Istorija Rusije (A. Jelačić) 16

Istorija Rusije
Pisac: Aleksej Jelačić

GLAVA XVI.
Doba Katarine II.

Katarina II, nemačka princeza, uspela je da se dobro snađe u ruskom društvu. Obdarena od prirode oštrom i „vitkom“ pameti, ljupkom spoljašnjošću (iako nije bila lepotica), ona je dosta tužne godine, provedene na ruskom dvoru, kao zabačena prestolonaslednikovica, „kraj nemilog i ludog supruga, iskoristila tako, da stvori sebi jak oslonac u vladajućim krugovima, da prilično dobro izuči prilike i osobine zemlje nad kojom joj je bilo suđeno da vlada. U isto vreme se upućivala u tehniku državnih poslova i temeljno je izučila najvažnija dela ondašnje političke književnosti i filozofije prosvete. Takt i veština vladanja — to su bile, uz neverovatnu radinost i snagu pamćenja, glavne osobine carice Katarine. „Samo jedini Bog i ljubljena Otadžbina naša preko izabranika svojih dali su nam žezlo carevine“ govorila je Katarina u jednom od svojih proglasa. U svojim proglasima Katarina je oštro osuđivala politiku i postupke svoga supruga, toliko oštro, da je drugi od tih proglasa (takozvani „podrobni“ od 6. jula), bio kasnije poništen ukazom cara Pavla i nije ušao u zbirku ruskih zakona. U isto vreme carica je obilato nagradila neposredne izvršioce državnog udara od 28. juna, i starala se da na svaki način čini dobro svojim „biračima“ t. j. plemstvu. Niz ukaza iz doba njene vladavine obeležavao je politički kurs u duhu prohteva plemenite gospode. Oslanjajući se na šire krugove plemstva i naročito garde, Katarina je uspela da izbegne i opasnost od pojedinih zavera i da ukloni preveliki uticaj velikaša, okupljenih u Senatu. U odnosima prema ovoj velikoj gospodi mlada carica je pokazala naročitu veštinu političkog manevrisanja. Između velikaša najviše se isticao grof Nikita Panjin, bivši ruski poslanik u Štokholmu, zagrejan aristokratskim uređenjem Švedske. Panjin je izradio nacrt neke vrste ustava sa Carski Savet, koji je trebao da formalno ograniči carsku vlast. Katarina je taj nacrt potvrdila, ali ga nije nikad dala objaviti, pa je na taj način ostao kao zanimljiv dokumenat samo za istoriju političkih ideja u Rusiji!

U nizu mera, koje su trebale da što više zadovolje caričine „birače“, da povećaju njenu popularnost u celoj carevini, u krugu sviju staleža,. i van zemlje među prosvećenim društvom, od najveće je važnosti saziv „Komisije ili Odbora za izradu nacrta novog Zakonika“. Ideja takve jedne komisije nije bila nova ni originalna, ali ostvaranje njeno spada u red najvažnijih i najzanimljivijih događaja ruske istorije. Odmah posle izdanja saborskog zakonika cara Aleksija pokazalo se, da je taj zakonik nepotpun i nedovoljan. Zato su izlazili,. kao njegova dopune, odnosno delomična zamena, različni ukazi, koji su se toliko nagomilali, naročito za vreme cara Petra Velikog, da su postali stalan izvor administrativnih nereda i svakojakih zloupotreba. Da bi se moglo snaći u masi raznovrsnih zakona i uredaba, trebalo je izraditi neki novi Zakonik, upravo sastaviti novi od tih posebnih zakona i velikog Zakonika iz godine 1649. Takav cilj je postavio još car Petar, ali ga nije izveo ni on ni njegovi neposredni naslednici. Za učešće u tom radu vlada je više puta pozivala i birane predstavnike slobodnih staleža, ali su u izborima ovih odbora staleži veoma labavo učestvovali, pa često nisu nikoga birali, ili su namerno birali invalide, prostake, i siromahe, tako da vlada ne bi znala šta s njima da počne; ponekad su izabrani poslanici smatrali ovakav posao naprosto kulukom, i bežali u šume, spasavajući se od svojih mandata, tako da je u jednom slučaju guverner, po nalogu vlade, morao imanje poslanika da stavlja pod sekvestar, a njegovu porodicu i najbliže sluge da okuje!

Katarina II, prilikom stupanja na presto, zatekla je nekoliko desetina izabranih poslanika i još nezavršene izbore. Tek krajem 1766. carica je mogla izdati znameniti proglas od 14. decembra, u kom je pozivala slobodne staleže da biraju poslanike. Ovi poslanici su bili dužni da u prestonici podnesu vrhovnoj vlasti želje i tegobe svojih birača, i pored toga da sudeluju u izradi nacrta novog Zakonika. Najjače predstavništvo dobili su gradovi, a tek onda plemići; izbori su imali karakter staleški. Staleži seljaka, kmetova i duhovništva, taj stup staroruskih zemaljskih sabora, bili su odstranjeni od učešća u izborima. Državna nadleštva, plemstvo, i većina gradova birali su poslanike neposredno, dok su ostale grupe birača birale prvo poverenike a tek onda poslanike. Iako veliki broj birača nije uzeo učešća u izborima, zbog neuređenosti puteva, nedovoljne obaveštenosti, nedostatka obrazovanja i političke svesti, ipak su izbori gotovo svuda bili veoma živi. Bilo je agitacije, diskusije, izborne borbe, i, što je možda najinteresantnije, razašiljani su nacrti poslaničkih programa i uputa iz jednog mesta u drugo, tako da postoje pojedine grupe takvih uputa veoma sličnih. Svega je bilo izabranih poslanika: od državnih ustanova 28, od plemstva 261, od gradova 208, od slobodnih seljaka 79, od alogena 34, od kozaka 54. Uputa i programa je bilo više nego poslanika, naročito uputa seoskih birača. Njih je bilo oko 2000. Oni predstavljaju građu od ogromne vrednosti za poznavanje stanja ondašnje Rusije i raspoloženja njenog slobodnog stanovništva.

