Историја Русије (А. Јелачић) 16

Историја Русије
Писац: Алексеј Јелачић

ГЛАВА XVI.
Доба Катарине II.

Катарина II, немачка принцеза, успела је да се добро снађе у руском друштву. Обдарена од природе оштром и „витком“ памети, љупком спољашњошћу (иако није била лепотица), она је доста тужне године, проведене на руском двору, као забачена престолонаследниковица, „крај немилог и лудог супруга, искористила тако, да створи себи јак ослонац у владајућим круговима, да прилично добро изучи прилике и особине земље над којом јој је било суђено да влада. У исто време се упућивала у технику државних послова и темељно је изучила најважнија дела ондашње политичке књижевности и филозофије просвете. Такт и вештина владања — то су биле, уз невероватну радиност и снагу памћења, главне особине царице Катарине. „Само једини Бог и љубљена Отаџбина наша преко изабраника својих дали су нам жезло царевине“ говорила је Катарина у једном од својих прогласа. У својим прогласима Катарина је оштро осуђивала политику и поступке свога супруга, толико оштро, да је други од тих прогласа (такозвани „подробни“ од 6. јула), био касније поништен указом цара Павла и није ушао у збирку руских закона. У исто време царица је обилато наградила непосредне извршиоце државног удара од 28. јуна, и старала се да на сваки начин чини добро својим „бирачима“ т. ј. племству. Низ указа из доба њене владавине обележавао је политички курс у духу прохтева племените господе. Ослањајући се на шире кругове племства и нарочито гарде, Катарина је успела да избегне и опасност од појединих завера и да уклони превелики утицај великаша, окупљених у Сенату. У односима према овој великој господи млада царица је показала нарочиту вештину политичког маневрисања. Између великаша највише се истицао гроф Никита Пањин, бивши руски посланик у Штокхолму, загрејан аристократским уређењем Шведске. Пањин је израдио нацрт неке врсте устава са Царски Савет, који је требао да формално ограничи царску власт. Катарина је тај нацрт потврдила, али га није никад дала објавити, па је на тај начин остао као занимљив докуменат само за историју политичких идеја у Русији!

У низу мера, које су требале да што више задовоље царичине „бираче“, да повећају њену популарност у целој царевини, у кругу свију сталежа,. и ван земље међу просвећеним друштвом, од највеће је важности сазив „Комисије или Одбора за израду нацрта новог Законика“. Идеја такве једне комисије није била нова ни оригинална, али остварање њено спада у ред најважнијих и најзанимљивијих догађаја руске историје. Одмах после издања саборског законика цара Алексија показало се, да је тај законик непотпун и недовољан. Зато су излазили,. као његова допуне, односно деломична замена, различни укази, који су се толико нагомилали, нарочито за време цара Петра Великог, да су постали сталан извор административних нереда и свакојаких злоупотреба. Да би се могло снаћи у маси разноврсних закона и уредаба, требало је израдити неки нови Законик, управо саставити нови од тих посебних закона и великог Законика из године 1649. Такав циљ је поставио још цар Петар, али га није извео ни он ни његови непосредни наследници. За учешће у том раду влада је више пута позивала и биране представнике слободних сталежа, али су у изборима ових одбора сталежи веома лабаво учествовали, па често нису никога бирали, или су намерно бирали инвалиде, простаке, и сиромахе, тако да влада не би знала шта с њима да почне; понекад су изабрани посланици сматрали овакав посао напросто кулуком, и бежали у шуме, спасавајући се од својих мандата, тако да је у једном случају гувернер, по налогу владе, морао имање посланика да ставља под секвестар, а његову породицу и најближе слуге да окује!

Катарина II, приликом ступања на престо, затекла је неколико десетина изабраних посланика и још незавршене изборе. Тек крајем 1766. царица је могла издати знаменити проглас од 14. децембра, у ком је позивала слободне сталеже да бирају посланике. Ови посланици су били дужни да у престоници поднесу врховној власти жеље и тегобе својих бирача, и поред тога да суделују у изради нацрта новог Законика. Најјаче представништво добили су градови, а тек онда племићи; избори су имали карактер сталешки. Сталежи сељака, кметова и духовништва, тај ступ староруских земаљских сабора, били су одстрањени од учешћа у изборима. Државна надлештва, племство, и већина градова бирали су посланике непосредно, док су остале групе бирача бирале прво поверенике а тек онда посланике. Иако велики број бирача није узео учешћа у изборима, због неуређености путева, недовољне обавештености, недостатка образовања и политичке свести, ипак су избори готово свуда били веома живи. Било је агитације, дискусије, изборне борбе, и, што је можда најинтересантније, разашиљани су нацрти посланичких програма и упута из једног места у друго, тако да постоје поједине групе таквих упута веома сличних. Свега је било изабраних посланика: од државних установа 28, од племства 261, од градова 208, од слободних сељака 79, од алогена 34, од козака 54. Упута и програма је било више него посланика, нарочито упута сеоских бирача. Њих је било око 2000. Они представљају грађу од огромне вредности за познавање стања ондашње Русије и расположења њеног слободног становништва.

