Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 5.3
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Dalmacija posle propasti Mletačke Republike. — 2. Požunski mir. — 3. Crnogorci protiv Francuza u Boki. — 4. Pad Dubrovačke Republike.
Za izgubljenu Lombardiju Austrija je god. 1797. dobila neke oblasti Mletačke Republike, i to Istru sa kvarnerskim ostrvima i Dalmaciju sa Bokom. Njena vlast je u Dalmaciji od tamošnjega stanoviištva bila lepo primljena. Katoličko sveštenstvo, koje je zaziralo od ideja Francuske revolucije, volelo je konzervativnu i pravu katoličku Austriju od svake druge tuđe sile; ona je bila i prvi sused sa kojim su postojale stare veze svake vrste. Narod Hrvatske i Dalmacije bio je jedan isti, a kod obrazovanijega sveta postojala je i svest i tradicija o staroj zajedničkoj hrvatskoj državi. Razumljivo je stoga što je prelaz ispod mletačke pod austrisku vlast izveden bez ikakvih potresa. Ukoliko je bilo lokalnih nereda, kao u Šibeniku, Trogiru i Splitu, oni su bili više socijalnog karaktera i upereni protiv pretstavnika francuske revolucionarne ideologije. Seljačke mase, razdražene svešteničkim propovedima o »bezbožničkim jakobincima«, ali i same zadahnute buntom protiv vlasnika, kojima odricahu dotadanje obaveze, behu sklone da ubijaju, pljačkaju i ruše, i da mržnju protiv frankofila i vlasnika prošire i na druge ljude. To natera stanovništvo gradova da čas pre zatraži ulazak austriske vojske. Od 18. juna do 17. jula god. 1797. posele su austriske trupe celu Dalmaciju prolazeći kroza nju kao u kakvom triufmu. Boka je posednuta nekoliko dana kasnije; ali, u njoj doček austriske vojske nije bio ni iz daleka tako oduševljen.
Dalmatinci su gotovo svi, i katolici a dobrim delom i pravoslavni, smatrali kao prirodnu stvar da se imaju pridružiti saplemenoj Hrvatskoj. Ali, obrazloženje za to združivanje nije osnivano na čistom plemenskom načelu, nego više na istoriokom pravu ugarske krune. »Uzmite ugarsku krunu (savetovao je Ignjat Bakotić svoje zemljake) pa da se tako kao dio hrvatske države, sa kojom ste u stara vremena bili u zajednici, opet združite«. Fra Josip Glumac u Šibeniku prepisivao je i prevodio stare povelje, koje su govorile o tim vezama, i širio ih je u puk. Đeneral Mate Rukavina, koji je okupirao Dalmaciju, nalazio je da su te narodne težnje potpuno opravdane i nije im pravio smetnje. Šta više, on je sam izjavljivao, i čak se zaklinjao, da dolazi u zemlju u ime ugarsko-hrvatskoga kralja, i preporučivao je u Beču da se i dalje narod zadržava u toj istoriskoj tradiciji, odnosno da se u zemlji uvede »utarska uprava«. To je tražila i adresa, koju je u junu mesecu, u ime naroda, uputio caru fra Andrija Dorotić. Jedino je u Boki sav pravoslavni elemenat bio za vlast vladike Petra i sa njim jedan mali deo katolika, dok je drugi deo katolika bio i tu za Austriju. Između Risna i Perasta došlo je zbog toga i do krvi.
Bečki dvor, osetljiv u tim pitanjima, odbio je da izvrši hrvatske narodne želje. Car Franc je upućenu mu adresu bacio u akta, a njegov ministar dvora je u to doba revolucije s ironijom govorio o istoriskim pravima. U tom traženju oni su gledali i neprijatno im dizanje ugleda krune Ov. Stevana, kao i jačanje mađarskih, a s njima i hrvatskih, pretenzija. Stoga pored đenerala Rukavine za građanskog upravnika Dalmacije bi imenovan grof Rajmund Turn, koji dobi naredbu da suzbije tu »nezgodnu želju Dalmatinaca u korist sjedinjenja s Ugarskom«. Uzaludno je bilo i traženje požunskoga sabora od god. 1802. da se to izvrši. Šta više, to čak izaziva reakciju carskih vlasti. Da bi suzbile te težnje Slovena, one su stale pomagati talijansku manjinu u zemlji, koja je imala mnogo razloga da bude protivna težnjama hrvatske većine. I ko zna kako bi se dalje razvijale stvari u tome pravcu, da nisu austriski porazi u borbama sa Francuzima, god. 1805., učinili kraj vladavini Habzburgovaca u Dalmaciji.
