Историја Русије (А. Јелачић) 20

Историја Русије
Писац: Алексеј Јелачић

ГЛАВА XX.
Царевање Николе I.
(Доба "званичне народности"). (1825-1855.).

Доста млад (није још имао 30 година) и недовољно искусан, ступио је цар Никола I на престо, „окаљан крвљу поданика“ (израз самог цара у писму царевићу Константину). Трагедија Децембарске Буне учинила је веома дубок утисак на цара; она гa је лично јако уплашила, уневши мучан елеменат страха у његов живот и његову политику“ па гa је утврдила у његовој готово слепој привржености начелима конзерватизма и војне дисциплине. Поред тога, она је улила у њ неповерење према свима друштвеним покретима и друштвеним, снагама, а у првом реду према племству, које је он сматрао као сталеж заражен духом буне и тежњама ка ограничавању самодржавне царске власти. Будно чувајући социјалне повластице племства, он је, у исто време, хтео да влада и управља, држећи племство по могућности далеко од ефективног учешћа у државним пословима. Он је тежио да управу државе што више бирократизира, иако у исто време није имао великог поверења ни у бирократију, сматрајући чиновништво непоузданим и поквареним.

За време знамените велеиздајничке парнице против Децембриста (учесника у децембарској побуни) он је долазио у непосредан додир са већином оптужених; и десила се нека врста чуда: оптужени и усмено и писмено изложили су цару, своме главном тужиоцу, потпуно искрено своје мишљење о стању државе и о мерама, које треба предузети да се жалосно стање поправи. Цар је наредио, да шеф канцеларије истражне комисије, потоњи сенатор, Боровков, направи извод из записника саслушања тих „злочинаца“, из њихових пројеката и писмених исказа. Тако је постао један докуменат, који је после код цара стално лежао на столу, а у ком је дата свестрана, и то поразна, критика државног и друштвеног уређења Русије двадесетих година XIX века. Ову критику и уопште импресије, добијене од процеса, цар је употребио за рад на реформама. Али овај је рад спроводио чисто бирократски, у толикој тајности, да нису чак понекад ни сами министри знали; онда невероватно споро и са сталним страхом да некаква најскромнија, најситнија реформа не изазове „лажна умовања“, штетне разговоре, неред и буну. Требало је вршити реформе,. али тако да их нико не би приметио и да би поступне и готово неосетљиве промене што мање мењале постојећи ред. Будни и строги чувар тог реда, цар Никола је сматрао својом светом дужности да и ван граница царевине пази на одржавање постојећег реда и да одмах интервенише, где год стигне, ако се тај ред поремети. Задатак се Русије, према речима министра спољњих послова грофа Несељродеа састајао у томе, да „подржава власт свуда где она постоји, да је помаже тамо, где она опада, да је брани тамо, где је отворено нападају.“

Треба споменути још и то, да је цар Никола био изванредно савестан у вршењу своје владарске дужности: оскудицу свога бедног образовања он је стално попуњавао врло разноврсним и обилатим читањем, а проводио је много времена проучавајући она питања која су долазила преда њ. Из његових многобројних писама, резолуција и примедаба по различитим предметима, као и из његових говора у затвореним и тајним седницама Државног Савета, тог великог саветодавног тела, створеног од његова брата, види се да је цар Никола стекао велику рутину управљања државним пословима, да је имао извесних идеја, које је умео да лепо изрази и да је имао шире видике и јачу памет од многих својих доглавника. Али је све његово старање пропа-дало узалуд: он је био у суштини ствари велики утописта, јер је хтео очувати један скроз труо друштвени ред, хтео га је поправити неким неосетним реформама и, најзад, сањао је о том да може све решити сам. Целог свог живота он се борио са духом времена и пренатрпаношћу свакојаким пословима, и у једном и у другом вршећи неку врсту Сизифова посла. Како је у својој борби са напретком времена немилице спутавао слободну мисао и сурово гонио независне људе, он је постао омражен код свију напредних људи у Русији и ван ње.

