Istorija Rusije (A. Jelačić) 21

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Istorija Rusije
Pisac: Aleksej Jelačić


GLAVA XXI.
Doba Aleksandra II (1855-1881.).
(Velike reforme, reakcija i revolucija).

Aleksandar II primio je nasleđe teškog Krimskog Rata. Taj se rat u glavnom odigrao ovako: godine 1853. ruska vojska operisala je na Dunavu i u Zakavkazju. Za te operacije ruska flota trebala je da obezbedi nesmetan saobraćaj Crnim Morem. U tome je bio smisao znamenite sinopske bitke, u kojoj je ruska flota admirala Nahimova sasvim uništila tursku flotu. Sinopska bitka dala je neposredno povoda zapadnim državama — Engleskoj i Francuskoj — da objave Rusiji rat. One su povukle za sobom neutralnu Austriju, koja je naterala Rusiju na povlačenje iz Dunavskih Kneževina-Englesko-francuska flota blokirala je rusku flotu u Sevastopolju i iskrcala je jak odred Francuza, Engleza i Turaka kod Eupatorije na Krimu. Pokušaj ruskih trupa kneza Menšikova da zaustave napredovanje saveznika propao je. Iza toga otpočela je jedanaestomesečna opsada Sevastopolja, kojoj se početkom 1855. godine pridružiše talijanske trupe kralja Viktora Emanuila. Ruska flota bila je većim delom potopljena na ulazu u Sevastopoljski Zaliv. Novi pokušaji ruskih glavnih snaga da oslobode Sevastopolj (bitke kod Inkermana i na Crnoj Reci) svršili su se neuspehom, i posle nečuvenih borbi i dugotrajnog bombardovanja, za vreme koga su Rusi ponekad gubili preko 1000 ljudi na dan, francuske trupe zauzeše na juriš Malahov brežuljak, koji je bio ključ odbrane. Ruski zaštitnici opustošenoga grada i porušenih utvrđenja napustiše grad. Posle ovog nastalo je gotovo svuda zatišje, bez formalnog primirja. U novembru 1855. godine Rusi zauzeše zakavkasku tvrđavu Kars; ovo je stvorilo povoljnu psihološku situaciju za pregovore o miru. Istrošena, razorena Rusija, u kojoj je nikolajevski režim doživeo potpun slom, nije mogla produžiti ratovanje. Saveznici sa svoje strane nisu imali izgleda da postignu neke nove brze i velike uspehe, i tako je došlo do Pariskog Kongresa. Taj je Rusiji vratio mesta osvojena od saveznika, a Rusija je izgubila osvojenja u Zakavkazju i odrekla se obale donjeg Dunava (izmailski srez u Besarabiji). Najvažnija tačka ovog ugovora za Rusiju, i u isto vreme najteža, sastojala se u zabrani, da Rusija ne može imati tvrđava, utvrđenih pristaništa i ratnih lađa na Crnome Moru.

Car Aleksandar imao je 37 godina, kada je stupio na presto. On je bio već potpuno izrađen čovek. Njegovi pogledi i načela stvarani su pod dvostrukim uplivom: njegova oca i visokog dvorskog i vojnog društva koje je obožavalo cara Nikolu i udvaralo mu se, i veoma humanih i liberalnih vaspitača Merdera i čuvenog pesnika Žukovskog, kao i njegova profesora ekonomije Arsenjeva, koji je ranije, kao profesor petrogradskog univerziteta, bio gonjen zbog liberalizma. Car Aleksandar bio je spreman da brani samodržavnu vladavinu i interese njenog glavnog oslonca, plemstva, ali je u isto vreme bio prožet i sažaljenjem za narodne mase; a beše i svestan da bez temeljnih promena u ruskom selu ne može opstati Ruska Carevina. Inače, car Aleksandar bio je lično veoma simpatičan čovek; njegova spoljašnjost činila je na sve najlepši utisak. U svojim manirima on nije imao krutosti očeve, bio je dobar govornik i obrazovan čovek, a glavna mu je mana bila samo u slaboj volji.

Krimska katastrofa ubedila je mnoge, pa i samog cara, da su potrebne velike reforme. Seljačko pitanje stajalo je u prvome redu. Ekonomski, politički i čisto psihološki, Rusija je izašla potpuno iz onog stanja, u kom bi se kmetska zavisnost seljaka mogla bar donekle održavati i pravdati. Oslobođenje seljaka bilo je hitna i bezuslovna nužda. Još u martu 1856., primajući moskovsko plemstvo, Car je govorio veoma oprezno: „Šire se glasovi kako ja hoću proglasiti oslobođenje seljaka; ovo nije tako, ...ali ja neću da kažem ni da sam protiv oslobođenja: mi živimo u takvo jedno doba da se ovo mora desiti kasnije ili pre. Ja mislim da ste vi moga mišljenja. Dakle, mnogo je bolje da ovo dođe odozgo, nego odozdo.“ U plemstvu je vrenje otpočelo. Plemići litvanskih gubernija podneli su namesniku generalu Nazimovu molbu da se dozvoli pretres pitanja o oslobođenju seljaka, bez ustupanja zemlje. Na to iziđe znamenito carevo ručno pismo od 20. novembra 1857., kojim je plemstvo ovlašćeno da se bavi seljačkim pitanjem, i to s tim, da pravo plemića na zemlju ostane neokrnjeno i da seljak dobije slobodu i svoju kuću sa baštom, ali i to uz oštetu spahiji. Krajem 1857. i tokom 1858. godine plemstvo je počelo da u svojim stručnim odborima pretresa način rešenja seljačkog pitanja. U isto vreme otpočelo je pretresanje ovog pitanja i u štampi, i to ne samo u emigraciji, nego i u Rusiji, gde su na se obratili najveću pažnju svojom erudicijom i odanošću interesima seljaka članci mladog ekonomskog pisca Černiševskog, kao i vatreni članak viđenog profesora pravnika Kaveljina. Tokom 1859. obrazovane su uz „Glavni Odbor“ o seljačkom pitanju speci-jalne komisije za izradu zakonskih nacrta. Za sve vreme trajale su uporne borbe između različitih struja u birokratiji i plemstvu, koje su težile da reše na različne načine seljačko pitanje. Jaka je bila struja, koja je tražila da seljaci budu stvarno oslobođeni bez zemlje. Samo nastojanjima cara Aleksandra treba pripisati što je reforma bila ipak početkom 1861. gotova i što je veoma brzo prošla kroz Državni Savet. Ovaj je samo uspeo, da u poslednji trenutak unese jedan veoma štetan paragraf, prema kome su seljaci, sporazumno sa spahijama, mogli da dobiju takozvani „prosjački deo“ sasvim badava i da se time, dobivši četvrtinu zemlje koju su ranije imali, reše odmah svih obaveza prema svojim bivšim gospodarima. Ova mera je znatno smanjila površinu seljačke zemlje i postala je jedan od uzroka docnijoj složenosti agrarnog problema. Na dan svoga dolaska na presto, t. j. 19. februara 1861., Aleksandar II je potpisao znameniti, ali veoma nespretno sastavljeni proglas na narod o oslobođenju. 5. marta proglas je bio objavljen celom narodu. Povlašćeni staleži nalazili su se u velikoj panici, u očekivanju bune, dok su se mase držale potpuno mirno i ćutljivo.

