Istorija Jugoslavije (V. Ćorović) 5.17
| ←<< | ISTORIJA JUGOSLAVIJE Pisac: Vladimir Ćorović |
>>→ |
1. Nacionalna aktivnost Slovenaca. — 2. Štrosmajer i knez Mihailo. — 3. Namesnički režim. — 4. Stvaranje egzarhata u Maćedoniji. — 5. Nevesinjska puška. — 6. Ustanak u Bosni. — 7. Rat Srbije i Crne Gore protiv Turaka. 8. Petar Mrkonjić. — 9. Turske obaveze prema Austriji u pogledu Bosne i Hercegovine. — 10. Svetostefanski ugovor. — 11. Berlinski kongres. — 12. Srbi i Hrvati prema bosanskom pitanju. — 13. Srpsko-hrvatske raspre.
Šezdesetih godina XIX veka počela je i življa nacionalna aktivnost Slovenaca. Dotle, pored svih napora Ilirskoga perioda i god. 1848., Slovenci, ipak, nisu mogli u većoj meri da se potaknu na prave političke podvige. Sa Srbima i Hrvatima pojedinci simpatišu; ali, ne prilaze im. Zbijaju se samo sve čvršće u svoje redove i od jednog svog lokalnog dijalekta izrađuju postepeno književni jezik i stvaraju svoju posebnu književnu kulturu. Mada su srpskohrvatsko i slovenačko narečje potekli iz jednoga izvora, razlagao je god. 1863. preduzetni Fran Levstik, tvorac slovenačke nove proze i veliki poštovalac Vuka Karadžića, oni su već postali dve reke, i ne bi imalo potrebe tražiti njihovo veštačko kanalisanje tako da jedna presuši, nego se valja podešavati prema samome toku vode i samo težiti da se one jednog dana nekako sliju ujedno. To je najviše što se u to doba, u pogledu zajednice, predviđalo sa te strane. Ima, istina, glasova, kao što je i ovaj što ga navedosmo, koji su se javljali u korist jugoslovenskog jezičnog jedinstva; ali, to se uzimalo samo kao muzika daleke budućnosti, i više se nagoveštavalo nego što se u to verovalo. Retki su bili ljudi kao Anton Janežić, koji je povodom predloga o osnivanju Slovenske matice pisao: »Mi smo za sjedinjenu jugoslovensku maticu, za samu slovensku pak nećemo biti nikad«. Luka Svetec god. 1866. pošteno priznaje da su njihove misli još uvek plašljive i da nemaju hrabrosti za velike koncepcije. I kako da ih dobiju? Kakvi su se mogli činiti izgledi za stvaranje jedne jugoslovenske zajednice u ono doba pobede dualizma, i čemu su se mogli nadati Slovenci, koji su se nalazili na putu probuđenoj nemačkoj ekspanzivnosti prema Trstu, na glavnoj prometnoj arteriji koja je vodila sa mora u presto-nicu Carevine i na Dunav? Stoga među njima caruje politika oportunizma, potreba neizlaganja, da se narodna snaga ne troši u suvišne žrtve, i negovanje lokalnoga i plemenskoga. Koliko je taj oportunizam bio ponekad kratkovid vidi se najbolje iz činjenice da je najveći deo slovenačkih poslanika glasao u Beču za stvaranje dualizma.
Držanje Čeha i borba Hrvata imali su, ipak, izvesnoga uticaja i na slovenačke intelektualce. Oni počinju uviđati da će imati teške sukobe sa Nemcima, koje su politički i vojnički uspesi Nemačke od god. 1866. do god. 1871. napravili agresivnijim i izazvali među njima stvaranje pangermanske stranke, ljute protivnice svakom ustupku Slovenima uopšte. Trst se počinje smatrati kao južna luka celog nemačkog sveta, kao što je Hamburg severna. Počinju se stvarati fondovi za jačanje nemačke misli u alpiskim zemljama; Celje, Maribor, Ptuj i druge varoši imaju pretežno nemački karakter. Do god. 1882. u gimnazijama i učiteljskim školama po Slovenačkoj nastavni jezik bio je samo nemački. Morala se, dakle, povesti borbenija politika, da bi se zaštitila i obezbedila narodna budućnost. Tu politiku počinje sa sistemom voditi po uzoru mladočeške stvorena mladoslovenska stranka, kojoj je vođ čuveni F. Levstik. Da razviju ne toliko nacionalnu svest, koja je kod njih već postojala, koliko da razviju nacionalnu solidarnost i druževnost, stali su Slovenci da sprovode sistematsku organizaciju svojih ljudi, prikupljajući ih u čitaonice, u kojima su se negovale sve vrste društvenih zabava, kao u češkim »besedama«. U razvijanju društvenoga života i u smislu za organizaciju posla Slovenci su se pokazali od svih Jugoslovena kao najizdržljiviji; u tome pogledu mogu nam svima da posluže kao dobar obrazac. Naročito su se pokazali kao prijatelji knjige; njihova družba Sv. Mohora (osnovana god. 1852.) i posle Matica slovenska (osnovana god. 1863.) dostizale su broj članova kakav nije ni apsolutno ni relativno imala nijedna ustanova ni u Srba ni u Hrvata.
U slovenačkom pokretu ima jedna naročita crta koja upada u oči. U nacionalnom pogledu ostali su najkonzervativniji baš oni Slovenci koji su Srbima i Hrvatima bili geografski najbliži, dok je kod koruških Slovena ideja jugoslovenske narodne zajednice imala više pristalica. Tu pojavu nije teško razumeti. Prema pangermanskom pokretu Slovenci bi sami bili suviše slaba brana, stoga je potrebno tražiti širi naslon. Oni, na krajnjoj jutoslovenskoj etničkoj granici, prvi na udarcu nemačkoj bujici, najviše su i osećali opasnost. Stoga je kod njih i tražena najpogodnija formula za rešenje nacionalnoga pitanja. Po njihovom mišljenju ona bi se sastojala u ovom: čuvajmo širok« puk, da bi mogli sa njim ući u zajednicu jugoslovenskoga naroda. Otud kod njih i ideja da se na slovenačkom piše baš za taj puk, da bi ga na njegovom narečju prosvetili i održali, a da se za nauku i više potrebe upotrebljava zajednički jezik Jugoslovena. Mariborski vodeći Slovenci, bliži kranjskim, poručivali su u jednom svom dopisu ovako: Jugoslovenska akademija, kao pretstavnik jugoslovenske misli, neka bude Dunav, a Slovenska matica Sava, koja zbira potoke i izvore i koja se na utoku javlja kao veličanstvena, moćna reka. Slovenci neće da ulaze u zajednicu kao »siroti rođaci«. Srbi i Hrvati imaju toliko svojih ustanova; u Zagrebu postoji Matica, Akademija, a naskoro će dobiti i sveučilište; a šta, međutim, imaju Slovenci? Ni jedne svoje polugimnazije! U toj težnji da se Slovenci najpre sami grupišu i ujedine izrađen je god. 1865. Mariborski program, u kojem se tražilo njihovo ujedinjenje u jednu administrativnu jedinicu, koja bi obuhvatala sve Slovence Kranjske, Koruške, Štajerske, Istre i Gorice. Kada su slovenački poslanici glasali za nagodbu sa Mađarskom, mariborski Slovenci digoše energično svoj glas. Mladoslovenački Slovenski narod počeo je god. 1868. da izlazi u tome mestu, boreći se uporno za program stvoren u toj sredini. On unosi borbeno raspoloženje u slovenačke redove, kreće zborove i sastanke, vodi polemike i od dotle politički prilično ravnodušnih Slovenaca stvara postepeno ako ne borce a ono svakako ne bezuslovno pokorne slušače. Sem u politici Mladoslovenci su pokazivali dosta radikalizma i u izvesnim socijalnim pitanjima, naročito u verskim. Oni su prvi začetnici slovenačkog liberalizma, koji je osetno pomagala struja realizma u književnosti sa primetnim kritičarskim sklonostima, dok su stariji, koji će se od god. 1873. grupisati oko Slovenca, zadržali mnogo klerikalnih nasleđa i posle ih i sa planom negovali. Kod Slovenaca je i ovoga puta, kao i za vreme Ilirskoga pokreta, pobedila Prešernova tradicija plemenskoga separatizma, zamišljenoga da vlada makar i privremeno. Najbolji njihovi ljudi, kao J. Stritar i d-r Štrekelj, izjašnjavali su se za to i davali u potvrdu svoga mišljenja raznovrsne teoriske razloge. Jugoslovenski programi, čak i oni koji su donešeni u samoj Ljubljani, kao, na primer, god. 1870., ostali su u suštini samo želje do boljih vremena, mada se sa hrvatske strane tada preduzimalo sve da ih pridobiju za jugoslovensku zajednicu. Izvesni hrvatski rodoljubi zamišljali su već tada rešenje nacionalnoga jugoslovenskoga pitanja u obliku trializma, a u okviru Habzburške Monarhije: Trojednica i Slovenija imale bi se združiti u celinu i ući kao takve u zajednicu sa Ugarskom. Slovenci, a i drugi neki naši ljudi iz Granice i Dalmacije, nisu se slagali sa tim da stupe u zajednicu s Ugarskom, nego su želeli da se stvori posebno telo, koje bi, kao i Ugarska, ušlo u opšti okvir. Francusko-pruski rat god. 1870.—1871. uzbunio je duhove u Austriji i Ugarskoj, i kao što su se dogodile velike promene u unutarnjoj politici Monarhije iza dva poslednja rata od god. 1859. i 1866., tako im se nadalo i sada. U Beču, na Dvoru, ne behu zaboravili poraz koji su im Prusi naneli, i jedno vreme su ozbiljno pomišljali na to da iskoriste taj rat Pruske sa Francuskom i da se svete. U tome slučaju Slovenima bi se morali učiniti izvesni ustupci, jer se na Nemce ne bi moglo pouzdano računati. Ali, do te nameravane osvete nije došlo, jer je Rusija štitila leđa Pruske. A bez toga rata bilo bi suviše naivno verovati da bi Nemci i Mađari, koji su pre dve tri godine tek dobili vlast u ruke, hteli pristati da je sad izgube bez nekog svog ljutog poraza. Izvesni ljudi videli su to odmah, a ostali su to imali da iskuse posle kratkoga vremena.