6. децембра године 1826. изашло је тајно наређење царево да се образује један ужи одбор за проучавање списа, који су остали од покојног цара и питања о поправкама у државном уређењу. Тај „Одбор 6. децембра“ радио је четири године и прегледао је не само хартије цара Александра, него је проучавао и различне гране државне управе и јавног живота. Као плод тих већања изашло је више предлога за нове законе и различне реформе, али све то није засецало дубоко у суштину ствари. Ради тога је цео тај рад остао без икаквих битних последица. Цар Никола није више после тога састављао одборе, који би имали за задатак да претресају целокупно стање државе. Али је за поједина питања именовао више тајних стручних одбора; тако је, на пример, питање о кметској зависности сељака било претресано у девет тајних одбора, али и то без икаквог стварног резултата. Поред тајних одбора, цар се у законодавној делатности служио и редовним путем, т. ј. министарствима која су своје образложене предлоге подносила на мишљење Државном Савету. Али је и та установа изгледала цару некако опасна; он је ограничавао њена већања, наређивао је понекад какав закључак треба да буде примљен, а велики број законодавних предмета решавао је коначно и без саслушања Државног Савета.

Цар Никола је наручио чувеном реформатору Сперанском, да скупи руске законе и утврди састав руског законодавства. Сперански је предложио, да се прикупе сви укази и уредбе са снагом закона издати од 1649. године, да се распореде хронолошким редом и тако штампају. Затим је требало да се из те огромне грађе изваде норме постојећег права, па да се оне систематизирају, кодифицирају и издаду у облику зборника или такозваног „Свода“. Најзад, требало је прерадити Свод у један законик. Цар је одобрио само прве две мере, те је Сперански са својим сарадницима успео да прикупи и распореди грађу и изда 25 огромних свезака „Прве пуне збирке руских закона“ од 1649—1825., затим неколико свеказа друге „Пуне збирке“, у коју су ушли закони из доба цара Николе. Постоjeћe право систематски је изложено било у 14 свезака „Свода закона Руске Царевине“. Сав је посао био готов године 1833. а 1. јануара 1835. „Свод“ је био уведен у живот, као обавезан законик. После смрти Сперанског, награђеног грофовском титулом, (1839.) издата је 15. свеска „Свода“, која је садржавала казнени законик, једним делом израђен још од Сперанског. Тај се одликовао врло суровим казнама за злочине против државног уређења, који су у многим случајевима били кажњавани смрћу. И поред свију мана, готово неизбежних у пословима ове врсте, Сперанскога збирке представљају монументално правничко дело и биле су од несумњиве користи за Русију.

Сељачко питање рашчлањавало се у главном у два дела: у питање о кметској зависности сељака од спахија и у питање о правном и економском положају сељака-државних кметова. Цар Никола сматрао је кметску зависност као велико зло. На једној седници Државног Савета, на којој је био претресан законски нацрт о факултативном ослобођењу кметова по њиховом споразуму са спахијама, цар Никола је изговорио знамениту беседу, која је почињала овим речима: „Нема сумње да кметска зависност у садашњем њеном стању јесте и код нас зло осетно за све и очигледно, али дирати у њ сада, значило би учинити нешто још много горе“. Дакле, влада није ишла даље од појединачних, врло скромних мера, које су ишле затим да се одстране најгрозније злоупотребе спахиског права и врло споро смањи број кметова, нарочито кућне служинчади, која се по спахиским дворовима налазила у најгорем стању. Забрањена је продаја сељака без земље; ограничено је право спахија да своје сељаке могу слати у Сибир на робију; донекле је измењен и побољшан начин ослобађања сељака путем споразума са спахијама. Нешто радикалнији закон из године 1848., који је допуштао сељацима да купе слободу приликом продаје имања путем јавне дражбе, био је одмах после објаве некако обустављен, јер је изазвао многе разговоре о предстојећем ослобођењу сељака. Једино се озбиљније радило на преуређењу управе и донекле господарства код државних кметова. У том послу који је требао да буде као нека врста примера за спахије, велике је заслуге стекао либерални доглавник царева Александра и Николе, генерал гроф Петар Кисељев. Као шеф једног оделења Цареве Канцеларије, касније министар државних имања, Кисељев је упростио и знатно побољшао администрацију са државним кметовима; тежио је да те кметове претвори у слободне сељаке; смањио им је пореске терете; помагао њихову земљорадњу; уредио им јефтини кредит, школе и болнице. Али тај пример поступања државе према својим кметовима није изазвао готово никаквог интереса, а још мање подржавања код спахија-племића. Преживело, труло и омражено наслеђе кметске зависности остало је и даље у свој својој неприкосновености као највећа ругоба Русије и претња њеном опстанку.