Mirom u Požunu od 14./26. decembra god. 1805. morala je Austrija vratiti Francuzima ono što beše dobila god. 1797. Dobivši Dalmaciju, Napoleon je u upravnom pogledu opoji sa Italijom, misleći pogrešno da tim ispunjava i želje njezinog stanovništva. Stanovništvo je, međutim, novu vlast primilo sa velikim nepoverenjem, nešto zbog ranije jake antifrancuske, odnosno antijakobinske agitacije, a nešto i radi njenog tuđinskog karaktera. U Boki su je svi Srbi primili potpuno neprijateljski, svakako pod uticajem ruskih izaslanika, čija je država, u savezu sa Engleskom, nastavila rat sa Napoleonom. Ruski državni savetnik Stevan Sankovski došao je sredinom marta god. 1805. sa posebnom misijom u Crnu Goru da dokonča delikatnu vladičinu aferu radi veza sa Francuzima. On je lično mnogo doprineo da se Srbi rešiše na otpor francuskoj okupaciji. Šta više, on je sam od austriskoga zapovednika u Kotoru tražio predaju Boke Rusiji, a ne francuskim četama. Sredinom februara god. 1806. stiže u Boku ruska flota. Austriski zapovednici, pred opasnošću da budu i sami napadnuti sa kopna od Crnogoraca, a sa mora od ruske flote, koja će, u svakom slučaju, blokirati obalu, predadoše gradove rusko-crnogorskim odelenjima, pa se na ruskim lađama prebaciše u Trst i Rijeku. Ruski proglas narodu od 14. februara govorio je kako je rusko oružje »stiglo u ovu veoma ljubljenu pokrajinu istoga jezika i iste krvi ruske«. Poštovanje svih starih ličnih i opštinskih povlastica i zadržavanje lokalnih vlasti po ranijoj mletačkoj tradiciji, koje je taj isti proglas obećavao, dobro je delovalo na sve konzervativne elemente u zemlji, a približilo je ruskoj upravi i dobar deo katolika. U Petrogradu nisu bili zadovoljni tim samovlasnim postupkom Sankovskoga, koji je Austriju dovodio u nezgodan položaj prema Francuskoj, i hteli su da se to popravi; ali, pregovori s Austrijom razbijali su se zbog pasivne rezistencije ruskih organa u Boki i jednog dela antiaustriskih činovnika u samom ministarstvu u Petrogradu.
Ovom prilikom nije mogla ni Dubrovačka Republika izbeći sudbinu ostaloga dalmatinskoga susedstva. Kako Francuzi nisu smeli preduzimati prevoz svoje vojske morem zbog nadmoćnosti englesko-ruske flote, to su morali svu vojsku za okupaciju Dalmacije i Boke uputiti suvim. Kako bi se iz Dalmacije moglo preći suvim u Boku, a da se ne upotrebi dubrovačko područje? Samo zaobilaznim putem preko turske zemlje. Francuzi su, istina, već iskorišćavali jedan deo turskoga područja, kod Kleka i Sutorine, pa bi se eventualno mogli poslužiti i putem preko Hercegovine, ali bi to bilo vojnički teško, jer je teren bio nezgodan, i po vojsku zamorno i sa mnogo komplikacija. Stoga se rešiše da iskoriste mnogo pogodnije i daleko bliže područje Dubrovačke Republike. Francuski vojni zapovednik Loriston obratio se dubrovačkoj vladi za dozvolu, i posle duge i burne rasprave u dubrovačkom veću većina se odluči da dade pristanak za taj prolaz vojske kada Loriston sa 1500 ljudi 14./26. maja god. 1806. stiže pred grad. U isto vreme tražili su i Rusi da njihova vojska posedne dubrovačka utvrđenja i spreči prolazak Francuza. Katolički Dubrovnik voleo je, kad je već došao u položaj da jednoj strani mora popuštati, da primi Francuze nego da primi Ruse. Snažno i duboko osećana Vojnovićeva scena Allons enfants odlično i verno prikazuje te poslednje dane dubrovačke slobode i duhovne krize njihovih vodećih ličnosti. U Dubrovniku se verovalo da Francuzi samo »prohodu«; ustvari, ubrzo se videlo da oni »dohodu« i da ostaju. Čim je Loriston uljegao u grad, on se i učvrstio u njemu i tu napravio svoju vojničku bazu za borbe sa Crnogorcima i Rusima, koje su se vodile na području od Dubrovnika do blizu Novoga. Napoleonova je misao od prvoga dana bila da ovaj kultivisani i na celoj obali dalmatinskoj najuređeniji i po svojim trgovačkim i prometnim vezama već dobro poznati grad upotrebi kao polaznu tačku za svoju dalju balkansku politiku. Kada su Francuzi ušli u grad, Rusi su sa Crnogorcima za tri nedelje opsedali Dubrovnik i naneli njegovoj okolini velikih šteta. Porušeno je preko 650 kuća. Uz Crnogorce je išao i jedan deo dubrovačkih konavoskih kmetova koji se beše pobunio protiv gospodara, pa nanosio njihovim imanjima štete razne vrste. U borbama pod Dubrovnikom, koje je podrobno opisao Franjo Apendini, učestvovao je i sam vladika Petar. Dubrovnik je spasao od dalje opsade dolazak novih francuskih pojačanja. Krajem jula stiže u nj kao vrhovni zapovednik maršal Marmon, koji je, pošto su početi pregovori sa Rusima za mir bili prekinuti, od Napoleona imao naredbu ne samo da uđe u Boku, nego čak i da osvoji Crnu Goru. On je i pokušao naokoro jedan vojni pohod na Boku; ali, iza Sutorine je naišao na jak otpor i povukao se 21. septembra god. 1806.
