Историја Русије (А. Јелачић) 5

←< 4. глава

ИСТОРИЈА РУСИЈЕ Писац: Алексеј Јелачић

6. глава→

ГЛАВА V.
Суздаљска Русија. Татарска власт над Русијом.

Све до средине XII столећа североисточна руска област звала се суздаљска по граду Суздаљу (помиње се први пут године 1023.) или још и суздаљско-ростовском — по граду Ростову Великом. Она је била ретко насељена, и то више од финских племена, него од Словена. Било је, истина, у њој од вајкада неколико руских градова (Ростов, Бело Језеро, Муром, Суздаљ, Владимир, вероватно основан за време св. Владимира и Јарослав, творевина Јарослава Мудрог), али у главном тај дивљи и сиромашни крај био је готово ван великог тока руске историје. На кнежевској скупштини у Љубечу године 1096. закључено је, да се од суздаљске области створи посебна кнежевина, те је она додељена Владимиру Мономаху. Кнез Владимир само се од времена на време јављао у том далеком крају, који је касније. предао своме најмлађем сину Јурију, званом Долгоруки. Тај је више марио за југ, него за своју покрајину, иако баш за његова времена јача колонизација ове области. Сам се Јурије јавља као активан оснивач градова и села и градитељ путева. Још је више радио на напретку родног краја његов син Андрија Богољупски, први велики кнез владимирски, »први Великорус у историји« као што га неки зову, први апсолутни владар у Русији. Андрија је на друге кнежеве гледао не као на браћу, односно децу, него као на слуге; исто тако био је окрутан и наспрам својих доглавника, своје »дружине« и двора, као и наспрам варошке демократије. Није трпео савете кнежева и бољара, није допуштао сарадњу већа. Борио се на све стране, нарочито са Новгороцима, који су онда створили своју, готово независну од великог кнеза, републику. Њих је успео да победи само на тај начин, што им је затворио довоз жита, натеравши их глађу на покорност. Окрутан и охол према најближој околини, он је изазвао заверу, и то праву дворску заверу, уз учешће својих шурака, а можда и своје жене; завереници су ноћу напали ненаоружаног великог кнеза у његовој спаваћој соби и убили га и измрцварили (1174.). Побуњено грађанство опљачкало је и спалило његов двор. Андрију, који није имао деце, наследио је његов брат Свевлад III., звани »Велико Гнездо« због многобројне му породице. Довели су га такозвани »млађи градови« (Владимир и други) против градова старијих (Ростова и Суздаља), у којима је била јака организација већа. Свевлад је наставио, али много вештије и опрезније, политику свога убијеног брата и према кнежевима, и према »дружини« и према варошкој демократији, нарочито новгородској, али је успео да се релативно мирно одржи на великокнежевској столици кроз дуги низ година (1174—1212.), да буде слављен и поштован широм целе Русије и ван ње.

Карактеристична појава за време Свевлада III. био је Мстислав Мстиславић звани Јунак (»Удалой«), кнез торопски, праунук Мономахов »анархиста« своје врсте, вечити борац против апсолутизма великих кнежева владимирских, савезник новгородске републике. У борби ове републике и кнеза Константина, старијег сина Свевладова, коме је овај одузео право наслеђа након саветовања са духовништвом и »свима људима« (то је била нека врста земаљског сабора), против наследника Свевладова великог кнеза Јурија II, Мстислав је добио значајну Липецку битку (1216.). После Константинове смрти (1217.) Јурије се вратио на столицу великог кнеза владимирског, држао је у својој власти и Новгород, те је мирно владао, посредно и непосредно, над великим делом Русије. Тодине 1221. он је саградио град Њижњи Новгород (т. ј. доњи нови град). Године 1237. на суздаљску Русију су напали Татари, те је у битци са њима, на реци Сити, погинуо Јурије II (1238.). Ова је татарска најезда била од, великог значаја за Русију, те ћемо се с тога на њој мало зауставити.

