Историја Русије (А. Јелачић) 15

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Историја Русије
Писац: Алексеј Јелачић


ГЛАВА XV.
Доба дворских преврата (1725-1762.).

Иза смрти Петра Великог настаје такозвано „доба дворских преврата“, доба владавине жена из фаворита. Петар Велики је умро не одредивши наследника, па су државни великодостојници већали о наслеђу престола. Док су неки великаши истицали кандидатуру Петра Алексијевића, десетогодишњег сина убијеног царевића Алексија, дотле су други, на челу са Мењшиковим, бојећи се не само за своје положаје, него и за целокупно имање, па и за сам живот, предлагали жену цара, који је умирао. Спор је решило вешто припремљено посредовање гарде, чији су се официри доста грубо умешали у већање. Читава гарда је опколила дворац и показала се спремна за сваку акцију (на пример „да разлупа главе бољарима“, као што вели један сведок). Под притиском с те стране сенат, синод и „генералитет“ прогласили су Катарину, удовицу Петра Великог, за царицу. Иако ствар није ишла свуда глатко, ипак је у главном кратко царевање Катарине I (1725—1727.), избранице и љубимице гардине, прошло мирно. Њим је инаугурисано доба гинекратије и управе љубимаца. Главни љубимац царичин беше Мењшиков. Царица се држала потпуно по страни од државних послова, одавши се најгрубљим уживањима и пазећи само на то, да се не би замерила гарди. Њена је влада готово суверено обављала државне послове. Влада се у првом побринула о томе да некако уреди свој положај. Ради тога, био је озакоњен нарочити Савет уз особу царичину, („Врховни Тајни Савет“) који је стварно ограничио апсолутну власт царичину и мало растеретио народ од претешког пореског бремена, које му је натоварио Цар-Реформатор. Мењшиков. је изрекао мудре речи, да је „војник везан са сељаком, па кад не буде сељака, неће бити ни војника“, образлажући овим речима потребу олакшица. Радећи у овом правцу влада је ослободила сеоско становништво од непосредног издржавања армиских пукова, ослободила је пореске обавезнике од насилне егзекутивне наплате главарине, укинула је низ надлештава и извела редукцију чиновништва; најзад је почела да укида монополе и да предаје државне фабрике, у приватне руке. Ова политика настављена је и после смрти Катарине I. Као видан знак да се политика покојног цара ипак наставља свечано је отворена, по његовој мисли основана, Академија Наука (1725.), и изведена је и знаменита експедиција Берингова на Далеком Истоку (проналазак Берингова мореуза.).

Када је тешка болест оборила Катарину I, дошао је на престо унук Петра Великог — Петар II тобоже по тестаменту Катаринином, а у ствари благодарећи споразуму великаша и гарде. Владавина овог умно и морално недовољно развијеног дечка представљала је у многом реакцију владавини Петра Великог, која се донекле запажала за време Катарине I. Протеран је у Сибир, изгубивши огромно имање и први положај у држави, свемоћни Мењшиков. Двор се преселио у Москву, па је било забрањено, под претњом тешке казне, да се чак помиње могућност његова повратка у Петроград. Престала је брига о руској морнарици. У односима према Украјини уведен је веома помирљив курс политике, те је дошло до обнове њене аутономије приликом избора новог хетмана Данила Апостола (1728.), док Петар и његова наследница нису допуштали да се попуни то место, упражњено смрћу хетмана Скоропадског (1722.) Уместо и поред људи из нижег племства, странаца и људи тамног порекла, поново се истичу чланови високог племства, нарочито кнезови Долгоруки (из ове породице млади цар је себи изабрао и љубимца и вереницу). Ово царевање било је кратког трајања; цар, истрошен гозбама, уживањима и неуредним животом, подлегао је великим богињама ноћу између 18. и 19. јануара 1730. у Москви, неколико сати пре времена, одређеног за његово венчање.