Од државних надлештава велики упут израдио је Синод руске цркве, који је покупио обилату грађу о стању цркве и, донекле, о жељама духовништва. Друга надлештва износила су своје примедбе о стању поверених им грана управе; тако је, на пример, Академија Наука говорила у своме упуту о стању просвете и о потребама просветних раденика. Најзанимљивији је свакако упут Главне т. ј. престоничке Полиције; то је веома опсежан (у 403 тачке) елаборат, који представља неку врсту доста оригиналног, понекад комичног система друштвене филозофије просвећених полицајаца. Племство је тражило да се очува неокрњен постојећи друштвени ред, да само оно има право да буде власник непокретних имања сеоских, нарочито такозваних насељених, али да оно, поред тога добије и неограничено право да се бави индустријом и трговином на велико и на мало оним производима, који су у вези са сеоским господарством, схваћеним у најширем обиму.

Срби су учествовали у тим изборима као официри, односно племићи хусарских пукова Жутог и Црног (у Новој Србији) и Бахмутског (у Славено-Србији). Они су, према изборном закону, дали својим посланицима упуте, под којима стоје њихови потписи. Из тих се потписа јасно види, да је велики део официрског кора тих пукова био састављен од самих Срба, али се они ни у једном упуту не зову Срби, него „православни“ народ, који се одазвао на царски позив, па је дошао у Русију пун оданости и љубави према царици и царству, које јуначки брани, а ужива зато извесне нарочите повластице. Срби официри траже да се те повластице сачувају и да се оне стварно извршују, па и прошире, У првом смислу они траже довољно додељивање земље оранице, ливада и остале, према обећањима руске владе и према стварној потреби господарства. Даље, они траже да буду посве изједначени са руским племством, да примају плату попут осталих руских официра, да буде регулисан положај пензионисаних официра као и породица умрлих официра, и да се олакша увоз вина из иностранства. За посланике су били изабрани: од жутих хусара — мајор Јосип Олишевски, од црних хусара — мајор Глигорије Булацељ и од Бахмутског пука — мајор Аврам Рашковић; дакле само један Србин је постао посланик. Али по закону су спречени посланици имали право да предаду привремено свој мандат другим лицима. Ваљда је на тај начин дошао у одбор још и други један Србин, наредник Михајло Тошковић. Док се Олишевски и Булацељ нису ничим истакли у Скупштини, Тошковић и Рашковић нарочито пак овај последњи, били су веома активни.

Грађанство и слободни сељаци, у главном тужећи се на свакојака насиља и злоупотребе, тражили су да им се обезбеди сталешка самоуправа и да се уведе више реда и законитости у земљи. У покрајинама, које су живеле са нарочитим законима и локалним повластицама, т. ј. у Финској, Естонској, Лифландији, смољенској области и у Украјини, нарочито у овој потоњој, осетио се јак аутономистички, шта више сепаратистички покрет.

За избрану комисију, у њеној целини, поред упута, које су добили сви посланици од својих бирача, царица је дала и један велики заједнички упут. Тај упут је у главном рађен по делима ондашње напредне политичке књижевности, по Монтескију (Дух закона), Бекарију (О злочину и казнама) Билфелду, Јустију и још некима. Царица Катарина јавља се ту као либерални идеолог просвећеног деспотизма и (донекле) сталешке монархије. Али се нарочито брине о том, да очува неокрњену царску власт, као и постојећи друштвени поредак. Она је хтела поред тога да створи и такозвани „трећи сталеж“ кога готово и нема у Русији. За поправку стања сељака мислила је, да треба ограничити самовољу племића и учинити нешто „за имовину робова“, као што царица назива сељаке кметове. Верска толеранција, и жеља да се преуреди и побољша судство, да се укине мучење окривљених (чак понекад и сведока), да се уопште постави на човечнију основу кривично право — то су најлепше црте овог знаменитог царичина „упута“.

30. јула 1767. Комисија је почела рад у Москви на свечан начин; царица је присуствовала седници, слушајући шта се ради, из једног скривеног места. Она и њена околина налазили су се у великом заносу. У заклетви су посланици обећавали „да ће велики свој посао почети и завршити по правилима угодним Богу, која утврђују човекољубље и добре нарави за чување блаженства и мира човечанства“; државни потканцелар у поздравном говору споменуо је, да од чланова комисије „очекују примера сви народи под сунцем“.

Претресања у скупштини трајала су све до децембра године 1768., када је Комисија била одгођена на неодређено време због руско-турског рата. У стручним одборима, којих је било 19 на броју, рад је продужен до године 1773., када су и они распуштени. Већања комисије ишла су без плана и стварног реда, иако по спољашњости веома пристојно. Гласања није било ни по једном питању, па нису донете и никакве законодавне одлуке. Комисија се расплинула у бесплодном теоретисању и у колебању између потпуно различитих схватања и интереса. Ипак, избори за Комисију, и цео рад у њој и око ње, имали су знатан утицај на руско друштво и унели су несумњиво свежу струју у живот руских покрајина, вароши и паланки, а такође и племићских спахилука; па се осетило њихово дејство, у извесном погледу, и у побољшању државне администрације, поименце са техничке стране.