Spahiskih kmetova bilo je tada u Rusiji na 21,000.000 zemljoradnika i oko 1 1/2 milion takozvanih „dvorovih“, t. j. kućnih slugu plemstva. Osim toga još i 4,700.000 kmetova carske kuće i 20,000.000 državnih kmetova. Suština reforme, u koliko se ona ticala spahiskih kmetova, sastojala se u sledećem: 1) sluge („dvorovi“) dobijali su prosto slobodu, bez daljih uslova, samo su bili dužni da još dve godine služe; ekonomski položaj mnogih od njih, nakon oslobođenja, bio je očajan, jer je njih plemstvo naveliko otpuštalo a oni često nisu imali ni kuće ni zemljišta, niti su bili vični kakvom korisnom zanatu; 2) zemljoradnici su isto tako dobijali slobodu provizorno, još za dve godine ostajući pod vlašću plemstva, vezani različnim dužnostima prema svojim ranijim gospodarima; 3) nakon dve godine ukidala se vlasteoska sudbenost i policija, a kuća i bašta seljaka, sa sporednim zgradama predavale su im se uz izvestan danak; ali je to moglo da se pretvori i u vlasništvo s pomoću ugovora između plemića i dotičnih seljaka, koji su onda plaćali otkupninu; isto su tako 4) i seoske opštine, takozvani „mirovi“ (poglavito u velikoruskim gubernijama), odnosno pojedine porodice (poglavito u gubernijama malo- i beloruskim) dobijaju na uživanje one zemlje koje su ranije obrađivali uz plaćanje danka, dok je dopuštena bila i otkupnina, uz pripomoć države; 5) odnosi između plemstva i bivših kmetova imali su da budu udešeni u pojedinim spahilucima dobrovoljnim sporazumom stranaka, uz posredovanje specijalnog vladinog pouzdanika, ali je kasnije sprovedena prinudna likvidacija seljačko-plemićskih odnosa, gdegod nisu dotle bili uređeni i likvidirani dobrovoljnom pogodbom; 6) seljaci su sačuvali svoje običajno pravo, samoupravu, gde je ranije bila, pa je ovaka staleška samouprava zavedena u sve opštine, a opštine su grupisane u veće teritorijalne komplekse, t. zv. „volosti“ sa izbornim starešinom, i sa naročitim sudom koji je imao da rešava seljačke civilne parnice, pa i manje krivične stvari; 7) u opštinama velikoruskim, zemlja oranica i livade nisu bile privatno vlasništvo pojedinaca, nego „mira,“ ali to nije bio kolektivizam eksploatacije nego samo vlaeništva, sa više ili manje čestom promenom delova zajedničkog zemljišta koja su se nalazila u obradi i uživanju pojedinaca.

Reforma je, kako se vidi, u osnovi svojoj bila dosta radikalna; pa ipak ni izdaleka nije zadovoljila seljake, a nekim svojim odredbama dovela je do stalnog nezadovoljstva.

Iza seljačke reforme došao je niz drugih velikih reforama koje ćemo sad redom izložiti. Sa najvećom promišljenošću i veoma sistematski je izrađena reforma sudstva. Sudovi u Rusiji bili su staleški, glomazni; loše plaćene i loše spremljene sudije bile su poznate po svojoj podmitljivosti i nesavesnosti; sudski postupak bio je neverovatno zastareo i osnovan na čisto pismenoj proceduri. Reforma cara Aleksandra dala je Rusiji „sud brz, pravedan, milostiv, jednak za sve.“ Pored drugih korisnih ustanova, bila je uvedena porota u svima važnim kriminalnim parnicama i „mirovna pravda,“ t. j. niži sudovi za brzo rešavanje manjih krivičnih i građanskih parnica. Rusija se sa pravom ponosila ovim „Sudbenim Ustavom“ cara Aleksandra II (od 20. novembra 1864).

Telesne kazne, često veoma surove, tištale su vrlo teško ruski radni narod. Godine 1863. njihova je upotreba bila jako ograničena: samo robijaši, osuđeni na gubitak izvesnih prava, vojnici u takozvanim „disciplinskim bataljonima“, i najzad u mnogo slabijem stepenu seljaci, po presudama staleških sudova, mogli su da budu podvrgnuti relativno lakoj telesnoj kazni. Tek četrdeset godina kasnije, prilikom rođenja prestolonaslednika Aleksija, car Nikola II je ukinuo telesne kazne za seljake.

Iste godine, kada su delimično ukinute telesne kazne, sprovedena je važna finansiska reforma, kojom je ukinuta po narodnu privredu i društveni moral veoma štetna ustanova takozvanih otkupščika t. j. bogatih ljudi, koji su iznajmljivadi od države monopol prodaje alkoholnih pića. Reforma univerziteta dala im je administrativnu autonomiju, relativnu slobodu nauke i nastave, i uopšte napredniju uredbu.

Najzad, godine 1864., izdata je uredba o samoupravnim ustanovama guvernijalnim i sreskim. Zastupnici ovih novih ustanova, takozvanog Zemstva, bili su birani od samoga stanovništva, zemljeposednika, posednika industriskih preduzeća i seoskih opština. Uz guvernijalne i sreske skupštine delovali su i njihovi izvršni organi, takozvane Uprave. „Zemstva“ su se brinula o narodnoj privredi, narodnom zdravlju i prosveti, sve na dosta širokoj osnovi. Ona su postala veoma napredan činilac ruskog društvenog i državnog života. Godine 1870. uređena je samouprava gradova. Organe te samouprave „Gradske dume“ t. j. veća, sa njihovim izvršnim osobljem, birali su svi posednici u gradu bez obzira na stalešku pripadnost. Godine 1865. izašao je zakon o štampi. Iako je po tome zakonu očuvana cenzura, ipak je štampa dobila više olakšica, te se mogla bolje razvijati.

Zastarelost organizacije vojske, neverovatno dugi rok vojne službe, od koje su bili oslobođeni povlašćeni staleži, sve je to izazivalo veliko nezadovoljstvo u narodu. Ministar vojni, general Dimitrije Miljutin, izveo je temeljnu reformu ruske vojske u naprednom i demokratskom duhu. Organizacija vojske i samog vaspitanja oficira i vojnika bila je jako poboljšana, rok u stalnome kadru bio je smanjen, obaveza ličnog učešća u odbrani otadžbine proširena na sve (1874.).