За просвету је чињено доста, али се будно пазило да просвета не постане сувише приступачна за шире кругове. Тако су у начелу универзитети и гимназије били намењени за децу племства и чиновништва, док је трговачко-занатлиски сталеж требао да се задовољи са школама од прилике равним нижим гимназијама. Ипак су извесни елементи из нижих сталежа продирали и у средње, и у више школе. Уместо затвореног пољског универзитета у Вилни отворен је руски у Кијеву. Универзитети су године 1835. добили мало слободнији устав. Било је отворено пуно нових катедара, међу њима нарочито славистичке. Више младих научењака послато је у иностранство. Путовање тих државних стипендиста, Срезњевског, Бођанског, Василија Григоровића по словенским земљама чини важан датум у историји словенске узајамности. Али у просветној политици цар-Николине владе није било искрености. Њу је кварио реакционарно-полицајни дух читавог режима. Истина је, да се на руским универзитетима појављују први пут у већем броју људи достојни имена научника: историчари Соловјов, Грановски, правници Кавељин, Рјеткин, медицинар Пирогов, слависте Срезњевски, Бођански, Лавровски и сила других, док у књижевности имамо велик број лепих талената и значајних писаца. Пушкин тада дозрева и даје своју пуну меру, а Љермонтов се такмичи са старијим песничким генијем Пушкиновим, док Гогољ ствара руску прозу. При крају овога доба јављају се велики приповедачи и романописци — Достојевски, Тургењев, Гончаров, да споменемо само најкрупнија имена. Генијални критичар Бјелински, тај први велики интелектуалац-неплемић, популарише и суди голему литерарну продукцију епохе, и даје мноштво значајних филозофских, естетских, моралних и друштвених идеја. Публицистика се развија у филозофским и полемичким списима славенофила и западњака који су дали правац даљем развитку руске мисли. Најзад и ликовна уметност, те музика и глума, имају у то доба у Русији многе знатне представнике, и то неке гране први пут у Русији уопште (такав је случај музике). При свем том, ове важне чињенице не могу спасти цара Николу и његову владавину од строге осуде потомства, јер су сви ови творци руске културе радили већим делом успркос његовим настојањима. То није тешко доказати примерима: Пушкин је стално ометан у раду, он је прогањан и злостављан, док није пао жртвом салонске интриге; Љермонтов, који је на ту интригу и на смрт свог великог песничког друга испевао песму пуну гнева и срџбе, био је ради те песме протеран на Кавказ где је нашао прерану смрт. Грибоједовљев споменути комад осакаћен је цензуром, и није доживео да буде представљан на позорници за живота пишчева. Филозофа-публицисту Чадајева прогласили су лудаком, а часопис у ком је обелодањивао своје мисли, незгодне и неповољне за владу, био је обустављен, а уредник стављен под надзор полиције. Гогоља су шиканирали, и он је тек неке од својих списа могао да штампа, а „Ревизор“ се могао приказивати само на личну интервенцију цареву. Живот у Русији изгледао је и конзервативцу Гогољу толико одвратан да се осетио морално принуђен да побегне из Русије. И најконзервативнији славенофили били су под надзором полиције. Бјелинског нису бацили у тамницу само зато што га је полиција, дошавши да га ухапси, нашла на самрти; Достојевског, и његову дружину на челу са талентованим Махајлом Буташевићем-Петрашевским осудили су на смрт, одвели на губилиште, и отуда послали на вишегодишњу робију у тешким оковима ни због каквих дела, већ једино због разговора и читања књига забрањених од владе и планова о ослобођењу сељака, о слободи штампе.. Генијалног украјинског песника Шевченка послали су у далеко изгнанство, као проста војника, са забраном да ишта пише и слика (он је био велики песник и талентовани сликар), а његове културне другове осудили су на разне казне. Херцена и Огарјова натерали су на бегство из Русије након прогона и шикана. И колико је других, мање познатих, људи прогањано, злостављано, стављено у немогућност да раде! Колико је књига забрањено, колико списа измрцварено неуком, мрачњачком, више пута бескрајно глупом и самовољном цензуром! Није с тога чудно да су готово сви руски писци тога доба били противу режима. У песми и у роману и приповеци, у књижевним радовима Гогоља и Григоровића, Писемског и Тургењева, најзад и толиких других, на разне начине и са различних страна, према различним темпераментима и талентима, приказана је страховита слика социјалне неправде и моралне покварености Николајевске Русије. Оно што је било најстрашније у њој није била само анархија управе, нити то што је она била „у судовима црна црном неправдом“, како то каже у чувеним стиховима конзервативни славенофилски песник и филозоф Хомјаков, него оно прогањање духа, оно мрцварење слободне човечје мисли и личности.