Od državnih nadleštava veliki uput izradio je Sinod ruske crkve, koji je pokupio obilatu građu o stanju crkve i, donekle, o željama duhovništva. Druga nadleštva iznosila su svoje primedbe o stanju poverenih im grana uprave; tako je, na primer, Akademija Nauka govorila u svome uputu o stanju prosvete i o potrebama prosvetnih radenika. Najzanimljiviji je svakako uput Glavne t. j. prestoničke Policije; to je veoma opsežan (u 403 tačke) elaborat, koji predstavlja neku vrstu dosta originalnog, ponekad komičnog sistema društvene filozofije prosvećenih policajaca. Plemstvo je tražilo da se očuva neokrnjen postojeći društveni red, da samo ono ima pravo da bude vlasnik nepokretnih imanja seoskih, naročito takozvanih naseljenih, ali da ono, pored toga dobije i neograničeno pravo da se bavi industrijom i trgovinom na veliko i na malo onim proizvodima, koji su u vezi sa seoskim gospodarstvom, shvaćenim u najširem obimu.

Srbi su učestvovali u tim izborima kao oficiri, odnosno plemići husarskih pukova Žutog i Crnog (u Novoj Srbiji) i Bahmutskog (u Slaveno-Srbiji). Oni su, prema izbornom zakonu, dali svojim poslanicima upute, pod kojima stoje njihovi potpisi. Iz tih se potpisa jasno vidi, da je veliki deo oficirskog kora tih pukova bio sastavljen od samih Srba, ali se oni ni u jednom uputu ne zovu Srbi, nego „pravoslavni“ narod, koji se odazvao na carski poziv, pa je došao u Rusiju pun odanosti i ljubavi prema carici i carstvu, koje junački brani, a uživa zato izvesne naročite povlastice. Srbi oficiri traže da se te povlastice sačuvaju i da se one stvarno izvršuju, pa i prošire, U prvom smislu oni traže dovoljno dodeljivanje zemlje oranice, livada i ostale, prema obećanjima ruske vlade i prema stvarnoj potrebi gospodarstva. Dalje, oni traže da budu posve izjednačeni sa ruskim plemstvom, da primaju platu poput ostalih ruskih oficira, da bude regulisan položaj penzionisanih oficira kao i porodica umrlih oficira, i da se olakša uvoz vina iz inostranstva. Za poslanike su bili izabrani: od žutih husara — major Josip Oliševski, od crnih husara — major Gligorije Bulacelj i od Bahmutskog puka — major Avram Rašković; dakle samo jedan Srbin je postao poslanik. Ali po zakonu su sprečeni poslanici imali pravo da predadu privremeno svoj mandat drugim licima. Valjda je na taj način došao u odbor još i drugi jedan Srbin, narednik Mihajlo Tošković. Dok se Oliševski i Bulacelj nisu ničim istakli u Skupštini, Tošković i Rašković naročito pak ovaj poslednji, bili su veoma aktivni.

Građanstvo i slobodni seljaci, u glavnom tužeći se na svakojaka nasilja i zloupotrebe, tražili su da im se obezbedi staleška samouprava i da se uvede više reda i zakonitosti u zemlji. U pokrajinama, koje su živele sa naročitim zakonima i lokalnim povlasticama, t. j. u Finskoj, Estonskoj, Liflandiji, smoljenskoj oblasti i u Ukrajini, naročito u ovoj potonjoj, osetio se jak autonomistički, šta više separatistički pokret.

Za izbranu komisiju, u njenoj celini, pored uputa, koje su dobili svi poslanici od svojih birača, carica je dala i jedan veliki zajednički uput. Taj uput je u glavnom rađen po delima ondašnje napredne političke književnosti, po Monteskiju (Duh zakona), Bekariju (O zločinu i kaznama) Bilfeldu, Justiju i još nekima. Carica Katarina javlja se tu kao liberalni ideolog prosvećenog despotizma i (donekle) staleške monarhije. Ali se naročito brine o tom, da očuva neokrnjenu carsku vlast, kao i postojeći društveni poredak. Ona je htela pored toga da stvori i takozvani „treći stalež“ koga gotovo i nema u Rusiji. Za popravku stanja seljaka mislila je, da treba ograničiti samovolju plemića i učiniti nešto „za imovinu robova“, kao što carica naziva seljake kmetove. Verska tolerancija, i želja da se preuredi i poboljša sudstvo, da se ukine mučenje okrivljenih (čak ponekad i svedoka), da se uopšte postavi na čovečniju osnovu krivično pravo — to su najlepše crte ovog znamenitog caričina „uputa“.

30. jula 1767. Komisija je počela rad u Moskvi na svečan način; carica je prisustvovala sednici, slušajući šta se radi, iz jednog skrivenog mesta. Ona i njena okolina nalazili su se u velikom zanosu. U zakletvi su poslanici obećavali „da će veliki svoj posao početi i završiti po pravilima ugodnim Bogu, koja utvrđuju čovekoljublje i dobre naravi za čuvanje blaženstva i mira čovečanstva“; državni potkancelar u pozdravnom govoru spomenuo je, da od članova komisije „očekuju primera svi narodi pod suncem“.

Pretresanja u skupštini trajala su sve do decembra godine 1768., kada je Komisija bila odgođena na neodređeno vreme zbog rusko-turskog rata. U stručnim odborima, kojih je bilo 19 na broju, rad je produžen do godine 1773., kada su i oni raspušteni. Većanja komisije išla su bez plana i stvarnog reda, iako po spoljašnjosti veoma pristojno. Glasanja nije bilo ni po jednom pitanju, pa nisu donete i nikakve zakonodavne odluke. Komisija se rasplinula u besplodnom teoretisanju i u kolebanju između potpuno različitih shvatanja i interesa. Ipak, izbori za Komisiju, i ceo rad u njoj i oko nje, imali su znatan uticaj na rusko društvo i uneli su nesumnjivo svežu struju u život ruskih pokrajina, varoši i palanki, a takođe i plemićskih spahiluka; pa se osetilo njihovo dejstvo, u izvesnom pogledu, i u poboljšanju državne administracije, poimence sa tehničke strane.