Takve su bile ove značajne reforme, koje su u mnogome promenile oblik Rusije i svedočile o pojavi, odnosno jačanju novih društvenih grupa građanstva, inteligencije, slobodnog seljaštva. Pregled ideološkog, socijalno-političkog pokreta u prvom redu, počećemo sa stvaranjem škola t. zv. slavjanofila i zapadnjaka. U glavnom socijalnom pitanju svoga doba oba ova tabora bila su jednodušna: ropstvo su svi osuđivali. „Mi (t. j. zapadnjaci) i slavjanofili“, veli Hercen, „mi smo predstavljali neku vrstu Janusa sa dva lica; oni su gledali unatrag, mi pak unapred. Ali smo u osećanjima bili jedno, i naša su srca podjednakom snagom kucala za našeg mlađeg brata, seljaka. Za njih je to bila kao neka uspomena, za nas proročanstvo...“ Dok su zapadnjaci — bar njihova većina, — tražili, da Rusija ide istim putem kojim je išla Zapadna Evropa, te zapadne zakone, ustanove, i uređenja smatrali uzorom za kojim i Rusija treba da teži ako hoće da ostane velika, dotle su slavjanofili sumnjali u istinitost zapadnih prosvetnih načela, u valjanost morala i društva, i u primenjivost ustanova zapadnih zemalja na Rusiju. Oni su gledali da svoju nauku crpu iz primera i uspomena ruske prošlosti pre Petra Velikog, deleći svoje simpatije između drevne Moskve i Kijeva; hteli su da utvrde samostalna načela ruskog života. Rusija je prihvatila bila hrišćanstvo u obliku vaseljenskog pravoslavlja, i ostala je uvek u okviru Vaseljenske Crkve, pa je i klasičnu prosvetu dobila posredstvom Crkve, bez elemenata trezvenog racionalizma. Rusija s toga nije znala za rimske pravne ustanove, za ugovore i formalizam feudalnoga društva, u njoj je pravo hrišćansko shvatanje, koje je po svojoj suštini „jedna celina mudrosti“, udarilo svoj pečat na uređenje i život. Ovo se shvatanje najbolje ogleda u dragovoljnom pozivu Varjazima, da dođu u Rusiju i da vladaju, razume se sporazumno sa narodom; dalje u Crkvi, koja daje duhovna načela državi i društvu; u unutarnjoj pravdi samih zakona i u čuvanju istinitog dostojanstva svake ličnosti; u jedinstvu i lepoti moralnog življenja, u prirođenoj iako svesnoj skromnosti, dok je Zapad pun oholosti i samopouzdanja; ali napose, i više svega, u ruskoj seoskoj opštini — „miru“. Dodamo li još ovome formulu slavjanofilskog političkog programa, prema kojoj treba vratiti ono što je bilo u državnom uređenju stare kijevske i moskovske Rusije, naime dati narodu, „zemlji“, „vlast mnjenja“, a caru — „vlast sile“, te uspostaviti i uređenje i prosvetu i spoljašnji oblik života, i obrede, običaje, pa čak i mode Rusije pre Petra Velikog, onda ćemo dobiti potpunu sliku slavjanofilstva, kakvo su propovedali, pored Kirjejevskog, i braća Aksakovi i Homjakov, Samarin, i ostali. Konzervativni i nacionalistički elementi u ovoj doktrini naročito su jaki kod epigona slavenofilstva (oko 1880. r. i kasnije). Počevši pak od 1860. godine slavjanofili su se naročito istakli propagandom u korist Južnih Slovena, poimenice Srba i Bugara, i uopšte izvesnim panslavističkim idejama. Jedan od glavnih predstavnika doktrine tih godina, Nikola Danjiljevski, smatrao je oprečnost Rusije i Evrope kao neki zakon istorije.

Ali, vera u samostalnost ruskih istoriskih „načela“, u neovisnost od Evrope i u zamašnu originalnost istoriske sudbine Rusije, kao i simpatije prema opštini — „miru“, igrale znatnu ulogu i pri stvaranju ideologije takozvanog „narodnjaštva“; a preko „narodnjaštva“ ove su ideološke pretpostavke ušle i u stranački program i poglede stranke socijalista revolucionara, gde su, čudnovato isprepletene i izmešane s elementima marksizma, sindikalizma, i anarhizma (najviše Bakunjinova pravca), doprinele mnogo stvaranju ideologije boljševičkog pokreta; dok ortodoksni marksistički pokret i ortodoksna socijal-demokratija u Rusiji, isto kao i glavne struje ruskog više ili manje demokratskog liberalizma, vode svoje poreklo (u najvećoj meri) od zapadnjaštva. U doba prvih godina „velikih reforama“, sledbenici slavjanofila i zapadnjaka išli su u tri glavna politička pravca: konzervativni, liberalni i socijalistički; ovaj poslednji uz znatno učešće ponekih zapadnjaka, najviše Hercena, koji zauzima u ruskom ideološkom razvitku veoma ugledno mesto.

Pozitivni politički i životni ideal Hercenov stvoren je pod neposrednim uticajem književnosti francuskog racionalizma, pa liberalnih pisaca vremena Restauracije, i najzad utopističke i socijalističke književnosti, dok mu je kritičnu sadržinu dala ruska stvarnost — kmetska zavisnost seljaka i despotizam cara Nikole. Hercen se u Rusiji razvio u ubeđena revolucionarnog zapadnjaka. Ali kada je došao, na kratko vreme pred Revoluciju od 1848., u zapadnu Evropu — odakle se nije više ni vratio, — on je ubrzo zapazio, da su ustavnost, političke slobode, progres i prosveta, o kojima je toliko slušao, uopšte sva kultura Evrope, puni bitnih nedostataka. Republika od 1848., i revolucija, doveli su do još tužnijih razočaranja. „Kudagod se kreneš duva varvarstvo, iz dvorova isto kao iz radionica... Savremeni naraštaj ima jednog jedinog boga, kapital, i nema drugih bogova do njega.“ „...Evropa se sada dosetila, da bi parlamentarni sistem mogao biti oštroumno sredstvo kojim će, tako reći hemiskim načinom, društvene potrebe i energiju akcije pretvoriti u reči i beskonačne sporove... Demokratija ima strašnu moć rušenja; a kad se lati građenja, gubi se u učeničkim eksperimentima i u političkim vežbanjima.“ Ovo je pisano uoči revolucije od godine 1848. Još je veće bilo razočaranje Hercenovo nakon njena neuspeha. A 1864., godine osnivanja Prve Internacionale, Hercen sabira svoje iskustvo i daje ovu ocenu Evrope i njene civilizacije: „Filistarstvo, to je poslednja reč civilizacije, — ceo obrazovani svet otišao je u filistre. Dragi prijatelju, vreme je da se mirno i smireno uvidi, da je filistarstvo završna forma zapadne civilizacije, njena zrelost, — filistarstvom se završuje dugi red njenih snova, epopeja njena razvića, roman njene mladosti. Posle svih maštanja i težnja, filistarstvo pruža ljudima skromni i tihi kutak i neuzbudljiv život...“ Ali na „ivici moralne propasti“, on je našao spas u veri u Rusiju: „Ja osećam srcem i umom da se istorija gura kroz naša vrata“ (1857.). „U Rusiji, koja će poći svojim vlastitim putem, iskorišćujući i šireći njoj bitno prirođeni duh socijalne pravde, koji se najbolje oličava u seoskoj opštini, u kolektivizmu i zadrugarstvu seoskoga „mira“, i u buntovnom duhu naroda, doćiće do konačne pobede pravde, i odatle će nastupiti pravi preobražaj Evrope i čovečanstva, na osnovu načela ruskih i slovenskih bitno različnih od zapadnih (romano-germanskih).“ Tako Hercen, u izvesnom smislu, pruža ruku slavjanofilima, i vezuje ruski nacionalizam i rusko-slovenski mesijanizam s evropskim utopističkim socijalizmom. U filijaciji socijalnih i filozofskih ideja ruskih, u stvaranju „narodnjaštva“, a preko njega i modernog komunizma, Hercenu pripada važno mesto. Socijaliste i liberali sviju pravaca bili su, i u mnogom su još, njegovi učenici, pa i sam tvorac i pokretač anarhizma, osnivač a onda rušilac Prve Internacionale, Bakunjin, koji je na njega snažno uplivisao, bio je od svoje strane pod njegovim uticajem.