Са Петром II угасила се мушка лоза куће Романова, па је престо природно прешао у руке представника њене женске линије; само је требало решити ко ће од тих представника доћи на престо Сверуске Царевине. У обзир су долазили у првом реду потомци цара Петра Великог, онда потомци његова слабоумног старијег брата Ивана V. Одбацивши ћерку Петрову Јелисавету, као рођену пре брака, па и његова унука (од старије му ћерке Ане), Петра, војводу Холштајн-Готорпског, будућег Петра III; одбацивши најзад и старију ћерку Иванову — Катарину, војвоткињу од Мекленбурга, због опаке ћуди њена мужа и опасности да ће он увући Русију у политику своје војводине, „врховна господа“ су, на предлог најјаче главе између њих, кнеза Димитрија Гољицина, изабрала за царицу другу ћерку Иванову, Ану, удовицу курланског војводе. Али том приликом „врховна господа“ су одлучила, исто на предлог кнеза Гољицина, да се формално ограничи царска власт неком врстом писаног устава.

Чим је у ноћној седници проширеног Врховног Тајног Савета на његов предлог изабрана за царицу војвоткиња Ана, Гољицин је предложио да се треба побринути о олакшању положаја господе; треба, рече он „себи вољу повећати“. И онда је другог дана ставио на претрес такозване „тачке“ услова („кондиција“), на основу којих Ана треба да се прими управе над земљом. У највећој тајности прихваћене су и претресане ове „кондиције“ и тајно послате у Митаву, заједно са јавним позивом војвоткињи да дође у Москву и по жељи „целе земље“ ступи на престо „својих предака“. Ове „кондиције“ Ана је примила и потписала; била је срећна да се ослободи Митаве, где је провела око 20 година удовичког живота, пуна непријатности и понижења. У „кондицијама“ Ана је обећавала, да се неће удавати, нити себи именовати наследника за живота или после смрти; она се обавезала водити управу у сагласности са Врховним Тајним Саветом, који је дужна „садржавати у саставу од 8 лица“. У овој тачци опажа се чисто олигархиска и чак лична тенденција целог предузећа „врховне господе“, којих је било тачно осам. Без пристанка тога Савета царица не сме: 1) да објављује рат, 2) да закључује мир, 3) да оптерећује поданике новим порезима, 4) да унапређује у чинове више од пуковника и поверава некоме „знатне послове“. Гарда и остале трупе нека буду под управом Врховног Тајног Савета. Даље су следиле још и ове тачке: 5) од племића не оду-имати живот, имања и части без суда, 6) баштина и спахилука не даривати никоме; 7) у дворске чинове „без савета Врховног Тајног Савета“ никога не постављати ни од Руса ни од странаца; најзад ,8) Ана није смела да расходује државни новац без одобрења Савета. При крају су стајале следеће драстичне речи: „Ако пак будем нешто од ове обавезе не испунила или прекршила изгубићу руску круну“.

Чим су добила пристанак Анин да заузме упражњени престо и потписане „кондиције“, „врховна господа“ су позвала Сенат, Синод и генералитет, да саслушају ова важна државна акта. Читање тих аката направило је веома мучан утисак на читав свечани скуп. Под утиском извесних протеста, Гољицин је пристао, да присутни израде и поднесу Врховном Тајном Савету своје нацрте државног уређења. Неколико дана касније иста дозвола била је дата и племству. Чим се почело са израдом уставних пројеката, опозиција, која се дотле налазила у великом страху, јавила се отворено, критикујући „врховну господу“ и претресајући уставна питања. Било је поднето Савету више пројеката, од којих су два најважнија. Један је саставила висока бирократија, генерали и донекле високо племство, а други средње племство, које се у великом броју скупља у Москви, позвано на венчање цара Петра II. Око 1100 људи ставило је своје потписе под различне пројекте. И сам кнез Гољицин израдио је један уставни нацрт. Тај кнез био је онда најобразованији руски политичар, добро упознат са тадашњом политичком (поглавито страном) литературом, која се за њега преводила трудом нарочитих преводилаца. У својим уставним пројектима он се служио примером Шведске, а узимао је у обзир и организацију Римске Царевине са њеним саветом кнежева бирача и Млетачке Републике са њеним Саветом Десеторице. Гољицин је измислио један сложен устав, по ком је царица играла чисто декоративну улогу председника Врховног Тајног Савета, састављена од. малог броја представника најзнатнијих фамилија. Одавно није Москва живела толико интензивним политичким животом. Поред тога, никад пре у политички живот није било унето толико теориских расправа, никад пре нису се позивали на европске уставне примере, законе и научне расправе о њима.