Jugoslovenska misao izgubila je mnogo smrću kneza Mihaila. U političkim spisima nailazi se dosta često na tvrđenje da je između kneza i biskupa Štrosmajera bilo uže političke saradnje i nekih daljih planova za budućnost. Neki pisci (na pr. Š. Loazo, Francuz) iznosili su čak i da je između njih bio postignut sporazum za stvaranje slobodne Jugoslavije. U dosad proučenim autentičnim spisima nema za to dovoljno potvrde. Štrosmajera je još god. 1851. imenovao papa za apostolokoga vikara u Srbiji, i on je stoga više puta dolazio tamo. Za vlade kneza Mihaila činio je to dva puta. Sa knezom je stupio u lične veze, slagali su se u mnogo pitanja, i knez nije štedeo u znacima simpatije prema njegovoj ideologiji. Knežev prijatelj, naš najbolji filolog XIX veka, Đura Daničić otišao je za glavnog tajnika u Jugoslovensku akademiju, ali, on je bio i ostao čovek kome je nauka bila važnija od svega i koji se političkim stvarima malo bavio. Opominjao je samo svoje prijatelje u Beogradu da se ne obaziru mnogo na Starčevićevo pisanje. »Niko drugi nego protivnici našega jedinstva hoće da se mi zavadimo; pa baš zato mi ne treba da se zavađamo, da ne bude ono što protivnici naši hoće«, pisao je on Stojanu Novakoviću. Međutim, sam Štrosmajer o knezu Mihailu nije imao visoko mišljenje. Povodom njegove pogibije on je pisao Račkom: »Knez Mihael dobar je bio čovjek, ali državnik nikaki, ter je svojom slabošću i mlitavošću izazivao upravo protiv sebe razne elemente zemlje«. U izvesnim političkim pitanjima između kneza i biskupa bilo je čak i načelnih protivnosti. Knez je bio za sporazum sa Mađarima ma i po cenu velikih popuštanja, dok se Štrosmajer, ipak, više nadao od Beča nego od Budima. Posle, Štrosmajer je god. 1862., sudeći prema tekstu njegove ostavke na čast velikoga župana, držao da bi jugoslovenski pokret, ako u Beču pravilno uoče značaj Hrvatske, mogao poslužiti »na korist i sreću cijele monarhije« u rešavanju Istočnoga pitanja; dok je knez Mihailo bio protivan austriskome širenju na Balkanskome Poluostrvu, idući za načelom da Balkan ostane balkanskim narodima. Ali, u ovom poslednjem pravcu biskup je posle careva držanja u pitanju austro-hrvatske nagodbe znatno izmenio svoje poglede, i mogao se sa knezom bez mnogo muke naći na istome gledištu, da nije došlo do topčiderske katastrofe. Posle, Štrosmajer je gledao u prvom redu na to da se hrvatsko i jugoslovensko pitanje u samoj Austriji reši što pre, dok je knez Mihailo glavno težište svog rada preneo u Tursku. U Bosni su se njegovi i Štrosmajerovi ljudi mogli naći na istom poslu i knez je naročito polagao na to da u katoličkim fratrima, pomoću Štrosmajerovom, dobije nove pomagače. Ali, fratri su imali veza ne samo sa đakovačkim biskupom, nego i sa drugim licima u Monarhiji, i u dosta prilika nisu radili onako kako je počeo čestiti fra Ivan Jukić i kako je sam Štrosmajer jedno vreme preporučivao.
Posle kneževe smrti slabe veze između Štrosmajera i vlade u Srbiji. Izabrani namesnici za maloletnoga kneza Milana Milivoj Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović nisu imali dovoljno autoriteta da nastave Mihailovu politiku do kraja, a osećali su i potrebu da u izvesnim pravcima skreću od nje, nešto da ublaže opoziciju liberala, a nešto pod uticajem spoljnih događaja. Naročito je prvi namesnik Blaznavac bio potpuno zaplivao u austriske vode. Kada je Štrosmajer 19. oktobra god. 1868. dolazio u Beograd osećao je kao svoju dužnost da namesnike opomene od suviše velikoga poverenja prema Austriji. Tom prilikom velikoškolska omladina priredila je biskupu srdačne ovacije, i to baš u času kad se nalazio na večeri kod mitropolita. Po izveštaju austriskoga diplomatskoga agenta, Venjamina Kalaja, Štrosmajer je tom prilikom rekao »da bi dao i poslednju kap svoje krvi za ostvarenje onoga zadatka koji imaju Srbi na istoku«, to jest u njihovoj osloboditeljskoj misiji. Naši državnici, preplašeni da Austrija u tim ovacijama ne nađe neku uvredu za sebe, našli su za mudro da se odmah izvine prebacujući inicijativu za sve na biskupa; Jovan Ristić izrazio je Kalaju čak »duboko žaljenje radi te ovacije«. Da posle toga između Štrosmajera i namesnika nije moglo biti mnogo srdačnosti razume se samo po sebi; a da je zbog toga u osetnoj meri gubila i ideja na kojoj su radili došlo je kao prirodna posledica takvih odnosa. Biskup je čak početkom god. 1869., ljut, pisao Račkome: »Srpska vlada voli Mađare i Tursku nego sebe i nas«, što je, naravno, i netačno i preterano, ali što pokazuje njegovo duhovno raspoloženje.
Namesnici su u Srbiji i u drugom jednom krupnom nacionalnom pitanju udarili pogrešnim putem. Sloveni u Turskoj bili su od ukidanja pećske Patrijaršije ostavljeni potpuno na milost carigradskoj crkvi. Ova je u nacionalnom pogledu bila nosilac grčke misli i grčke kulture, a u moralnom pretstavnik često puta bezočne jagme za prihodima. Grčke vladike preplaviše sve južnoslovenske zemlje; retko je i samo izuzetno koji Sloven došao do vladičanskog mesta, koje se obično kupovalo. Kad je oslobođena Srbija raskrstila sa tim grčkim vladikama, javio se od sredine XIX veka pokret i u ostalim našim zemljama da se traže slovenska lica za crkvene poglavice i da se u slovensku crkvu uvede ponovo slovenski jezik, koji je na dosta mesta bio potisnut grčkim. Mostarski arhimandrit Joanikije Pamučina živo i podrobno opisuje borbe hercegovačkih sveštenika sa njihovim fanariotskim starešinama, a narodne priče donose mnogo zluradih pošalica na račun njihove grabljivosti, neznanja jezika i njihova oskudna morala. Borba se razvila naročito u Maćedoniji i u Bugarskoj, gde su Grci, osobito po gradovima, prosto prisvajali crkve. Kako Patrijaršija u Carigradu nije bila dovoljno mudra da za vremena popusti, ogorčenje je vremenom raslo sve više, dok najzad nije bio postavljen otvoren zahtev da se Slovenima dade posebna crkvena organizacija. Taj pokret pomagala je ruska vlada iz čisto slovenskih pobuda, a srpska i iz verskih i nacionalnih. Ali, umesto da se traži posebna slovenska verska organizacija, srpska vlada je, polazeći sa sasvim pogrešnog gledišta o razvoju budućih događaja na Balkanu, sama, svojom neaktivnošću i nacionalnom nepredostrožnošću, doprinela da ta nova organizacija dobije bugarski karakter. Tako je, zauzimanjem Rusa i Srba, 27. februara god. 1870., došlo do osnivanja bugarskoga egzarhata, koji će posle postati rasadnik bugarizma u Maćedoniji. Srpska vlada nije uzela dovoljno u ocenu činjenicu da je stvaranje slovenske crkve stvar popularna u narodu i da će je on, ogorčen na fanariote, prihvatiti oberučke. Preko crkve, koju su odmah prihvatili u svoje ruke, Bugari su počeli da šire svoju narodnu misao, da uz crkve otvaraju škole i da sistematskim radom vaspitavaju čitave krajeve u svome duhu. Dobar deo slovenskoga sveta odbio se od njih kada je video da im je ta crkvena politika postala više sredstvo neto cilj; ali, dosta je sveta i pristalo uz egzarhat, voleći više i njemu nego fanariotima. Turska je, iz čisto političkih razloga, volela priznati bugarski karakter nove organizacije, nego slovenski ili srpsko-slovenski, i to iz prostoga razloga što su god. 1870. svi Bugari bili samo turski podanici i što nije postojala bugarska država ni u kom obliku kao što je postojala Srbija kao manje-više otvorena protivnica Turske. Iz istoga razloga mogla je bugarska propaganda dug niz godina sistematski i nesmetano raditi u turskim pokrajinama, dok su na srpske korake i pokrete iz Carigrada gledali sa mnogo više budnosti. Egzarhiske vladike uđoše naskoro u najvažnija slovenska središta, u Skoplje, Veles, Ohrid, Niš i Pirot i poslužiše kao neka vrsta opravdanja onim licima iz ruske diplomatije koja počeše praviti na račun srpskih interesa svoje kombinacije sa Velikom Bugarskom.