Добивши обавештења која су јој била потребна и популарност за којом је чезнула, царица Катарина распустила је коначно Комисију, али је, у низу закона, покушала да спроведе и уведе у живот многе тежње чланова Комисије. Тако је сталешка (племићска и градска) организација довршена, и нарочито су племићске општине (по срезовима), уједињене онда по губернијама, добиле велик утицај на локалну управу и на суд (формално одвојен од управе). Потврђене су све повластице племства, нарочито неограничена власт над сељацима, и искључиво власништво земље! Други сталежи, међутим, нису добили никакво право власништва над сељацима (иако је било изузетака). Извесним захтевима других корпорација било је удовољено у толико што су и оне узеле извесно, иако веома ограничено учешће у локалној управи. Али све те друге корпорације, мимо племства, нису биле од значаја или утицаја. Иначе, и у погледу суда, просвете, привреде, учињено је понешто, и предузете су разне корисне мере. Само сељаци-кметрви нису добили ништа, и то је међу њима изазвало озбиљно врење, у ком су доцније, када се покрет проширио, узели учешћа и многи други сталежи и запостављени елементи, тако — поред козака зачетника покрета — још и фабрички кметови, дивља и полудивља финска и татарска племена (т. зв. „инороци“), варошка сиротиња, војници сталнога кадра, и најзад људи „старога верскога закона“.

Поред војника и фабричких кметова, и у овом покрету налазимо оне исте незадовољнике који су потпомагали Разина око године 1670., дакле на сто година раније. Наравно да међу овим изливима и страховитим пожарима социјалне револуције има непосредне везе, јер ни у међувремену, за оних сто година, готово никада није било правога мира на руском селу, нарочито по јужним и југоисточним покрајинама државе. Неправде које су чињене према читавом низу нараштаја руских сељака гомилале су се, док није букнуо пожар око године 1770. Он је непосредно изазван стањем руског села и руског сељака у XVIII веку, које је остало без већих и дубљих промена све до укидања кметске зависности сељака (19. фебруара 1861.), те које је ударило дубок печат на социјално-политички, економски и културни живот целе земље и у XVIII и у XIX веку и све до последњих година. Вреди с тога да се на њему мало зауставимо.

У доба Петра Великог сељаци кметови били су готово изједначени са робовима. Ево како описује стање сељака један савременик, слободни сељак и трговац Иван Посошков, човек изврсних способности и јаке памети иако потпуно нешколован (у својој књизи: „О сиромаштву и о богатству“, посвећеној цару Петру): „...И то не изгледа сасвим право, да спахије товаре на своје сељаке бремена која се једва носе. Има и таквих нечовечних племића који у радно време не дају својим сељацима ниједнога дана слободног, у који би могли нешто за себе да привреде, те на такав начин сељаци губе све доба орања и коситбе; или, примивши од сељака онај новчани данак или данак у нарави, ти племићи траже од својих сељака још неке прекомерне данке, и тим претераним тражењем терају сељаке до просјачког штапа, — и чим је неки сељак само мало ситији, они му одмах повећавају данак... Многи племићи кажу: „Не дај сељаку да добије вуну, него га стрижи као овцу до голе коже!“... Услед таке беде сељаци напуштају своје домове, и беже, једни на доњу Волгу, други у Украјину, а неки преко границе, те насељавају туђе земље, а своју остављају пусту и празну...“ Ово жалосно стање исти писац објашњава тим, што „спахије нису вечити власници својих сељака, па се зато о њима много и не брину.“ Он тражи да се . изда царски указ по ком би „сељаци имали да постану опет сељаци као некад, а не просјаци, јер богатство сељачко јесте богатство царско...“, па предлаже као конкретну меру тачно уређење дужности и разврставање данка сељака према спахијама. Ове и овакве мисли Посошкова биће да су изгледале и одвише опасне, јер је несрећни руски неуки мислилац, који је покушао изнети своје погледе и пројекте само пред пресветле царске и великашке очи, а нипошто у намери да буни народ, завршио свој живот под владом царице Катарине I, у тврђави Петра и Павла у Петрограду.