Прави циљ „врховне господе“ био је несумњиво у томе да се утврди олигархија уз царицу,. али је могућно да се мислило и на републику; осталим групама није било толико стало до облика владавине, колико до решења извесних социјално-економских, правних и административних питања. Али свакако су сви, и присташе апсолутизма и уставобраниоци, били одлучно против олигархије и лично против „врховне господе“; „Сачувај Боже“, говорио је један угледни племић, „да не буде уместо једног самодржавног владара десет самовољних и силних фамилија; онда ћемо ми, племство, сасвим да пропаднемо, па ћемо морати горе него пре клањати се и мољакати милости код свију.“

Зато, када је Ана дошла у Москву, нашла је доста погодне услове за рад на обнови самодржавне владавине. Иако је народ положио заклетву просто „господарици“, без наслова самодржице, и у исто време отаџбини, ипак је за сваког пажљивог посматрача било јасно да ће предузеће „врховне господе“ скоро пропасти. Већ пре уласка у Москву Ана је без обзира на „кондиције“ прогласила себе за пуковника гарде. Онда је ступила преко жена у везу са незадовољницима, који су били толико разјарени да су неки „дрски“, према речима једног сведока, били спремни на „крајње мере“. Убрзо јавила се велика гомила, око 800 великодостојника, генерала, виших официра и простих племића са писменом молбом, да царица нареди претрес поднетих молби о уређењу државе. Царица је одмах наредила тај претрес и позвала је „врховну господу“ на ручак. Овим маневром она је њу одвојила од масе, у којој је рад присташа апсолутизма узимао све већег маха. После ручка гомила тих људи изашла је са великом виком пред царицу, тражећи да она буде самодржица, попут њених предака, и обећавајући да ће пред њене ноге бацити главе њених „злочинаца“. Ана нареди да се донесу „кондиције“ и пред разјареном гомилом запита „врховну господу“ да ли треба кондиције поништити. Несрећни олигарси само климнуше главом, те Ана поцепа први писани устав руске царевине. Одмах иза тога народ се поново заклео на верност царици и самодржици Ани, Врховни Тајни Савет био је укинут, а затим је настала освета „злочинцима“. Породица Долгоруких је прва настрадала. Многи од њених угледних чланова, изгубивши службу и имања, беху протерани у Сибир; касније су неки од њих осуђени и кажњени смрћу, после нечувених мука. Кнез Гољицин испочетка се налазио само у незваничној немилости. Али касније и њега осудише на смрт, коју му је царица заменила доживотним заточењем, одузевши му целу имовину. Међу конфисцираним стварима нашло се „на туђим дијалектима и на руски језик преведених око 6000 књига;“ три сандука садржавала су разноврсне књиге на холандском, шпанском, енглеском и шведском језику. Муке Гољицинове у тврђави биле су кратког века: кроз неколико месеци стари кнез је умро (1737.). Уопште, царевање Ане Ивановне било је пуно политичких парница и прогона, изазваних донекле бунама и заверама (у једној завери учествовао је и неки млади дворанин Србин, по имену Тодор Милошевић), али још више разговорима, опасним или неугодним по царицу и владу.

Да би заблагодарила племству, које је ослободило од туторства врховне господе, Ана је радо потписала неколико указа у његову корист: тако је био укинут закон Петра Великог, према коме је само један од синова племића могао да му буде наследник. Том приликом утврђено је у начелу, да само племству припада право да држи у својини. такозвана насељена имања, т. ј. пољска добра са сељацима кметовима. Ово је била изванредно важна мера. Касније су били донети закони, на основу којих је отворена војна академија и смањен је рок обавезне службе племића.