Међутим је оптимизам био званично призната и од власти ширена наука. У то је доба скована знаменита доктрина такозване „теорије званичне народности“, т. ј. званичног оптимистичког и реакционарног национализма. Зачетник ове теорије био је гроф Сергије Уваров, дугогодишњи министар просвете цара Николе, који је — у своме годишњем извештају цару године 1833., — писао: „...Срећом, Русија је сачувала ватрену веру у спасоносна начела, без којих она не може ни да цвета, ни да се оснажи, ни чак да живи. Дубоко и искрено везан. уз цркву својих предака, Рус је увек сматрао њу као друштвену и породичну установу. Без привржености к вери предака сваки народ свака особа, гине; Рус, одан својој отаџбини, неће никада при-стати на то да напусти ма и једну само догму свог православља, да жртвује ма и једно зрнце бисера Мономахове диадеме (празнична камилавка московских царева). Самодржавна владавина, то је основни; услов политичког опстанка Русије, и руски џин ослања се на њу као на камен-темељац своје величине.“ Када се ово преведе на обичан језик, то значи: никаквих озбиљних промена, јер све што постоји добро је; могућне су само техничке поправке и уклањање случајних злоупотреба несавесних чиновника.. У исто време проглашење начела православља захтевало је, у најмању руку, ограничење делатности других признатих конфесија, те прогоне особа старог верског обреда, па онда слободоумних људи и; припадника секата и отпадника од православља.

Сви покушаји рефорама престају коначно године 1848. Револуција године 1830. у Француској и у Белгији имала је нарочитог одјека у Пољској, где се један део пољске војске и градског становништва у Варшави побунио, истерао из Пољске намесника, великог кнеза Константина, и настојао је пред Земаљским Сабором („Сејмом“) да тај прогласи независност Пољске Краљевине, оцепљење од Русије, и збацивање са престола цара и краља. Цар Никола морао је употребити велику војску, која је тек после седмомесечне крваве борбе, прво под знаменитим Дибичем, а онда после смрти Дибича под Паскјевићем освојила поново Пољску. Пољска револуција омела је замишљену интервенцију цара Николе у Белгији.

Али је још већи утисак од Децембарске Буне и догађаја из године 1830—31. направила на цара Николу револуција 1848. Он би хтео да је угуши, али су се једино Хапсбурзи обратили на њега са молбом да их спасе од побуњених Мађара. Цар се радо одазвао на позив свога младог друга Фрање Јосифа, па је велика руска војска под Паскјевићем ушла преко Дукљанског превоја у Мађарску. Цар Никола се бојао Мађара још за то, што су у њиховој војсци ратовали многобројни пољски емигранти. И сада још у Карпатској Русији и Словачкој радо се сећају проласка руске војске год. 1849. Она је будила словенску свест у тим забаченим крајевима. Из руске победе над Мађарима извукла је корист само Хапсбуршка Монархија, која је ликвидирала националне аспирације и Мађара, и Талијана, и Словена. Цар Никола није био ни раније склон да те аспирације помаже. Он је поводом Илирског Покрета изјавио, да никад неће помагати поданике против њихових владара, иако је Гај био лепо примљен у Русији.

