Историја Русије (А. Јелачић) 6

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
ИСТОРИЈА РУСИЈЕ
Писац: Алексеј Јелачић


ГЛАВА VI.
Северноруске републике.

На северозападу Русије од памтивека су становала словенска племена, која су основала неколико знатних градова. То су била племена Илменских Словена и Кривића са околним племенима финским, која су одавно почела да се претапају у Словене. О тим племенима прича се, да су била на челу оног великог савеза, који је позвао варешке кнежеве. Од одласка варешких кнежева на југ северозападна Русија, са главним средиштима Новгородом т. ј, новим градом и Псковом, није имала својих посебних кнежева. Кнежеви су се обично налазили у Кијеву: то су били сверуски велики кнежеви; тек се понекад у Новгороду појављивао неки свој кнез, а иначе је обично Новгородом управљао кнежевски посадник т.ј. кнежевски намесник, који је могао да буде или неки споредни кнез, или кнежевски дворанин или и неки истакнути новгородски грађанин, у кога је кнез имао поверења. Новгород је, природно, хтео да има кнеза и посадника, који би одговарали његовим жељама. Пошто су кнежеви били далеко или недовољно утицајни, Новгород се постепено еманциповао од кнежевске власги: прво, он је себи задобио право да бира посадника, који је, уместо да буде намесник кнежевски, постао градски председник; затим је утврдио своје право да сам себи бира кнеза по своме нахођењу, и, шта више, да га и мења по својој слободној жељи. Тако је почетком XIII столећа био у главноме створен устав и уређење новгородске републике. Писаног устава није било, али се уставна пракса ипак донекле регулисала писменим уговорима сувереног новгородског народа (»Господина Великог Новгорода«) са изабраним кнезом.

Северозападна Русија није могла, нарочито у великим градовима, да живи од своје земљорадње, него је морала да своје жито за исхрану добија са стране, и то у почетку са средњега Дњепра, касније из басена средње Волге, »са низа«, како су у Новгороду говорили. Да би обезбедила свој опстанак северозападна Русија, морала је да се бави трговином и индустријом на велико. Она је продавала сировине и прерађевине, увозила је западне и северноевропске артикле и извозила их је, као и, своје прерађевине, у друге руске покрајине. Ово економско стање определило је социјалну структуру друштва. На врху северноруског друштва налазили су се бољари: то су били у првоме реду велепоседници, који су обрађивали велике комплексе земље и искоришћавали огромне шумске комплексе, уз помоћ велике масе полузависних и сасвим од њих зависних људи. Поред тога, то су биле најбогатије капиталисте и банкари новгородски, али, попут старих римских сенатора, нису имали права да непосредно воде трговину, него су само финансирали туђа предузећа. Ослањајући се на своје огромно богатство и многобројну клиентелу, били су бољари темељ и осовина новгородског друштва: само из. њихове средине, према обичају, бирани су били виши часници државне управе. Одмах иза њих долазе »житији људи« и трговци, први са нешто већим капиталима него последњи и са земљепоседничким карактером, који нису имали трговци. Главно њихово занимање беше трговина. Трговци су се делили на неколико разреда према своме богатству; они су састављали поједине корпорације, груписане око храмова; најбогатија и најзнаменитија је била корпорација око храма Светог Јована. За улаз у њу требало је дати највећи улог. Испод ових господарећих слојева новгородског друштва налазили су се »црни« или »млађи« људи, огромна маса занатлија, ситних трговаца, надничара по градовима, слободних и полуслободних сељака-земљорадника по селима.