Dobivši obaveštenja koja su joj bila potrebna i popularnost za kojom je čeznula, carica Katarina raspustila je konačno Komisiju, ali je, u nizu zakona, pokušala da sprovede i uvede u život mnoge težnje članova Komisije. Tako je staleška (plemićska i gradska) organizacija dovršena, i naročito su plemićske opštine (po srezovima), ujedinjene onda po gubernijama, dobile velik uticaj na lokalnu upravu i na sud (formalno odvojen od uprave). Potvrđene su sve povlastice plemstva, naročito neograničena vlast nad seljacima, i isključivo vlasništvo zemlje! Drugi staleži, međutim, nisu dobili nikakvo pravo vlasništva nad seljacima (iako je bilo izuzetaka). Izvesnim zahtevima drugih korporacija bilo je udovoljeno u toliko što su i one uzele izvesno, iako veoma ograničeno učešće u lokalnoj upravi. Ali sve te druge korporacije, mimo plemstva, nisu bile od značaja ili uticaja. Inače, i u pogledu suda, prosvete, privrede, učinjeno je ponešto, i preduzete su razne korisne mere. Samo seljaci-kmetrvi nisu dobili ništa, i to je među njima izazvalo ozbiljno vrenje, u kom su docnije, kada se pokret proširio, uzeli učešća i mnogi drugi staleži i zapostavljeni elementi, tako — pored kozaka začetnika pokreta — još i fabrički kmetovi, divlja i poludivlja finska i tatarska plemena (t. zv. „inoroci“), varoška sirotinja, vojnici stalnoga kadra, i najzad ljudi „staroga verskoga zakona“.

Pored vojnika i fabričkih kmetova, i u ovom pokretu nalazimo one iste nezadovoljnike koji su potpomagali Razina oko godine 1670., dakle na sto godina ranije. Naravno da među ovim izlivima i strahovitim požarima socijalne revolucije ima neposredne veze, jer ni u međuvremenu, za onih sto godina, gotovo nikada nije bilo pravoga mira na ruskom selu, naročito po južnim i jugoistočnim pokrajinama države. Nepravde koje su činjene prema čitavom nizu naraštaja ruskih seljaka gomilale su se, dok nije buknuo požar oko godine 1770. On je neposredno izazvan stanjem ruskog sela i ruskog seljaka u XVIII veku, koje je ostalo bez većih i dubljih promena sve do ukidanja kmetske zavisnosti seljaka (19. februara 1861.), te koje je udarilo dubok pečat na socijalno-politički, ekonomski i kulturni život cele zemlje i u XVIII i u XIX veku i sve do poslednjih godina. Vredi s toga da se na njemu malo zaustavimo.

U doba Petra Velikog seljaci kmetovi bili su gotovo izjednačeni sa robovima. Evo kako opisuje stanje seljaka jedan savremenik, slobodni seljak i trgovac Ivan Posoškov, čovek izvrsnih sposobnosti i jake pameti iako potpuno neškolovan (u svojoj knjizi: „O siromaštvu i o bogatstvu“, posvećenoj caru Petru): „...I to ne izgleda sasvim pravo, da spahije tovare na svoje seljake bremena koja se jedva nose. Ima i takvih nečovečnih plemića koji u radno vreme ne daju svojim seljacima nijednoga dana slobodnog, u koji bi mogli nešto za sebe da privrede, te na takav način seljaci gube sve doba oranja i kositbe; ili, primivši od seljaka onaj novčani danak ili danak u naravi, ti plemići traže od svojih seljaka još neke prekomerne danke, i tim preteranim traženjem teraju seljake do prosjačkog štapa, — i čim je neki seljak samo malo sitiji, oni mu odmah povećavaju danak... Mnogi plemići kažu: „Ne daj seljaku da dobije vunu, nego ga striži kao ovcu do gole kože!“... Usled take bede seljaci napuštaju svoje domove, i beže, jedni na donju Volgu, drugi u Ukrajinu, a neki preko granice, te naseljavaju tuđe zemlje, a svoju ostavljaju pustu i praznu...“ Ovo žalosno stanje isti pisac objašnjava tim, što „spahije nisu večiti vlasnici svojih seljaka, pa se zato o njima mnogo i ne brinu.“ On traži da se . izda carski ukaz po kom bi „seljaci imali da postanu opet seljaci kao nekad, a ne prosjaci, jer bogatstvo seljačko jeste bogatstvo carsko...“, pa predlaže kao konkretnu meru tačno uređenje dužnosti i razvrstavanje danka seljaka prema spahijama. Ove i ovakve misli Posoškova biće da su izgledale i odviše opasne, jer je nesrećni ruski neuki mislilac, koji je pokušao izneti svoje poglede i projekte samo pred presvetle carske i velikaške oči, a nipošto u nameri da buni narod, završio svoj život pod vladom carice Katarine I, u tvrđavi Petra i Pavla u Petrogradu.