Достојевски је написао у заточењу, у Сибиру, бесмртне „Записке из Мртвога Дома“. Тако је он назвао сибирску тамницу, али се исто тако могла назвати и читава ондашња Русија. Један од најбољих руских писаца Гљеб Успенски, сећајући се касније на ово доба, вели о њему следеће: „Не треба се мицати, иако можеш маштати; треба да кријеш да уопште мислиш; али не треба крити да се бојиш, да цептиш, чак и онда кад нема разлога за страх: ево шта су направили од руске гомиле. Треба се увек бојати: то је корен животне истине; све остало може да буде а може и да не буде, није све остало ни потребно јер ћеш пасти у неприлику.“ Ове његове речи потврђују потпуно реферат, који је цару поднео један од његових доглавника генерал Кутузов, који је био упућен да прегледа три губерније и да цара обавести о њиховом стању. Ми можемо само навести неколико реченица из тог ванредно значајног и занимљивог документа: „Приликом путовања мога, пише Кутузов, у најбоље време године т. ј. за време косидбе сена и жетве жита, нисам чуо ниједног гласа радости, није се запажао ниједан покрет, који би сведочио о народном задовољству. Печат несреће и туге ударен је на сва лица. Трагови осећања туге толико су заједнички свима сталежима, докази друштвеног сиромаштва толико су очигледни, неправда и угнетавање свуда и у свему толико су опасни за државу, да и против воље постављаш себи питање: Зар не може све ово стићи до престола Вашег Царског Величанства?...“ И наравно не може, јер, наставља преузвишени аутор „око престола Вашег Величанства скупило се неколико људи, који су, опкољавајући га, направили зид, преко кога никакве злоупотребе нису за вас видљиве и глас угњетавања и страдања вашег народа не долази до ваших ушију...“

Године 1835. од 231.099 људи у војсци било је болесних 173.992 од којих су 130.000 боловали од врло тешких и опасних болести. Умрло је 11.023 војника. Генерал Кутузов износи даље варварску дисциплину, тотални хаос у интендантури и санитету као узроке овог пропадања и распадања армије. Под таквим околностима треба се још дивити како је николајевска Русија могла да води толико активну и све до катастрофе Кримског Рата успешну спољњу политику везану за неколико тешких, дугих и крвавих ратова. Први велики рат, који је Русија водила за време цара Николе, био је рат са Перзијом. Односи са Перзијом почели су да се кваре поново нарочито почетком XIX столећа, пошто је Русија примила у поданство Ђурђијанску Царевину на Кавказу. Ова прастара хришћанска царевина у току дугих векова борила се за своју самосталност против Турака и Перзијанаца. Почев од XVI века, нарочито од доба Тодора Ивановића, Ђурђијанци траже помоћи и заштите од Русије. За време Катарине II руска се rpaница примакла Ђурђијанској; Русија је била одвојена од ње само кавкаским планинским народима. У то време, на молбу ђурђијанског цара, проглашен је протекторат Русије над малом закавкаском царевином; најзад Павле I уочи своје смрти издаде проглас о уласку Ђурђијанске, као покрајине, у састав руске државе. Када су стигле у Перзију вести о наглој смрти цара Александра и побунама у Русији, оријенталци су схватили ове вести као знак расула руске државе, па су перзијански одреди без објаве рата упали у закавкаске руске пределе. Знаменити генерал Јермолов, командант руских трупа на Кавказу, био је преслаб да заустави навалу Перзијанаца. Кад је доспела помоћна војска под генералом Паскјеваћем Перзијанци су били потучени и освојен је Ериван. Паскјевић је ушао у саму Перзију. Перзија је била приморана да затражи мир у Туркманчају. По том миру Русија је добила доста опширне перзиске пределе на левој обали Аракса са тврђавом Ериваном. Од тог времена Русија је до-била господарећи положај у Закавказју, нарочито према Перзији.

Балканска политика цара Николе одликовала се великом активношћу. Уместо да препусти Грке њиховој судбини цар Никола је настојао да се Грци спасу турског јарма и да им се обезбеди шира самоуправа. У томе смислу потписан је протокол између Русије и Енглеске 13. марта 1826. у Петрограду, који је требала да прими и Порта. Готово истовремено Русија је упутила Порти ултиматум, према којем се од Порте тражило да одмах ослободи од својих трупа дунавске кнежевине, и да успостави стање од пре 1821., кад је била погажена аутономија тих кнежевина и кад су оне биле окупиране од Турака.