U Srbiji je vlast namesnika trajala do 10. avgusta god. 1872., odnosno do proglasa punoletstva kneza Milana, unuka Jevrema Obrenovića, koga je Narodna skupština izabrala za kneza odmah po pogibiji Mihailovoj. Sa novim knezom Srbija dobija jednog vladara koji je imao izvesne lepe bistrine i koji nije bio bez političkoga talenta, ali je uz to pokazivao nepoverljivost i samoljublje, lako se povodio za ličnim osećanjima i u nekojim prilikama bio i malodušan čovek. Glavno lice sa kojim je prvih osam godina vodio politiku Srbije bio je vođ liberala, bivši namesnik Jovan Ristić, čovek lepe kulture i sposobnosti, državnik sa dosta rutine, ali suviše krut i pun ličnog kulta. Njega knez nije nikad mnogo mario ni tada ni docnije, i uzimao ga je za saradnika samo stoga što je Ristić, imajući stalno za sobom tada u zemlji najjaču stranku, bio moćan, sa mnogo uticaja, i što je bio jedan od najuglednijih državnika ondašnje Srbije.
Naskoro po stupanju na presto knez Milan je zajedno sa svojom vladom bio stavljen pred krupna pitanja.
Još od god. 1872. počela je u Hercegovini agitacija za ustanak protiv Turaka. Kada je ruski car, god. 1873., dolazio u Beč, upućena mu je bila preko crnogorskoga kneza Nikole molba hercegovačkih vođa da ih ne napusti, odnosno da ih prihvati, pošto se oni zbog turskih zuluma moraju dići na oružje. Iste godine, u Beč je bila upućena i jedna deputacija sastavljena od emigranata iz bosanske Krajine, ali je ta tražila i neposredni dodir sa austriskom vladom i htela je da preko nje zainteresuje evropsko javno mišljenje. To kretanje nezadovoljnih hrišćana iz Krajine i Hercegovine u isto vreme i ustvari u istom cilju i u isto mesto jasno upućuje na to da je stvar bila unapred pripremana i od nekog dirigovana. Ko su sve ti pokretači nije se dalo do danas uvek pouzdano utvrditi. Kao vidne ličnosti ističu se neki književni i politički radnici iz omladinskog pokreta, koji je imao svojih veza i uticaja u celoj Bosni i Hercegovini. God. 1871. osnovali su omladinci »Družinu za ujedinjenje i oslobođenje srpsko«, davši u imenu odmah i ceo program. U toj družini nalazilo se i nekoliko članova iz Bosne i Hercegovine. Pored njih, bilo je i izvesnih lica iz vojničkih i četničkih krugova, kao što behu Đoka Vlajković, Mićo Ljubibratić, Žarko Lješević i dr., koji su okupljali oko sebe mlade ljude, naročito iz svojih krajeva, udešavali sastanke i zavere i spremali se na borbe. Ali, sem njih, bilo je i drugih činilaca, mnogo značajnijih. Otkriti sve veze i utvrditi svačiji udeo, nije nimalo lak posao, naročito kada se uzmu u obzir razni izukrštani interesi i tajni putevi kojima se služilo. U svojoj opsežnoj i dobroj disertaciji o Bosanskom ustanku pokušao je Vasa Čubrilović da pohvata glavne konce tih svih priprema, javnih i tajnih, ali ih, ipak, nije mogao pronaći sve. Glavna je činjenica, koja se nesumnjivo može utvrditi, pouzdano ova: da su uglavnom stvar udešavala neodgovorna lica protiv izričnih saveta i opomena svih onih koji su tada vodili našu narodnu politiku.
Godina 1874. bila je u Hercegovini teška. Letina je podbacila, i u inače oskudnoj zemlji nevolja je bila dosta velika. Zakupnici poreza i vlasti nisu o tome vodili dovoljno računa i stoga učestaše nasilja i sukobi. Ideja o ustanku dobi, usled toga, nov i neposredniji potstrek. Ljudi počeše o tome govoriti kao o jedinom izlazu iz teškoća. Naročito se ovoga puta u tome pravcu isticalo Nevesinje, gde su se mesne vlasti i nekoliko domaćih muslimana ponašali bez potrebnih obzira. Na Malu Gospojinu, 8. septembra god. 1874., bio je kod crkve u selu Biogradu sazvan zbor narodnih prvaka nevesinjskoga kadiluka, koji je rešavao da se krene ustanak s proleća i da se knezu Nikoli, uz formalnu tužbu na Turke, stavi do znanja ta odluka i da se traži pomoć.
Njihova deputacija otišla je krajem septembra god. 1874. na Cetinje, i bila je lepo primljena od kneza. Ugovoreno je bilo, posle izvesnih sentimentalnih scena, u kojima je knez Nikola pokazivao dosta ustručavanja da uđe u tu nedovoljno spremljenu avanturu, da ustanak počne sa proleća naredne godine, ali da sve ostane u tajnosti i da se za početak svakako čeka poruka sa Cetinja. Knez je, prirodno, hteo da svi konci ostanu u njegovoj ruci. Međutim, još te jeseni doznaše nevesinjski muslimani za te veze i pohitaše da pohvataju glavne kolovođe. Obavešten o tome, glavni radnik, Jovan Gutić iz Zovoga Dola, pobeže u goru; a njegov slučaj uzbuni odmah njegovo i susedno selo Lukavac. Turske vlasti, posle prvog neuspeha, bojeći se veće odgovornosti, ponudiše pregovore i tako dadoše vremena ustanicima i da se sami priberu i da o svemu obaveste Cetinje.
Za to vreme dogodio se u Podgorici jedan pokolj Crnogoraca, koji se behu zatekli na pazaru 5. oktobra. Do pokolja je došlo stoga što je jedan Kuč, po pozivu Marka Miljanova, ubio iz osvete najboljega Turčina u gradu. Taj podgorički pokolj izazva silno ogorčenje na svima stranama što se odmah protiv Turaka ne preduzimlju oštre mere. Potsećamo samo na onu poznatu Zmajevu pesmu, u kojoj je govorio o benđelučkoj travi, što je uspavala Srbina, pa ne oseća kako boli zasečeno telo. Zadovoljan Turčin veselo poručuje:
Blažena j' ona benđulučna trava!
Dobro je, joldaš, Srbin tvrdo spava!
Austriski namesnik u Dalmaciji, baron Rodić, koji je po naredbi njegove vlade pošao na Cetinje, da umiruje kneza i Crnogorce, pisao je u Beč: »Knez se trudi da očuva mir, ali mora da čuje čak od svojih rođaka ovakva pitanja: »Šta je ovo? Šta se to radi? Da su živi Danilo ili Mirko, mi bi odavna svi skočili na oružje, pa bi se po crnogorski naplatili sa Turcima«. U takvoj atmosferi sazrevala je odluka da se sa proleća god. 1875. doista krene jedan veliki narodni ustanak, koji će da raščisti zamućene odnose sa Turcima.