Popularnost Hercenova bila je neobična, tako da je njegovo „Zvono“, zabranjeno u Rusiji, postalo u vreme „velikih reforama“ najomiljeniji i najviše čitani ruski list. Tek nakon poljskog ustanka (1863.), kada su Hercena napustili levičari revolucionarci, zbog izvesne umerenosti, pa i umereni liberali, nezadovoljni njegovim polonofilstvom, počelo je naglo opadanje slave Zvona, pa i Hercenove uopšte.

U godinama takozvanih „reforama“ stvara se u Rusiji pravo javno mnjenje. Relativna sloboda štampe, i u vezi s tim pojava grupe ljudi, prilično mnogobrojne, koji žive od pera, pa zadrugarstvo, advokatura, a malo kasnije i organi lokalne samouprave, koji daju posla znatnom broju intelektualaca, — sve je to doprilo stupanju u javni život takozvane inteligencije „raznoga zvanja“, koji nisu ni plemići, ni seljaci, ni sveštenici, ni trgovci. Njima u izvesnom smislu pruža ruku „plemić koji se kaje“ — kaje se što je odrastao na tlu nepravde i što živi na račun naroda, — tip koji više ne umire. Visoke škole, u kojima broj đaka brzo raste, pune su toga elementa.

Seljaštvo, u celini dosta mirno, prihvaća reforme. Ali taj mir je prividan. Pesnik Njekrasov opisao je ovo ćutanje seljaka sjajnim stihovima:

„Po prestonicama huka i buka, besni besednički rat... A tamo, u dubinama Rusije, vlada večiti mir...“

U duši, seljaštvo nije zadovoljno. Ono smatra, s pravom, da su mu preteški tereti nametnuti u korist plemstva, i da je podela zemljišnog poseda ispala na njegovu štetu; u duši seljaci smatraju da oni uopšte ne bi trebali ništa da plate, jer su oni pravi vlasnici zemlje, te da je uopšte postojanje spahiluka golema nepravda. Vlastelinski dvor postao je za njih simvol poniženja. Gospodska oranica, šuma, livada i pašnjak, u svemu tom vide oni od njih oduzeto dobro, Koje je njima od preke potrebe, a koje uopšte ne pripada tim plemenitim badavadžijama. Sve to treba natrag osvojiti za seljaka. Pri tom su oni monarhisti do dna duše, — u njima živi ideal velikog, pravoslavnog, samodržavnog Cara, njihova gospodara, njihova oca. Car-baćuška prevaren je i zarobljen od plemstva. „Car je milostiv, ali je psar nemilostiv“ kaže jedna narodna poslovica.

Među inteligencijom su se onda najviše isticali revolucionarnim duhom književnici i visokoškolci, kojih je tada već bilo na hiljade; pa nešto, ali u mnogo manjem broju i u pozadini pokreta, i neki ljudi liberalnih profesija, najzad i nešto, većinom nižih, činovnika i čak i oficira. U isto su se doba neke vođe mladih „zemstava“, mnogi profesori visokih škola, i nešto visokih birokrata (naročito predsednika i članova novih sudova), istakli kao pokretači i glasonoše liberalizma, koji je — na suprot socijalnim, pa čak i socijalističkim težnjama inteligencije „raznoga zvanja“ i omladine — naglašavao potrebu jačanja liberalnoga kursa, poboljšanja administracije i sudstva, razvijanja ustanova lokalnog „seli-governement“-a, koji ima da bude „krunisan“ (t. j. da bude zavedeno narodno predstavništvo), dakako uz proklamaciju građanske jednakosti i političkih sloboda. Revolucionari nisu mnogo marili za ovakve političke reforme. Njihove idejne vođe bili su tada odlični kritičari i publiciste Dobroljubov i Pisarev (koji je uneo revolucionarne ideje i čisto naturalističko i grubo utilitarističko shvatanje čak i u estetsku kritiku, odbacujući i Puškina, kao pesnika bez ikakve vrednosti), pa najveći apostol nove generacije, Černiševski, koji se, uz temeljno poznavanje političke ekonomije i zapadnih socijalnih doktrina, zagrevao naročito za rusku opštinu i za originalne nacionalne ruske metode i puteve, koji će konačno dovesti do opštečovečanske cpeće. I on je dakle bio „narodnjak“, pa ni njemu nije bio tuđ ruski mesijanizam, samo što ga je on zaodenuo u čisto materijalističko i ateističko shvatanje.

Glavna karakterna crta inteligencije oko 1860. i dalje bio je takozvani nihilizam — reč koju je uneo u jezik i književnost Turgenjev, u svome znamenitom romanu „Ocevi i deca“. Sloljašnja grubost, vulgarno ponašanje, preziranje sviju društvenih obzira, filozofski materijalizam i verski ateizam, uz socijalno-politički radikalizam i idealističku odanost interesima prostog puka — to su glavne crte ovog pokreta, ili, tačnije reći, mentaliteta.

S jeseni godine 1861. buknuli su neredi na univerzitetima: veći broj đaka izgubio je stipendije, mnogi su otpušteni i proterani u pokrajine. Ovo „raseljavanje“ inteligentnih „bundžija“ po celoj Rusiji bilo je od značaja za jačanje nezadovoljstva u samom narodu. Uzbuđenje, osećaj nesigurnosti, sve su više rasli. Požari, koji su se na neobjašnjen način širili po većim i manjim gradovima Rusije; pojava letaka, kao što je bila čitava jedna serija pod naslovom „Velikoros“, ili posebni letak „Spahiskim seljacima“, u vezi s kojima je zatvoren, pa onda i na dugogodišnju robiju osuđen Černiševski; pojava neke „Zlatne gramote (t. j. povelje), kojom je car tobože darivao seljacima puno vlasništvo na zemlju, te ukidao porez na glavu i otkupninu za zemlju, isto kao i regrutiranje, s pozivom seljacima na bunu protiv spahija i vlasti, ako se ovi budu oduprli ovoj „carskoj“ naredbi, - sve su to bili znaci snažnog pokreta. Godine 1863. stvorena je tajna prevratna organizacija, koja je proglasila prvi put znamenitu lozinku: „Zemlja i volja“ (t.j. sloboda), kao odgovor na pitanje „Šta treba narodu?“