Исто се тако тражило од Порте нека одмах изврши своје обавезе према Србима у смислу тач. 8. Букурешког Уговора. Најзад, били су изнети захтеви који су се тицали чисто руских државних и при-ватних интереса. Већ 22. априла Порта пристаде на ултиматум. 25. септембра потписана је чувена Акерманска Конвенција у којој су уређена сва питања, која су произилазила из Букурешког Уговора, као и из неких других међународних аката и обавеза. Тако су обновљене повластице Дунавских Кнежевина, регулисано је питање избора њихових господара, који нису могли бити смењени без пристанка Русије; затим се Порта поново обавезала да испуни све услове Букурешког Уговора, и да у року од 18 месеци, а према споразуму са српским делегатима, обезбеди Србији самоуправу. Специјално је било решено да Србија буде проширена са оних њених шест нахија, које су се пре налазиле под Карађорђевом управом.

Обећано је, да ће сва права српског народа бити потврђена султановим хатишерифом и да ће све то бити стављено до знања руском цару. Међутим, још пре него што је дошло до остварења онога, што је уговорено у Акерману, дошло је до нових заплета на Балканском Полуострву. Турска је одбијала да задовољи тражења Великих Сила, која су правно произлазила из обавеза примљених од Порте у Петроградском Протоколу. Када су та настојања остала безуспешна, савезничке флоте ушле су у Наварински залив и блокирале су турско-мисирску флоту. 20. октобра 1827. год. турске лађе су прве осуле ватру на лађе савезника. У битци, која је трајала неколико сати, цела је турско-мисирска флота била спаљена. После овога догађаја француски, руски и енглески амбасадори напустише Цариград. Султан Махмуд узео је ратоборан став према Русији, протерао је руске поданике из Турске, забранио руским лађама улаз у Мореузе, јавно је оспоравао вредност Акерманске Конвенције и свечано је позивао муслимане на „свети рат“ са Русијом. 14. априла 1828. цар Никола је објавио Турској рат. Тај се рат водио у Закавказју и на Балкану. Млади Његош поздрављао је тај рат у првој својој овећој песми „О војни Русах и Тураках“.

Милошева Србија није учествовала у рату; цар Никола изрично је изјавио да не зове балканске хришћане у рат са Турском, док је кнез Милош на скупштини у Крагујевцу говорио: „Нама није до тога што се царевине међу собом кавџе; оне ће се побити па и помирити, али ономе слабом ко се у њихову кавгу уплете било би тешко, кад га која страна остави.“

Међутим, рат се показао доста тежак за Русе, нарочито на Балканском Полуострву. Поред неодлучности главног заповедника, старог грофа Витгенштајна јунака из год. 1812., нарочито су деловале незгодне саобраћајне прилике, неуређеност интендантуре и санитета. Много више но саме борбе десетковале су руску војску болести. Борба је трајала са променљивом срећом око годину и по дана. Само су на мору Руси постигли потпуну и одлучну превласт. Нарочито су се чврсто држале неке турске тврђаве, као Шумла. Али после сјајне победе коју је извојевао код Кулевче нови заповедник, генерал Дибич, и после преласка Дибичева преко Балкана и његова уласка у Једрене, Турска је хитно закључила мир у Једрену 14. септембра 1829. године. У Једрену Дибича поздравише и изасланици кнеза Милоша. По уговору о миру Русија је враћала Турској Дунавске Кнежевине, све земљиште на Балкану и велики део својих освојења у Азији. Русија је добила нека острва у дунавској делти, уз право пролаза руских ратних бродова кроза њу. Дунав је проглашен слободном реком. Руси су добили велике трговачке повластице и оштету. Призната је слобода Грчке, док је Дунавским Кнежевинама обезбеђена пређашња самоуправа под руском гарантијом. Потврђено је све, што је Србији обећано Акерманском Конвенцијом. Цар Никола је доскора смањио ратну оштету, коју је Турска била дужна платити и уопште водио је веома пријатељску политику спрам Турске, тим пре што је Турска почела испуњавати своје обавезе. Тако је већ године 1830. султановим хатишерифом потврђена самоуправа Србије. Природно је да је после тога руски утицај постао веома јак у Милошевој Србији, где су руски агенти, па и сами курири примани са највећим почастима, и да је српски покровитељ, цар Никола, уживао код Срба највећи углед и љубав.

Много бриге задавала је Русији мала Црна Гора. Стални гранични сукоби између Црногораца и Турака изазивали су честе интервенције Русије. О Црној Гори специјално се бринуо Јеремија Гагић руски конзул у Дубровнику.

