliki grad, oni prvo navaljuju na manja mesta, pa, zarobivši njihove stanovnike, gone ih na opsadu. Zato izdaju naredbu da svaki konjanik zarobi deset ljudi; kad je ovaj broj popunjen, svaki čovek uzima izvesnu količinu trave ili drva, zemlje, kamena; njih teraju dan i noć, ubijajući zaostale. Prilikom opsade ne štede ni desetine hiljada žrtava, i zato gradovi bivaju uvek zauzeti. Po zauzeću njihovom ubijaju, ne štedeći, sve, bez obzira na to, da li su stari ili mladi, lepi ili ružni, siromasi ili bogati, da li se njima protive ili ne; nikakva znamenita ličnost ne može da izbegne smrtnu kaznu ako im se ona odupirala. Posle zauzeća grada dele plen srazmerno broju učesnika u napadu između viših i nižih. Tatarska zemlja bogata je vodama i travom, zgodna je za konje i ovce koje im služe za hranu; samo kobilje mleko (kumis) dovoljno je da podmiri glad i žeđ.«

Džingishan je postao vladar cele Mongolije, prodro u Kinu i 1219. god. već je osvojilo Buharu u Srednjoj Aziji. Goneći ispred sebe buharskog emira tatarski odredi prošli su kroz Severnu Persiju, Đurđijansku, kavkaske planine, pa su se pojavili u južnoruskim stepama gde su onda lutali Kumani. Kumani pozvaše u pomoć ruske kneževe, koji su se u velikom broju odazvali tom pozivu, iako su, prema izveštaju letopisa, tatarske vođe Čepe i Subudaj Bogodur poručivali ruskim kneževima: »Došli smo voljom božjom na naše robove i konjušare, na gadne Kumane; s nama pak vi sklopite mir, nemamo rata sa vama«. Na reci Kalci, koja se uliva u Azovsko More, došlo je do odlučne bitke, u kojoj su Rusi potučeni do nogu (1224.). Posle te bitke Tatari su se vratili u Aziju, ali kroz nekoliko godina pojaviše se ponovo, i to sa mnogo većim snagama, imajući kao vođu Batija ili Batuhana, unuka Džingishanova. Njega je i onog od ranije poznatoga Subudaja uputio u Evropu veliki han Ugedej. Godine 1235.-36. osvojiše Tatari zemlju kamskih Bugara, te upadoše u područje rjazansko. Nijedan od ruskih kneževa nije se odazvao pozivu rjazanskih kneževa, da im pomogne. Posle pada rjazanske kneževine dođoše na red i oni: Tatari prodreše u suzdaljsku zemlju; Moskva, Vladimir, Suzdalj padoše u njihove ruke, te behu spaljeni; sam veliki knez Jurije II izgubi bitku i život na obalama Siti (1238.). Pohod Tatara na severozapad, u pravcu Novgoroda, nije se završio osvojenjem ovoga grada; močvare i šume omele su napredovanje Tatara. Ali ipak i Novgorod priznade njihovu vlast. 1239-1240. Tatari su osvojili i opustošili južnu Rusiju (Kijev je zauzet i porušen godine 1240.), pa se preko Galicije i Poljske uputiše u Zapadnu Evropu. Tom prilikom oni su prošli kroz Mađarsku i Hrvatsku, a neki njihovi odredi prejuriše čak i preko Bosne i Raške. Vrativši se u Rusiju oni su osnovali Zlatnu Hordu sa središtem u Saraju na donjoj Volzi. Zlatna je Horda do godine 1260. bila u vezi sa glavnom Hordom u Mongoliji, a te je godine postala sasvim samostalna. Rusija je potpadala pod Zlatnu Hordu kao skup vazalnih kneževina. Iz početka su tatarski hanovi držali čak i svoje vlasti u Rusiji, ali su kasnije kneževi izdejstvovali da zastupaju svoj narod neposredno pred hanskim poverenicima (daruga) u Saraju i da sami skupljaju danak (harač) na osnovu vrlo strogo sprovedenog popisa stanovništva i njegove imovine. Ali to se utvrdilo tek postepeno; prvih pak decenija Rusi su grozno patili pod tatarskim jarmom. Nasilja hanskih poverenika u pokrajinama, baskaka i popisivača, izazivala su bune, koje su svirepo ugušivane. Kneževi su bili dužni putovati u Hordu (do godine 1260. čak u Aziju, a ne samo u Saraj), da bi bili potvrđeni u svom zvanju, ili, kao što se onda govorilo, da dobiju »jarlik« na kneževinu. Neki su kneževi tom prilikom nastradali zbog vere; knez Mihajlo Černjigovski, na primer, god, 1246. nije hteo da izvrši neke obrede koje je smatrao kao nemoguće za hrišćanina, pa je s toga ubijen zajedno sa svojim boljarom Todorom (obojicu crkva smatra za svece). Tatarski jaram nesumnjivo je sasvim pocepao državno i narodno jedinstvo Rusa, u koliko ga je bilo, iako nije sasvim ugušio narodnu svest. Zapadne i jugozapadne ruske pokrajine nisu se dugo nalazile pod jarmom i uticajem Tatara, nego su došle pod uticaj i vlast Poljske, Litvanske i donekle Nemaca. Severozapadna Rusija, kao i severna, više je nominelno bila pod tatarskom vlašću, dok je sredina zemlje ostala pod jarmom najviše i najduže.