Ni za vreme cara Petra stanje ruskog seljaka nije se popravljalo, a posle njega puno je zakona i uredaba kojima se sve više izjednačuje položaj kmetova sa položajem robova, dok robovski stalež nije ukinut i formalno (zakonskom novelom od 1729.). Usled toga veliki broj seljaka prestaje da bude pravi seljak-zemljoradnik, nego postaje ili industriski kmet (sa prinudnim radovima po rudnicima i u fabrikama), ili dvorska i velikaška služinčad, koja se nagomilava po imanjima i dvorcima velike i male gospode. Ti su dvorovi postajali onda pravom Golgotom mnogobrojnih seljaka, središtem nečuvene eksploatacije, nasilja i razvrata, koje ni do danas nije zaboravio ruski narod, te u kojima prvenstveno treba tražiti ključ za razumevanje mnogih po-java sadašnjosti. Bolji je bio položaj onih seljaka koji su, uživajući opštinsku samoupravu i ne radeći kuluk, bili dužni samo da plaćaju svojoj gospodi izvestan danak u novcu, ili i nešto u naravi, iako su ovi danci često bivali teški. Ali svuda i svagde najgore i najužasnije bilo je: nesigurnost i neodređenost položaja seljaka, njihova potpuna zavisnost od ćudi gospode, i od po-treba njihovih; svaki dug u koji bi zapao plemić, bilo usled kartanja, bilo zbog ljubavnica, ili nesrećne spekulacije, ili kojeg drugog raspikućstva, dovodio je do pojačanja kuluka, odnosno do povećanja danka u novcu ili naravi. Nije bilo nikakve granice vlasti gospodara u finansisko-privrednom pogledu, pa ni u sudskom i policiskom, jer su same spahije imali pravo da seljake gone u Sibir za večito vreme, kao iseljenike i kao robijaše u teškim okovima, donoseći presude bez apelacije. Spahije su svoje ljude „očinski“ kažnjavali batinama i korbačem, često zbog sitnica, a nisu nipošto retka bila i premlaćivanja, što je sve ipak prolazilo najčešće bez kazne za spahije, jer je seljacima, pod pretnjom najsurovije kazne, knute i robije, bilo zabranjeno podnošeše makakve tužbe protiv vlastelina. Prestonička policija išla je na ruku vlasteli i skrivala je krivce. Tako je znamenita „Saltičiha“, grofica Saltikova, žena feldmaršala, sa znanjem policije, držala kod sebe u spavaćoj sobi u kavezu berberina kmeta, samo radi toga da niko ne bi saznao za njenu periku. Ona je, isto tako, tukla na mrtvo ime u svojoj spavaćoj sobi druge muškarce, na razne sadističke načine, tako da su neki poumirali, a mnogi su ostali sakati! 21 tužba protiv nje ostavljena je bez posledica u toku godina 1756—62., a tužioci su prema presudi policije ili suda izlupani korbačem. Uopšte, policija i sud, plemićski po poreklu i simpatijama, nisu nikako stajali na put samovolji plemstva, a u slučajevima kada bi zločini doprli u javnost, određene kazne bile su obično nikakve, a parnice su trajale godinama. U gornjem slučaju grofice Saltikove, sud ju je, doduše, osudio na smrt, no Carica je smanjila kaznu pretvorivši je u doživotnu tamnicu. Da slučaj Saltikove nije bio usamljen, svedoči, pored mnogih drugih fakata, pripovedanje sentimentalnog ali humanog i poštenog, i prema seljacima pažljivog plemića Bolotova, koji je ostavio opširne i veoma dragocene memoare za kulturnu istoriju svoga doba. On u njima iznosi mirne duše i svoja sopstvena svirepa dela, i ljuti se u isti mah da su seljaci hteli da ga ubiju. Evropsko, tobože liberalno-humano prosvećivanje toga doba, i književni uticaj sentimentalne i ljubavno-sladunjave literature, koja se onda naveliko uvozila u Rusiju i bila veoma omiljena među ruskim plemstvom u drugoj polovici XVIII veka, nisu ni najmanje uticali u pravcu poboljšanja prilika na selu. Evo jedne ilustracije ovakih „naravi“ iz ruskog „Spektatora“ — „Živopisec“, satiričkog časopisa, koji je izdavao duhoviti filantrop Novikov: „Gospođa, posle uobičajenog jutarnjeg kažnjavanja seljaka i seljakinja u štali (gde se obično vršilo batinanje seljaka), uzimala bi u ruke kakvu francusku ljubavnu knjižicu, i neprikriveno objašnjavala svome trinaestogodišnjem sinu sve divote ljubavi...“

Seljaci su mogli da budu, baš kao roblje i stoka, prodavani, sa zemljom ili bez zemlje, sa celom porodicom ili pojedinačno, već prema sporazumu između kupca i prodavca; isto tako za dugove, i to putem javne dražbe. Bili su takođe prodavani da posluže kao regruti, ili su menjani, davani na poklon i kao miraz. Poznati srpski rodoljub Sava Tekelija, koji je posetio Rusiju u „slobodoumno“ doba carice Katarine II, priča kako su ljudi prodavani po vašarima, kako su Jermeni kupovali ne samo devojke nego i mlade muškarce; on iznosi, među ostalim, i jednu jezovitu sliku: kako je zapazio jednu gomilu od nekih 40 devojaka, koje su jako vikale. „Zašto viču?“ — zapitao je svoga kočijaša, — „Zato što ih prodaju.“ — „Zar ljude prodaju?...“ i tu se Tekelija zgrozio saznavši da je spahiji slobodno prodati muža odvojeno od žene, ženu samu bez muža, decu bez roditelja, kuću, kravu, čak i odelo seljaka! Još je saznao Tekelija i vrednost devojaka u zamenu za kučke: u jednom slučaju 120 devojaka dato je u zamenu za jednu kučku!... „Biva,“ veli Tekelija, „i takvih propalica, da stave na kocku svoga seljaka, pa ga prokockaju!...“

Zadržali smo se malo duže na ovim pojavama, jer su one veoma važne i karakteristične; a i zato što je u bitnim svojim momentima stanje seljaka ostalo nepromenjeno sve do oslobođenja, iako su pojedine, najoštrije crte kmetske, upravo ropske, zavisnosti seljaka tokom vremena ili sasvim zaglađene, ili su bar otupljene. Rekli smo već, da tako stanje seljaci nisu mirno trpeli, te je samo između godine 1762. (a to je godina Manifesta o slobodi plemstva) i 1774. bilo na 40 značajnih pobuna; a nakon razočaranja u Komisiji od 1767. i usled neispunjenih carskih obećanja, buknula je na jugoistoku velika buna socijalno-revolucionarnog karaktera, na čijem je čelu stajao donski kozak (kao nekad Razin) Jemelijan (Jemeljka) Pugačov, koji je prisvojio ime cara Petra III. Buna Pugačova izbila je u jugoistočnim krajevima države, naročito u kozačkoj i „alogenskoj“ sredini. Kao „Car Petar“ Pugačov je pokušao da uredi državnu i vojnu administraciju donekle na uobičajen način i da suzbije anarhiju. Ali prešavši u krajeve gde je bilo puno kmetova, on je dao svome programu socijalno-revolucionarno obeležje. Taj se program vidi iz sledećeg „carskog ukaza,“ koji je on objavio 31. jula 1774.: „Darujemo ovim našim ukazom, uz našu monaršku i očinsku milost, svim onima koji su se dosad nalazili u položaju kmetskom i podanstvu spahiskom, pravo da budu otsada verni podanici i robovi ravno našoj Kruni, i nagrađujemo ih starinskim krstom i molitvom (starom verom), glavama i bradama, voljom i slobodom, večitim kozaštvom, ne tražeći od njih regruta, ni codušne (danak koji je plaćala svaka seljačka duša, samo muška, iznad deset godina), ni drugih novčanih dažbina, i (darujemo im) zemlje šumovite, livade, ribne reke, i slana jezera, bez kupovine i bez danka, te oslobađamo sve od dažbina i tereta ranije nametnutih od strane zločinaca plemića i gradskih lopova sudaca, seljacima i svemu narodu i želimo svima vama spasenje duša i mira u svetom životu, zbog kojeg smo mi okusili i pretrpeli od rečenih plemića progonstvo i velike bede.“ Ovaj ukaz delovao je silno. — „Ja sam vaš zakoniti car,“ govorio je Pugačov, prilikom jednog primanja, „moja žena prešla je na stranu plemića, i ja sam se zakleo pred Bogom da ću ih istrebiti sve do poslednjeg. Oni su nju ubedili, da vas sve njima daje u ropstvo; ja sam se tome odupro, pa su se oni na mene naljutili i poslali ubice da me ubiju, — ali me je Bog spasao.“