Ни за време цара Петра стање руског сељака није се поправљало, а после њега пуно је закона и уредаба којима се све више изједначује положај кметова са положајем робова, док робовски сталеж није укинут и формално (законском новелом од 1729.). Услед тога велики број сељака престаје да буде прави сељак-земљорадник, него постаје или индустриски кмет (са принудним радовима по рудницима и у фабрикама), или дворска и великашка служинчад, која се нагомилава по имањима и дворцима велике и мале господе. Ти су дворови постајали онда правом Голготом многобројних сељака, средиштем нечувене експлоатације, насиља и разврата, које ни до данас није заборавио руски народ, те у којима првенствено треба тражити кључ за разумевање многих по-јава садашњости. Бољи је био положај оних сељака који су, уживајући општинску самоуправу и не радећи кулук, били дужни само да плаћају својој господи известан данак у новцу, или и нешто у нарави, иако су ови данци често бивали тешки. Али свуда и свагде најгоре и најужасније било је: несигурност и неодређеност положаја сељака, њихова потпуна зависност од ћуди господе, и од по-треба њихових; сваки дуг у који би запао племић, било услед картања, било због љубавница, или несрећне спекулације, или којег другог распикућства, доводио је до појачања кулука, односно до повећања данка у новцу или нарави. Није било никакве границе власти господара у финансиско-привредном погледу, па ни у судском и полициском, јер су саме спахије имали право да сељаке гоне у Сибир за вечито време, као исељенике и као робијаше у тешким оковима, доносећи пресуде без апелације. Спахије су своје људе „очински“ кажњавали батинама и корбачем, често због ситница, а нису нипошто ретка била и премлаћивања, што је све ипак пролазило најчешће без казне за спахије, јер је сељацима, под претњом најсуровије казне, кнуте и робије, било забрањено подношеше макакве тужбе против властелина. Престоничка полиција ишла је на руку властели и скривала је кривце. Тако је знаменита „Салтичиха“, грофица Салтикова, жена фелдмаршала, са знањем полиције, држала код себе у спаваћој соби у кавезу берберина кмета, само ради тога да нико не би сазнао за њену перику. Она је, исто тако, тукла на мртво име у својој спаваћој соби друге мушкарце, на разне садистичке начине, тако да су неки поумирали, а многи су остали сакати! 21 тужба против ње остављена је без последица у току година 1756—62., а тужиоци су према пресуди полиције или суда излупани корбачем. Уопште, полиција и суд, племићски по пореклу и симпатијама, нису никако стајали на пут самовољи племства, а у случајевима када би злочини допрли у јавност, одређене казне биле су обично никакве, а парнице су трајале годинама. У горњем случају грофице Салтикове, суд ју је, додуше, осудио на смрт, но Царица је смањила казну претворивши је у доживотну тамницу. Да случај Салтикове није био усамљен, сведочи, поред многих других факата, приповедање сентименталног али хуманог и поштеног, и према сељацима пажљивог племића Болотова, који је оставио опширне и веома драгоцене мемоаре за културну историју свога доба. Он у њима износи мирне душе и своја сопствена свирепа дела, и љути се у исти мах да су сељаци хтели да га убију. Европско, тобоже либерално-хумано просвећивање тога доба, и књижевни утицај сентименталне и љубавно-сладуњаве литературе, која се онда навелико увозила у Русију и била веома омиљена међу руским племством у другој половици XVIII века, нису ни најмање утицали у правцу побољшања прилика на селу. Ево једне илустрације оваких „нарави“ из руског „Спектатора“ — „Живописец“, сатиричког часописа, који је издавао духовити филантроп Новиков: „Госпођа, после уобичајеног јутарњег кажњавања сељака и сељакиња у штали (где се обично вршило батинање сељака), узимала би у руке какву француску љубавну књижицу, и неприкривено објашњавала своме тринаестогодишњем сину све дивоте љубави...“

Сељаци су могли да буду, баш као робље и стока, продавани, са земљом или без земље, са целом породицом или појединачно, већ према споразуму између купца и продавца; исто тако за дугове, и то путем јавне дражбе. Били су такође продавани да послуже као регрути, или су мењани, давани на поклон и као мираз. Познати српски родољуб Сава Текелија, који је посетио Русију у „слободоумно“ доба царице Катарине II, прича како су људи продавани по вашарима, како су Јермени куповали не само девојке него и младе мушкарце; он износи, међу осталим, и једну језовиту слику: како је запазио једну гомилу од неких 40 девојака, које су јако викале. „Зашто вичу?“ — запитао је свога кочијаша, — „Зато што их продају.“ — „Зар људе продају?...“ и ту се Текелија згрозио сазнавши да је спахији слободно продати мужа одвојено од жене, жену саму без мужа, децу без родитеља, кућу, краву, чак и одело сељака! Још је сазнао Текелија и вредност девојака у замену за кучке: у једном случају 120 девојака дато је у замену за једну кучку!... „Бива,“ вели Текелија, „и таквих пропалица, да ставе на коцку свога сељака, па га прокоцкају!...“

Задржали смо се мало дуже на овим појавама, јер су оне веома важне и карактеристичне; а и зато што је у битним својим моментима стање сељака остало непромењено све до ослобођења, иако су поједине, најоштрије црте кметске, управо ропске, зависности сељака током времена или сасвим заглађене, или су бар отупљене. Рекли смо већ, да тако стање сељаци нису мирно трпели, те је само између године 1762. (а то је година Манифеста о слободи племства) и 1774. било на 40 значајних побуна; а након разочарања у Комисији од 1767. и услед неиспуњених царских обећања, букнула је на југоистоку велика буна социјално-револуционарног карактера, на чијем је челу стајао донски козак (као некад Разин) Јемелијан (Јемељка) Пугачов, који је присвојио име цара Петра III. Буна Пугачова избила је у југоисточним крајевима државе, нарочито у козачкој и „алогенској“ средини. Као „Цар Петар“ Пугачов је покушао да уреди државну и војну администрацију донекле на уобичајен начин и да сузбије анархију. Али прешавши у крајеве где је било пуно кметова, он је дао своме програму социјално-револуционарно обележје. Тај се програм види из следећег „царског указа,“ који је он објавио 31. јула 1774.: „Дарујемо овим нашим указом, уз нашу монаршку и очинску милост, свим онима који су се досад налазили у положају кметском и поданству спахиском, право да буду отсада верни поданици и робови равно нашој Круни, и награђујемо их старинским крстом и молитвом (старом вером), главама и брадама, вољом и слободом, вечитим козаштвом, не тражећи од њих регрута, ни цодушне (данак који је плаћала свака сељачка душа, само мушка, изнад десет година), ни других новчаних дажбина, и (дарујемо им) земље шумовите, ливаде, рибне реке, и слана језера, без куповине и без данка, те ослобађамо све од дажбина и терета раније наметнутих од стране злочинаца племића и градских лопова судаца, сељацима и свему народу и желимо свима вама спасење душа и мира у светом животу, због којег смо ми окусили и претрпели од речених племића прогонство и велике беде.“ Овај указ деловао је силно. — „Ја сам ваш законити цар,“ говорио је Пугачов, приликом једног примања, „моја жена прешла је на страну племића, и ја сам се заклео пред Богом да ћу их истребити све до последњег. Они су њу убедили, да вас све њима даје у ропство; ја сам се томе одупро, па су се они на мене наљутили и послали убице да ме убију, — али ме је Бог спасао.“