Год. 1833. дошло је до првог пута Његошева у Русију, с кога је он понео најлепше успомене. Тада је он био и завладичен, у присуству самога цара. Поред других повољних резултата, Владика је довео из Русије у Црну Гору „штампадура“ и слова, тако да је могао отворити српску штампарију на Цетињу. Међу првим публикацијама које су изашле из ове штампарије била је збирка песама Владичиних, „Пустињак Цетињски“ (1834.), која је пуна реминисценција на Русију и прожета одлучним русофилством.

Цару Николи I посвећује Владика две оде; једну свршава са панславистичким стиховима:

„Здрав Славјанах буди царе! Сви противни за те маре, Брани ђецу, те Славјане, Њине пршти све душмане!“

Одушевљено поздрављајући још у „Пустињаку Цетињском“ руске градове, нарочито Москву, Његош је много касније (1846.) у писму „Московском друштву историје и старина руских“ славио Москву још једном: „Пажња Москве неоцењена је за владаоца шаке оног народа који је осуђен судбином на искушења, на жртву за православије и за чест имена народа, којег су четири стотине година гњавиле и истребљавале иноплемене државе, а који је своје биће сачувао, само са вјером и чешћу имена, и који је доживео блажену епоху у којој га се сетише Цар и мајка славенске величине“.

Владика се свакако свесно и савесно трудио, политички и песнички, да се никад не помуте односи према великом славенском брату малог народића, који на уста сердара Јова (у „Шћепану“) каже:

„И ми Русе ка' браћу љубимо...“

Многи Руси, и као дипломатски агенти и као путници (на пример научењак Нил Попов, писац знаменитог дела „Русија и Србија“, коме је владика Раде посветио на растанку топлу песму), својски су радили на одржавању и учвршћавању узајамних симпатија.

Све до 1840. године Русија је господарила на Балканскоме Полуострву. Не само хришћански народи и васалне према Порти државице, него и сама Порта налазила сe под туторством цара Николе. И у Пруској ниједна озбиљна политичка мера, чак ни чисто унутрашња, није се могла спровести без пристанка или бар знања руског цара. Руски посланик на прускоме двору водио је усред Берлина цензуру немачких књига. Кад је краљ Фридрих Вилхелм IV био 1847. принуђен да сазове Земаљски Сабор, цар Никола је заузео непријатељски став према Пруској и своме шураку краљу и спречио је пруски покушај да заузме Шлезвиг-Холштајн и да се бори са Данском. Шта више, осујетио је и покушаје Пруске да дође до хегемоније у Немачкој и помагао је свога савезника и штићеника из год. 1849. цара Фрању Јосифа, да води одлучну реч у Немачкој.

Године 1840. надзор над стањем на Балканском Полуострву предат је узајамним уговором пет Сила — Русије, Енглеске, Француске, Аустрије и Пруске њиховим амбасадорима у Цариграду. На тај се начин руска гарантија претворила у европску, и руски престиж на Балканском Полуострву био је донекле уздрман. Али се цар Никола и даље понашао као суверен не само Русије, него и Истока. Неповерење, које су европски државници и јавно мнење све више тајили према Русији, постало је нарочито тешко по саму Русију после догађаја револуционарних година 1848-49. Политику изоловања Русије и подбадања Турске против ње предводио је енглески председник владе лорд Палмерстон. А и француска влада, и сам председник Републике Луј Наполеон Бонапарт, потоњи цар Наполеон III, својски су подржавали енглеску политику. Аустрија се није обазирала на то, што је опстанак њене државе и династије био обезбеђен 1849. год. само помоћу Русије, него се у потаји већ спремала да, према чувеној крилатици, „зачуди свет својом незахвалношћу“. У таквој атмосфери избио је један нови велики рат. Рат тај, Кримски, био је судњи дан цара Николе и Николајевске Русије. Избио је 1853. год. имајући као непосредан узрок сукоб између Русије, Порте и Француске због права протектората над Светим Местима у Палестини и начина извршавања тог протектората. Развијао се тако неповољно за Русију, и поред дивног јунаштва њене војске, да цар Никола није хтео да доживи срамотни свршетак овога рата. Још пун животне снаге, али сломљена духа услед неуспеха целог свога животног дела, он је себи одузео живот (1855.). Његов син Александар II (1855—1881.) примио је тешко и незахвално наслеђе.