Ruska flota uzela je Korčulu i Brač, a njihovi ljudi, sa nešto drugih agitatora, pokušaše god. 1807. da ukoliko mognu zabave Francuze na toj strani, izazivajući širi ustanak u Poljicama. Nu, taj ustanak, neprihvaćen od drugih suseda, bi ubrzo utušen. Kada je te godine počelo i rusko-tursko ratovanje, rusko-crnogorska vojska preduzela je izvesne operacije u Hercegovini protiv Nikšića i Klobuka, ali oba puta bez uspeha. Pri borbama oko ovog drugog mesta uz Turke su učestvovali i Francuzi i naneli su Rusima i Crnogorcima znatnih gubitaka.
Posle rusko-francuskog mira u Tilzitu, koji je imao da otvori novu stranicu u njihovim odnosima, čisto prijateljsku, ruska vojska na jutu dobi izričnu naredbu da Boku, po ugovoru, preda Francuzima. Početkom avgusta god. 1807. Rusi i Crnogorci su napustili bokeljsko područje i zauzeta ostrva.
Posle osvajanja Boke Francuzi, koji su već ranije ukinuli Mletačku Republike, doneše odluku da to, bez imalo sentimentalnosti, učine i sa Dubrovnikom. Za godinu i po dana, od leta god. 1806. do kraja god. 1807., oni su ustvari bili gospodari Dubrovnika, a lokalne dubrovačke vlasti postojale su prosto samo forme radi. Uz barjak Sv. Vlaha vijao se već od prvoga dana i francuski. Početkom god. 1808. prestalo je i to formalno delovanje staroga dubrovačkoga aparata. U nedelju, 19./31. januara te godine, u sednici senata, početkom oko dva sata popodne, pročitana je Marmonova poslanica o ukidanju Dubrovačke Republike. Turska vlada ne mogaše da spase svoga štićenika, mada su Dubrovčani preduzimali izvesne korake kod nje u tome pravcu. U toj Marmonovoj poslanici bilo je nekoliko stavova koji su osuđivali duh stare Republike i ukazivali na ono što donosi novi duh demokratske Francuske. Napoleon je, govori se tu, znao »da u državi u kojoj je odavno mali broj imao svu vlast i izvijesne privilegije, a većina samo dužnosti i obaveze, znao je, rekoh, da u takvoj državi ima dosta strasti da se zatome, dosta nepravda da se isprave, dosta poniženja da se zaboravom izglade, dosta srdaca da se osvoje«. To je sve lepo; ali, taj novi duh lišio je Dubrovnik najvećeg njegova dobra, oduzeo mu je slobodu, na koju je on sa razlogom bio ponosit, koja je bila najbitniji uslov njegova dizanja, i kulturnog i privrednog i socijalnog, i kojoj je on vekovima zahvaljivao svoj izuzetni položaj u celom našem jugoslovenskom narodu. Osećajući dobro šta njom gubi, dobar deo dubrovačkih plemića, vaspitan u najlepšim tradicijama slobode svoga grada, rešio se tada da se nikako ne ženi u novome ropstvu, da ne bi rađali decu kao tuđe robove. Ta odluka, održavana sa nešto malo izuzetaka, dovela je dotle da je tokom XIX veka izumrlo gotovo sve staro dubrovačko plemstvo. Pregledajući popise dubrovačke vlastele, M. Rešetar je utvrdio da je do god. 1926. od njih svih očuvano samo osam porodica, a sve ostalo je izumrlo. Sudbina je nekako udesila tako da se dubrovačka sloboda ugasila u času kada se počinjao nov život potpuno oslobođene Srbije.