„Цар правде и освете“ и социјална револуција — под том заставом подигоше се големе масе пука по огромноме рускоме царству. „Ми смо сви били сигурни“ вели један савремени племић, који се приликом буне Пугачова налазио у Москви, „да су цела светина и сав пук, а нарочито кметови и слуге наше, ако и не јавно, а оно у срцу свом одани тој протуви...“ Наравно, јер „није страшан Пугачов, страшно је опште незадовољство“, као што је службено ја-вио Катарини II паметни генерал Бибиков који се са буном борио. Према званичним подацима убијена су у овој буни 1572 племића-спахије поред свештеника и војника оданих влади. Али је влада и овог пута надвладала прости пук, угушивши у крви устанак. Народ није заборавио Пугачова, као ни Разина, а и племство и влада дрхтали су при самој успомени на њ, све до уочи Друге Револуције. Забрањено је било при предавањима са пројекцијама показивати слику буне (илустрацију Пушкиновој причи Капетанова кћи, која описује ову буну). После буне, наравно, само је још ојачан племићско-полициски режим, а за сељака није опет учињено ништа. Племство и двор.пливали су у весељу када је, јануара 1775. у Москви, крвник посекао бујну главу Јемељана Пугачова. Царица Катарина није допустила да се Пугачов подвргне мукама, и уопште судско угушење буне било је доста милостиво, док су мере генерала Петра Пањина пре извођења главних криваца пред суд биле изванредно сурове.

Буна Пугачова и све што јој је претходило и десило се у вези с њом, изазвала је низ великих законодавних аката царице Катарине и оно, што је један модеран историчар назвао „централизацијом крјепосног режима“ т. ј. друштвеног уређења, осно-ваног на кметској зависности сељака.

Године 1775. изашао је „Устав губернија“ који је сама царица сматрала као веома важан и изванредно успео закон. По њему управљало се Русијом све до доба Александра II, а многе су његове установе и правила били на снази још године 1917. Године 1782. изашао је закон о полицији, најзад 1785. издане су „Милостиве повеље“ племству и градовима. Овим законодавним актима коначно је Русији ударен печат сталешке и у исто време полицајне монархије. Русија је раздељена на више губернија, а губерније су раздељене на срезове („уѣзды“). На чело сваке губерније стављен је губернатор, а две до три губерније уједињене су под влашћу „Господарева намесника“. Намесници, односно гувернери, добили су огромну, не само полицајну и административну власт у најширем смислу, него и судску, иако су уз њих стављене различне колегијалне установе. Између осталог намесници су упућивани на то, да стану на пут разноврсним злоупотребама а нарочито „раскоши прекомерној и разорној“, да сузбијају „разврат, распикућство, тиранију и свирепост“. У скупштинама намесник је имао право на нарочито седиште, имао је нарочиту почасну стражу састављену од младих племића. У срезовима, којих је створено више стотина, на чело управне власти уопште стављени су такозвани капетани-исправници, изабрани од племића као председници колегијалне исто тако племићске установе „нижег земског суда“. Суд је био сталешки за племство, грађане и слободне сељаке. Поред сталешких судова постајале су и такозване „Палате“ т. ј. апелациони судови за кривичне и цивилне парнице, али су и за њих племићи бирали судије. Царица је високо ценила две оригиналне установе свог „Устава“ „Савесни суд“ и „Завод друштвене помоћи“. Прва установа дужна је била да суди у случајевима нехотичних кривица, кривица лудака или људи, који су у тренутку злочина били ван себе. Поред тога, Савесни суд фунгирао је и као изборни. Друга установа бринула се о школама, сирочади, болницама и сличном. Касније су школе добиле нарочиту управу. И једна и друга установа јако су подбациле. Судови су и даље давали обилну храну тужбама и сатири због неправичности, подмитљивости и несавршеног поступка. Али је била створена полиција чврсте руке за сузбијање евентуалних револуционарних покрета и донекле хајдучије и индивидуалних злочина. Сав пак режим добио је свог моћног шефа у личности генерала Потјомкина, који није био само обичан љубимац царичин, попут других, него као њен главни намесник, стварни диктатор или велики везир државе. Његову су диктатуру осећали не само нижи сталежи, него, можда још више, господа и власт.

Важне установе и уредбе своје царица Катарина је уводила не само у крајевима московске државе, који су јој припадали пре године 1767., него широм целе царевине. Њена политика била је изразито централистичка. Године 1764. она је изнудила оставку од последњег малоруског хетмана грофа Ћирила Разумовског и није допустила да се хетман више бира. Као свога намесника поставила је тамо безобзирног генерала Румјанцова, па је дала спровести низ важних мера за изједначење закона и управе Украјине са осталом царевином. 1775. њен генерал, Србин Текелија, разорио је „Запорошку Сич“ и разјурио је запорошке козаке. Године 1783. претворени су малоруски слободни сељаци у кметове. Исто тако изједначена је са осталим. покрајинама Смољенска провинција. Сузбијао се сепаратизам немачког племства и грађанства у балтичким покрајинама. Након освојења литванских, белоруских и украјинских крајева Пољске и на њих је проширена руска управа.