Татаре је крајем XII}- и почетком XIII}- столећа ујединио Темуђин (1154—1227.), који се назвао Џингисхан т. ј. велики хан (1206.). О Татарима пише један кинески писац, савременик Џингисханов, следеће: »Татари се рађају и расту у седлу и на коњу; они се сами уче војничкој борби, јер цели свој живот проводе у лову. Зато немају пешадије, него само коњицу. Војске се може прикупити код њих неколико стотина хиљада. Готово нема код њих службеног дописивања, али сви, почев од врховног заповедника па до начелника хиљаде, стотине и десетине управљају лично. Сваки пут кад они хоће да заузму велики град, они прво наваљују на мања места, па, заробивши њихове становнике, гоне их на опсаду. Зато издају наредбу да сваки коњаник зароби десет људи; кад је овај број попуњен, сваки човек узима извесну количину траве или дрва, земље, камена; њих терају дан и ноћ, убијајући заостале. Приликом опсаде не штеде ни десетине хиљада жртава, и зато градови бивају увек заузети. По заузећу њиховом убијају, не штедећи, све, без обзира на то, да ли су стари или млади, лепи или ружни, сиромаси или богати, да ли се њима противе или не; никаква знаменита личност не може да избегне смртну казну ако им се она одупирала. После заузећа града деле плен сразмерно броју учесника у нападу између виших и нижих. Татарска земља богата је водама и травом, згодна је за коње и овце које им служе за храну; само кобиље млеко (кумис) довољно је да подмири глад и жеђ.«

Џингисхан је постао владар целе Монголије, продро у Кину и 1219. год. већ је освојило Бухару у Средњој Азији. Гонећи испред себе бухарског емира татарски одреди прошли су кроз Северну Персију, Ђурђијанску, кавкаске планине, па су се појавили у јужноруским степама где су онда лутали Кумани. Кумани позваше у помоћ руске кнежеве, који су се у великом броју одазвали том позиву, иако су, према извештају летописа, татарске вође Чепе и Субудај Богодур поручивали руским кнежевима: »Дошли смо вољом божјом на наше робове и коњушаре, на гадне Кумане; с нама пак ви склопите мир, немамо рата са вама«. На реци Калци, која се улива у Азовско Море, дошло је до одлучне битке, у којој су Руси потучени до ногу (1224.). После те битке Татари су се вратили у Азију, али кроз неколико година појавише се поново, и то са много већим снагама, имајући као вођу Батија или Батухана, унука Џингисханова. Њега је и оног од раније познатога Субудаја упутио у Европу велики хан Угедеј. Године 1235.-36. освојише Татари земљу камских Бугара, те упадоше у подручје рјазанско. Ниједан од руских кнежева није се одазвао позиву рјазанских кнежева, да им помогне. После пада рјазанске кнежевине дођоше на ред и они: Татари продреше у суздаљску земљу; Москва, Владимир, Суздаљ падоше у њихове руке, те беху спаљени; сам велики кнез Јурије II изгуби битку и живот на обалама Сити (1238.). Поход Татара на северозапад, у правцу Новгорода, није се завршио освојењем овога града; мочваре и шуме омеле су напредовање Татара. Али ипак и Новгород признаде њихову власт. 1239-1240. Татари су освојили и опустошили јужну Русију (Кијев је заузет и порушен године 1240.), па се преко Галиције и Пољске упутише у Западну Европу. Том приликом они су прошли кроз Мађарску и Хрватску, а неки њихови одреди прејурише чак и преко Босне и Рашке. Вративши се у Русију они су основали Златну Хорду са средиштем у Сарају на доњој Волзи. Златна је Хорда до године 1260. била у вези са главном Хордом у Монголији, а те је године постала сасвим самостална. Русија је потпадала под Златну Хорду као скуп вазалних кнежевина. Из почетка су татарски ханови држали чак и своје власти у Русији, али су касније кнежеви издејствовали да заступају свој народ непосредно пред ханским повереницима (даруга) у Сарају и да сами скупљају данак (харач) на основу врло строго спроведеног пописа становништва и његове имовине. Али то се утврдило тек постепено; првих пак деценија Руси су грозно патили под татарским јармом. Насиља ханских повереника у покрајинама, баскака и пописивача, изазивала су буне, које су свирепо угушиване. Кнежеви су били дужни путовати у Хорду (до године 1260. чак у Азију, а не само у Сарај), да би били потврђени у свом звању, или, као што се онда говорило, да добију »јарлик« на кнежевину. Неки су кнежеви том приликом настрадали због вере; кнез Михајло Черњиговски, на пример, год, 1246. није хтео да изврши неке обреде које је сматрао као немогуће за хришћанина, па је с тога убијен заједно са својим бољаром Тодором (обојицу црква сматра за свеце). Татарски јарам несумњиво је сасвим поцепао државно и народно јединство Руса, у колико га је било, иако није сасвим угушио народну свест. Западне и југозападне руске покрајине нису се дуго налазиле под јармом и утицајем Татара, него су дошле под утицај и власт Пољске, Литванске и донекле Немаца. Северозападна Русија, као и северна, више је номинелно била под татарском влашћу, док је средина земље остала под јармом највише и најдуже.