„Car pravde i osvete“ i socijalna revolucija — pod tom zastavom podigoše se goleme mase puka po ogromnome ruskome carstvu. „Mi smo svi bili sigurni“ veli jedan savremeni plemić, koji se prilikom bune Pugačova nalazio u Moskvi, „da su cela svetina i sav puk, a naročito kmetovi i sluge naše, ako i ne javno, a ono u srcu svom odani toj protuvi...“ Naravno, jer „nije strašan Pugačov, strašno je opšte nezadovoljstvo“, kao što je službeno ja-vio Katarini II pametni general Bibikov koji se sa bunom borio. Prema zvaničnim podacima ubijena su u ovoj buni 1572 plemića-spahije pored sveštenika i vojnika odanih vladi. Ali je vlada i ovog puta nadvladala prosti puk, ugušivši u krvi ustanak. Narod nije zaboravio Pugačova, kao ni Razina, a i plemstvo i vlada drhtali su pri samoj uspomeni na nj, sve do uoči Druge Revolucije. Zabranjeno je bilo pri predavanjima sa projekcijama pokazivati sliku bune (ilustraciju Puškinovoj priči Kapetanova kći, koja opisuje ovu bunu). Posle bune, naravno, samo je još ojačan plemićsko-policiski režim, a za seljaka nije opet učinjeno ništa. Plemstvo i dvor.plivali su u veselju kada je, januara 1775. u Moskvi, krvnik posekao bujnu glavu Jemeljana Pugačova. Carica Katarina nije dopustila da se Pugačov podvrgne mukama, i uopšte sudsko ugušenje bune bilo je dosta milostivo, dok su mere generala Petra Panjina pre izvođenja glavnih krivaca pred sud bile izvanredno surove.

Buna Pugačova i sve što joj je prethodilo i desilo se u vezi s njom, izazvala je niz velikih zakonodavnih akata carice Katarine i ono, što je jedan moderan istoričar nazvao „centralizacijom krjeposnog režima“ t. j. društvenog uređenja, osno-vanog na kmetskoj zavisnosti seljaka.

Godine 1775. izašao je „Ustav gubernija“ koji je sama carica smatrala kao veoma važan i izvanredno uspeo zakon. Po njemu upravljalo se Rusijom sve do doba Aleksandra II, a mnoge su njegove ustanove i pravila bili na snazi još godine 1917. Godine 1782. izašao je zakon o policiji, najzad 1785. izdane su „Milostive povelje“ plemstvu i gradovima. Ovim zakonodavnim aktima konačno je Rusiji udaren pečat staleške i u isto vreme policajne monarhije. Rusija je razdeljena na više gubernija, a gubernije su razdeljene na srezove („uѣzdы“). Na čelo svake gubernije stavljen je gubernator, a dve do tri gubernije ujedinjene su pod vlašću „Gospodareva namesnika“. Namesnici, odnosno guverneri, dobili su ogromnu, ne samo policajnu i administrativnu vlast u najširem smislu, nego i sudsku, iako su uz njih stavljene različne kolegijalne ustanove. Između ostalog namesnici su upućivani na to, da stanu na put raznovrsnim zloupotrebama a naročito „raskoši prekomernoj i razornoj“, da suzbijaju „razvrat, raspikućstvo, tiraniju i svirepost“. U skupštinama namesnik je imao pravo na naročito sedište, imao je naročitu počasnu stražu sastavljenu od mladih plemića. U srezovima, kojih je stvoreno više stotina, na čelo upravne vlasti uopšte stavljeni su takozvani kapetani-ispravnici, izabrani od plemića kao predsednici kolegijalne isto tako plemićske ustanove „nižeg zemskog suda“. Sud je bio staleški za plemstvo, građane i slobodne seljake. Pored staleških sudova postajale su i takozvane „Palate“ t. j. apelacioni sudovi za krivične i civilne parnice, ali su i za njih plemići birali sudije. Carica je visoko cenila dve originalne ustanove svog „Ustava“ „Savesni sud“ i „Zavod društvene pomoći“. Prva ustanova dužna je bila da sudi u slučajevima nehotičnih krivica, krivica ludaka ili ljudi, koji su u trenutku zločina bili van sebe. Pored toga, Savesni sud fungirao je i kao izborni. Druga ustanova brinula se o školama, siročadi, bolnicama i sličnom. Kasnije su škole dobile naročitu upravu. I jedna i druga ustanova jako su podbacile. Sudovi su i dalje davali obilnu hranu tužbama i satiri zbog nepravičnosti, podmitljivosti i nesavršenog postupka. Ali je bila stvorena policija čvrste ruke za suzbijanje eventualnih revolucionarnih pokreta i donekle hajdučije i individualnih zločina. Sav pak režim dobio je svog moćnog šefa u ličnosti generala Potjomkina, koji nije bio samo običan ljubimac caričin, poput drugih, nego kao njen glavni namesnik, stvarni diktator ili veliki vezir države. Njegovu su diktaturu osećali ne samo niži staleži, nego, možda još više, gospoda i vlast.

Važne ustanove i uredbe svoje carica Katarina je uvodila ne samo u krajevima moskovske države, koji su joj pripadali pre godine 1767., nego širom cele carevine. Njena politika bila je izrazito centralistička. Godine 1764. ona je iznudila ostavku od poslednjeg maloruskog hetmana grofa Ćirila Razumovskog i nije dopustila da se hetman više bira. Kao svoga namesnika postavila je tamo bezobzirnog generala Rumjancova, pa je dala sprovesti niz važnih mera za izjednačenje zakona i uprave Ukrajine sa ostalom carevinom. 1775. njen general, Srbin Tekelija, razorio je „Zaporošku Sič“ i razjurio je zaporoške kozake. Godine 1783. pretvoreni su maloruski slobodni seljaci u kmetove. Isto tako izjednačena je sa ostalim. pokrajinama Smoljenska provincija. Suzbijao se separatizam nemačkog plemstva i građanstva u baltičkim pokrajinama. Nakon osvojenja litvanskih, beloruskih i ukrajinskih krajeva Poljske i na njih je proširena ruska uprava.