Формално сви су слободни људи узимали учешћа у отправљању суверене власти народа који се сматрао као господар, али је стварно сва власт била усредсређена у државном средишњем граду Новгороду и тек извесно право самоуправе припадало је споредним градовима, т. зв. »пригородима«. Има сличности у управљању Новгорода овим разноврсним његовим покрајинама са управљањем Рима у савезничким земљама и провинцијама. »Пригороди« и друга зависна места уносили су обилате прилоге у државну благајну, у случају рата слали су своје помоћне одреде, покоравали су се законима и одлукама државног средишта, имали су врховну црквену и судску власт у Новгороду. А у Новгороду сва је власт правно припадала, како је речено, сувереном народу, окупљеном у »већу«. »Веће« су састављали сви домаћини новгородски, а и људи из »пригорода« изгледа да су имали право долазити на скупштину, али, разуме се, то је право било више номинелне природе. Веће није имало писаног устава; оно се скупљало према потреби на позив кнеза, владике или градских власти. Али било је случајева да су и приватни људи сазивали веће. У Новгороду изгледа да није било толике разлике између редовних народних скупштина и ванредног нагомилавања света, што се јасно да запазити, на пример, код старих Римљана. У начелу одлуке већа требале су да буду једногласне, али када се мањина није давала убедити разлозима већине, онда су је терали силом да се покори. Веће је имало врховну власт; оно је бирало кнеза, обично из Рурикова дома, одобравало уговор, који је врло јако спутавао и ограничавао власт и права тог кнеза, отказивало уговор кнезу, ако је био неподесан; бирало је кандидате за владику (коначни избор одлучивала је коцка између изабраних кандидата); бирало је посадника, који је био његов председник и »тисјацког« (од речи »тысяча«, т.ј. хиљада), који је био заповедник војске и пред-седник трговачког суда. Затим је веће доносило за-коне, одобравало је међународне уговоре и главне линије међународне политике државне и у извесним) случајевима вршило је дужност било призивног судишта, било судишта првог и последњег степена, у случају тежих политичких криваца. Кнез и часници били су бирани без рока, сведок су народу по вољи. Разуме се да је овакво једно тело, састављено од. више хиљада људи, морало имати један ужи одбор старијих, ауторитативних, спремних и стручних људи, који би стварно водили послове и припремали одлуке сувереног народа.

По своме облику новгородска држава била је формална демократија. Али стварно у њој се запажа, као и у античким демократијама, јака превласт главног града над мањим градовима и селима, и, затим, не мање јака превласт богатих људи над. људима средњег иметка и сиромасима. У овом налазимо клицу великих унутрашњих борби које су довеле до пропасти ову моћну и цветну републику. У XIII и XIV столећу она се налази на врхунцу своје моћи и у јаком саобраћају са шведским градовима и са знаменитим немачким савезом Ханзе. Ханза је имала велику факторију са слагалиштима. и католичком црквом у самом Новгороду.. Писмених трагова о тим политичким и трговачким односима има пуно у облику уговора и других јавних а донекле и приватних аката.

Читав ред сукоба избио је у самом Новгороду на социјалној основи. Ту су се створиле две странке: аристократска и демократска, и једна и друга под. вођством најугледнијих и најбогатијих бољарских фамилија, опет сасвим налик на Рим и Атину, као и на средњевековне талијанске и немачке градске републике, где су великаши предводили и конзервативне странке присташа арисгократске владавине и више мање радикалне странке приеташа демократизације друштва, понекад доста екстремне. У Новгороду је више пута долазило не само до оштрих препирки и туча, него и до правих грађанских ратова у којим су посредовали кнез, а још више владика. Владика је играо веома важну политичку и културну улогу у новгородском друштву, јер су он и други главни представници цркве располагали и великим иметком и, за оно време, опширним знањем. Али и поред тога утицаја Новгород и Псков, који су били у тесним трговачким и политичким везама са северном и западном Европом, постали су још у XIV веку средиште, где се рађају револуционарни покрети и рационалистичке секте у оквиру саме цркве.

Врло жив политички, духовни и културни живот северних руских република огледа се у споменицима њихова законодавства, у »судним грамотама« Пскова и Новгорода. Од њих прва представља за оно доба веома напредно правно дело. Занимљив је принцип једнакости свију пред законом, који је истакнут у псковском законику. Уметничка дела северноруска, од којих су многа добро сачувана, сведоче да тамо нису жалили ни времена, ни труда, ни веома великих средстава нарочито за стварање лепих храмова. На северу су радили прворазредни домаћи и страни мајстори, сликари и грађевинари. И књижевност руског северозапада дала је више лепих дела. На првом месту треба споменути обилате летописе Новгорода и Пскова у којима се, поред изразита и чиста језика, налази сликовито, иако кратко, причање и велики смисао за приказивање и разумевање социјално-политичких догађаја. Усмена народна књижевност новгородска представљена је са два мала циклуса песама, који се још и сад певају са више или мање варијаната, у којима су опевана два типична јунака старог новгородског друштва: један је Садко богати трговац, који је пловио по многим морима и водио велику трговину, а други је Василије Буслајев, аристократа пореклом и богаташ, који сакупља чету људи беспосличара и бунтовника, с њиме прави покољ у Новгороду и одлази на Волгу и Касписко Језеро, да уз пут пљачка градове и трговачке караване. У њему је оличен покрет новгородских »ушкујника« т. ј. речних гусара и њихових смелих и често злочиначких дела, која су више пута доводила у питање односе Новгорода према великим кнезовима средње Русије, нарочито московским.