Татарски јарам је имао као велику последицу то, да је одвојио Русију од Западне Европе. Затим, он је допринео знатно суровости и грубости народних обичаја и административне праксе. Много оријенталског ушло је преко Татара у руски живот. Позајмила је Русија, управо Москва, можда и понеку корисну црту у организацији власти, финансија, статистике, али се ова позитивна добит сасвим губи при упоређењу са големим злом, које су зла времена несумњиво донела.

Великокнежевско достојанство припадало је после смрти Јурија II његову брату Јарославу (1238. до 1246.), кога су татарски ханови у његовом звању потврдили. Њега је после дужег низа промена и колебања (1246-1253.) наследио његов син Александар, звани Невски, кнез новгородски (1253-1263.). Кнезу Александру пало је у део да брани северозападну Русију од Швеђана и Немаца. Швеђани су онда продрли у Финску и појавили су се године 1240. на Неви. Ту су били потучени од кнеза Александра (одатле је и добио надимак Невски). Немци, управо немачки ритери монашких редова Маченосаца и Крстоносаца или Теутонског Реда утврдили су се у то време у пределима финских племена Лива и Еста, дуж обале Ришког Залива, па су се постепено раширили и у басену реке Прегела и све до Мазурских Језера, одазвавши се на позив пољског кнеза Конрада Мазовецког и уништивши литванско племе Пруса. Трговачке су везе Руса са тим ритерима биле веома живе, те је из прве половине XIII столећа сачувано више руско-немачких уговора. Један од њих садржи читаву »трговачку правду«, т. ј. трговачки законик. Ови »божји дворјани«, како су се сами звали, ударили су и на Русију и године 1241. освојили Псков. Ту се јавио кнез Александар са својом војском, те је Маченосце на леду Чудског Језера потпуно потукао. На тај је начин заустављено напредовање Немаца у руске пределе (1242.). По примеру и трудом Немаца почела су да се постепено буде и да се уједињују разна литванска племена у басену Њемена. Она почесто наваљују на руске пределе, али је Александар одбио и њихове навале. Он је највећу славу добио својом изванредно вештом политиком према Татарима. Добро схвативши да Руси тога времена не могу издржати борбу с Татарима, он је напорно радио на томе да народ и земља што мање пате. Нарочито је тешка била година 1257., када су из Хорде дошле у Русију гомиле татарских чиновника, војних шефова различног положаја, као и читаве чете пописивача становништва. Свуда је дошло до отворених буна и окршаја са Татарима и до убистава појединих татарских званичника. Али највише су се одупирали попису и плаћању данка Новгороци. Велики кнез Александар успео је ипак да заштити Русију од већих беда. Зато, када је на повратку из Хорде умро на Волзи, јаук се разлеже широм целе руске земље.

Велики кнежеви после Александра Невског, који су се измењивали уз различите интриге у Хорди, а понекад и уз борбе у самој Русији, нису, све до појаве московске династије Даниловића, играли неку нарочиту улогу и ни по чему се нису истакли. Са насловом »великих кнежева владимирских и целе Русије« они су већим делом седели у својим »удеоним« кнежевинама. Неке од споредних кнежевских столица подигнуте су у току времена на част великокнежевских, тако да се у североисточној и средњој Русији јавило више великих кнежевина: тверска, смољенска, јарославска, рјазанска, њижегородска. Владимирска је ипак остала наглавнија, »сверуска«. све док није Москва коначно заменила Владимир. Руски се народ Владимира као своје престонице више готово и »не сећа«.

Односи кнежева према становништву све више носе обележје феудално. Државна власт је раздељена између огромног броја носилаца. Манастири суделују веома активно у колонизацији и обрађивању дивљих простора. Доба првих великих кнежева владимирских време је веће градитељске и у исто време уметничке активности. Тих година у некадашњој суздаљској Русији створена су дивна уметничка архитектонск адела,сачувана и до данас. Имамо ту и лепих образаца кипарства и резбарије у камену (високи и ниски рељеф). Уз стране мајсторе (Грке и Талијане) раде и домаћи. Али касније запажа се дивљаштво, сиромаштво, назадак укуса, немогућност уметничке делатности, што се све потпуно објашњава тешким економским приликама и ужасном политичком ситуацијом. Назадак и мртвило опажа се и на пољу просвете и књижевности. Нема ниједног књижевног имена или дела суздаљске Русије које би вредило споменути у једном кратком прегледу.