Katarina je vrlo rado zvala u Rusiju doseljenike, jer se onda smatralo da je što veći broj podanika koristan za državu, a od stranaca se očekivalo da mogu biti i hrabri vojnici, i vredni zemljoradnici, zanatlije i trgovci. Stranci su dobivali i znatne povlastice.

Staleške korporacije plemstva po gubernijama i srezovima i građana po gradovima carica je uredila naročitim „poveljama“. Ove korporacije birale su ne samo svoje časnike, nego i funkcionere javne uprave. I jedna i druga staleška samouprava, naročito ona gradska, jako su podbacile. Posle smrti Katarine II gradska samouprava počela je opadati, pošto je gotovo sva vlast po gradovima prešla u ruke carske policije na čelu sa „gorodnjičima“, čiji je tip postao besmrtan blagodareći Gogoljevom Revizoru. Plemićska samouprava, koja je imala dosta široko pravo peticija, upućenih na samu vrhovnu vlast, ipak je jače delovala sve do revolucije 1917. godine. Plemićske korporacije i njihove skupštine, koje su iz početka bile naročito sjajne i dizale svest svojih članova, postale su u poslednje vreme oslonac konzervatizma i reakcije. Carica Katarina spremala je još i uređenje staleške samouprave za slobodne seljake, ali do toga nije došlo.

Unutrašnja politika poslednjih godina Katarine II krenula je u pravcu reakcije, naročito pod uticajem Francuske Revolucije. Ova revolucija nije imala u Rusiji nikakva odziva među seljacima i u glavnom neznatan odziv u krugovima plemstva i građanstva, ali je strašno uplašila staru caricu i njen dvor. Semjon Ivanović Šeškovski, šef tajne političke policije, čovek toliko strašan, da su ljudi padali u nesvest, kad bi čuli da ih on zove na saslušanje, postao je važna ličnost kod carice. U književnosti i društvenom životu za vreme Katarine II sve do poslednjih godina opa-žalo se dosta jako vrenje koje je za vreme Francuske Revolucije dovelo do više progona i veleizdajničkih parnica.

Doba Katarine II bilo je vreme izvanredno živih veza sa Zapadnom Evropom. Blagodareći njima i unutrašnjem razvoju ruskog društva, javljaju se u to doba mnogobrojni književni, kulturni i društveni pokreti.

U književnosti se još osećaju uticaji lažnog klasicizma u dramama Sumarokova, koji je tada završio svoju karijeru, u epskom i dramskom pesništvu Heraskova i u basnama Hemnicera, i drugim delima manje važnosti; ali u isto vreme čuju se i odjeci sentimentalizma i primećuju se pojave građanske drame. Sladunjavo moralisanje u duhu XVIII stoleća ispunjava mnogobrojna dela same carice Katarine II, dok frivolna poezija ima sjajnog predstavnika u Bogdanoviću, piscu šaljivog speva „Dušenjka“ — t. j. Dušica-Psiheja. Javljaju se i dva velika originalna pisca — Fonvizin sa dvema odličnim satiričkim komedijama, u kojima se, iako pod nesumnjivim uplivom sa strane, lepo prikazuje ondašnji ruski varoški („Brigadir“) i seoski („Nedoraslost“) život; i pesnik G. R. Deržavin, moćan lirski talenat i jedan od tvoraca modernog ruskog književnog jezika.

Upliv slobodoumne filozofije XVIII veka, u prvom redu Francuske, oseća se možda ponajviše. Čitaju se njihova dela u velikom broju, prevode se, prepisuju i štampaju na veliko. Sama carica prednjači u tom isticanju i zanosnom poštovanju filozofa XVIII stoleća. Dopisuje se stalno sa Volterom i Dalamberom, Didroa je pozvala u sam Petrograd i s njim je provodila poduže vremena u raspravljanju čak i o pitanjima državnog i društvenog uređenja Carevine. Uverena, da se širenjem korisnih znanja, osnovanih na pronalascima nove nauke i naročito udešenim vaspitanjem može da stvori „nova fela ljudi“, osniva Katarina II specijalne vaspitne zavode po planu njenog znamenitog saradnika na prosvetnom polju, Ivana Beckog, koji je radio u duhu najnaprednijih pedagoških ideja onog veka. Ugledni radnik na prosveti u Rusiji bio je jedan Srbin, Todor Janković iz Mirijeva. Na prosveti se puno radilo na sve strane; izdaju se mnogobrojne knjige na svima područjima nauke, javljaju se prve ruske znatnije grupe naučnika, pravih Rusa, i to prirodnjaka, istoričara, geografa, lingvista, čak i pravnika. Među ovima naročito se ističe profesor moskovskog univerziteta Simon Desnjicki, koji je doktorat građanskog i crkvenog prava položio u Glazgovu i preveo na ruski jezik čuvenu Blekstonovu knjigu o engleskom državnom uređenju. On je sa katedre i u svojim ustavnim nacrtima predlagao, da se zavede u Rusiji pravi ustav. i narodno predstavništvo nalik na englesko. Slobodoumni nazori širili su se po zabačenim kutovima prostrane carevine; u nekoj primitivnoj palanci ili na spahiluku odvojenom od celog sveta mogli su se u to vreme naći slobodoumni predstavnici naprednih mislilaca, i tip volterijanca — čoveka, koji je često dosta duboko poznavao Volterova dela, postajao je prilično običan.

U književnosti struja političkog i verskog radikalizma veoma je jaka, čak se javlja i socijalni utopizam u duhu negativnog i nešto maglovitog socijalizma. Kod pisca Levšina, na primer, opisuje se stanje društva na mesecu: tamo „nema vladara“, nema „staleških razlika“; svi žive u kolektivu. Kod Čulkova radnja se jednog utopističkog romana odigrava opet na mesecu, „sve je kod njih bilo zajedničko“, svi su jednaki, nema privatne svojine.