Катарина је врло радо звала у Русију досељенике, јер се онда сматрало да је што већи број поданика користан за државу, а од странаца се очекивало да могу бити и храбри војници, и вредни земљорадници, занатлије и трговци. Странци су добивали и знатне повластице.

Сталешке корпорације племства по губернијама и срезовима и грађана по градовима царица је уредила нарочитим „повељама“. Ове корпорације бирале су не само своје часнике, него и функционере јавне управе. И једна и друга сталешка самоуправа, нарочито она градска, јако су подбациле. После смрти Катарине II градска самоуправа почела је опадати, пошто је готово сва власт по градовима прешла у руке царске полиције на челу са „городњичима“, чији је тип постао бесмртан благодарећи Гогољевом Ревизору. Племићска самоуправа, која је имала доста широко право петиција, упућених на саму врховну власт, ипак је јаче деловала све до револуције 1917. године. Племићске корпорације и њихове скупштине, које су из почетка биле нарочито сјајне и дизале свест својих чланова, постале су у последње време ослонац конзерватизма и реакције. Царица Катарина спремала је још и уређење сталешке самоуправе за слободне сељаке, али до тога није дошло.

Унутрашња политика последњих година Катарине II кренула је у правцу реакције, нарочито под утицајем Француске Револуције. Ова револуција није имала у Русији никаква одзива међу сељацима и у главном незнатан одзив у круговима племства и грађанства, али је страшно уплашила стару царицу и њен двор. Семјон Ивановић Шешковски, шеф тајне политичке полиције, човек толико страшан, да су људи падали у несвест, кад би чули да их он зове на саслушање, постао је важна личност код царице. У књижевности и друштвеном животу за време Катарине II све до последњих година опа-жало се доста јако врење које је за време Француске Револуције довело до више прогона и велеиздајничких парница.

Доба Катарине II било је време изванредно живих веза са Западном Европом. Благодарећи њима и унутрашњем развоју руског друштва, јављају се у то доба многобројни књижевни, културни и друштвени покрети.

У књижевности се још осећају утицаји лажног класицизма у драмама Сумарокова, који је тада завршио своју каријеру, у епском и драмском песништву Хераскова и у баснама Хемницера, и другим делима мање важности; али у исто време чују се и одјеци сентиментализма и примећују се појаве грађанске драме. Сладуњаво моралисање у духу XVIII столећа испуњава многобројна дела саме царице Катарине II, док фриволна поезија има сјајног представника у Богдановићу, писцу шаљивог спева „Душењка“ — т. ј. Душица-Психеја. Јављају се и два велика оригинална писца — Фонвизин са двема одличним сатиричким комедијама, у којима се, иако под несумњивим упливом са стране, лепо приказује ондашњи руски варошки („Бригадир“) и сеоски („Недораслост“) живот; и песник Г. Р. Державин, моћан лирски таленат и један од твораца модерног руског књижевног језика.

Уплив слободоумне филозофије XVIII века, у првом реду Француске, осећа се можда понајвише. Читају се њихова дела у великом броју, преводе се, преписују и штампају на велико. Сама царица предњачи у том истицању и заносном поштовању филозофа XVIII столећа. Дописује се стално са Волтером и Даламбером, Дидроа је позвала у сам Петроград и с њим је проводила подуже времена у расправљању чак и о питањима државног и друштвеног уређења Царевине. Уверена, да се ширењем корисних знања, основаних на проналасцима нове науке и нарочито удешеним васпитањем може да створи „нова фела људи“, оснива Катарина II специјалне васпитне заводе по плану њеног знаменитог сарадника на просветном пољу, Ивана Бецког, који је радио у духу најнапреднијих педагошких идеја оног века. Угледни радник на просвети у Русији био је један Србин, Тодор Јанковић из Миријева. На просвети се пуно радило на све стране; издају се многобројне књиге на свима подручјима науке, јављају се прве руске знатније групе научника, правих Руса, и то природњака, историчара, географа, лингвиста, чак и правника. Међу овима нарочито се истиче професор московског универзитета Симон Десњицки, који је докторат грађанског и црквеног права положио у Глазгову и превео на руски језик чувену Блекстонову књигу о енглеском државном уређењу. Он је са катедре и у својим уставним нацртима предлагао, да се заведе у Русији прави устав. и народно представништво налик на енглеско. Слободоумни назори ширили су се по забаченим кутовима простране царевине; у некој примитивној паланци или на спахилуку одвојеном од целог света могли су се у то време наћи слободоумни представници напредних мислилаца, и тип волтеријанца — човека, који је често доста дубоко познавао Волтерова дела, постајао је прилично обичан.

У књижевности струја политичког и верског радикализма веома је јака, чак се јавља и социјални утопизам у духу негативног и нешто магловитог социјализма. Код писца Левшина, на пример, описује се стање друштва на месецу: тамо „нема владара“, нема „сталешких разлика“; сви живе у колективу. Код Чулкова радња се једног утопистичког романа одиграва опет на месецу, „све је код њих било заједничко“, сви су једнаки, нема приватне својине.