Koliko je izbijanje ustanka zavisilo od držanja cetinjskoga dvora vidi se najbolje po tome što je proleće god. 1875. prošlo ipak potpuno u miru. Knez Nikola je uspeo da dugo zadrži ustanike; čak da ih dovede u vezu sa Turcima i nagovori da se, s obećanom amnestijom, mnoge izbeglice vrate kućama. On se nadao da će moći iz podgoričkoga slučaja izbiti neke koristi za Crnu Goru. Dok to ne postigne, knez je, kao jako oružje protiv Turske, hteo da drži u svojim rukama sve veze Hercegovačkoga ustanka i da, po potrebi, smirujući i raspirujući ga, deluje i na Portu i na njene savetnike među velikim silama, da vode računa o željama i interesima Cetinja. Igra je bila opasna, i osvetila mu se. On je ustanike mogao izvesno vreme zadržavati, mogao je na izvesne vođe uticati da se smire i povuku potpuno; ali, najposle je moralo ipak doći i do neželjenoga. Njegova diplomatska igra nije bila takve prirode da se mogla lako objasniti prostim ljudima, kakvi su bili ustanički vođi. Hercegovci su, istina, bili iskreno odani crnogorskome knezu; ali, tinjalo je još dosta nepoverenja prema njegovome dvoru u izvesnim krajevima zbog kneževa zlog postupanja sa Lukom Vukalovićem i njegova pregovaranja sa Turcima po koju bi cenu imao umiriti Hercegovinu. Pokušati ponovo da se Crna Gora nagađa sa Portom na račun hercegovačkih ustanika moglo je imati kobnih posledica; naročito ako to ne uspe, a stvar se sazna. Posle, kada se nekoliko meseci šire glasovi da knez pristaje da pomaže ustanike i kad ih on, doista, i prima i pomaže, prirodno je da mnogi od ustanika postaju nestrpljivi što se stvar jednom ne počinje, i da, usled toga, mnogi, u najboljoj veri, kreću stvar na svoju ruku. Austriski konzul iz Sarajeva, Teodorović, javljao je svojoj vladi 5. juna god. 1875., posle sporazuma izmeću Porte i Crne Gore da se ustanici vrate kućama, kako oni dolaze u Hercegovinu, »ali su doneli iz Crne Gore odlučan renitentan duh«.
Knez Nikola, to je gotovo sigurno, nije bio sasvim za ustanak, naročito ne u to doba. On je znao teškoće koje su bile i velike i opasne. Ali, kolebao se. Videći uzrujanost u Hercegovini i raspoloženje za ustanak, on nije hteo da jednom jasnom odlukom preseče dalju akciju. Kneza Nikolu bunila su naročito dva momenta: držanje Austrije i zaziranje od Beograda.
Dolazak cara Franje Josifa u Dalmaciju, aprila meseca god. 1875., nije bila nimalo obična stvar. U vojnim krugovima Dunavske Monarhije odavno se tražilo zaleđe za Dalmaciju: od god. 1871., od proglasa Nemačkoga Carstva, kada je postalo jasno da je Austrija konačno istisnuta iz Nemačke, bečka vlada je bila upućena samo na istok. Prilikom careva puta poluslužbeni Fremdenblatt otvoreno je govorio: »otkako se Austrija, u poslednjih devet godina, rastavila sa svojim nemačkim i italijanskim političkim predanjima, nijedna pokrajina carevine nije zadobila toliko važnosti za carevinu koliko uprav Dalmacija«. To je ka pola usta kazana parola, koja se tad pronosila kroz bečke više kancelarije, da je Dalmaciji potrebno šire zaleđe, koje može dobiti samo u Bosni i Hercegovini. Da austriski car prolazi kroz celu južnu Dalmaciju, kroz neposredno susedstvo uzrujanih turskih oblasti i da tu prima žalbe i peticije hercegovačkih seljaka i građana, turskih podanika, nije bila stvar koja je u diplomatskome svetu sa mnogo primera, i knez Nikola je imao puno razloga da se zbog toga zabrine. Tim više što se već znalo da je u izvesne nemire u bosanskoj Krajini, u Banjoj Luci i Gradišci, bio umešan i austriski konzulat. Posle toga careva puta razvila se, sa neobičnom revnošću, akcija u katoličkim srezovima Hercegovine, u Stocu i Ljubuškom, da plane ustanak. Agituju živo katolički sveštenici, svetovni i franjevci. Nije čudo. U Imotskome car je primio franjevačku hercegovačku deputaciju, koju je vodio docniji mostarski biskup fra P. Buconjić. Ta deputacija nije se samo tužila na turske zulume, nego je naglašavala i prava habzburške dinastije ka Bosnu i Hercegovinu. Car je članove te deputacije ne samo saslušao nego i odlikovao. Šta je prirodnije, posle toga, nego da ti ljudi smatraju da je carev dolazak bio prosto sokoljenje na ustanak? O tome ima i inače dokaza. U svojoj knjizi Povijest ustanka u Hercegovini N. Buconjić priča za neke hercegovačke katoličke seljake, koji su izlazili pred cara, kako su se dogovorili »da svaki u svome selu poruči seljanima o čem se radilo pred kraljem, i kako se kralj rekao za sve zauzeti, a oni da su mu vjeru zadali, prije i đavolji izginuti no se odreći svoga kralja«. Agitacija katoličkih sveštenika i ljudi poče da se širi i meću pravoslavnima u stolačkome i ljubinjskome kadiluku. Bilo je, sem toga, veza i sa Nevesinjcima. D-r M. Žerajić u svojim beleškama o nevesinjskome ustanku izrično navodi da su Nevesinjci silazili u gabeoski kraj, radi zarade, tokom 1874.—1875. godine. Verovatno je da su i njima doturivani glasovi o potrebi ustanka i o tome da se on već sprema i da će iza ustanika biti neko silniji da ih u nevolji zaštiti.
Crna Gora i njena dinastija imali su u Hercegovini sve do najnovijih vremena velik uticaj. Hercegovci su dobro znali da je svaka njihova borba većih razmera bez naslona na Crnu Goru unapred osuđena na neuspeh, sem ako se ne privole da idu sa tuđinskom austriskom vlašću. Ali, otkad je knez Mihailo počeo da razvija svoj široki nacionalni program, javilo se i u Hercegovini nekoliko uglednih lica koja su održavala bliže veze sa Srbijom. Jedan naraštaj hercegovačkih mladića izišao je već iz beogradskih škola, kao Nićifor Dučić, Serafim Perović, Jovan Radulović i dr. Prvi veleizdajnički proces u Bosni i Hercegovini, god. 1869./1870., poveden je protiv lica koja su stvarala političke veze sa Srbijom. Knez Nikola nije rado gledao to jačanje beogradskoga uticaja i sa podozrenjem je pratio kretanje Hercegovaca koji su dolazili iz Srbije. Mi danas znamo pouzdano da je srbijanska vlada bila odlučno protiv ustanka; ali, na Cetinju, mada se to možda znalo, ipak se sumnjalo. Knez nije hteo dozvoliti da ma ko drugi utiče na Hercegovce; i kad je video da meću njima, usled raznih agitacija, sve više sazreva odluka za ustanak, on se iz dana u dan i sam mirio sa tom mišlju. Tim pre što je u Crnoj Gori uvek bilo ljudi koji su krvava četovanja smatrali kao jedini posao dostojan nasleđa starih junaka i što je to i inače za njih, oskudne, bilo prilično korisno.
Čitave prve polovine god. 1875. pokušavale su turske vlasti, poticane od stranih konzula, da utišaju Nevesinjce i ostale nezadovoljne Hercegovce. Odgovorni Turci iz prestonice bili su pomirljiviji, jer su osećali veću opasnost koja može nastati iz toga lokalnog sukoba. Ali, mesni muslimani i vlasti u pokrajini smatrali su za sramotu da velika carevina popušta »šaci« ustanika. Kolebali su se, međutim, i Nevesinjci sami. Usred tih kolebanja zbiše se ovi događaji koji su ubrzali rešenje. 19. juna došlo je do prepucavanja izmeću pobunjenih katoličkih seljaka i muslimana kod Dračeva, blizu Metkovića. Pobunjenicima stigoše u pomoć ljudi iz Hrasna i sa drugih strana. 22. juna već depeširaju fra Stipan Naletelić i njegovi drugovi dalmatinskome namesniku, đeneralu Rodiću, kako »svi kršćani Gabele, Dračeva, Hrasna i sve Luke žele pomoć od Austrije, pripoznajući ćesara kao svoga. Ne puštajte da nas Turci kolju. Nemamo džebane nit oružja. Prosimo proviđenja. Barjak Austrije pred nami je!« Meću ustanicima nalazio se i Marko Stazić iz Zadra, za koga su Turci tvrdili da je bio poverenik Rodićev. Od početka marta, više nedelja, bavio se u Hercegovini austriski đeneralštabni oficir Viljem Sauervald, koji je dobro znao srpski i za koga se govorilo da je svoje bavljenje upotrebljavao i za agitaciju meću hrišćanima.
Nezavisno od toga, skoro u isto vreme, došlo je do sukoba i u nevesinjskome kraju. 23. juna harambaša Pero Tunguz sa svojom četom presreo je u Bišini jedan turski karavan i ubio sedam kiridžija. To izazva energičnije mere sa turske strane. U Kifinu Selu pala je potom, 25. juna, odluka da se akcija za ustanak počne življe i proširi i na ostale srezove hercegovačke. Ustaničke čete krenuše potom odmah na posao i 27. juna, na Krekovima, otpočela je prva borba. Nevesinje se diglo, i njegova puška dala je glas ostaloj Hercegovini.