Mistička i filantropska književnost, naročito ona vezana sa masonskim pokretom, bila je takođe jako zastupljena u Rusiji. Najviše je u tom pogledu radio N. I. Novikov. Moskovski plemić, čistokrvni Rus, on je bio jedan od najjačih poslenika na kulturnom polju za vreme Katarine II; i može se smatrati kao jedan od najznamenitijih - predstavnika ruske inteligencije. — Satiričkih časopisa niklo je u Rusiji više, čak uz ličnu saradnju Katarine II, a najlepši su bili oni koje je Novikov uređivao, naročito Živopisac, preštampavan pet puta od samog izdavača. Ne zadovoljavajući se opštim i apstraktnim napadima na neke poroke, kao i ismevanjem „galomanije“ vrhova ruskog društva, besmislenih manira i ružnog rusko-francuskog jezika Rusa i Ruskinja, komičnih i preteranih sledbenika lakomislenih parizlija, vaspitanih od zloglasnih stranih učitelja, većinom Francuza, varalica bez ikakvih umnih i moralnih kvalifikacija, Novikov prelazi u pravu socijalnu satiru, izvrgava ruglu i obasipa grdnjama i pokvarenost administracije i sudova i, što vredi naročito istaći, loše postupanje spahija sa seljacima i zlo stanje seljaka u kmetskoj zavisnosti.

Za prvih sedam godina Novikov uspeva da naštampa 366 knjiga najraznovrsnije sadržine, i za isto vreme da podigne broj pretplatnika na novine primljene od moskovskog Univerziteta od 600 na 4000. Ovaj prosvetni rad Novikova bio je odjedared obustavljen, po nalogu carice Katarine, njegove nekadašnje saradnice na satiričkim časopisima, a on sam uhapšen, njegovo društvo rasterano, imovina konfiskovana. Iz šlislburške tvrđave, gde je bio zatvoren, Novikova je oslobodio car Pavle, ali već slomljena i nesposobna za rad. Koji su uzroci ovih progona? — Glavni uzrok treba tražiti u golemom strahu, koji je zadala staroj carici Francuska Revolucija.

Kao odjek na Revoluciju javila se znamenita knjiga, gotovo odmah od vlasti uništena, „Putovanje iz Petrograda u Moskvu“ (1790.), koju je napisao šef petrogradske carinarnice, bivši nemački đak, Radiščev. U toj se knjizi traži emancipacija seljaka i politička sloboda, i sva je prožeta republikanskim osećanjem. Smrtna presuda za pisca, koga je carica pomilovala i prognala u Sibir, bio je odgovor vladajućih krugova.

Već druge godine po stupanju Katarine na carski presto, njena vlada je bila primorana da posreduje u poljskim poslovima. Smrću kralja Avgusta III Saksonskog poljski presto bio je upražnjen. Kao uvek, otpočela je izborna groznica i borba uz učešće stranih država. Ruska vlada aktivno je pomogla Stanislava Ponjatovskog, uglednog poljskog plemića i diplomatu, intimnog prijatelja carice Katarine, te mu je obezbedila uspeh na izborima. Onda, koristeći se anarhijom, koja je vladala u Poljskoj, ruska je vlada počela energično tražiti ravnopravnost „disidenata“, t. j. pravoslavnih i protestanata sa katolicima. U tom jrusku vladu pomagao i Fridrih II. Kada je poljski sabor odbio podneti mu predlog poljske vlade o poboljšanju položaja disidenata, ruski poslanik knez Repnjin uhapsio je usred Varšave prvake nepomirljivih katolika i nastojao je otvorenim nasiljem da proturi zakon o disidentima. Na to su poljski patrioti i vatreni katolici odgovorili organizovanom pobunom, takozvanom „konfederacijom“, čije se središte nalazilo u varošici Baru u Podoliji. Ruska vojska krenula je protiv „konfederata“, dok su protiv njih krenuli još i pobunjeni seljaci i donekle kozaci na desnoj obali Dnjepra. Ovi ukrajinski ustaši, zvani „hajdamaci“, pod vođstvom Gonte i Železnjaka, izvršiše velike pokolje Poljaka i Židova, pa, uz put, spališe i dve turske granične varošice. Ovaj događaj Porta je uzela kao povod za objavu rata Rusiji. Međutim, ruska carska vojska u krvi uguši prvo pokret „hajdamaka“, pa zatim i barsku konfederaciju. Ruska vojska je tom prilikom posela znatan deo Poljske. U to su se umešale Pruska i Austrija, pa, nakon više manje dugačkih pregovora, došlo je do ugovora o prvoj deoba Poljske. Rusija je dobila beloruske pokrajine, vitepsku i mogiljevsku, na srednjem i gornjem toku zapadne Dvine i na gornjem Dnjepru; Austrija — Galiciju, dobivši tako pod svoju vlast jedan deo rusko-ukrajinskog naroda, najzad Pruska — zapadnu Prusku. Pored toga bio je poljski ustav (upravo nered) još ranije stavljen pod zaštitu Rusije.

Posredovanja Rusije u poljskim poslovima dala su povod Porti, da, pod uticajem Francuske, objavi Rusiji rat. U tom ratu tatarsko-nomadska plemena između Dnjepra i Dnjestra kao i na obalama Kubana i na Krimu aktivno su pomagala redovnu tursku vojsku upućenu protiv Rusa u poljske predele. Ruska vojska, u kojoj su se naročito istakli generali Rumjancov i Suvorov, dobila je niz sjajnih uspeha; nomadi behu rastureni i pokoreni, Krim je bio posednut i opustošen od Rusa, a turska vojska tučena u više mahova. Rumjancov, koji je za to dobio grofovsku titulu sa nazivom Zadunajski, prodro je do samog Balkana. Međutim, ruska flota obišla je celu Evropu i, uništivši tursku flotu kod Česme kraj maloaziske obale, postala je gospodar Jonskog i Egejskog Mora. Na Crnom Moru gospodarila je eskadra ruskih lakih lađa, sagrađenih na brzu ruku. Vlasi i Moldavci primili su tada rusko podanstvo, dok su Crnogorci aktivno ratovali sa Turcima (u te godine pada i znamenita epizoda sa Šćepanom Malim, koja je prilično zabrinula caricu, jer je taj čovek, kao Pugačov i neki drugi samozvanci, uzeo ime Petra III). Po miru u Kučuk-Kajnardži (1774.) Rusija je postigla ogroman rezultat. Proglašena je nezavisnost Krima od Turske (time je zapečaćena njegova sudbina), Rusiji su dodeljene zemlje Kabardinaca na severnom Kavkazu, Azov, Kerč, Enikale, Kimburn i stepe između južnoga Buga i Dnjepra, t. j. ušća Dona, Dnjepra, Buga i moreuz između Azovskog i Crnog Mora. Ruskim lađama bilo je slobodno putovati u turskim vodama; ruski podanici dobili su u Turskoj pravo podanika savezničkih zemalja; Porta je priznala imperatorsku titulu ruskih careva, amnestirala je sve pobunjenike, garantovala je slobodu vere balkanskim hrišćanima, priznavši pravo Rusiji da ih štiti i da interveniše u njihovu korist. Najzad, pored drugih tačaka, sve u korist Rusije, Turska se obavezala da plati za ono vreme veoma veliku svotu od 4,500.000 rubalja.