Ана, разуме се, није могла да сама управља. Постепено се створио њен ужи круг, који је стварно водио све послове. У њему су се нарочито истицали царичини љубимци Левенволде и Бирон, обојица Немци, са читавом гомилом мање познатих али веома штетних Немаца. Ова управа Немаца вређала је национално осећање руског племства, а поред тога Бирон је извео у великом стилу једну екзекутивну наплату дужне главарине, те су том приликом, поред сељака, осетно страдали племићи спахије, као и локални администратори. Иако су неки од новијих истраживача покушали да прикажу у повољнијој светлости ову владавину, ипак морамо рећи, да у главном ова историска рехабилитација није успела, те, према томе, треба сматрати доба царице Ане као врло мрачно у историји Русије. Сама царица није била без интелигенције; није била. ни без способности; али, претрпевши много беда и понижења, као удова курланског војводе, па нашавши се одједаред у положају неограничене владарке велике државе, изгубила је потпуно моралну равнотежу, дала је вољу својој опакој ћуди и, готово не мешајући се због лености, слабе обавештености и лоше спреме у ток државних послова, она је обично показивала да је владарка својим распикућством и пакошћу у великим размерама.

Спољња политика владе царице Ане није забележила знатних успеха, иако је била доста активна са сталним уплитањем у европске послове. Тако је руска влада помагала, кандидатуру саксонског кнеза изборника Станислава Августа III. за пољског краља против кандидатуре домаћег пољског племића Станислава Лешинског. Мало касније влада је била приморана, да врати Персији освојења Петра Великог на југу од Касписког Језера (1735.), губитак, који није био компензиран мало ранијим освајањем пустиња на северу од истог језера, на југу и на истоку од реке Урала (1731.). Да би подигла свој углед влада је развила живу акцију у Источном Питању; заједно са Аустријом објавила је рат Турској. Овај крвави рат донео је руској војсци нову и велику славу (победе Миниха код Хоћима и Ставучана), али је стао Русију големих жртава, те се завршио Београдским Миром (1739.). По њему Аустрија је изгубила северну Србију, а Русија је морала да врати Турској већи део својих освајања, задовољивши се степама на обалама доњег Дњепра, све до Азовског Мора и чувеним Азовом, али без права да од њега створи тврђаву. Резултат свакако није ни из далека оправдао поднете жртве.

Ана је одредила уочи своје смрти за свога наследника тада тек рођеног принца Ивана, сина њезине нећакиње Ане, ћерке њене сестре Катарине и војводе Леополда од Мекленбурга, удате за принца Антона Уљриха од Брауншвајг-Линебурга. Тако је, истина за врло кратко време, такозвана Брауншеајшка фамилија заузела прво место у Руској Царевини. За регента је царица одредила, уместо родитеља будућег цара, свога љубимца Бирона, већ онда изабраног, благодарећи њеном заузимању, за војводу курланског. Одмах после њене смрти (17. октобра 1740.), војна завера на челу са Минихом, у трен ока, без иједног куршума оборила је мрску „рђу“; Бирон је био ухапшен, премлаћен и у Сибир прогнан. Мајка младог цара проглашена је регенткињом, а његов отац — врховним заповедником војске. Гарда и престоничко племство, незадовољни неозбиљношћу и немачким карактером ове владавине, пристали су онда уз царевну Јелисавету, једину живу наследницу Петра Великог. Исто тако лако, као што је био оборен Бирон, била је обо-рена и Брауншвајшка фамилија. Након прогона на север, несрећни цар Иван VI био је заточен у Шлиселбургу, где је 1764. завршио свој јадни живот, убијен приликом једног безуспешног покушаја да га ослободе и врате на престо.