Baš ovih godina nastale su vrlo ozbiljne komplikacije u Poljskoj. Po dolasku na presto, car Aleksandar, prilikom posete Varšavi, pozvaoje Poljake da napuste neostvarljiva maštanja, ali su ipak u Poljskoj verovali u novog vladara i nadali se da će učiniti nešto za Poljake. Amnestija bivšim revolucionarima i pojedini ustupci izazivali su veće nade. Vlada je dopustila osnivanje Poljoprivrednog Društva, koje je domalo postalo središte političke akcije. Kao član pokrajinske uprave došao je markiz Veljopoljski, koji se svojski trudio da udari čvrste temelje autonomiji kraljevine i da sprovede seljačku reformu na dosta širokoj bazi, ali oslanjajući se na Rusiju i napuštajući misao o Velikoj Poljskoj. Dok su se široke narodne mase držale potpuno pasivno, u višem društvu, u činovništvu i u oficirskom koru, nastalo je sve jače vrenje. Niko ozbiljno nije podržavao Veljopoljskog. Kada je, posle nekoliko sukoba i manifestacija, vlada raspustila Poljoprivredno Društvo, došlo je do velikih demonstracija po ulicama Varšave, 8. aprila 1861., koje su bile krvavo ugušene. To je bio početak revolucije. Stvorene su dve tajne organizacije: umerenija Direkcija Belih i revolucionarnija Tajni Komitet Crvenih. Misija carskog namesnika i brata, velikog kneza Konstantina, da umiri razbuktale strasti nije uspela, a krajem 1862. godine tajna revolucionarna organizacija, pretvorivši se u revolucionarnu vladu, proglasi opšti narodni ustanak. Mase puka ostale su i dalje pasivne i ustanak, iako se proširio na Litvu, Belorusiju i Voliniju, bio je u glavnom dosta lako, ali vrlo krvavo ugušen. Intervencija Francuske, Engleske i Austrije u korist Poljaka bila je od ruske vlade odbačena, a poljska revolucionarna vlada uhvaćena i obešena. Seljačko pitanje u Poljskoj rešeno je veoma povoljno za seljake. U Poljskoj sve do 1905. god. sprovodila se veoma okrutna rusifikatorska politika; u Litvi, Belorusiji i na Ukrajini, na desnoj obali Dnjepra, poljske manjine i katoličanstvo bili su jako gonjeni. Godine 1875. bilo je službeno ukinuto unijatstvo, koje se ipak održalo, gonjeno od vlasti, sve do godine 1905. U vezi sa svim ovim događajima, naredbama iz godine 1863. i naročito 1876., zabranjena je svaka službena upotreba ukrajinskog ili maloruskog jezika i jako je ograničena njegova upotreba čak i u lepoj književnosti.

Plan jedne opšte bune, godine 1863., bio je kombinovan sa poljskim ustankom, i mogao je da bude veoma opasan, da nije uskoro otkriven i osujećen. Ali već godine :865. javlja se takozvana Organizacija sa sledećim programom: 1) propaganda među seljacima za nacionalizaciju zemlje, 2) buna seljaka protiv posednika, protivu plemstva, i protivu vlasti; 3) osnivanje škola, društava (zadruga), radionica (knjigoveznica, šivaćih radnja, i slično), kao sredstvo da se stupi u bliži dodir sa narodom; 4) osnivanje čitaonica i besplatnih škola, organizacija društava (pododbora) u pokrajinama, na osnovu načela komunizma; 5) socijalistička propaganda u narodu, s pomoću učitelja i đaka bogoslovije. Kada je jedan od članova Organizacije, plemić Dimitrije Karakozov, pucao (u aprilu 1866.) na cara, iako je on to učinio na svoju ruku i bez znanja većine Organizacije, ipak je to bio znak za žestoke progone, pa čak i za obustavu nekih radikalnijih organa štampe.

Velik broj intelektualaca, po nevolji i dragovoljno, među njima i ženskih, često iz odličnih porodica (kao na primer znamenita teoriskinja Sonja Perovska), kojima je ruska vlada uskratila pravo posećivanja visokih škola u Rusiji, krenuo je onih godina u Evropu, i čitave grupe ruskih studenata, više-manje zavađenih sa carskom policijom, skupljale su se po većim univerzitetskim gradovima Evrope, tako naročito u Cirihu, gde su s njima dolazili u dodir i vezu i srpski levičarski omladinci. Tamo je među njima počeo da prikuplja pristaše, pa je onda preneo akciju u Rusiju, i to i u prestonice i u pokrajinu, bivši učitelj Nječajev, čija je akcija i organizacija dala sadržinu romanu Dostojevskog „Zli dusi“, u kom ima više genijalnih „proročanstava“ o budućoj ruskoj revoluciji, ili tačnije, genijalnog predviđanja i dubokih zapažanja i zaključaka na osnovu stvarne građe iz života ruskih revolucionara. Ta organizacija imala je sledeći program: „Jedini cilj Društva, to je potpuno oslobođenje i blagostanje naroda. Ali budući da je Društvo ubeđeno da se taj cilj daje postići samo narodnom revolucijom, ono će se služiti svim mogućim sredstvima da bi se u narodu razvila i raširila svest o patnjama, koje mogu najviše da iscrpu strpljenje narodnih masa, te da se digne neophodna opšta buna. Društvo ne podrazumeva pod revolucijom neki pokret udešen prema klasičnim evropskim uzorima. Ovaj pokret neće da se zaustavi pred privatnom svojinom i pred tradicijama socijalnog reda, neće da se smatra zadovoljenim pošto uništi jednu po-litičku formu, da bi je jednostavno zamenio drugom, i uredio ono što se zove revolucionarna država. Revolucija ne može da bude spasonosna za narod dogod ne iskoreni sve elemente današnje države, ne istrebi sve tradicije socijalnoga reda, i ne uništi sve staleže u Rusiji. Naš posao, to je strahovito rušenje, potpuno rušenje, opšte i bez sažaljenja. I zato, čim dođemo u doticaj sa narodom, mi treba da se ujedinimo pre svega sa pukom beskućnika, tih jedinih pravih ruskih revolucionara, i stvorimo od njih jednu nepobedivu i sve uništavajuću silu, — to je celokupnost našeg zadatka, naše organizacije, i naših ideala!..“ Organizacija je otkrivena pre nego što je izvršila ma što značajnije. Uskoro zatim vlada je pozvala emigraciju da se vrati u otadžbinu, zabranivši joj školovanje u inostranstvu.

Mase mlade inteligencije, koje su se tada vratile u Rusiju, poslužile su kao elementi za prosvetnu, i mirnu po metodama, iako revolucionarnu po konačnoj svrsi, organizaciju Čajkovskog, te za snažni pokret „ulaska u narod“. O njemu veli Njekrasov u čuvenim stihovima:

Ne idi prostranim
Putem grešničkim,
Svoje strasti rob!

Idi k snuždenim
I potištenim,
Blaži jad im ljut!

Gde se najviše,
Pati, uzdiše,
Tu prvi bud!
(prevod A. Harambašića)

Masa inteligentnih mladića i devojaka, često iz odličnih i bogatih kuća, pokušali su da rade među narodom, da ga uče, da vrše među prostim svetom više-manje maglovitu propagandu.

Pokret se ovaj završio spolja, u glavnom, potpunim porazom, procesom i progonima. Ali su njegovi učesnici ipak postigli što su želeli: približili su se narodu, upoznali su se s njim.

Godine 1876. osnova se ponovo, na mnogo široj bazi, organizacija Zemlja i Volja. Jedan od njenih prvih istupa jeste golema demonstracija u Petrogradu 19. novembra iste godine. Iduće godine, zbog rata za oslobođenje balkanske braće, Rusija je malo mirnija, ali već sledeće (1878.) godine revolucionarni i liberalni pokreti nalaze se opet u punom jeku. Pred polazak na odlučnu borbu, revolucionari moraju da se opredele, da jasno označe svoje ciljeve, i da odrede svoje odnose prema liberalima. U tom pravcu sastavljao je osnovna pitanja taktike Petar Lavpov, bivši profesor Generalštabne Akademije, sociolog i publicist. On je opominjao članove i omladince, da ne zaborave, da je uvek dosad, kadgod je dolazilo do saveza između narodnjaka i buržoazije, narod bivao prevaren, jer da nema ništa zajedničko između socijalne revolucije i revolucije koja se stvara samo da se dobije liberalan ustav. „Bilo da vreme za revoluciju mora da dođe, bilo da ne mora, bilo da čas za nju nastupi pre ili posle stvaranja buržoazije u Rusiji, — revolucija koju mi tražimo mora biti narodna i socijalna! Ona mora biti upućena ne samo protiv vlade, njena svrha ne sme se sastojati samo u tome da se vlast preda u druge ruke, — ona mora iz temelja da sruši sve privredne osnove postojećeg društvenog stanja!“ Tu, kod Lavrova, vidimo opet jasno formulisanu teoriju socijalne revolucije, koja karakteriše revolucionarno narodnjaštvo.