Tatarski jaram je imao kao veliku posledicu to, da je odvojio Rusiju od Zapadne Evrope. Zatim, on je doprineo znatno surovosti i grubosti narodnih običaja i administrativne prakse. Mnogo orijentalskog ušlo je preko Tatara u ruski život. Pozajmila je Rusija, upravo Moskva, možda i poneku korisnu crtu u organizaciji vlasti, finansija, statistike, ali se ova pozitivna dobit sasvim gubi pri upoređenju sa golemim zlom, koje su zla vremena nesumnjivo donela.

Velikokneževsko dostojanstvo pripadalo je posle smrti Jurija II njegovu bratu Jaroslavu (1238. do 1246.), koga su tatarski hanovi u njegovom zvanju potvrdili. Njega je posle dužeg niza promena i kolebanja (1246-1253.) nasledio njegov sin Aleksandar, zvani Nevski, knez novgorodski (1253-1263.). Knezu Aleksandru palo je u deo da brani severozapadnu Rusiju od Šveđana i Nemaca. Šveđani su onda prodrli u Finsku i pojavili su se godine 1240. na Nevi. Tu su bili potučeni od kneza Aleksandra (odatle je i dobio nadimak Nevski). Nemci, upravo nemački riteri monaških redova Mačenosaca i Krstonosaca ili Teutonskog Reda utvrdili su se u to vreme u predelima finskih plemena Liva i Esta, duž obale Riškog Zaliva, pa su se postepeno raširili i u basenu reke Pregela i sve do Mazurskih Jezera, odazvavši se na poziv poljskog kneza Konrada Mazoveckog i uništivši litvansko pleme Prusa. Trgovačke su veze Rusa sa tim riterima bile veoma žive, te je iz prve polovine XIII stoleća sačuvano više rusko-nemačkih ugovora. Jedan od njih sadrži čitavu »trgovačku pravdu«, t. j. trgovački zakonik. Ovi »božji dvorjani«, kako su se sami zvali, udarili su i na Rusiju i godine 1241. osvojili Pskov. Tu se javio knez Aleksandar sa svojom vojskom, te je Mačenosce na ledu Čudskog Jezera potpuno potukao. Na taj je način zaustavljeno napredovanje Nemaca u ruske predele (1242.). Po primeru i trudom Nemaca počela su da se postepeno bude i da se ujedinjuju razna litvanska plemena u basenu Njemena. Ona počesto navaljuju na ruske predele, ali je Aleksandar odbio i njihove navale. On je najveću slavu dobio svojom izvanredno veštom politikom prema Tatarima. Dobro shvativši da Rusi toga vremena ne mogu izdržati borbu s Tatarima, on je naporno radio na tome da narod i zemlja što manje pate. Naročito je teška bila godina 1257., kada su iz Horde došle u Rusiju gomile tatarskih činovnika, vojnih šefova različnog položaja, kao i čitave čete popisivača stanovništva. Svuda je došlo do otvorenih buna i okršaja sa Tatarima i do ubistava pojedinih tatarskih zvaničnika. Ali najviše su se odupirali popisu i plaćanju danka Novgoroci. Veliki knez Aleksandar uspeo je ipak da zaštiti Rusiju od većih beda. Zato, kada je na povratku iz Horde umro na Volzi, jauk se razleže širom cele ruske zemlje.

Veliki kneževi posle Aleksandra Nevskog, koji su se izmenjivali uz različite intrige u Hordi, a ponekad i uz borbe u samoj Rusiji, nisu, sve do pojave moskovske dinastije Danilovića, igrali neku naročitu ulogu i ni po čemu se nisu istakli. Sa naslovom »velikih kneževa vladimirskih i cele Rusije« oni su većim delom sedeli u svojim »udeonim« kneževinama. Neke od sporednih kneževskih stolica podignute su u toku vremena na čast velikokneževskih, tako da se u severoistočnoj i srednjoj Rusiji javilo više velikih kneževina: tverska, smoljenska, jaroslavska, rjazanska, njižegorodska. Vladimirska je ipak ostala naglavnija, »sveruska«. sve dok nije Moskva konačno zamenila Vladimir. Ruski se narod Vladimira kao svoje prestonice više gotovo i »ne seća«.

Odnosi kneževa prema stanovništvu sve više nose obeležje feudalno. Državna vlast je razdeljena između ogromnog broja nosilaca. Manastiri sudeluju veoma aktivno u kolonizaciji i obrađivanju divljih prostora. Doba prvih velikih kneževa vladimirskih vreme je veće graditeljske i u isto vreme umetničke aktivnosti. Tih godina u nekadašnjoj suzdaljskoj Rusiji stvorena su divna umetnička arhitektonsk adela,sačuvana i do danas. Imamo tu i lepih obrazaca kiparstva i rezbarije u kamenu (visoki i niski reljef). Uz strane majstore (Grke i Talijane) rade i domaći. Ali kasnije zapaža se divljaštvo, siromaštvo, nazadak ukusa, nemogućnost umetničke delatnosti, što se sve potpuno objašnjava teškim ekonomskim prilikama i užasnom političkom situacijom. Nazadak i mrtvilo opaža se i na polju prosvete i književnosti. Nema nijednog književnog imena ili dela suzdaljske Rusije koje bi vredilo spomenuti u jednom kratkom pregledu.