Knez Nikola pokuša da zadrži ustanak u poslednji čas; ali, to se više nije dalo. Da ga, na svaki način, održi bar u svojoj vlasti, knez onda brže bolje šalje Peka Pavlovića da se nađe ustanicima kao savetnik. Peko je bio slavan kao harambaša i hajduk, i njegov dolazak bio je mio ustanicima. To im je bio i dokaz da knez neće da ih ostavi same. Raspoloženje ustanika bilo je ratoborno. Oni se smatraju, javljao je Peko knezu 7. jula, »tako silni, koliko da nema nijednog Turčina na svijetu! Oni hoće bunu i kažu da ih niko od toga odvratiti ne može, mada nemaju ni pušaka, ni fišeka«. Pred tvrdom odlukom ustanika knez Nikola je morao najposle popustiti. Spočetka sa ustručavanjem, a kasnije sve energičnije, slušajući sugestije naše romantičarske omladinske štampe, on je pomagao ustanak i najposle se založio za nj sa najskupljim žrtvama.
Mesec i po dana posle »nevesinjske puške« ustanak je buknuo i u Bosni, gde su već otpre činjene pripreme, i to najpre u Krajini, pa posle u Podrinju. Dugo pripreman, taj ustanak je brzo uzeo široke razmere, od Morače do Une, i pokazao toliko pregalaštva da je odmah, prvih nedelja, tačno bio ocenjen kao događaj od prvorazredne važnosti. Neodoljivo, on je povlačio na dnevni red srpsko, i sa tim u vezi celo Istočno pitanje, jer se odmah videlo i osećalo da se čitav pokret ne može zaustaviti na samo te dve periferiske oblasti Turske Carevine. Tako je, pokrećući rešavanje Istočnoga pitanja, Bosansko-hercegovački ustanak dobio evropski značaj, kao nijedan drugi pokret u tim zemljama pre toga.
Ustanak su prihvatile obe srpske kneževine Srbija i Crna Gora. Srpsko javno mišljenje, koje je bilo pod uticajem omladinskih romantičara, koji su gospodarili u štampi, književnosti i na javnim zborovima, tražilo je da se što pre objavi rat Turcima. Turska je, po njihovom uverenju, bila težak bolesnik i protiv nje borba neće zadavati nikakvih većih teškoća. Ali, dok je omladina i gotovo sva inteligencija zemlje, ponesena oduševljenjem, kliktala sa Đurom Jakšićem:
U boj! u boj!
U sveti ajde rat!
dotle su u srbijanskoj Narodnoj skupštini padale značajne izjave Adama Bogosavljevića i njegovih drugova: da široki narodni slojevi ne žele i neće rata. »To bi najveća besmislica bila (glasila je njihova pismena poruka) raditi i pomagati da se naša braća zuluma i samovoljetva oslobode, a sami unutra da trpimo najveći zulum i samovoljstvo i da sami snosimo najteži birokratski jaram«. Takve reči, uoči jednog rata za koji su oduševljeni rodoljubi sa druge strane maštajući govorili da »svi ustanci i pokušaji za oslobođenje našega naroda od cara Lazara do knjaza Milana nemađahu tako veliku celj kao sadašnje preduzeće«, nisu bile nimalo dobar znak. One su na jedan i suviše rečit način dale osetiti kako dobar deo našeg društva nije bio ubeđen u neminovnost odlučnih koraka koje je trebalo preduzeti, i kako će ovo delo biti izvođeno sa pola srca. Kasnije držanje »narodne vojske« u ratu dalo je, na žalost, dovoljno potvrde za to. M. Đ. Milićević beleži u svome zanimljivome dnevniku prosto i jasno kako narod na mnogo mesta nije uopšte hteo da se tuče; to potvrđuju i svi drugi izveštaji.
Nedovoljno duhovno spremna za veliku borbu narodnoga oslobođenja, Srbija za nju nije bilo spremna ni diplomatski, ni vojnički. Dugo čekani »izvesni čas« nije bio srećno izabran. Srbija i Crna Gora ušle su u taj rat bez ijednog stvarnog prijatelja. Tešku borbu sa još uvek krepkom Turskom Carevinom imale su da prime one same, bez pomoći ijedne druge balkanske države ili naroda. Grčka nije ispunila svoje savezničke obaveze; a Bugari su čekali da do slobode dođu žrtvama drugih. Merodavna ruska diplomatija, ma koliko da je bila sa širokim slovenskim osećanjima, nosila je u glavi već tada izvesne koncepcije Svetostefanskoga ugovora, koje su bile tako daleko od srpskih nada i srpskih interesa. Na drugoj strani videlo se jasno da Austro-ugarska Monarhija, izgurana iz Italije i Nemačke, traži put za svoju ekspanziju u drugom pravcu. Taj pravac, diktovan interesima i Austrije i Nemačke, bio je izabran preko nas, na Balkan, odnosno na Solun. Sedamdesetih godina to je pitanje bila opšta tema austro-ugarskih dvorskih i vojnih krugova. Najsposobniji austrougarski ljudi, kao austriski pretstavnik u Beogradu i docniji ministar V. Kalaj, dolaze sami u Bosnu i ispituju tu raspoloženje; od god. 1871. novi austrougarski ministar spoljnih poslova, grof Andraši, ne prestaje misliti o Bosni i Hercegovini. Jedno vreme bečka diplomatija nosila se mišlju da Bosnu deli sa Srbijom; ali, otkako je osetila da ima Nemačku uza se, a da Rusija ne može bez austriske neutralnosti ni pomisliti na eventualne vojničke akcije protiv Turaka, ta diplomatija biva odlučnija i traži sve. Svesna svoje snage, Austrija je usred borbi, 7. jula 1876., stavila jasno do znanja svima zainteresovanim činiocima u Bosni i oko n»e: »Mi ne možemo dopustiti da se Bosna prisajedini Srbiji«. A malo docnije izjavljeno je srpskom pretstavniku u Beču da sve kad bi »Srbi pobedili i zauzeli Bosnu, Austro-Ugarska bi našla načina da im ona ne pripadne«. Uzalud su ustanici davali molbe velikim silama da ih prisajedine srpskim kneževinama, kako bi »dali zadovoljenja večnoj pravdi i želji ugnjetene raje«; uzalud su proglašavali za svoje gospodare kneza Milana i kneza Nikolu, njihova sudbina bila je zapečaćena. Niko nije mogao da ospori između Rusije i Austrije tokom god. 1876.— 3877. u Rajhštatu i Pešti već ugovorenu stvar, da Bosna i Hercegovina imaju pripasti Dunavskoj Monarhiji. Jedino je Gambeta još onda proročkim glasom govorio: »Ja izjavljujem da ćemo mi najbolje pripremiti pobedu nad germanskim Vavilonom ako prihvatimo i stisnemo desnicu Slovena na donjem Dunavu«; ali, taj glas, neposredno iza francuskoga poraza, nije mnogo pomagao.
Među prvim ljudima koji su stigli u Bosnu na glas o tamošnjem ustanku nalazio se knez Petar Karađorđević, sin kneza Aleksandra, koji je, može biti, i ranije znao da se nešto sprema, bar od časa kada je izbio ustanak u Hercegovini. Kako su 10. septembra god. 1875., u borbi kod Gašnice, na Savi, poginula dva glavna dotadanja vođa bosanskih ustanika, čuveni hajduk Petar Petrović Pecija i Ostoja Kormanoš, bilo je izgleda da knez Petar, koji je uzeo ime Petra Mrkonjića (verovatno pre kao prevod svoga prezimena Kara, nego po imenu poznatog ali ne mnogo simpatičnoga junaka iz narodne poezije), postane vođ bosanskih Srba, tim pre što je već bio organizovao svoju četu i logor na Ćorkovači. Ali, knez Milan, bojeći se, iz dinastičke surevnjivosti, da Mrkonjić ne postane popularan i da se ne učvrsti u Bosni i odatle u Srbiji, upotrebi sve ne samo da se knezu Petru onemogući izbor za glavnoga vođa nego i njegov opstanak u Bosni. Uzalud je Mrkonjić, sa puno dobre volje, pružao knezu Milanu ruku pomirnicu i nudio mu, u ime opšte narodne stvari, da se zaborave stare svađe. »Dajte«, pisao je on, »da u ovo ozbiljno doba, na oči sviju neprijatelja našega naroda, stanemo jedan pored drugoga kao braća i prijatelji, kojima su na srcu jedino sreća i napredak onoga naroda koji ih je digao na visinu na kojoj se nalaze«. Koliko su ustanici zbog toga bili pocepani i zbunjeni vidi se najbolje po tome što je, pored toliko ljudi iz njihovih redova, za vođa bio izabran Slovenac Miroslav Hubmajer, jedan četnik koji je bio napustio redove hercegovačkih ustaša. To je bio čovek bez ikakvih većih sposobnosti i brzo se videlo da je nepodesan za mesto koje mu se poverilo. Posle će završiti život kao austriska poverljiva ličnost u Sarajevu. U junu god. 1876., kada se Srbija rešila da uđe u rat, Mrkonjić je morao konačno napustiti Bosnu.