„Zemlja i Volja“ prihvatila je doduše program socijalne revolucije, ali je ostalo privremeno nerešeno pitanje, kojim će putem ona udariti: da li pravim terorističkim ili putem propagande. Jedna grupa bila je za teror i zavere, za aktivno nastupanje, za napadaj ubeđene revolucionarne manjine, koja može da, eventualno, i koordinira svoj rad s akcijom levoga krila liberalnog plemstva i građanske inteligencije. Druga grupa bila je protivna i terorizmu i uopšte političkoj akciji, nego je mislila da treba sav rad usredsrediti na pitanja čisto socijalne propagande, da bi se narodne mase što pre uvukle u borbu, te da s toga treba ubaciti u njih lozinku čornavo peredijela, pod kojim se rečima razumevala u narodu ponovna podela zemlje, i uopšte sviju dobara, prema načelu potpune jednakosti i ravnopravnosti. To je bila sasvim primitivna koncepcija gotovo detinjastog i naivnog narodnog kolektivizma. Pristaše ove grupe, razume se, nisu bili shvatili stvar tako grubo i jednostavno, ali su u traženju popularne lozinke dohvatili baš ovu omiljenu narodnu ideju koja je najlakše dizala mase na bunu.

Najstrašniji, najveći, i najglasovitiji proces koji se odigrao tada (1877.), „Proces sto devedeset trojice“ pokazao je najbolje koliko je daleko zahvatio bio pokret „Zemlje i Volje.“ Nakon toga procesa došlo je do rascepa u Organizaciji: na grupu Narodne Volje (teroristička), i na grupu Čornavo Peredijela (socijalno-propagandističku). Ne možemo ovde pratiti u podrobnostima čuvenu borbu između carske vlade i tajne revolucionarne akcije „Ekzekutivnog Odbora Narodne Volje.“ Rećićemo samo toliko, da se i sa jedne i sa druge strane pokazivalo mnogo odlučnosti, revnosti, i svireposti. To je bio pravi građanski rat. Grupe ovih ljudi bacale su u vazduh železničke mostove, ubijale činovnike i generale, širile svuda propagandističku literaturu, koju je i sam car nalazio na svome pisaćem stolu; one su oslobađale više puta svoje drugove koji bi dopali tamnice!... To su oni sve postizavali samopožrtvovanjem, a zatim i blagodareći simpatijama koje su uživali u svima krugovima društva, čak i među visokom birokratijom i kod generaliteta. „Ne treba,“ piše ministar Valujev u jednom službenom referatu (1879.), „preuveličavati značaj poteškoća i opasnosti, iako je situacija dosta neugodna. Ravnodušnost koju pokazuju gotovo svi odlični ljudi prema borbi vlade protiv relativno neznatnog broja zločinaca zaista je loš znak. Što se pak tiče naroda, on je uzbuđen ali ravnodušan, i izgleda da očekuje svršetak borbe ne stavljajući se na stranu vlade...“

Kada je izgledalo, za neko kratko vreme, da će ministar unutrašnjih dela, — upravo diktator, — grof Loris Meljikov, koga je car pozvao da umiri strasti, uspeti da nešto učini u liberalnom pravcu, 25 najodlučnijih liberala podneli su mu (1880.) memorandum, u kojem traže za ruski narod „ozbiljne garantije ličnih prava (građana)“. Ali uzalud. Car Aleksandar se do poslednjeg trenutka kolebao da potvrdi i da dade objaviti umereni projekat Lorisa Meljikova, kojim se pozivaju zastupnici okružnih skupština da sudeluju, kao neka vrsta stručnjaka, u pripremnim zakonodavnim radovima vlade. Taj projekat (tobožnja „konstitucija“) bio je poslat da se slaže u Državnu Štampariju baš onog jutra (1. marta) kada je bačena bomba okončala carev život. To je bio već trinaesti atentat! Dotada je car kao nekim čudom ostao „nepovređen“. Kobnog 1. marta on je pre podne otišao nekud kolima, pa je, na povratku u Zimsku Palatu, na Katerininom kanalu, bačena na nj bomba. I ovog puta ostao je nepovređen. Ali, dok se zadržavao na mestu atentata, drugi terorista bacio mu je pred noge drugu bombu. Atentator je ostao na mestu mrtav, ali je i car bio smrtno pogođen.

U istoriji ruske književnosti godine 1860. do 1880. spadaju u red najsjajnijih. Čista književnost blistala je sa nekoliko imena ogromne vrednosti. Ivan Turgenjev (1818—1883.), koji se javlja još četrdesetih godina sa nekoliko divnih pripovedaka, izdaje godine 1852. svoju vanredno lepu i socijalno zanimljivu zbirku Lovčevih Zapisa. Od druge polovine pedesetih pa sve do druge polovine sedamdesetih godina javljaju se njegovi socijalni romani, šest ih na broju, koji prestavljaju hroniku umnog i socijalnog razvitka Rusije tog doba. U pripovetkama, koje izlaze uporedo sa romanima, i koje će možda sačuvati svoju umetničku vrednost i značaj mnogo duže i u mnogo većem stepenu nego romani, zasićeni interesima trenutka, Turgenjev se javlja kao veliki majstor duboke psihološke analize i mislilac, pun poleta i originalnih ideja. Po svojim političkim nazorima Turgenjev spada u red odlučnih liberalnih zapadnjaka; liberalni časopis Vesnik Evrope smatra Turgenjeva kao svoga najboljeg saradnika. Pred svoju smrt Turgenjev objavljuje zbirku takozvanih Pesama u prozi: to su lirski odlomci prožeti dubokim osećanjima vaseljenske ljubavi, humanosti, ali i teškog pesimizma; jedna od tih pesama, koja onda nije mogla da bude legalno objavljena, slavi podvig onih devojaka iz otmenog društva, koje su se bacile u vrtlog revolucije, žrtvujući sebe za dobro naroda. Kratak odlomak o ruskom jeziku „velikom i bogatom i moćnom“, koji jedini spasava pisca usred „teških sumnja“ o sudbini Otadžbine jeste pesnički i politički testamenat velikog pisca, koji neće izgubiti svoju vrednost dok postoji Rusija i ruski narod.