Долазак на престо царице Јелисавете поздравили су племство, па чак и шири кругови са великим одушевљењем; десили су се том приликом јаки изгреди против Немаца уопште. Неколико Немаца великодостојника изгубили су своје положаје и отишли су у прогонство (међу њима и Миних). Владавина последње од Романова — царице Јелисавете, иако спада у доба дворских преврата, ипак се донекле разликује од претходних шеснаест година, које су протекле после смрти њеног оца, и то нешто већом озбиљношћу, релативном стабилизацијом прилика и извесним спољњим и унутрашњим успесима. Царица Јелисавета била је без икакве сумње довољно обдарена природом и нарочито је имала добро срце. Али и њу су донекле поквариле године проведене у немилости властодржаца, у релативној беди и извесном страху за своју судбину. Опасна претенденткиња на руски престо, она је била стално под паском за време владавине њене сестре од стрица, Ане Ивановне, и њене сестричине Ане Леополдовне. Ипак је, у главном, Јелисавета одржала своју природну веселу ћуд и зато је њено царевање било пуно уживања и весеља. Њени дворци у Петрограду били су више налик налик на неку привремену касарну. Приватне собе и саме царице и њене најближе околине, биле су тесне, неугодне, неуређене, неукусне, док су сале за примања, ручкове и нарочито балове сијале раскошју и богатством, као и оне забаве, које су се у њима одигравале. Царица је предњачила у раскоши својих тоалета; после ње је остало око 15.000 хаљина, маса свакојаког рубља, шешира и других тоалетних ствари, па и неисплаћених рачуна. Весели балови били су понекад покварени неком бујном експлозијом царичиног гнева: најчешће се то дешавало због тога, што би понека дворска дама погазила ред уведен од царице или се појавила у хаљини или шеширу налик на царичине, што је било најстроже забрањено, нарочито ако је несрећница изгледала лепше од саме царице. Понекад је таква експлозија женске суревњивости имала страшнијих последица, него што је јавно шамарање превишњом руком или простачке грдње из превишњих устију; тако су дворској госпођи Лопухиној из одличне племићске породице, која је била лепша од царице, те је наљутила својим понашањем и неким неугодним речима, напаковали тешке кривице; осуђена због велеиздаје и увреде величанства, несрећница је била јавно ишибана, језик јој је одсекао џелат, и она је отишла у Сибир. Већина политичких парница, којих је било веома много и у ово време, имале су за узрок неке незгодне речи, казане често у интимном кругу, изговорене више под утицајем алкохола, али достављане власти. Озбиљних завера и политичких иступа није било, камо ли буна, сем појединих изгреда озлојеђених сељака против племства.

Царица се ретко када мешала у државне послове; чешће се ипак бавила спољњом политиком, уносећи у њу мотиве личне мржње или симпатије; али се и у тој политици осећала крајња неспрема царичина. За пример тога се обично наводи, као утврђен факат, исказано негде већ при крају царевања, њено чуђење када је сазнала да се не може сувим путем доћи у Лондон. Између министара и ђенерала тог доба истакло се неколико озбиљних и способних људи, иако су они готово сви били и подмитљиви и велики крадљивци.

Две су установе окупљале главне државничке снаге царства: Сенат, који је играо нарочито знатну улогу у доба, када се на сваком кораку истицала важност традиција Петра Великог, те су се трудили да им бар донекле следују, и касније „Конференција на Превишњем Двору“, више интимни савет царичин. И једна и друга установа спроводиле су одлучно племићску политику, па се царевање Јелисаветино могло сматрати као златно доба племства. Низ мера учврстио је његове социјалне и политичке положаје, те се у кругу царици блиског високог племства спремало ослобођење племства од обавезне службе држави, које је формално озаконио њен наследник. У нацрту новог законика, који је израдио нарочити одбор а одобрио га Сенат (тај закон није додуше никад угледао света, али је његов утицај на касније законодавство ван сваке сумње) било је формулисано такозвано „крјепостноје право“ т. ј. правни однос спахија племића и сељака кметова уређен је тако, да је тај однос претворен у праву ропску зависност сељака. Сељак је постајао готово instrumentum vocale (алат који говори) старог римског права и римске господарске књижевности.

У низу мера донесених у корист племства било их је и таквих, које су биле корисне и за читав народ; таква је била, на пример, мера: укидање унутрашњих царинских линија, које су јако сметале развијању трговине и привреде. Ову је меру предложио један од главних државника из времена Јелисаветина гроф Петар Шувалов, човек нечистих руку, али одличан финансиер. Он је извео неколико финансиских рефорама, које су омогућиле Русији да издржи без великих потреса и распикућство двора и велика ратовања. Брат овог Шувалова — гроф Иван, иако није био онакав идеалиста, каквим би га неки хтели приказати, ипак заслужује да буде споменут са захвалношћу. Велики и прави пријатељ просвете, он је настојао да се отвори московски Универзитет, први Универзитет у Русији са већином страних професора, али са руским, и то из разних сталежа, састављеним кором студената (12. јануара 1755. год. на дан свете Татијане). Име Ивана Шувалова нераздвојно је везано са именом великана руске просвете и науке Махајла Ломоносова (1711. до 1765. год.) Син једног сељака поморца, Ломоносов је, жедан просвете, већ као зрео младић побегао од куће у Москву, свршио тамо теолошку школу, па онда пошао у Немачку да настави науку. Вратио се отуд као израђен научењак. Тек је садашњост оценила као што треба његове радове и открића, нарочито на пољу физике и хемије. Томе Ломоносову помагао је и штитио га је од зависника и непријатеља Шувалов. Поред чисто научних радова, Ломоносов се истакао као талентован песник и као један од реформатора руског језика.