Hercegovački uspesi u borbama protiv Turaka bili su daleko znatniji od bosanskih; ali, većeg vojničkog značaja nisu ni oni imali. Nekoliko junaka i vojvoda pokazivali su čuda od ličnoga junaštva; vojvoda Bogdan Zimonjić, augmentativ od čoveka, Lazar Sočica, Maksim Baćević, i mnogi drugi mogu mirne duše da uđu u Karađorđevu epopeju. U Bosni se ponajviše, posle pogibije glavnih pokretača i odlaska kneza Petra, isticao Golub Janjić. Uz pravoslavne borili su se u ovom ustanku u Hercegovini i poneki odredi katolika, među kojima je najvidniju ulogu imao don Ivan Musić, vođ stare oblasti Donjih Vlaha. U Bosni su borbe malaksale već od leta god. 1876., kada su u rat ušle Srbija i Crna Gora (od 18. juna), a u Hercegovini su se tek onda rasplamtile.
Srpska vojska nije bila dovoljno spremna za rat sa Turcima, a ni dobro vođena da bi ga mogla izmanevrisati. Novi rat, u koji je aprila god. 1877. ušla i Rusija, a naročito krvavi petomesečni turski otpor kod Plevne, dali su i suviše vidna dokaza o tome kako vojničke vrline turske behu još uvek velike i kako životna snaga bosforskoga bolesnika mogade da dade teška posla i Ruskoj Carevini. Na Srbiju se u leto god. 1876. bacila jaka turska vojska. I pored turske nadmoćnosti i boljeg vođstva i boljeg oružja, Srbi su, ipak, pod vrhovnim vođstvom ruskoga đenerala Černjajeva, koji beše došao u Srbiju da joj se s izvesnim brojem ruskih dobrovoljaca stavi u službu, odolevali neko vreme turskim napadima i na Šumatovcu, 11. avgusta, odneli časnu pobedu. Ali, najzad, pred većom silom klonuše, i na Đunisu, 17. oktobra, pretrpeli su poraz. Od dalje nevolje spaslo ih je posredovanje Rusije, koja je uputila Turskoj ultimatum, tražeći odmah obustavljanje neprijateljstava. Crna Gora bila je bolje sreće, jer ona nije ni imala protiv sebe mnogo nadmoćnije turske vojske. Udruženi Crnogorci i Hercegovci odneli su 18. jula god. 1876. sjajnu pobedu na Vučijem Dolu, gde je jedan turski paša poginuo, drugi bio zarobljen, a treći ranjen. Znatna je bila i pobeda Crnogoraca na Fundini, odnesena šest dana pre vučidolske. Te pobede digle su ime i glas Crne Gore u srpstvu, a naročito u romantičarskoj Vojvodini. Od grahovskoga pa do ovih uspeha, od god. 1858.—1878., postojao je u našem društvu i u našoj književnosti pravi kult Crne Gore. Ali, u Srbiji se zameralo, i to ne bez razloga, što je Crna Gora vodila ovaj rat na svoju ruku, žureći jedno vreme prema Mostaru, a što nije svoje čete uputila kroz Novi Pazar, da se ujedine sa srbijanskim na Javoru i da, tako ujedinjene, olakšaju težak položaj srpskoj vojsci na Deligradu i da sa pojačanom snagom stvore bolje pogodbe za borbu. U Beogradu se, međutim, nije znalo da je knez Nikola imao u to vreme izvesnih obaveza prema Austriji i da to nije činio zbog njenog zahtevanja. Zanimljivo je, ipak, da je car Franja Josif osuđivao takvo njegovo postupanje i da je pred svojim oficirom, V. Sauervaldom, upotrebio čak za kneza neki »jak izraz«.
Drugo teško razočaranje toga vremena za srbijanske državnike beše i njihov diplomatski neuspeh. Rusija nije mogla ući u rat sa Turcima, sa kojim je računala odmah, od srpsko-turskoga rata, a da se prethodno ne osigura od Austrije. U Rajhštatu, 26. juna god. 1876., sastali su se carevi Aleksandar II i Franja Josif. Tom prilikom bi ugovoreno da se očuva celokupnost Srbije i Crne Gore, ako njih dve budu poražene, a u slučaju pobede obe bi zemlje imale dobiti neke pogranične srezove u Bosni i Hercegovini, dok bi ostalu Bosnu, radi koje su Srbi ušli u neravnu borbu sa Turcima, imala da posedne sama Austro-Ugarska. Pred sam ulazak u rat Rusija je morala u novim pregovorima, vođenim u Pešti i Beču, da obeća bečkoj vladi nagradu za njenu neutralnost, a ta se sastojala u unapred danom pristanku da Austrija dobije celu Bosnu i Hercegovinu i da se, teoriski, uticajna sfera Dunavske Monarhije proširi čak do Vardara i Timoka. Austriske pretenzije na solunski izlaz dobile su tim ustupkom sa ruske strane konkretan značaj i stvarne izglede. Tim ustupkom Srbi su gubili mnogo više nego što je bilo u izgledu da uopšte dobiju. Imati Austriju kao suseda u Bosni bilo je mnogo gore nego imati Turke; od Turske se moglo nadati oslobođenju u skorom vremenu, dok je Austrija pretstavljala silu iz čijih je kandža iščupavanje izgledalo malo ili čak nimalo verovatno. Što je bilo još gore, Austrija je, uzimajući Bosnu, zakročila na Balkan i postala balkanska država, koja, po svoj prilici, neće zastati na tome mestu, nego će pokušati da se širi i dalje. Na Berlinskome kongresu, spremivši unapred sve, Austro-Ugarska je, na formalni predlog Engleske, dobila mandat da okupira Bosnu i Hercegovinu »do iza Mitrovice« i dobila je tako ne samo ispunjenje jedne stare želje nego i jasan program u njenoj budućoj balkanskoj politici. Ono do iza Mitrovice« značilo je dobru trećinu priprave na putu za Solun.
Treći udarac našoj narodnoj politici zadao je Sanstefanski ugovor. Kada je Rusija likvidirala svoj rat sa Turskom, u koji je ponovo, pred njegov kraj, 1. decembra god. 1877., ušla i Srbija, sa nešto više vojničke sreće i pod mnogo povoljnijim uslovima nego što je, sama sa Crnom Gorom, ušla u prvi, ruska vlada o srpskim željama nije vodila gotovo nikakva računa. U miru, sklopljenom u San-Stefanu, 19. februara god. 1878., ruska diplomatija je čak stvarala Veliku Bugarsku, na očevidnu srpsku štetu. Ta Velika Bugarska imala bi da iznosi 163.000 km2 i da se stere od Crnoga Mora do Drima i Albanije i Arhipelaga na jugu; u nju je ulazila ne samo cela Maćedonija nego čak i najglavniji delovi Stare Srbije sa skopljanskim sandžakom i izvesnim delovima prizrenskoga, debarskoga i niškoga. Pirot i Vranje trebalo je, po tom ugovoru, predati Bugarima, a jedno vreme za njih je tražen i Niš. U očajanju, srpska vlada je poručila Rusima da će se boriti za Niš i sa njima, kao što se borila i sa Turcima. Tada je jedan visoki činovnik ruskoga Ministarstva spoljnih poslova rekao jednome srpskome diplomatu da »najpre idu interesi ruski, pa onda bugarski, pa tek posle njih dolaze srpski; a ima prilika u kojima bugarski interesi stoje na ravnoj nozi sa ruskima«. Srpski dobitak prema tome imao je biti prosto bedan; izvršila bi se samo neznatna ispravka granice u pravcu Novoga Pazara i Mitrovice. Sveto-stefanski ugovor je i uvredio i zaboleo sve Srbe, tim više što udar nije dolazio od dušmanina nego od strane kojoj se prilazilo sa neograničenim poverenjem.