Turgenjev je pozdravio kao velikog pisca ruske zemlje mlađeg svog savremenika Lava Nikolajevića Tolstoja (1828—1910.). Baš one godine kada se Turgenjev proslavio „Lovčevim Zapisima“, javlja se sa pripovetkom Detinjstvo ovaj budući književni džin, jedan od najvećih pisaca čovečanstva. On je bio tada mlad spahija, član najvišeg plemstva, oficir, koji je provodio mlade godine u veselom i raskalašnom društvu, ali je već tada bio dubok mislilac, i posmatrač života sa neobično pronicavim okom, književnik, koji je savršeno vladao najlepšim ruskim jezikom. Neobično jake realističke pripovetke, takozvane „Sevastopoljske“, u kojima su plastički prikazane krvave slike iz opsađenog Sevastopolja; uz to zanimljive pripovetke iz kavkaskog života, stvorile su mladom piscu veliko književno ime. U aleksandrovsko doba javljaju se dva njegova velika romana, koja su mu donela svetski glas: Rat i Mir, veličanstvena epopeja ruskog života s početka XIX stoleća, prožeta fatalističkom filozofijom istorije, i Ana Karenjina, socijalni i filozofski roman iz savremenog života. Tolstoj nije spadao u neku političku stranku, ali je imao izvesnih dodirnih tačaka sa konzervativcima, i zato su njegovi romani štampani prvi put u časopisu glavnog konzervativnog publiciste tog doba Mihajla Katkova, u Ruskom Vesniku. Treći velikan ruske književnosti i misli tog vremena jeste Todor Mihajlović Dostojevski (1822—1881.). Poreklom Belorus, ali opšteruski pisac, on je posle robije, na koju je bio osuđen kao politički krivac, živeo izvesno vreme interniran u Sibiru. Godine 1856. vratio se po amnestiji u evropsku Rusiju. Tu je pokušao da radi publicistički, blizak konzervativcima i slavjanofilstvu. U svojim romanima Poniženi i uvređeni, Zločin i kazna, Zli dusi, Idiot, Braća Karamazovi, u slikama Zapisci iz mrtvog doma, u pripovetkama Njetočka Njezvanova, Koikar, Zapisi iz podruma, Selo Stepanjčikovo, i dr. Dostojevski postiže vrhunac psihološke analize, i postavlja sa neobičnom jačinom najzamašnije i najstrašnije probleme, koji zanimaju i muče čovečanstvo. Kao kod Tolstoja, i kod Dostojevskskog prevlađuju hrišćanske koncepcije, ali prerađene na vlastiti način. Pored pretresanja večitih problema i stvaranja večitih opštečovečanskih tipova, Dostojevski daje veoma aktuelnu sliku savremene Rusije i na više mesta obrađuje probleme tekuće politike, ali shvaćene sa jedne više tačke gledišta i stavljene u vezu sa večitim problemima duha. U tom smislu najveći značaj imaju mu Zli dusi. Poraznu kritiku društva pre reforama, kao i za vreme reforama i reakcije, dao je u svojim romanima, pripovetkama, uspomenama, pričicama i crticama genijalni satiričar Mihajlo Saltikov-Ščedrin. Pored ovih najkrupnijih ljudi možemo samo po imenu spomenuti odličnog romanopisca Ivana Gončarova („Oblomov,“ „Ponor“), Pisemskog, autora mnogih romana i pripovedaka, Dimitrija Grigorovića, zatim pripovedače Pomjalovskog, Rješetnjikova, Gljeba Uspenskog, Zlamovratskog, Ljeskova, grupu divnih lirskih pesnika:’‘ Todora Tjutčeva, koji se odlikuje dubinom filozofske misli, Aleksija Tolstoja, koji je bio jak i u drami (istoriska trilogija iz doba Velike Bune) Apolona Majkova, Pleščejeva, Feta i Polonskog. Ali je najkarakterističniji pesnik tog doba Nikola Njekrasov koji se odlikuje jakim socijalno-političkim lirizmom. Rusko dramsko pozorište ima u to vreme velikog pisca Aleksandra Ostrovskog i odlične glumce.

U spoljnjoj politici Rusija nastavlja u izvesnom smislu sa tradicionalnom politikom legitimizma, t. j. čuvanja postojećeg stanja i odbrane monarhiskog načela. Tako je rusko Ministarstvo Spoljnjih Poslova, na čelu koga je stajao knez Aleksandar Gorškov, po izričnom nalogu cara protestovalo protiv nasilnog spajanja Sicilije sa kraljevinom Sardinijom i protiv ukidanja drugih talijanskih državica, zatim protiv zbacivanja hanoveranske i dveju hesenskih dinastija. Mnogo ozbiljnije je bilo mešanje Rusije u Kritsko Pitanje. Intervencijom kod grčke vlade i kod kralja Đorđa, koji je bio oženjen ruskom velikom kneginjom, sprečena je slobodna Grčka da pomaže kritske ustaše. Ruska diplomatija isticala je svoje stanovište kod hrišćanskih podanika sultanovih, da budu verni svom vladaru i da strpljivo čekaju poboljšanje svoga stanja od milosti Visoke Porte. Iza Krimskog Rata Rusija je na Balkanu radila u sporazumu sa Francuskom, tako da je neko vreme izgledalo kao da je između cara Aleksandra i cara Napoleona III došlo do neke vrste ličnog prijateljstva. U pitanju zamene kneza Aleksandra Karađorđevića starim knezom Milošem Obrenovićem, kao i u pitanju spasavanja Crne Gore od turske osvete, posle bitke na Grahovu, Rusija se potpuno slagala sa Francuskom. Ali je brzo došlo do nesporazuma zbog francuske intervencije u korist Poljske. Poljsko pitanje dovelo je do zbližavanja između Rusije i Pruske. Vlada cara Aleksandra, držeći se prijateljski neutralno za vreme sukoba Pruske sa Danskom, sa Austrijom i Francuskom, obezbedila je zaleđe Pruskoj, i učinila je tim veliku uslugu nemačkom ujedinjavanju. Rusija se tim, ujedno, posredno osvetila Francuskoj i Austriji, koje su bile tučene od Prusa. Zato se pruski ministar predsednik i kasniji kancelar Nemačkog Carstva, Bismark, koji je jedno vreme bio pruski poslanik na petrogradskome dvoru, zalagao za dobre odnose sa Rusijom. Rusija je, na međunarodnoj konferenciji u Londonu, godine 1871. dobila odobrenje za ukidanje izvesnih klauzula Pariskog Ugovora, koje su joj zabranjivale da podiže tvrđave i ratne luke i da drži ratne lađe na Crnom Moru. U Srednjoj Aziji, nakon niza ekspedicija, ogromni prostori, i to ne samo pustinja nego i divne kulturne oaze, prelaze bilo u vlasništvo, bilo pod protektorat Rusije; tamo se stvara prava ruska kolonijalna imperija, koja onda još nema za Rusiju veliki ekonomski značaj, ali svakako predstavlja široke mogućnosti za ekspanziju ruskog kapitala.

Na Balkanu, Rusiju teraju na aktivno istupanje, pored pitanja državnog prestiža, i čisto ideološki motivi, da se pomogne potlačenoj braći. U Moskvi se stvara Slovensko Dobrotvorno Društvo sa odelenjima u Petrogradu, Kijevu i Odesi. Na čelu njegovom stoje viđeni slavjanofili, naročito Ivan Aksakov. Vodi se intenzivna propaganda za ujedinjenje Slovenstva, za konačno oslobođenje Srbije i Crne Gore i za ujedinjenje s ostalim Srbima, za stvaranje bugarske države i oslobođenje Bugara ne samo od političke vlasti Turaka, nego i od crkvene Grka-fanarijota. Pokušaj da se izvede nekakvo, barem ideološko, ujedinjenje Slovena na slovenskoj etnografskoj izložbi u Moskvi godine 1867. razbija se radi poljskog pitanja i očigledne simpatije znatnog dela Čeha prema Poljacima. Slavjanofilska propaganda i njeni elementi na dvoru, u vojsci, i u visokoj birokratiji, grupiše se oko ličnosti prestolonaslednika Aleksandra. Oni ne mare mnogo zapadno katoličko Slovenstvo uopšte, zajedno sa Slovencima i Hrvatima, dok su prema Poljskoj direktno neprijateljski raspoloženi. Zato je cela pažnja odgovornih i neodgovornih činilaca, aktivnih političara i publicista, skrenuta na Balkan, gde su bili spremni naročito da se zauzmu u korist Bugara, kao konzervativnog i primitivnog elementa.