Мистичка и филантропска књижевност, нарочито она везана са масонским покретом, била је такође јако заступљена у Русији. Највише је у том погледу радио Н. И. Новиков. Московски племић, чистокрвни Рус, он је био један од најјачих посленика на културном пољу за време Катарине II; и може се сматрати као један од најзнаменитијих - представника руске интелигенције. — Сатиричких часописа никло је у Русији више, чак уз личну сарадњу Катарине II, а најлепши су били они које је Новиков уређивао, нарочито Живописац, прештампаван пет пута од самог издавача. Не задовољавајући се општим и апстрактним нападима на неке пороке, као и исмевањем „галоманије“ врхова руског друштва, бесмислених манира и ружног руско-француског језика Руса и Рускиња, комичних и претераних следбеника лакомислених паризлија, васпитаних од злогласних страних учитеља, већином Француза, варалица без икаквих умних и моралних квалификација, Новиков прелази у праву социјалну сатиру, извргава руглу и обасипа грдњама и поквареност администрације и судова и, што вреди нарочито истаћи, лоше поступање спахија са сељацима и зло стање сељака у кметској зависности.

За првих седам година Новиков успева да наштампа 366 књига најразноврсније садржине, и за исто време да подигне број претплатника на новине примљене од московског Универзитета од 600 на 4000. Овај просветни рад Новикова био је одједаред обустављен, по налогу царице Катарине, његове некадашње сараднице на сатиричким часописима, а он сам ухапшен, његово друштво растерано, имовина конфискована. Из шлислбуршке тврђаве, где је био затворен, Новикова је ослободио цар Павле, али већ сломљена и неспособна за рад. Који су узроци ових прогона? — Главни узрок треба тражити у големом страху, који је задала старој царици Француска Револуција.

Као одјек на Револуцију јавила се знаменита књига, готово одмах од власти уништена, „Путовање из Петрограда у Москву“ (1790.), коју је написао шеф петроградске царинарнице, бивши немачки ђак, Радишчев. У тој се књизи тражи еманципација сељака и политичка слобода, и сва је прожета републиканским осећањем. Смртна пресуда за писца, кога је царица помиловала и прогнала у Сибир, био је одговор владајућих кругова.

Већ друге године по ступању Катарине на царски престо, њена влада је била приморана да посредује у пољским пословима. Смрћу краља Августа III Саксонског пољски престо био је упражњен. Као увек, отпочела је изборна грозница и борба уз учешће страних држава. Руска влада активно је помогла Станислава Поњатовског, угледног пољског племића и дипломату, интимног пријатеља царице Катарине, те му је обезбедила успех на изборима. Онда, користећи се анархијом, која је владала у Пољској, руска је влада почела енергично тражити равноправност „дисидената“, т. ј. православних и протестаната са католицима. У том јруску владу помагао и Фридрих II. Када је пољски сабор одбио поднети му предлог пољске владе о побољшању положаја дисидената, руски посланик кнез Репњин ухапсио је усред Варшаве прваке непомирљивих католика и настојао је отвореним насиљем да протури закон о дисидентима. На то су пољски патриоти и ватрени католици одговорили организованом побуном, такозваном „конфедерацијом“, чије се средиште налазило у варошици Бару у Подолији. Руска војска кренула је против „конфедерата“, док су против њих кренули још и побуњени сељаци и донекле козаци на десној обали Дњепра. Ови украјински усташи, звани „хајдамаци“, под вођством Гонте и Железњака, извршише велике покоље Пољака и Жидова, па, уз пут, спалише и две турске граничне варошице. Овај догађај Порта је узела као повод за објаву рата Русији. Међутим, руска царска војска у крви угуши прво покрет „хајдамака“, па затим и барску конфедерацију. Руска војска је том приликом посела знатан део Пољске. У то су се умешале Пруска и Аустрија, па, након више мање дугачких преговора, дошло је до уговора о првој деоба Пољске. Русија је добила белоруске покрајине, витепску и могиљевску, на средњем и горњем току западне Двине и на горњем Дњепру; Аустрија — Галицију, добивши тако под своју власт један део руско-украјинског народа, најзад Пруска — западну Пруску. Поред тога био је пољски устав (управо неред) још раније стављен под заштиту Русије.

Посредовања Русије у пољским пословима дала су повод Порти, да, под утицајем Француске, објави Русији рат. У том рату татарско-номадска племена између Дњепра и Дњестра као и на обалама Кубана и на Криму активно су помагала редовну турску војску упућену против Руса у пољске пределе. Руска војска, у којој су се нарочито истакли генерали Румјанцов и Суворов, добила је низ сјајних успеха; номади беху растурени и покорени, Крим је био поседнут и опустошен од Руса, а турска војска тучена у више махова. Румјанцов, који је за то добио грофовску титулу са називом Задунајски, продро је до самог Балкана. Међутим, руска флота обишла је целу Европу и, уништивши турску флоту код Чесме крај малоазиске обале, постала је господар Јонског и Егејског Мора. На Црном Мору господарила је ескадра руских лаких лађа, саграђених на брзу руку. Власи и Молдавци примили су тада руско поданство, док су Црногорци активно ратовали са Турцима (у те године пада и знаменита епизода са Шћепаном Малим, која је прилично забринула царицу, јер је тај човек, као Пугачов и неки други самозванци, узео име Петра III). По миру у Кучук-Кајнарџи (1774.) Русија је постигла огроман резултат. Проглашена је независност Крима од Турске (тиме је запечаћена његова судбина), Русији су додељене земље Кабардинаца на северном Кавказу, Азов, Керч, Еникале, Кимбурн и степе између јужнога Буга и Дњепра, т. ј. ушћа Дона, Дњепра, Буга и мореуз између Азовског и Црног Мора. Руским лађама било је слободно путовати у турским водама; руски поданици добили су у Турској право поданика савезничких земаља; Порта је признала императорску титулу руских царева, амнестирала је све побуњенике, гарантовала је слободу вере балканским хришћанима, признавши право Русији да их штити и да интервенише у њихову корист. Најзад, поред других тачака, све у корист Русије, Турска се обавезала да плати за оно време веома велику своту од 4,500.000 рубаља.