Svetostefanski ugovor nije mogao biti ostvaren zbog protesta izvesnih velikih sila, a posebno Engleske i Austrije. Došao je, u leto te godine, Berlinski kongres da unese ispravke u ruski plan. Srbima je bilo u interesu da se Svetostefanski ugovor podvrgne reviziji, mada je postojala opasnost da ta revizija može ispasti isto tako malo povoljna po Srbe, pošto su je tražile Engleska, koja je tada vodila antislovensku i turkofilsku politiku, i Austrija, koja je otvoreno izjavljivala da njoj nije u interesu stvarati jaku Srbiju. Da ublaži bečko nepoverenje srpska vlada je morala da se približava Austriji, da bi njenom pomoću dobila bar nešto više od onoga što je bilo predviđeno u San-Stefanu. I uspela je u tome; ali, samo zbog toga što je samoj Austriji išlo u račun da suzi područje ruskoga uticaja. Srbi su na Berlinskome kongresu dobili priznanje nezavisnosti za Srbiju i Crnu Goru; Srbija je, sem toga, proširena za četiri okruga (niški, vranjski, pirotski i toplički), koliko je, uglavnom, osvojila njena vojska u drugom kratkom ratu; a Crna Gora dobi podvostručenje njenog područja sa gradovima Podgoricom, Nikšićem i Barom. Umesto oblasti Gusinja, koju su joj tada takođe bili dodelili, a koju turskom pomoću u Prizrenu organizovana Albanska liga nije htela da preda, dobila je Crna Gora god. 1880. Ulcinj sa njegovom oblašću. Ni Srbiji ni Crnoj Gori Austrija nije dala da se znatnije prošire prema Novome Pazaru ili da posednu ceo taj kraj, i to zbog toga da se one ne bi tu sjedinile i zaprečile njoj put za Solun. Novopazarski sandžak sa austriskim garnizonima u njemu imao je, po težnjama tadanje austro-ugarske diplomatije i vojnih krugova, da bude veliki kanal, koji će stalno rastavljati dve srpske države.
Okupacija Bosne i Hercegovine, izvršena tokom leta god. 1878., donela je i još jednu veliku nesreću za naš narod. Ona je znatno doprinela da se pomute odnosi između jednoga dela Hrvata i Srba. U svojoj spoljnoj politici Štrosmajer i Rački smatrali su čitavo vreme kao sasvim prirodno da Srbija ima osloboditi Bosnu. U tome smislu Štrosmajer je u jesen god. 1876. pisao i čuvenome vođu engleskih liberala Glestonu. Ima jedna vest da je biskup ranije bio obećao knezu Mihailu da će, u slučaju njegove akcije u Bosni, uputiti tamošnje katoličko sveštenstvo da pomaže srpsku stvar. Kada je doista došlo do rata, Rački je pisao biskupu kako se »bosanski redovnici kukavno drže i kod i izvan kuće«. U tome istome pismu od 17./29. juna Rački je govorio: »Preko Hrvatstva preći će dakako nova historija na dnevni red. Ali, neka se samo izbavi Južno Slovenstvo; za plemenske osobine je najmanje!« Šireg i plemenski nesebičnijeg shvatanja našeg narodnog problema nije bilo u celoj našoj prošlosti, kazana od čoveka koji je bio u isto vreme odličan hrvatski rodoljub i jedan od ljudi sa najviše znanja i mudrosti u celoj našoj sredini. Kada je fra Grgo Martić, pesnik Osvetnika Luke Vukalovića i njegovih drugova, uputio, po savetu austriskoga konzula, protest protiv toga da Srbija dobije Bosnu, pisao je ljutito biskup Račkome, mada se radilo o jednom katoličkom svešteniku: »Martić bi zaslužio konopac, koji mu ne bi falio, ako bi naši Srbi pobijedili«; a posle će reći za nj kako »taj poetički nevaljalac ide u blato« i kako bi ga »valjalo što strože žigosati«. Štrosmajer je bio odlučno protiv austro-mađarske politike na Balkanu, naglašavajući jasno da nju sa grofom Andrašijem vode Mađari i da je ona u svojoj suštini uperena protiv Slovena uopšte.
Protiv te politike jugoslovenskih nacionalista javila se politika čisto hrvatska. Dvor, kivan na stvaranje Nemačkog Carstva bez njegova učešća i onemogućen od Rusije da se sveti Pruskoj, god. 1871. promenio je unekoliko kurs svoje politike i počeo pokazivati više predusretljivosti prema Slovenima. U Beču se tada jedno vreme istinski pomišljalo na preuređenje države u federalističkom smislu, mada su se tome protivili Mađari svom energijom. U januaru god. 1871. morao je otstupiti ban Rauh u Hrvatskoj, kompromitovan kao čovek nečistih ruku. Novi izbori, pod banom Kolomanom Bedekovićem, donesoše ogromnu pobedu Narodnoj stranci. Većina narodnih poslanika izjavila se odmah protiv nagodbe iznuđene od jednog policiskog sabora i bila je spremna za nove borbe. Ali, njen polet je bio presečen jednim loše smišljenim i slabo organizovanim ustankom Hrvata i nešto Srba. Politički drug Ante Starčevića, ali još strasniji i svakako nepromišljeniji od njega, Evgen Kvaternik, beše se vratio u otadžbinu iz emigracije, da tu nastavi borbu prvenstveno protiv Dvora, a za slobodnu Hrvatsku. Ujedinjenje Nemačke i Italije, zahvaljujući istrajnome radu njihovih rodoljuba, beše postalo svršeno delo. Zar samo Sloveni da i dalje pritisnuti tućinom pokorno gledaju tuđe ruke u svome perčinu? Kvaternik se stoga odlučio da narodno pitanje rešava revolucijom. U Broćancu kod Rakovice izbi krajem septembra god. 1871. pobuna, koju je on pripremio. Kvaternik bi čak proglašen za hrvatskoga kralja i zaogrnut nekim fantastičnim plaštom. Ali, već 29. septembra ustanak bi ugušen, pošto je dan pre toga pao Kvaternik u borbi sa carskom vojskom. Ova buna, koja je na višim mestima dovodila u sumnju lojalnost Hrvata, pokoleba dotadanji borbeni stav hrvatske opozicije i dade mogućnost mađaronima da izbornim terorom i uvođenjem virilista u sabor stvore tamo svoju većinu. Tada su Rauh i njegovi ljudi pustili u javnost falsifikovana dokumenta o vezama Štrosmajera, Račkoga i drugih hrvatskih vođa sa Petrogradom i Beogradom i o spremanju novoga ustanka među Jugoslovenima Austrije. Sve to učinilo je da je novi sabor god. 1873. primio hrvatsko-mađarsku nagodbu onakvu kakva je donesena god. 1868. sa gotovo beznačajnim izmenama. Zahtevi hrvatskih narodnjaka bili su kategorički odbijeni. Otada Štrosmajer nije više nogom kročio ni u sabor u Zagrebu, ni u onaj u Budimpešti. Da koliko-toliko zadovolje Hrvate, pristadoše Beč i Pešta da posle primanja nagodbe za bana postave Ivana Mažuranića, prvoga Hrvata koji je na taj položaj došao iz neplemićskoga staleža, i da se ukine hrvatska i slavonska Krajina (zakon je o tom donesen god. 1873., a stvar je konačno likvidirana tek god. 1881.). Godinu dana potom, 1874., bi otvoren i zagrebački univerzitet.
Sa Mažuranićem je počeo hrvatski kurs i osetno potiskivanje Srba u Hrvatskoj. Nalazilo se da jugoslovenska ideologija smeta hrvatskoj i da se interesi srpstva i hrvatstva sukobljavaju naročito u Bosni i Hercegovini. Mada je u tim zemljama bila nesumnjivo većina Srba, jedan deo isključivih Hrvata počeo je nalaziti i tvrditi da je Bosna čisto hrvatska zemlja i da je treba sjediniti sa Hrvatskom. Ujedinjenje svih Hrvata pod habzburškom dinastijom postade politički program koji je bio tu na putu da se ostvari. Doista, od časa kad je Bosna i Hercegovina došla pod austro-ugarsku vlast, nije se više nijedan Hrvat nalazio u sastavu neke druge države. Hrvatskim političarima mogao je u taj čas rad na jugoslovenskoj ideji izgledati kao neka naivna politička šimera, kada je stvaranje, ili kad su bar uslovi za stvaranje Velike Hrvatske bili već na pragu realizacije. Sam car Franc Josif pisao je Mažuraniću kako Štrosmajerov organ Obzor vodi propagandu u antidinastičkom i antihrvatskom pravcu. Znači, Dvor se donekle identifikovao sa političkim gledištem Velikohrvata i stavljao im u izgled mogućnost ostvarenja njihovih nacionalnih želja. Rascepkani, Hrvati nisu bili nikakva snaga; ali, ako se ujedine, mislilo se u Zagrebu, njihov bi se položaj prema Mađarima iz temelja izmenio. To je shvatanje osvajalo, i najveći deo Hrvata prihvatio ga je u najboljoj veri da će se ti planovi moći i ostvariti. U tome smislu iskazao je hrvatski sabor svoje želje javno u adresi kralju povodom okupacije Bosne i Hercegovine. Nisu, međutim, mogli još dovoljno oceniti da je možda bilo lakše dobiti Bosnu od Turaka nego iščupati svoje sopstveno područje iz mađarskoga i nemačkoga sklopa. Česi su se nalazili svi ujedinjeni pod Habzburzima, pa koliko su od svojih nacionalnih zahteva mogli da ostvare? Zar bi Mađari pustili Hrvatsku da se odvoji bez građanskoga rata? Ali, u ono vreme, na to se još nije mislilo; još se u Zagrebu verovalo da će se pomoću Dvora doista ostvariti njihovi narodni ciljevi. Još su se tajanstveno šaputale stare poruke: Aula est pro nobis! Jedan od glavnih teoretičara stranke prava, d-r Isidor Kršnjavi, pisao je još god. 1906. sa tim istim ubeđenjem ove reči: »Viša kultura i politička egzistencija Hrvatske bile bi ugrožene ako bi prodro Istok, ona može naći svoju kulturnu i političku budućnost samo pod zaštitom Habzburga, dok Srbi gledaju svoje prirodne saveznike u dve samostalne srpske države i u njihovim zaštitnicima, Rusiji i Italiji. To je konačni razlog srpsko-hrvatske protivnosti«.