Pojava Rusije u Srednjoj Aziji izaziva veliku zabrinutost engleske diplomatije i ona teži da uvuče Rusiju u komplikacije na Balkanu. I zvanična vlada u Petrogradu smatra, da se javno mnenje treba aktivnije baviti balkanskim pitanjima, da bi se skrenula pažnja od unutrašnje krize. Ustanak u Bosni i Hercegovini, 1875. godine, i ulazak Srbije i Crne Gore u rat daju vrlo dobar povod za takve akcije. Taj rat, iako nije bio pomagan od strane zvanične Rusije, ipak je našao živ odziv u ruskom javnom mnenju. Naročito se tada istaklo Slovensko Dobrotvorno Društvo, koje se, prema duhovitoj reči jednog ruskog istoričara, „nalazilo u ratu sa Visokom Portom“. Nekoliko hiljada dobrovoljaca, na čelu sa generalom Černjajevim, koji postaje komandant srpske vojske, i nekoliko miliona ruskih rubalja stižu u Srbiju, skupljeni uz veoma aktivno učešće tog Dobrotvornog Društva. Poraz Srbije kod Đunisa izaziva i zvaničnu intervenciju Rusije, koja nastojava prvo da se zaključi primirje, a onda i mir, na osnovu status quo ante. Međutim, političke promene u Turskoj, gde su revolucionarni elementi oborili sultana Abdul-Azisa i zamenili ga Abdul-Hamidom, proglasivši ujedno i ustav, turski nacionalistički izgredi, i naročito krvavi pokolji po Bugarskoj, sve je to spremalo teren za ratnu akciju Rusije na Balkanu. Beć nekoliko godina Rusiju je zastupao u Carigradu vrlo agresivni eksponent slavjanofilske politike, general Ignjatijev, koga su u šali zvali vice-sultanom. Sa promenom režima u Turskoj njemu nije ostalo ništa drugo nego da upućuje stvari u pravcu ratnog sukoba. U očekivanju neizbežnog sukoba car Aleksandar otišao je u Rajhštat na sastanak sa carem Franjom Josifom. Tu je 22. juna rešeno, da Austro-Ugarska može okupirati jedan deo Bosne i Hercegovine, a za slučaj raspada Otomanske Imperije rešeno je „da se ni u kom slučaju ne dozvoli stvaranje jedne velike slovenske i kakve druge države na Balkanu“. 3. januara 1877. zaključena je i tajna vojna konvencija između Rusije i Austro-Ugarske. Za diplomatsku pomoć i neutralnost Austro-Ugarska je dobijala odrešene ruke u Hercegovini, Bosni i čak u Sandžaku. I sa Rumunijom je zaključen ugovor o prijateljstvu i o slobodnom prolazu ruskih trupa kroz Rumuniju.

Pošto su ostali uzaludni svi pokušaji velikih sila da spreče ratni sukob, car Aleksandar je u Kišenjevu 12. aprila 1877. objavio rat Turskoj. Rat je bio pripremljen dosta neozbiljno. Aktivna vojska bila je brojno nedovoljno jaka, slabo naoružana i loše snabdevena. Vrhovna Komanda bila je u neredu; i tako se rat razvijao dosta nepovoljno za Rusiju i stajao je golemih žrtava. Naročito je bila teška opsada utvrđenog logora Osman-Paše kod Plevne. I ovom je prilikom ruska vojska pokazala svoje čuveno junaštvo i izdržljivost, a sem toga naročito prilikom sjajne odbrane prevoja na Šipki. Ruski slikar-Vereščagin u svojoj čuvenoj slici ruskog vojnika, koji se smrzava, ali verno čuva stražu na Šipki, sačuvao je uspomenu na čuvene kominikeje ruske Vrhovne Komande: na Šapki sve je mirno, kojima je ona karakterisala svakodnevne tragične udese na ovom prevoju. Od juna 1877, u rat je stupila na strani Rusije i Rumunija, zatim od decembra iste godine Crna Gora i Srbija. Kapitulacija Plevne, zauzeće Karsa u Aziji, prelaz ruskih trupa preko Balkana i zauzeće bez borbe Plovdiva i Jedrena, i najzad pojava ruskih trupa pred vratima samog Carigrada, nespremnog za odbranu — sve je to dovelo do potpune kapitulacije Turske u San-Stefanu. Po san-stefanskom preliminarnom ugovoru stvorena je velika Bugarska, a Srbija je dobijala izvesno, vrlo malo, proširenje zemljišta. Dobrudža je trebala da pripadne Rumuniji u zamenu za delove Besarabije, koje je Rusija po Pariskom Miru izgubila. U Aziji Rusija je dobivala znatne teritorije sa Karsom, Ardaganom i Batumom. Porta se obavezala, da će Rusiji isplatiti veliku oštetu. Još za vreme brzog napredovanja ruskih trupa u pravcu Carigrada pokazalo se, da se ne samo Engleska, nego i Nemačka i Austro-Ugarska spremaju da ometu konačnu pobedu Rusije. Zato za obaveštene i nije bilo nikakvo iznenađenje, kada su Sile zatražile da se ceo San-stefanski Ugovor revidira na jednom evropskom kongresu. Taj je kongres održan u Berlinu, 1878. god. Po Berlinskom Ugovoru stvorena je kneževina Bugarska, a na jugu od Balkana obrazovana je autonomna provincija Istočna Rumelija sa hrišćanskim generalnim guvernerom. Po 25. članu tog Ugovora Austro-Ugarska je dobila pravo da, kao mandator Evrope, posedne i upravlja Hercegovinom i Bosnom, koje ostaju samo pod nominelnim suverenitetom sultanovim; pored toga Austrija je dobila pravo da razmesti svoje garnizone i u Sandžaku. Srbija i Crna Gora proglašene su kao potpuno nezavisne, isto tako i Rumunija. Sve tri ove države dobile su i izvesno teritorijalno proširenje. Odredbe, koje su se ticale teritorijalnih promena u Aziji, u Dobrudži, i Besarabiji, kao i o ošteti Rusiji, ostale su u glavnome nepromenjene. Berlinski Ugovor posvedočio je, da je Rusija tom prilikom bila gotovo usamljena i da se njen prestiž opet srozao, budući da je bila i vojnički i finansiski jako iscrpena.

Ali se već tada moglo očekivati zbližavanje između Rusije i Francuske, koju je car Aleksandar ličnom intervencijom god. 1875. spasao od novoga napada Nemačke.

Treba još spomenuti, da je za vreme cara Aleksandra II Rusija proširila svoje granice na dalekom istoku do reka Amura i Usura i da je dobila čitavo ostrvo Sahalin. Posedi Rusije u Americi (poluostrvo Aljaska), kojom je Rusija vladala preko naročitog rusko-američkog društva, počev od 1822., bili su 1867. prodati Severoameričkoj Uniji.