На југу, на обалама Црнога Мора, отпочео је интензиван рад; тај је рад везан са именом кнеза Потјомкина, па је добио нарочито велики обим и замах, када је Крим године 1783. постао руском покрајином. У Новој Русији градили су вароши и села, путеве и пристаништа, дозивали су стране досељенике и пресељавали на имања великаша руске сељаке-кметове. На Црном Мору грађена је ратна и трговачка флота и све што је за њу било потребно. Било је у том раду много намештеног, те је израз „Потемкинова села“ постао интернационално знаменит. Заиста, приликом свечаног путовања царице Катарине и њенога госта, цара Јосифа II по Дњепру, на обалама су биле саграђене декорације села и доведени су, понекад из далека, лепо одевени сељаци, који су играли улогу „сретних досељеника.“ Али треба признати, да су резултати целог посла на југу ипак били прилично лепи.

Не задовољавајући се постигнутим проширењем граница и многобројним успесима, царица Катарина и њена влада загрејавали су се још и неким претераним политичким маштаријама, као што је био такозвани „Грчки пројекат.“ Мислило се на ништа мање, него на уништење Турске Царевине и обнову Царевине Грчке са руским принцем као царем и са престоницом у Цариграду. Крст је требао да поново заблиста над Светом Софијом. Грчки цар Константин XII овог пројекта (унук Катарине II — велики кнез Константан Павловић) требао је да се одрекне за себе и за своје потомке од права на руску круну.

Године 1787. избио је други рат између Русије и Турске, изазван од Турака. Врховни заповедник Потјомкин није се показао дорастао задатку; аустриска савезничка војска, иако је донекле помогла руску, ипак није довољно суделовала у рату. Међународне и унутрашње неприлике натерале су Аустрију на обуставу рата, па је том приликом пропао и познати српски покрет, звани „Кочина крајина“. Од руских војсковођа нарочиту је славу у овом рату задобио генијални и непобедиви Суворов. Његова одбрана тврђаве Кимбурна на ушћу Дњепра, победе код Фокшана и Римника у Молдавији, заузеће Килије и Измаила, који се сматрао неприступачном тврђавом на доњем Дунаву, то су неумрли подвизи руског оружја. По уговору о миру закљученом у Јашу 29. децембра 1791. Порта је потврдила уговор закључен у Кучук-Кајнарџи, признала је освојење од стране Русије Крима, Тамањи и обала Кубана, степа између Дњепра и Буга. На ново освојеној обали Црнога Мора никла је Одеса, која се током XIX века развијала невероватном брзином. Резултат није ни из далека одговарао величини жртава. Русија се, која је за време рата имала неприлика и чак и безрезултатни рат са Шведском (1788.—90.), налазила пред великим компликацијама у Пољској. Под утидајем националне катастрофе године 1772. и догађаја велике француске револуције, у Пољској се пробудила патриотска и државничка свест; на сабору године 1788.—1792. изведене су озбиљне реформе, које су крунисане знаменитим уставом од 3. маја године 1791. Тај је устав побољшао и донекле демократизовао пољско државно уређење, под непосредним упливом француских уставотворних радња, идеја Монтескјеа и североамеричког устава од године 1787. Конзервативна странка је створила против новог устава „Тарговицку конфедерацију“ и, дигнувши буну, позвала је Русију да посредује. Пошто је руска влада још године 1768. гарантовала пољско уређење, руска војска уђе у Пољску и брзо освоји већину земље са Варшавом. У Гродну је пољски сабор у „седници ћутања“, у којој не хотећи да гласа за руске захтеве, а не смејући да брани своје, ниједан посланик није ни речи проговорио, тим ћутањем тобоже одобрио акт друге деобе Пољске, образложен ширењем „револуционарног духа“. Према том акту Русија је добила готово сву Литванску, осталу Белу Русију и Украјину на десној обали Дњепра (кијевски крај, Подолију и Волинију). Пруска — друга учесница деобе — доби Велику Пољску. Ускоро се затим Пољаци под вођством Костјушка побунише против окупационих руских трупа, те изведоше у Варшави покољ руске посаде. Тада отпоче последњи руско-пољски рат у XVIII столећу у ком је Русе предводио Суворов. Већина пољског народа, која је и даље остала у кметској зависности, није помогла патриоте, те их је Суворов надвладао. Освојивши на јуриш предграђе Варшаве, Прагу, натерао је пољску престоницу на предају. Краљ Станислав Август одрекао се престола, и Пољска је онда била коначно раздељена између Русије, Пруске и Аустрије. То је трећа деоба Пољске (1795.). Одмах иза тога сабор курланске војводине закључи да се ова земља припоји Русији.

Престиж и углед руске царевине дигнути су били у доба царице Катарине на завидну висину; на пример, у питању слободе поморске трговине за време рата, које је постало веома акутно приликом рата за ослобођење североамеричких насеобина Енглеске, Русијина је реч била пресудна.