Austro-Ugarska je vešto iskorišćavala svoje staro i osveštano političko načelo: »Zavadi, la vladaj!« Njeni organi su dugo i sa planom radili, kao i njihov car god. 1867., na tome da se izmeću Srba i Hrvata poseje što više mržnje i protivnosti. Glavne parole bile su ove: Srbi su, posle obnove Srbije, sve više postajali centrifugalan elemenat, njihove su težnje išle za tim da se, nezavisno od Bečke Monarhije, ujedine u jednu zajedničku državu, Veliku Srbiju. Ta Velika Srbija obuhvatala bi zemlje u kojima žive i Hrvati: Srem, Slavoniju, Liku, Dalmaciju, Bosnu i Hercegovinu, i značila bi, prema tome, negaciju hrvatstva. Prema ideji Velike Srbije treba stoga postaviti ideju Velike Hrvatske. Područje na kojem izmešano žive Srbi i Hrvati, a to su sve centralne zemlje našega etničkoga prostiranja, moglo je biti obeleženo kao nacionalno i politički sporno. Stoga se, u drugoj polovini XIX veka, počinje žustra i sa zlim strastima vođena borba, kome etnički pripada Bosna, Hercegovina, Dalmacija, Srem, Dubrovnik; pišu se čitave knjige o tome da se dokaže kako Srbi nemaju nikakva prava na Bosnu, ili kome pripadaju stari Neretljani, ili da su stari Dubrovčani samo Hrvati ili samo »ovejani« Srbi, ili da je Crna Gora još uvek u sferi interesa Crvene Hrvatske. Prilikom otkrivanja Gundulićeva spomenika u Dubrovniku god. 1893. umalo nije pala krv između Srba i Hrvata zbog toga kojem plemenu pripada taj oduševljeni pesnik »slovinstva«. Pišu se poluizmišljene ili nacionalno nategnute istorije i na jednoj i na drugoj strani, izmišljaju se predanja, pribegava se falsifikovanim dokumentima. Postoji čitava literatura te polemičke književnosti, koja je, mada nema gotovo nikakvog naučnog značaja, ipak vršila jak uticaj na ljude, zavađala ih do krvi, i činila opštoj nacionalnoj stvari neverovatno velike smetnje. Dva poslednja decenija XIX veka pretstavljaju vrhunac te borbe, koju su prihvatali i raspirivali naši neprijatelji s očiglednom radošću. Nema, sme se slobodno reći, nijednog ni književnog, a kamoli političkog lista toga vremena ni kod Srba ni kod Hrvata, u kojem se ne bi našlo odjeka tih borbi, a u kojima se čak prepiralo i o tome ko je kome »ukrao« jezik, narodne umotvorine i narodne junake, i gde se, u nerazumnoj želji za uzajamnim vređanjem, govorilo bez ikakva razbora. Jedna brošura u Sarajevu, pisana i objavljivana po instrukcijama vodećih ličnosti tadanje bosanske vlade, nosila je naziv na srpsku adresu »Mi i tamo oni« (1906.). Optužnica u veleizdajničkom procesu u Zagrebu god. 1909. bila je sastavljena sva u antisrpskom duhu i odricala je gotovo postojanje srpske narodnosti u Hrvatskoj.
Srpsko rodoljublje obeležavano je kao veleizdajničko. Hrvatsko je stoga trebalo obeležiti kao centripetalno i lojalno. Prvo je bilo upereno protiv Beča, dok je drugo trebalo pridobiti za nj, ukoliko to već nije otpre učinjeno. U Hrvatskoj se nalazilo dosta iskrenih pristalica bečke politike i pored svih razočaranja posle god. 1848. i hrvatsko-mađarske nagodbe. Stari graničarski oficiri, lojalna Lika, gledali su u habzburškoj dinastiji i carskome dvoru jedinu moguću vlast države, i osećali su se srećni da svoje živote i snagu žrtvuju za njihove uspehe. U vojničkoj službi graničari su nalazili, sa svoje hrabrosti i odanosti, često i velika priznanja i to ih je za njih vezalo još više. Izvestan deo građanstva u hrvatskim varošima koji je bio nemačkoga porekla naginjao je Beču već po atavizmu.
Sem te političke protivnosti, koja je bila načelna, ali ipak ne trajna, jer je političko osvešćivanje moglo doći ili pre ili posle, dobar deo protivnosti dolazio je još uvek i zbog verskih razlika. Versko pitanje nije još nikako moglo da postane ravnodušna i čisto privatna stvar. Čak ni zajednička borba protiv islama nije mogla da trajno tešnje približi pripadnike dveju glavnih hrišćanskih religija u našim zemljama. U Austriji, Hrvatskoj, i u mletačkoj Dalmaciji katolički elemenat bio je vladajući, i on je, da bi dobio u verskom pogledu homogeno stanovništvo, kroz čitav XVIII vek, pod uticajem svešteničkih redova, živo radio da pravoslavnima nametne versku uniju. Pripadanje pravoslavnoj veri smatrano je kao neki nedostatak ne samo među verskim licima katoličke crkve nego i među tamošnjim svetovnim vlastima. Srbi oficiri i neki veći činovnici mogli su praviti karijeru tek pošto napuste svoju pravoslavnu veru. Gonjeni i ruženi, pravoslavni se zbijaju u čvršće verske zajednice, u dosta dobro organizovane verske opštine, i odgovaraju na pritisak mržnjom i isključivošću. Ni nagli razvoj narodnosne ideje kod Jugoslovena tokom XIX veka nije zadugo mogao da izmeni duboko uvrežene stare protivnosti, i pokraj sveg pokušavanja sa mnogo strana da se ublaže. Verovatno preko svih jugoslovenskih pozornica prešla je Okrutićeva Šokica, čiji je sav dramski problem u protivnosti između pravoslavnih i katolika, »kako Rac dušu gubi kad Šokicu ljubi«, još i iza sredine XIX veka. Pa mada je gotovo sva publika, pred tako očiglednim primerima iz života, dobro pojimala svu apsurdnost verskih predrasuda, koje su tu prikazane, ona je ipak dugo i iza toga ostajala sa starim nasleđem. Još devedesetih godina prošloga veka napustio je poznati pesnik Aleksa Šantić misao da se oženi jednom dugo i mnogo voljenom katoličkom devojkom, ustuknuvši pred majčinom kletvom i opštim protestom strogoga pravoslavnoga Mostara. Te protivnosti u najnovije vreme naročito su pojačane u Bosni i Hercegovini. God. 1881. osnovana je tu posebna rimokatolička jerarhija, kojoj je na čelo došao d-r Josip Štadler, pripadnik isusovačkoga reda. Kao sarajevski nadbiskup on je brzo svojom prozelitskom aktivnošću izazvao otpor ne samo kod pravoslavnih i muslimana, nego svojom borbenošću i isključivošću i kod samih katolika. Borba između franjevaca i isusovaca postade gotovo javna. Zaslužni franjevci, koji su stotinama godina stojali na braniku katoličke crkve u zemlji i imali da podnose teške turske progone, behu odgurnuti, jer su kao domaći ljudi ipak vodili računa o sugrađanima drugih vera. Jezuiti su netrpeljivi i čak agresivni, a kao svoj program imali su pod Štadlerovim vođstvom ova načela: 1. prisajedinjeae Bosne i Hercegovine Hrvatskoj u okviru Habzburške Monarhije i zamena dotadanje dualističke organizacije Austro-Ugarske trialističkom; 2. pridobijanje što većeg broja inovernika u krilo rimske crkve; 3. pomaganje održavanja Austro-Ugarske kao velike sile i njenoga uticaja na Balkanu na štetu pravoslavne Rusije. Tako se versko pitanje kombinovalo sa političkim i još više zaoštrilo već postojeće protivnosti. Nova versko-nacionalna politika Štadlerova podelila je i same Hrvate u Bosni u dva tabora, istina tek prve desetine XX veka. Štadlerova Hrvatska katolička udruga polagala je više na katolički karakter hrvatstva, pretpostavljajući katolike tuđine Hrvatima nekatolicima; dok je Hrvatska narodna zajednica narodnost isticala ispred vere. Zajednica je htela da u svoj krut privuče što više muslimana, a Udruga je, okupljajući katolike pod svoj hrvatski plašt, znatno doprinela da je dosta tuđinaca, činovnika i drugih doseljenika u Bosni, prihvatilo hrvatski naziv i hrvatsku misao.