Донекле у вези са интимним животом царичиним стајала је њена украјинска политика. После смрти хетмана Апостола (1734.) влада царице Ане није допустила избор хетмана Мале Русије, него, држећи се политике Петра Великог, поново је радила на ограничењу и постепеном укидању украјинске аутономије. Поверена је власт у овој покрајини нарочитој „Управи хетманског уреда,“ потчињеној Сенату, а не Колегији спољњих послова, с којом су се службено дописивали ранији хетмани. Године 1744. Јелисавета је посетила Кијев (с тим је у вези грађење у том граду скромног али изванредно лепог царског дворца и саборне цркве апостола Андрије, можда једне од најлепших архитектонских творевина XVIII века; обе грађевине су дела чувеног Растрелија.) Јелисавети су украјинска старшина, т. ј. козачке старешине и месни племићи, поднели молбу да се дозволи избор хетмана. Царица, везана прво љубављу, а онда и законитим црквеним браком са лепим козаком, бившим певачем њене капеле, Алексијем Разумовским, који се иначе држао веома повучено и није се мешао у државне послове, као што су то обично радили други љубимци, радо је испунила молбу украјинских првака, само је ствар била одгођена, док не одрасте Ћирило Разумовски — брат царичиног мужа који се школовао у иностранству. Чим је он завршио своје школовање био је са уобичајеним сјајним церемонијалом изабран и од царице потврђен као хетман Мале Русије (1750.), Он је био последњи хетман старе Украјине. У исто време беше Разумовски председник Академије Наука и уопште врло карактеристична и значајна личност: просвећен, слободоуман, уљудан, али лен и размажен.

У јужним пределима Украјине наставила је влада Јелисаветина колонизационе покушаје цара Петра и царице Ане. Радило се о насељавању празних, али плодних земаља угрожених од степских разбојника Татара, и то поглавито досељеницима из народа „једнокрвних и једноверних,“ у првом реду Срба, који беху незадовољни аустро-угарском, односно турском владавином. У то време десило се „развојачање“ Потиске и Поморишке Крајине, па се доста велики број Срба, који није тачно утврђен, упутио у Русију, на позив руске владе, а под вођством Хорвата, Прерадовића и Шевића (1752 до 1754.) Сем на југу, вршила се колонизација и на југоистоку, у басену реке Урала.

Што се тиче српских насеобина, о њима се укратко може да каже ово: Србима су била додељена доста пространа и плодна земљишта. Они су груписани у две веће насеобине, у „Нову Србију“ и „Славено-Србију.“ Количина додељеног земљишта зависила је од чина досељеника. Досељеници су се делили на пукове и чете, са обавезом сталне војне службе о свом трошку у мирно, а о владином трошку у ратно доба. То је била организација сасвим налик на ону у Војној Граници. Срби су имали своје свештенике и своју управу и судове и живели су по својим обичајима. Али ускоро се цело ово предузеће показало као промашено: избили су међусобни сукоби између вођа; учињене су извесне злоупотребе, било је унутрашњих нереда, парница и неприлика, нарочито са околним становништвом друге народности. Поред тога и услови за живот показали су се прилично тешки. Ипак, све до царевања Катарине II те насеобине су постојале, сачувавши своју автономију. Али првих година ове царице Хорват је био уклоњен, а насеобине су потпале под редовну војну и цивилну управу. Унутрашња историја, као и подробности спољње историје српских насеобина, нису још обрађене и расветљене.