Na jugu, na obalama Crnoga Mora, otpočeo je intenzivan rad; taj je rad vezan sa imenom kneza Potjomkina, pa je dobio naročito veliki obim i zamah, kada je Krim godine 1783. postao ruskom pokrajinom. U Novoj Rusiji gradili su varoši i sela, puteve i pristaništa, dozivali su strane doseljenike i preseljavali na imanja velikaša ruske seljake-kmetove. Na Crnom Moru građena je ratna i trgovačka flota i sve što je za nju bilo potrebno. Bilo je u tom radu mnogo nameštenog, te je izraz „Potemkinova sela“ postao internacionalno znamenit. Zaista, prilikom svečanog putovanja carice Katarine i njenoga gosta, cara Josifa II po Dnjepru, na obalama su bile sagrađene dekoracije sela i dovedeni su, ponekad iz daleka, lepo odeveni seljaci, koji su igrali ulogu „sretnih doseljenika.“ Ali treba priznati, da su rezultati celog posla na jugu ipak bili prilično lepi.

Ne zadovoljavajući se postignutim proširenjem granica i mnogobrojnim uspesima, carica Katarina i njena vlada zagrejavali su se još i nekim preteranim političkim maštarijama, kao što je bio takozvani „Grčki projekat.“ Mislilo se na ništa manje, nego na uništenje Turske Carevine i obnovu Carevine Grčke sa ruskim princem kao carem i sa prestonicom u Carigradu. Krst je trebao da ponovo zablista nad Svetom Sofijom. Grčki car Konstantin XII ovog projekta (unuk Katarine II — veliki knez Konstantan Pavlović) trebao je da se odrekne za sebe i za svoje potomke od prava na rusku krunu.

Godine 1787. izbio je drugi rat između Rusije i Turske, izazvan od Turaka. Vrhovni zapovednik Potjomkin nije se pokazao dorastao zadatku; austriska saveznička vojska, iako je donekle pomogla rusku, ipak nije dovoljno sudelovala u ratu. Međunarodne i unutrašnje neprilike naterale su Austriju na obustavu rata, pa je tom prilikom propao i poznati srpski pokret, zvani „Kočina krajina“. Od ruskih vojskovođa naročitu je slavu u ovom ratu zadobio genijalni i nepobedivi Suvorov. Njegova odbrana tvrđave Kimburna na ušću Dnjepra, pobede kod Fokšana i Rimnika u Moldaviji, zauzeće Kilije i Izmaila, koji se smatrao nepristupačnom tvrđavom na donjem Dunavu, to su neumrli podvizi ruskog oružja. Po ugovoru o miru zaključenom u Jašu 29. decembra 1791. Porta je potvrdila ugovor zaključen u Kučuk-Kajnardži, priznala je osvojenje od strane Rusije Krima, Tamanji i obala Kubana, stepa između Dnjepra i Buga. Na novo osvojenoj obali Crnoga Mora nikla je Odesa, koja se tokom XIX veka razvijala neverovatnom brzinom. Rezultat nije ni iz daleka odgovarao veličini žrtava. Rusija se, koja je za vreme rata imala neprilika i čak i bezrezultatni rat sa Švedskom (1788.—90.), nalazila pred velikim komplikacijama u Poljskoj. Pod utidajem nacionalne katastrofe godine 1772. i događaja velike francuske revolucije, u Poljskoj se probudila patriotska i državnička svest; na saboru godine 1788.—1792. izvedene su ozbiljne reforme, koje su krunisane znamenitim ustavom od 3. maja godine 1791. Taj je ustav poboljšao i donekle demokratizovao poljsko državno uređenje, pod neposrednim uplivom francuskih ustavotvornih radnja, ideja Monteskjea i severoameričkog ustava od godine 1787. Konzervativna stranka je stvorila protiv novog ustava „Targovicku konfederaciju“ i, dignuvši bunu, pozvala je Rusiju da posreduje. Pošto je ruska vlada još godine 1768. garantovala poljsko uređenje, ruska vojska uđe u Poljsku i brzo osvoji većinu zemlje sa Varšavom. U Grodnu je poljski sabor u „sednici ćutanja“, u kojoj ne hoteći da glasa za ruske zahteve, a ne smejući da brani svoje, nijedan poslanik nije ni reči progovorio, tim ćutanjem tobože odobrio akt druge deobe Poljske, obrazložen širenjem „revolucionarnog duha“. Prema tom aktu Rusija je dobila gotovo svu Litvansku, ostalu Belu Rusiju i Ukrajinu na desnoj obali Dnjepra (kijevski kraj, Podoliju i Voliniju). Pruska — druga učesnica deobe — dobi Veliku Poljsku. Uskoro se zatim Poljaci pod vođstvom Kostjuška pobuniše protiv okupacionih ruskih trupa, te izvedoše u Varšavi pokolj ruske posade. Tada otpoče poslednji rusko-poljski rat u XVIII stoleću u kom je Ruse predvodio Suvorov. Većina poljskog naroda, koja je i dalje ostala u kmetskoj zavisnosti, nije pomogla patriote, te ih je Suvorov nadvladao. Osvojivši na juriš predgrađe Varšave, Pragu, naterao je poljsku prestonicu na predaju. Kralj Stanislav Avgust odrekao se prestola, i Poljska je onda bila konačno razdeljena između Rusije, Pruske i Austrije. To je treća deoba Poljske (1795.). Odmah iza toga sabor kurlanske vojvodine zaključi da se ova zemlja pripoji Rusiji.

Prestiž i ugled ruske carevine dignuti su bili u doba carice Katarine na zavidnu visinu; na primer, u pitanju slobode pomorske trgovine za vreme rata, koje je postalo veoma akutno prilikom rata za oslobođenje severoameričkih naseobina Engleske, Rusijina je reč bila presudna.