Влада царице Јелисавете није водила активне политике везане са Источним Питањем и држала се у том погледу веома опрезно. Везе са балканским хришћанима ограничавале су се на шиљање благочестивих поклона и понешто новца за манастире и цркве. Понеки балкански хришћанин, који 6и дошао у Русију, био би врло лепо дочекан, нарочито Црногорци, од којих су неки боравили дуже времена у Русији, а неки су ступили у руску службу, повећавши на тај начин број српских досељеника, који су се доста брзо претопили у Русе. (Ивав Подгоричанин, на пример, добио је грофовску титулу и огромна имања у харковском округу).

Спољња политика Русије тих година била је више оријентисана у правцу средњеевропских интереса, са нарочитим обзиром на руски положај на Балтичком Мору. Тако се година 1742—43. ратовало у Финској са Шведском. Тај се рат завршио проширењем руских предела у Финској. У рат за аустриско наслеђе Русија се није умешала, али се активно умешала у Седмогодишњи Рат, и то на страни Аустрије а против Фридриха II. У овом рату, који није имао никаква битног интереса за Русију, руска се војска показала на висини; лоше снабдевена, без икаквог санитета, са слабим главним заповедницима, она је ипак, благодарећи талентима споредних заповедника, храбрости и нечувеној издржљивости нижих официра и војника, добила неколико лепих успеха. Она је освојила велики део Пруске са Берлином. Ту је стекао своје прво ратно искуство, прве ране и прва одличја, будући велики војсковођа, непобедиви Суворов. После смрти царице Јелисавете њен наследник, обожавалац Фридриха Великог, Петар III одмах је напустио савез са Аустријом, опозвао је руску војску из Пруске и вратио је Фридриху сва руска освојења без икакве накнаде.

Јелисавета је спремала за наследника свога нећака, сина њене сестре Ане, војводу Холштајн Готорпског Карла Петра Уљриха, који је, примивши православље, назван Петром Тодоровићем. Умна и морална, а донекле и физичка (услед великих богиња) наказа, наследник руског престода био је увек предмет јавног негодовања и презира своје тетке царице, прикривене мржње своје жене, необично паметне и талентоване велике кнегиње Катарине, рођене принцезе Софије Доротеје Шарлоте од Анхалт-Церпста, и тајног незадовољства свију, који су с њим долазили у додир. Када је тај оснивач последње владалачке руске династије заузео царски престо, (на Божић 1761.), он је показао све своје мане: недостатак такта, крајњу умну ограниченост, аморалност, мржњу према свему руском, заједно са необузданим прусофилством и обожавањем Фридриха Великог, коме је служио као достављач са руског двора за време Седмогодишњег Рата. Ипак, неке мере овог владара нису биле лоше: тако, на пример, укидање злогласне тајне канцеларије. Знаменити указ о слободи племства, припремљен још за време Јелисаветино, имао је огроман историски, политички, социјални и културни значај. Тим је указом руско племство ослобођено од обавезне службе држави, у исто време остављена су му у неограничену својину сва непокретна имања, и баштине, и спахилуци, са свима кметовима, „поданицима“ његовим. Овај указ од 18. фебруара 1762. погодио је тешко сеоски свет, јер су његова с муком стицана права била укинута. Он је одговорио на њ убрзо великим бројем буна.

На престолу сверуских царева Петар III је имао видик и интересе војводе једне мале немачке кнежевине. Он се спремао, да се руском крвљу обрачуна са историском непријатељицом своје кнежевине, са Данском, пославши против ње руску војску са гардом и морнарицом. Војна завера осујетила је ту намеру; гардиски државни удар од 28. јуна 1762., који је прошао без проливања крви, збацио је Петра III и довео на руски престо његову супругу Катарину.

Неколико дана касније овај државни удар добио је свој крвави епилог. Заточен у летниковцу Ропши, збачени цар проводио је време у пијанству, заједно са неким од завереника и љубимаца његове жене, који су га 28. јуна оборили. Једне вечери избила је нека свађа између напитог Петра и његових другова и они су га у тучи убили. Околности овог гадног убиства остале су у детаљима нерасветљене. Али свакако, престо Катарине II био је окаљан крвљу њеног супруга, те ју је мисао о евентуалној освети као баук стално пратила целог њеног живота. Тим догађајем завршава се „доба дворских преврата“, и настаје знаменито доба царице Катарине II.